Хрњица Мујо у Јаноку заробљен (Невесиње)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Хрњица Мујо у Јаноку заробљен (Невесиње)

0001 Уранила Ајкуна дјевојка
0002 Прије зоре и прије сабаха,
0003 До сабаха четири сахата.
0004 До сабаха дворе помећала,
0005 А до сунца воде доносила.
0006 Кад свануло и сунце грануло,
0007 Онда цура ђердеф прихватила,
0008 И уз ђердеф турћију потеже.
0009 Подигла је танко гласовито,
0010 Те је стару пробудила мајку.
0011 Кад то чула остарјела нена,
0012 На Ајкуну очи исколачи:
0013 »Шта ј’ Ајкуна, шинула те гуја!
0014 Уранила, пјесме запјевала.
0015 Знаш Ајкуна, моја кћери драга,
0016 Кад су твоја браћа одходила,
0017 Одходила у чету јуначку,
0018 Старој нени рока оставили,
0019 Је л’ Ајкуна, за петнаест дана?
0020 Дође, прође и петнаест дана,
0021 Твоје браће из четнице нема.
0022 Нит је добро, нити га имамо.« 
0023 Ајкуна је тихо говорила:
0024 »Четницима ни рочишта нема,
0025 Знадеш ли ти Муја и Халила:
0026 Пију вино а љубе Латинке!« 
0027 У велике ударила мисли,
0028 Даде јој се нешто погледати:
0029 Равно се је поље замаглило,
0030 А из магле тама потиснула,
0031 А из таме коњик испануо
0032 На малину коњу од мејдана;
0033 Од малина начини дорина,
0034 У црвену крв га обојио.
0035 Нагиње се на четири стране,
0036 Све с’ на сабљу момак дочекује,
0037 Ал се глава по прсима ваља;
0038 А за њиме ђогат од мејдана,
0039 На ђогату сахибије нема,
0040 Омахује празне бакрачлије.
0041 Кад то видје Ајкуна дјевојка,
0042 Она цикну као љута гуја,
0043 А ђердефом о тле ударила,
0044 Те ђердефу ноге саломила,
0045 Од биљура иглу утрунула.
0046 То зачула остарјела нена,
0047 Од душека на ноге скочила,
0048 Па бесједи Ајкуни дјевојци:
0049 »Какво јеси чудо опазила,
0050 Те то чиниш на бијелој куили?« 
0051 Рече њојзи Ајкуна дјевојка:
0052 »Устан’ мати, бољела те глава!
0053 Ето, нено, с четнице Халила
0054 И тешкијех задобио рана,
0055 Обранио себе и малина,
0056 А за њиме ђогат ударио,
0057 На ђогату сахибије нема:
0058 Бели нам је Мујо погинуо,
0059 Јал’ тавницу кућу напунио.« 
0060 Ето цуре на бијелу кулу
0061 Па још спаде на мермер авлију,
0062 Од авлије отворила врата..
0063 У та доба Халил на малину,
0064 Од Халила ни аваза нема,
0065 Ишаретом селам назуиваше,
0066 Ишаретом прстом шехадетом.
0067 Под братом је коња ухватила,
0068 А цура се јака придесила:
0069 Диже руке на коња малина,
0070 Свога брата по пасу јамила,
0071 Унесе га у шикли одају,
0072 Те га леже на мехке душеке,
0073 Леже Халил ране боловати.
0074 Тад се цура натраг повратила,
0075 Те је добре коње прихваћала,
0076 Уведе их у топле подруме,
0077 А са коња узде оборила,
0078 У јаслима с’јена положила,
0079 Нека коњи у подруму туку.
0080 Отален се натраг повратила,
0081 Па је ето на бијелу кулу,
0082 Па је стару дозивала мајку:
0083 »Моја мати, мио родитељу,
0084 Пипни печу, обуци фереџу,
0085 Па ти хајде у мерџан-чаршију,
0086 Па ти тражи два бербера млада,
0087 Да лијече нашега Халила
0088 Од љутијех рана од пушака.« 
0089 Припе печу, обуче фереџу,
0090 Па је ето у мерџан-чаршију.
0091 Она нађе два бербера млада,
0092 Њими нена стара проговара:
0093 »Хајте мојој танкој б’јелој кули,
0094 Да видите гојена Халила.
