Мирјам

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Мирјам
Писац: Милета Јакшић





        
МИРЈАМ

Лагано прође, споро, век за веком...
Стоји кладенац из древних времена
Са разваљеним каменим осеком,
Рочиште лепих назаретских жена.

Вода његова још је она иста,
Бистра, чувана у земљи дубоко...
Она оданде гледа, живо блиста
Као велико, тајанствено око.

Некад виђаше лепу једну жену —
— Од онда прође много, цела вечност —
Кад долажаше с урном на рамену
Да црпе бистру, животворну течност.

С њом често беше дечко један мали
С крупним очима, питомим погледом —
Чим они дођу, друштво се разгали,
Све живне благом веселошћу редом:
„Мирјам, како си лепа!... Дечко мио
Како је питом!... Тако лепо гледа...“
И све би затим уздахнуле тио
Што њима таку Бог лепоту не да...

Ал од то доба због доброте њине,
Што нису биле од зависти слепе,
Мирјам им даде дражи и милине
И драгоцени дар да буду лепе...

И сад, кад сунце за планине зађе,
Прошлост се враћа из даљине сиве,
Кад се Назарет у сутону нађе
И старе приче, легенде оживе.

Када се купе жене ка студенцу,
Мирјамин фантом у сумраку бледом
Тио приступа њином лепом венцу
И уз њу дечко с питомим погледом.



Извор[уреди]

  • Милета Јакшић: Песме, СКЗ, Београд, 1922, стр. 169-170


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милета Јакшић, умро 1935, пре 84 године.