Христос на путу
| ←Јован пустињак | Христос на путу Писац: Милета Јакшић |
Мирјам→ |
Обилазећи градове и села
На работу је пошо свога дела.
Пут га поведе тога лепог дана
Кроз млада поља сунцем обасјана.
Сва је природа добре воље била:
Благ поветарац с мора, од Кармила,
Јечменим пољем таласе је крето
И образе му ласкаво облето...
Хумови, горе у даљини, стене—
Сав је предео куд поглед окрене
Блистао као некад стари Еден
Пре негʼ из нега Адам би изведен:
Кад свет сијаше невиним осмехом,
Још незаражен смрћу нити грехом
Вечном лепотом вечитога склада—
Кад алʼ изненада—
Идући путем кроз поља Он срета
У распадању леш једнога псета...
И, гадећи се, глас Петров га трже:
„Рави!... Стрвина!... Обиђимо брже!...“
Ал Он занесен свемирном лепотом.
Он се сажали над умрлим скотом...
И, као зачуђен, што се леша гаде,
Место да Лепо свуд нађу и љубе.
Пружајућ руку крај лешине стаде:
„Гле!“ рече „како има беле зубе!...“
Извор[уреди]
|