0095 Халил ми је дошо из четнице,
0096 Тешко ми се обранило д’јете
0097 И тешкијех задобио рана.« 
0098 Кад то чула два бербера млада,
0099 Прихватише миље и фитиље,
0100 Па их ето Хрњичиној кули,
0101 Гдјено лежи Мујагин Халиле.
0102 Бјеше Халил очи затворио,
0103 Дозивљу га два бербера млада;
0104 Од Халила ни аваза нема,
0105 Оба Халил ока затворио,
0106 Јер је њему мука додијала:
0107 Седам рана од седам ханџара,
0108 У халила око срца жива
0109 Све се виде џигерице црне,
0110 Од пушака ни броја им нема;
0111 Све на ране врела ударила.
0112 Кад видјеше два бербера млада,
0113 Не смију се прихватит Халила,
0114 Све их моли остарјела нена:
0115 »Л’јечите ми гојена Халила,
0116 Не ћете л’ му ријеч отворити,
0117 Да ми каже, што је и како је,
0118 Гдје су били, гдје су изгинули,
0119 Гдје је брата оставио свога?« 
0120 Берберина мило не бијаше;
0121 Али друга бити не могаше,
0122 Донесоше прељетну ракију,
0123 Испирају ране на Халилу,
0124 По ранама мехлем ударише;
0125 А пушке му срце повадиле,
0126 Никад момак очи отворити!
0127 Ал док стаде тресак на авлији,
0128 Док ево ти будалине Тала
0129 На кулашу, коњи од мејдана,
0130 Те одјаха дебела кулаша,
0131 Дизгине му на јабуку баци,
0132 Уз образ му силе ударио,
0133 Стаде му се добар окретати.
0134 Ето Тала уз бијелу кулу,
0135 Од одаје отворио врата.
0136 Кад опази гојена Халила,
0137 Гдје он лежи на мехку душеку,
0138 А код њега два бербера млада,
0139 Томе се је чуду зачудио.
0140 Тале викну,ко да се помами:
0141 »Хеј Халиле, један копилане,
0142 Шта си и ти очи затворио!
0143 Н’јесу ране за женскијех глава,
0144 Већ су ране за мушкијех глава!
0145 Казуј мени,што ј’ од муја било?
0146 Али нам је Мујо погинуо,
0147 Ал тавницу кућу напунио?« 
0148 Ни аваза од халила нема.
0149 Кад то видје будалина Тале,
0150 Опет викну, ко да се помами:
0151 »Хеј Халиле, један копилане,
0152 Сад ћу тебе ногам’ погазити,
0153 Ја ми кажи, гдје си оставио,
0154 Оставио свога брата Муја,
0155 Али ти си амо доходио?« 
0156 Све то чује гојешан Халиле,
0157 Своме срцу гајрет учинио:
0158 Пепаде се будалине Тала,
0159 Да ће њега ногам’ погазити,
0160 Те је Талу тихо говорио:
0161 »Хеј Талане, мој по Богу брате,
0162 Немој мене питат за Хрњицу,
0163 Јер су мени муке додијале;
0164 Ти би мени боље учинио,
0165 Да ми дадеш с миром умријети.»
0166 Опет викну будалина Тале:
0167 »Хеј Халиле, божји несретниче,
0168 Ја ћу теби сабљом ударити,
0169 Па ћеш и ти ласно умријети,
0170 Ако ти је живот додијао,
0171 Ја ми кажи, гдје остави Муја?« 
0172 Опет жао момку умријети,
0173 Јера знаде, да ће умријети,
0174 Да ће њега сабљом ударити,
0175 Јер ж’о Талу буљук-баше Муја;
0176 Њему Халил стаде говорити:
0177 »Хеј чујеш ли, будалина Тале,
0178 Одавлен је Мујо погодио,
0179 Те је своју чету поводио
0180 У Кунару зелену планину.
0181 Ходали смо по планини, Тале,
0182 А мој брате, пуних петн’ест дана,
0183 Нигдје ћара, а нигдје шићара,
0184 Нити коју главу укидосмо.
0185 Једно јутро Мујо уранио
0186 И нама је тихо говорио:
0187 »»Моја браћо, тридес’т Крајишника,
0188 Хајте и ви на нашу Кладушу,
0189 Чувајте ми моју б’јелу кулу,
0190 Јер се бојим хиле од Каура,
0191 Могу мени поробити кулу,
0192 Поробити и ватром спалити.
