Хоџа Салих

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Хоџа Салих
Писац: Светозар Ћоровић


Светозар Ћоровић.jpg
Хоџа Салих



     Кад би се кроз густо мурвово лишће прокрао први зрак сунчани и заиграо у плиткоме потоку, затицао је хоџу Салиха будна и ведра, како шета по својој башчи, застајкује под сваким дрветом и завирује плодове. Башча му се пружала у дужину до преко петнаест метара, густо засађена сваковрсним, великим и малим воћкама, те им се гране помијешале и начиниле један велики лиснати свод, под којим је хоџа уз највише врућине могао хладовати. На једној страни зелениле му се широколисте смокве, чија су голубаста стабла обијељена клаком, да се мрави не пењу уза њих, а поред њих се црвенили тешки, главати шипци, измијешани са модрикастим шљивама, жућкастим праскама и зеленим крушкама. Испод воћака зеленила се и таласала висока трава и засађено поврће: спанаћ, купус, зеље, а у крају се црвениле сочне каваде и модрили меснати патлиџани. Шаренила се башча као бакалски дућан! При дну башче провлачио се као змија поток и једва се видио од силне траве и цвијећа, које га опколило са обје стране. Хоџа Салих користио се тиме, те ископао бескрајно дугачак ђериз и учинио, да му вода свраћа и кроз башчу и да му залијева поврће. Да не би плаћао радника, хоџа је сам залијевао. Онако сијед, са дугом, бијелом брадом, обучен само у лаким, бијелим гаћама и танкој кошуљи, са малом бијелом капом на обријаној глави, босоног је газио по ђеризу и овећом дрвеном лопатом разбацивао воду по башчи на све стране. Кашње је узимао своју малу, искривљену мотику и лагано окопавао око сваке воћке, а нарочито око младих кукуруза. Окопавши лијегао је на траву, не марећи за то, што ће га каткада сан преварити и што ће му се иза спавања и брада и све хаљине окитити чичцима и сламкама.
     Након одмора у башчи, хоџа Салих узео би и мотику и лопату, обоје пребацио преко рамена и кроз гњили, нахерени капиџик уносио их у кућу. Кућа му је била невелика, стара, окрхана, са плочаним кровом, који је при врху обрастао кумриним грожђем и улупио се, и са широким вратима на којима су отпали канати, а диреци се искривили и иструхли, те пријете да ће кад-тад спустити се на главу и на леђа пролазника. Пенџера није ни имао, него некакве рупе, пушкарнице, како их је он звао. Кућа је била ограђена великом некалдрмисаном авлијом, око чијих, наравно, трулих врата, посађене су двије пепељаве игде, које су својим силним, опојним мирисом окађивале читаву махалу. Испод грбавих зидова жутиле су се и румениле расцвјетане руже, засађене између два велика, гиздава леандра, што су својим привршним цвјетовима раскошно закитили стару, изнемоглу стреху, препуну птичјих гнијезда. По средини авлије засађени су готово сами каранфили, феслиђен, рута и папароса, и љековите траве: спориш, шљез, пелен, папрат, кадуља, опкољени густом, дивљом травом, која је обрасла свуда по авлији. И кроз авлиску траву мигољио се поточић који је хоџа навратио, и окретао је мало, звјездолико коло, што је дирало у два ситна, дрвена чекића, који су лагано ударали у парче стакла. Хоџа Салих испијао је кахву само у авлији. Каљаве, босе ноге потопио би у поток, извалио се на траву испод леандера, опружио дуги чибук и лијено срчући кахву удисао мирисни ваздух, слушао жуберкање воде и тихо, монотоно куцкање чекића: цик-цак, цик-цак ...
     На авлији је и ручавао и то обично на два сахата пред подне, кад би му, како он говораше, „закуцао сахат у цријевима”. Узео би један сомун и маријаш сира, па у сласт јео и не мислећи о месу.
     Иза ручка улазио је у малу собу, да се љепше обуче. Соба, коју није имао ко чистити, била му препуна прашине и паучине и као што се у башчи китио чичцима, тако се у соби китио паучином: по лицу, по бради и по хаљинама. Намјештаја никаква имао није, осим пљеснивога, тврдога душека, који са једнога мјеста никада није помицао ни чистио, и старога сахата на зиду, што га је сматрао као нужно зло. Сахат је једнако пазио, навијао и поправљао, скинувши му ону већу сказаљку, јер су га обје сказаљке буниле; осим тога, њему је стало било само до сахати, а није до минута ... Из једне ћоше изнад душека вадио је хоџа своје хаљине: велике, сличне женскима, димије од модрога димијалука, мркајасту антерију, и дугачку, плаву џубу, при дну од гагрица изједену, те је изгледала као куршумима испробијана. Тада је најприје облачио антерију, па димије, преко којих се опасивао огромним широким пасом, са бадемима, па преко свега џубу, која се вијорила око њега као мантија око попа. Најпошље је узимао и свој широки фес, са плавом, свиленом китом, испод које је подметнуто мало изрецкане хартије, и са великим бијелим турбаном унаоколо. Све то устицао је на главу, малко накриво, готово бекриски, не заборављајући никада да своје велике наочаре, за које није имао нарочиту кутију, задјене за турбан, тако да му вазда једно стакло извирује. Чарапа није облачио, него би на онако босе ноге навукао старе, отворене постуле, које му се влачиле за ногом и увијек дизале силну прашину, на велико незадовољство осјетљивих Шваба.