0193 Ја ћу свога узјахат ђогина,
0194 Па гонити низ влашке котаре,
0195 Не би л’ гдје год шићар припазио.«« 
0196 Ја се своме брату замолио:
0197 »»Хеј мој брате, буљук-баша Мујо,
0198 И ја хоћу с тобом полазити,
0199 Полазити низ влашке котаре.« 
0200 Те је мени Мујо говорио:
0201 »»Бјеж Халиле, божји несретниче,
0202 ти нијеси за влашких котара.
0203 Не дају ти мировати врази,
0204 Није теби жао умријети,
0205 Те за пару заметнути кавгу
0206 А за двије изгубити главу.«« 
0207 Ја сам се ту брату оклињао,
0208 Да му кавге замутити не ћу,
0209 Што ми не ће до невоље доћи,
0210 До невоје и до моје главе.
0211 Рече мени, да ја идем с њиме,
0212 Да идемо низ влашке котаре.
0213 Отале смо коње појахали,
0214 Све планине вучки прегазили,
0215 У јаночко поље ударисмо,
0216 Кад смо били лугу махатому,
0217 Мујо мени тихо проговара
0218 Са ђогата коња од мејдана:
0219 »»Ја сам в’ома брате, ожеднио,
0220 Те сам рујна пожелио вина:
0221 Да идемо до Јанока града,
0222 Да се рујна напијемо вина.«« 
0223 Ја сам њему ’вако говорио:
0224 »»Прођ’ се врага и Јанока града,
0225 Јер свак знаде тебе и ђогина,
0226 Стара баба од стотину љета
0227 И дијете од седам година.
0228 У Јаноку, граду бијеломе
0229 Ми моремо изгубити главе,
0230 Ја л’ тавнице куће напунити.
0231 Нема наске нико избавити,
0232 Наша би се оборила кула.«« 
0233 За то Мујо ни хабера нема,
0234 Јер је рујна пожелио вина.
0235 Све гонио под собом ђогина,
0236 Ето наске граду на капију.
0237 Кад ђогату прихвати кајасе,
0238 Показа му бакрачлије сјајне,
0239 Стаде му се добар издизати,
0240 Испод себе мермер извртати,
0241 А све бије младе базерђане.
0242 Све га куну бодулице младе:
0243 »»Хеј Маџаре, посјекли те Турци,
0244 А ђогата заклали ти вуци,
0245 Гдје је таку научио јаху!«« 
0246 Налазисмо пјаницу мејхану,
0247 Мујо виче крчмарицу Јану:
0248 » »Крчмарице, једна копилице,
0249 Прихати нам коње од мејдана!«« 
0250 У млађег поговора нема,
0251 Те нам добре прихватише коње.
0252 Ето Муја у пјану мејхану,
0253 У мејхани сједе за трпезу
0254 И он виче крчмарицу Јању:
0255 »»Донеси ми један дукат вина!«« 
0256 Кад то чула крчмарица Јања,
0257 Па је њему Јања говорила:
0258 »»Види крмка и на њему брка,
0259 Да он пије на дукате вина!
0260 Ја га н’јесам чула у чувењу,
0261 Већ што кажу буљук-башу Муја,
0262 Да он пије на дукате вина.«« 
0263 Донесе му цио дукат вина.
0264 Стаде пити руменога вина,
0265 Све попио, брка не сквасио.
0266 Опет виче крчмарицу Јању:
0267 » »Донеси ми два дуката вина!« 
0268 Све се крти крчмарица Јања,
0269 Како пије на дукате вина.
0270 Донесе му два дуката вина.
0271 Мало пио, те се напојио,
0272 Те је Мујо ћеиф уграбио.
0273 Так закука крчмарица Јања:
0274 »»Куку теби, оштар Маџарине,
0275 Маџари вам коње похваташе!«« 
0276 Кад то чуо буљук-баша Мујо,
0277 Од трпезе на ноге скочио,
0278 Па га ето коњим на авлију.
0279 Када коње Власи опколили,
0280 Кад се добар ђогат помамио:
0281 Зубим’ гризе а ушима стриже,
0282 Ћифтом бије, да очи избије;
0283 Хајван бјеше, ама знадијаше,
0284 Не ће добар у каурске руке.
0285 Кад то видје буљук-баша Мујо,
0286 Шта се њему од ђогата ради,
0287 Па потеже бријеткињу ћорду,
0288 Он посјече дванаест солдата;
0289 Па прихвати дебела ђогата,
0290 Па он виче свог брата Халила:
0291 »»Устај, јаши дебела малина;
0292 Видиш, брате, гдје смо запанули.
0293 Нама су се Власи осветили.«« 
0294 Кад ја зачух шта ми брат говори,
0295 Од трпезе на ноге скочио.
0296 Допану до коња малина.
0297 Тако своје коње појахасмо,
0298 Истјерасмо у уске сокаке;
0299 У сокаке наспу се солдати,
0300 На голем нас огањ дочекаше.
0301 Ал да видиш булук-башу Муја!
0302 Кад за општро гвожђе прихватисмо,
0303 У сокаке јуриш учинисмо,
0304 Први јаше буљук-баша Мујо,
0305 Крвав мени сокак остављаше,
0306 Двоја бише колапролазила
0307 И уз њиха волованци малди.
0308 Све се Мујо мени окрећаше,
0309 Све дозивље свог брата Халила:
0310 »»Јеси ли се брате обранио?«« 
0311 Ја сам њему тихо говорио:
0312 »»Н’јесам ти се брате обранио,
0313 Ни тешкијех рана задобио.«« 
0314 Ми избисмо граду на капију,
0315 Од капије затворена врата;
0316 Препета су четири синџира:
0317 Ето муке и невоље, Тале.
0318 Мени мујо са ђогата виче:
0319 »»А ти, брате, одјаши малина,
0320 Па прихвати топуз са ђогина,
0321 Па прекини четири синџира;
0322 Ти одвали на капији врата,
0323 Не бисмо ли изнијели главе
0324 Из Јанока, из бијела града.«« 
0325 Ја одјахах широка малина,
0326 Па прихватих топуз са ђогина,
0327 Мене мујо од Каура чува.
0328 Тука су нам Власи утужили:
0329 Све се збили у виту солдати,
0330 Није шала, граду на капију..
0331 Ја претукох четири синџира:
0332 Тука сам се брате обранио
0333 И тешкијех рана задобио,
0334 Седам рана од седам ханџара,
0335 Све у мене око срца жива.
0336 Ја ту јесам отворио врата.
0337 Мујо ми се није обранио,
0338 Истјерасмо напоље зелено.
0339 Кад бијасмо на пољу зеленом,
0340 Кад дигнут на чекме ћуприја.
0341 Тука бјеше вода пресахнула,
0342 А Власи нам хендек поткопали.
0343 На хендек сам коња нагонио,
0344 Добар малин хендек прескочио,
0345 Ја на кону јесам остануо.
0346 За мном Мујо нагони ђогата.
0347 Мујо бјеше прехватио вином,
0348 Мујо паде у хендеке тука;
0349 Добар ђогат хендек прескочио,
0350 Него ту су Власи напанули,
0351 Мога брата жива ухватише.
0352 Ја побјегох пољем зеленијем,
0353 За мном ђогат празан ударио.
0354 Ту сам брата свога оставио,
0355 Не знам више, што ј’ од њега било.« –
0356 Тука Тала сузе прокапале;
0357 Оде Тале начињеној кули,
0358 Оста Халил ране болујући.
0359 Л’јечила га два бербера млада,
0360 Л’јечили га за недјељу дана.
0361 Док су њему крвцу уставили,
0362 Кад девето јутро освануло,
0363 Халил виче своју сестру Ајку:
0364 »Хајд’ Ајкуна у топле подруме
0365 Опреми ми Мујова ђогина,
0366 Да окренем дебела ђогина,
0367 Да ја виђу, може ли што бити.« 
0368 Часком Ајка опреми хајвана,
0369 А Халил је ране отегнуо,
0370 Те он спаде на мермер алвију.
0371 Сестра њему коња придржала,
0372 Сједе Халил коњу на сриједу,
0373 Истјера га на авлинска врата,
0374 Окрену га испод танке куле.
0375 Добар му се ђогат помамио,
0376 Те Халилу ране повр’једио,
0377 Из рана му крвцу отворио,
0378 Под собом је седло натопио.
0379 Он поврати авлији хајвана,
0380 На авлији сестра дочекала,
0381 Под братом је коња ухватила,
0382 Свога брата по пасу јамила,
0383 Изнесе га на бојали кулу,
0384 На душек је њега намјестила;
0385 А бербери њега прихватише,
0386 Те ранама крвцу затворише.
0387 Л’јечили га за петнаест дана.