     Пошто је потпуно готов био са одијелом, хоџа Салих није пропуштао да преко рамена објеси овећу, од црвене чохе укусно сашивену, амајлију, из које су вазда извиривале три старе, чађаве, турске књиге и неколика листа чисте хартије, и да попут мале пушке задјене за пас жућкасти, старински дивит од туча, препун калема и мурећефа, што га је он сам правио од лучева угљена, карабоје, сома и замка.
     Тако опремљен, хоџа је кретао у чаршију, поздрављајући по турски све чаршинлије без разлике вјера, и милујући узгред свако дијете, које му дође под руку. Наравно, сви су га отпоздрављали. Старије бабе и жене чак су устајале испред њега чим би га угледале издаљега, а ријетко која да га не би за здравље упитала. По свему се могло познати, да је хоџа Салих био љубимац читава женскога свијета.
     — Ефендија, ефендија, захмет ти је! — зауставила би га каква баба насред чаршије, хватајући га за џубу.
     — Шта је, невиста? — заустављајући се пита хоџа, који је свако женско чељаде звао невјестом.
     — Ама нешто ми се разбољело унуче, па се бојим да га није ко урек’о ... Молим ти се да му запишеш — вели баба, а сва се увија и игра се са оним крајем хоџине џубе, не пуштајући га из рука.
     Хоџа Салих одмах прихвати за амајлију, потегне једну књигу и натакнувши наочаре наврх носа, гледа у њу.
     — А је ли одавно хаста? — пита озбиљно, хладно, као доктор какав.
     — Нема три дана.
     — А не зна ди га боли?
     — Боли га вас живот.
     Хоџа уздахне и не дижући очију са књиге почне вртити главом.
     — Видиш, нагазило је на шејтанску вечеру — вели. — Како сте га пустили? Могло је дите и главом платит’...
     И пружајући баби да му држи књигу, одмах отвара дивит и вади калеме и хартију. Затим приступи најближем зиду, прислони ногу на њ и онако на кољену испише два три турска записа.
     — Један запис да метнете дитету под главу, кад спава, — вели — један му ушите у кошују (слово љ хоџа није изговарао), а један потопите у воду, па ту воду нека пије.
     Наплативши од бабе цванцику, хоџа креће даље низ чаршију и опет се тако зауставља. Било је јутара, када су га заустављали на свакоме петоме кораку, те му се каткада прсти згрчили од велика писања. Ако је некоме болесна крава, коњ, или ма какво живинче; ако која дјевојка заволи момка; ако је којој жени муж пошао по рђаву путу, хоџа Салих морао је записивати и свак га је хвалио као чудотворца.
     Било је бакала, који су хоџу свраћали, частили га кахвом, духаном, чак и сомуном, само да што дуже сједи у њиховим дућанима и да му ту буде „као канцеларија”. Они су знали да га и сељаци много траже и да се окупљају око њега, па су се надали узгред и сами пазарити штогод.
     Ипак је хоџа највише имао посла код куће, пред вече, пошто би се вратио из чаршије. Ту су га чекали сви они, који нијесу желили да им чаршија зна за записивање, те нијесу смјели хоџу јавно хватати. То су уједно биле и најватреније и најљепше муштерије, јер је највише било младих жена и дјевојака.
     Њима је хоџа записивао на авлији. Натјера их све да посједају по трави близу потока, па за њима сједне и он, изује постуле и потопи ноге у воду. Дивит метне поред себе, а хартију на кољено, — другог писаћег стола није имао, — па, гледајући по свима, припрема се да пише.
     — Шта теби фали, невиста? — пита прву дјевојку до себе, а грицка калем и чисти перо о димије.
     Дјевојка румени, стиди се и чупка траву око себе, па баца у поток.
     — Да те није ко опсихирио?
     Дјевојка слегне раменима, чупка траву још више и гледа у страну, изнад врата, гдје се, не стидећи се ни од кога, игра омиљени хоџин врабац са својом вребуљом.
     — Хм, ти немаш језика! — вели хоџа, па и он гледа у врапца и ђаволасто се смјешка. — А ја знам, да си опсихирена. Једно момче бацило око на те, севдисало те, па му од севдаха узрасло срце к’о сомун и хоће да му искочи.
     — Ах... — уздахне дјевојка да се једва чује, па се окреће и пиљи очима у ону брадавицу на лијевом образу хоџину и само слуша.
     — И то те момче опсихирило, па си сад и ти почела да ћедериш за њим, а срце и у тебе мал’ те није к’о сомунчић ...
     И хоџа рашири парче хартије на кољену, а калемом махне по ваздуху.
     — Сад шта ћеш? — пита. — Јали да ти запишем да ти прође севдах у срцу, јали волиш да ти дам запис, да оно момче још примамиш себи?