0388 Опет виче гојешан Халиле,
0389 А он виче своју сестру Ајку:
0390 »Хајде спани у подрум ђогину,
0391 А ти јами боју свакојаку,
0392 Набој мени дебела ђогидна,
0393 Од ђогата начини шарина:
0394 Ваља ићи до Јанока града,
0395 Да ја виђу, шта ј’ од брата било,
0396 Каквом ће га смрти уморити.« 
0397 Часком цура опреми ђогина,
0398 Под маџарску коња оправила.
0399 Тада Халил своју снаху виче.
0400 »Ходи мени обуци хаљине,
0401 Што но носе влашки капетани.« 
0402 Тада снаха прихвати Халила,
0403 Удари му маџарско од’јело,
0404 А расплете туре од перчина,
0405 А оплете ситне плетенице
0406 А уплеће паре царевице,
0407 И уплеће ситне медуљице,
0408 Уплете му два крста од злата,
0409 А све момка по плећима туку.
0410 За невоју ни грјехоте нема, -
0411 А на главу капу популану;
0412 О себи је пусат објесио,
0413 А на ноге чизме и калчине.
0414 Кад се момак такум учинио,
0415 Привуче се веду огледалу,
0416 У њему је себе опазио;
0417 У себи је момак помислио:
0418 »Мили Боже, на свему ти хвала!
0419 Ако јеси два крста од злата,
0420 А на глави капа популана,
0421 На мјесту је турска вјера тврда!« 
0422 Ето њега низ бијелу кулу,
0423 До готова коња допануо;
0424 Своју мајку по дојкама љуби:
0425 »Моја мати, халали ми храну,
0426 Ако мени суђен сахат дође,
0427 Те погинем у Јаноку граду.« 
0428 Стара нена хаир-дову даје:
0429 »Хајде сине, хаирли ти било!
0430 Шта мислио, оно учинио,
0431 Душмани ти под ногама били,
0432 Ко ђогату чавли и поткове!« 
0433 То рекоше, те се халалише.
0434 Халил тјера крилата ђогина.
0435 Куд ходио и коња гонио,
0436 И он дође до Јанока града,
0437 Па у исте крчмарице Јање,
0438 Гдјено се је Халил научио;
0439 То је њему посестрима Јања.
0440 Ту је Халил конак учинио,
0441 Те у јутро рано уранио,
0442 Стаде питат крчмарицу Јању,
0443 Што ће бити од брата му Муја.
0444 »Прва, - каже, - недјељица дође,
0445 Подић ће се беглук Њемадија,
0446 И пред њима од Јанока бане,
0447 Те ће ићи цркви намастиру
0448 И повести коло дјевојака,
0449 Тука Муја на колац набити,
0450 Те му тука смрцу опјевати.« 
0451 Кад то чуо гојешан халиле,
0452 Преко срца мука преносила:
0453 Није ласно брата изгубити! -
0454 Па он виче крчмарицу Јању:
0455 »Спремај мени дебела ђогина.« 
0456 Сигура се, на Крајину крену,
0457 А он нејде својој танкој кули,
0458 Већ он иде Лици и Крбави,
0459 А до куле бега Мустај бега.
0460 Њега јесте беже опазио,
0461 Бајрактару своме говорио:
0462 »Ето нама Мујова Халила,
0463 Оно био у Јаноку граду.« 
0464 У та доба Халил на ђогину,
0465 Мађи бјеху коња ухватили,
0466 Ето њега бегу у одају.
0467 Халил бегу турски селам даје,
0468 Бег је њему селам прихватио.
0469 Одмах беже за Хрњицу пита.
0470 Све му Халил по истини прича,
0471 Све казује, што је и како је,
0472 Што ће бити, кад недјеља дође.
0473 Рече њему беже Мустај беже:
0474 »Није ласно тамо одлазити,
0475 У Јаноку кавгу затурити,
0476 Јер се Мујо чуо на далеко;
0477 Тешка ће се сила окупити,
0478 Није шала ни смакнути Муја.« 
0479 А све плаче дијете Халиле;
0480 Онда се је бегу сажалио:
0481 »Ја не бој се, Мујагин Халиле,
0482 Гледаћемо, што ће бит од Муја.« 
0483 Отален је Халил полазхио,
0484 Те га ето начињеној кули.
0485 Ту је момак ноћцу заноћио,
0486 У јутру је петак освануо,
0487 Док ево ти бега Мустај бега,
0488 А за њиме млади Крајишници,
0489 Они вичу Мујова Халила.
0490 Готов се је момак придесио.
0491 Отален су млади походили,
0492 Ето њих у Кунар планину.
0493 Тука јесу ноћцу заноћили,
0494 А у јутро рано уранили.
0495 А док викну будалина Тале:
0496 »Хеј Халиле, један несретниче,
0497 Што не идеш до Јанока града,
0498 Те не гледаш свога брата Муја?
0499 Могу Власи хилу учинити,
0500 У Јаноку посијећи главу.« 
0501 Тада виче беже Мустај беже:
0502 »Хајде тамо до Јанока града,
0503 Па ти гледај, кад поведу Муја.
0504 Кад будете усред поља равна,
0505 Неш ли како Влахе преварити,
0506 По рукама сабљом ударити,
0507 Па му пресјећ свезе на рукама,
0508 Подмакнути дебела ђогина!
0509 Подај њему оштру посјеклицу.« 
0510 Тад му рече гојешан Халиле:
0511 »Како ћу му додати ђогата,
0512 Кад су мене ране освојиле?
0513 Власи ће ме ногам’ погазити.« 
0514 Рече њему беже Мустај-беже:
0515 »Де не бој се, Мујагин Халиле,
0516 Ти опрости буљук-башу Муја;
0517 Мујо ће ти с тобом провидјети,
0518 Добра ће ти коња набавити.« 
0519 Оде Халил, отјера ђогина,
0520 Ето њега, до Јанока дође,
0521 Управ иде крчмарици Јањи,
0522 Те је тука ноћцу заноћио
0523 И у јутру рано уранио.
0524 Док дрмнуше на граду топови,
0525 Тад полази од Јанока бане,
0526 И поведе буљук-башу Муја.
0527 Часком халил ореми ђогина,
0528 Ето нејга граду на капију.
0529 Од града се одвалише врата,
0530 А навали беглук-Њемадија.
0531 Док ево ти од Јанока бана,
0532 И са њиме варакли кочије,
0533 А у њима тридес’т дјевојака.
0534 И пред њима Анђуша дјевојка,
0535 А за њима буљук-баша Мујо;
0536 Води њега дванаест Н’јемаца
0537 У б’јелијех дван’ес конопаца;
0538 А за њима поскакује Раде:
0539 Заметно се трновијем коцем,
0540 Па све виче буљук-башу Муја:
0541 »Стани Мујо, на зло ударио!« 
0542 Тада пође Мујагин Халиле,
0543 Крајем Муја нагони ђогина.
0544 У себи је Мујо помислио:
0545 »Кршна шарца, коња од мејдана,
0546 Баш ко јаха у ђогата мога!« 
0547 Тада рече буљук-баша Мујо:
0548 »Је ли изун запјевати, бане,
0549 Још данаске, па више никада?« 
0550 То је њему бане допустио.
0551 Кад запјева танко гласовито:
0552 »Хеј лужино, никад н’јеси сама,
0553 ја л’ през вука, ја ли през хајдука,
0554 ја л’ през Муја, ја брата Халила!
0555 Јеси ли се данас придесио,
0556 Да ти видиш свога брата Муја,
0557 На каквим ћу мукам’ умријети,
0558 Неш ли мене данас покајати?« 
0559 Поврати се од Јанока бане,
0560 Једно му је силе ударио,
0561 Два му здрава зуба полетјела,
0562 Из четири крвца ударила,
0563 Сви остали у јаду остали.
0564 Све то гледа Халил на шарину;
0565 Истом Муја сабљом ударио
0566 Пресјече му свезе на рукама,
0567 Даде њему сабљу и ђогина.
0568 Кад се Мујо коња добавио,
0569 Одмах смакну Гавран-капетана,
0570 Ухвати му вранца од мејдана,
0571 Даде вранца гојену Халилу.
0572 Кад се браћа коња добавише,
0573 Из Кунаре ударише Турци,
0574 Ударише са четири стране.
0575 Алабанда, заменту се кавга.
0576 Халил чува варакли кочије,
0577 У кочијам’ банова Анђуша.
0578 На њима је мејдан остануо,
0579 Заробише тридес’т дјевојака,
0580 Ожени се тридес’т Крајишника
0581 И Халиле бановом Анђушом.
0582 Дотлен била чета силовита,
0583 А отален кита и сватови.



Извор[уреди]

Народне пјесме муслимана у Босни и Херцеговини, сабрао Коста Хeрман 1888-1889, књига II, друго издање, Сарајево 1933. str. 180-194