     Дјевојка се снебива, поклопи лице рукама и, не желећи да је други чује, примиче главу управо до хоџина уха, па шапће:
     — Да ... да га још више примамим.
     Хоџа Салих осмјехне се тада, намигне мало на другу женскадију, па пише запис.
     За по сахата запише хоџа по неколико записа и сваки муштерија оде потпуно задовољан, оставивши у трави поред дивита цванцику. И тек кад остане сам, хоџа задовољно преброји цванцике, премјери их на длану и преброји по други пут, па их носи у собу и оставља у стари, зарђали ћемер.
     Тако је то текло сваки боговетни дан и ми готово не би знали ништа више причати о хоџи, нити би икако и почињали ову причу, да се није десило нешто, што нико предвидјети не би могао да ће се десити, управо да се није јавила једна необична муштерија, какве он дотле никада видио није и какве по свој прилици неће више ни видјети.
     Било је то уочи једнога петка, иза акшама. Хоџа узео авдес, отклањао дову на трави према мјесечини, те метнуо резу на врата, припремајући се да легне, као и увијек одмах с вечера, и то на авлији, гдје је било много хладније и гдје га нијесу шкакљиле бухе као у соби. Свукао је и хаљине са себе и опет остао у гаћама и у кошуљи, па пошао да гони цвркавца испод игде, јер при спавању није трпио ничијега пјевања, а цвркавчева понајмање, кад неко куцну алком на вратима лагано, плашљиво. Хоџа се у први мах и не осврну на то. Он је смишљао план како би цвркавца најзгодније опколио и најлакше поплашио. Док се куцање опет понови.
     — Јараби, јараби, ко ли је ово? — запита хоџа, па лијено и некако плашљиво упути се вратима.
     — Ко си? — запита иза каната, старајући се да кроз овећу фржеву рупу провири напоље.
     — Ја — одазва се неко шапатом.
     — Јали си мушко, јали женско?
     — Женско.
     Хоџа застаде мало, замисли се, па подиже резу и отвори врата. Умотана у велику бошчу, обзирући се плашљиво на све стране, у авлију уљезе стасита женска прилика, у дугачким, златним каницама извезеним, свиленим димијама, које се вукле и по тлима. Она пође преко авлије, а зачуђен хоџа за њом.
     — Јесмо ли сами? — запита га.
     — Сами, валахи, — одговори хоџа, окрећући се унаоколо, да се и сам увјери: нема ли још кога.
     — Ефендија, ја сам дошла по један запис...
     И она му приступи ближе, сједе на траву поред потока и збаци бошчу са себе. Хоџа се трже унатраг, кад је угледа. Засја се према мјесечини дугуљасто, господско лице, бјеље од снијега, преливено преко јагодица лаком румени. Око невеликога, правога носа, модрила јој се два крупна ока, као двије најзрелије шљиве из хоџине башче, а изнад њих се повисоко уздизале дебеле, гараве обрве. Уста напућена, румена, сочна, поред којих на десноме образу црнио се мали, као мерџан младеж ... Обучена као пашиница! ... Изнад бујне, коврџасте косе црнио се мали, подрезан фесић, окићен бисеровом граном; по бијеломе, обнаженоме грлу низале се златне дизе и бисерни ђердани и спуштали се по горњој половици прсију, по јечерми од станпогледа и по златом извезеној, свиленој кошуљи, кроз чије се рукаве провидиле меснате, обле мишице. Преко димија опасала се дугачким, женским траболозом, па му ресе удараху по малим, везеним папучицама, што су самим пизама обасуте.
     — Аман, џин ли си, вила ли си? — узвикну хоџа, бленући у њу и једнако држећи раширене руке, као да су га разапели.
     Она поправи димије под собом, заглади косу и немирно се заигра са ресама траболоза.
     — Нисам ни џин, ни вила, него удата жена — одговори. — А немам кад ишчекивати ни разговарати се, него дај запис, па да иђем.
     — А шта ће теби запис? — запита хоџа, не мичући се нити спуштајући рука.
     — Казаћу ти све, само дај хартије.
     Хоџа, збуњен, одмахну рукама, окрену се, па мјесто у кућу, пође на врата авлиска. Затим се опет окрену, оде у собу и мјесто да донесе дивит и хартију, донесе ћемер. Опет се врати и једва изнесе дивит и амајлију, али дивит окренуо наопако, те му готово сав мурећеф исцурио по бијелим гаћама, а да ни опазио није.
     — Шта ти фали? — запита мукло, сједајући до ње и својим раменом чешући се о њезино.
     Она пошути мало и једним погледом прелети преко игда, леандера и преко крова хоџина, па до удаљених кипариса у Атлагића авлији, што се црњаху као високи, камени ступови и заклањаху собом танку мунару Беговића џамије, чији је позлаћени полумјесец, блистајући се, провиривао кроз њихово лишће.
     — Дошла сам да тражим илаџ за домаћина, — рече дрхтавим гласом, не одвраћајући погледа у страну. — Прије сам му била драга к’о зеница и пазио ме к’о нико никога, а има неки вакат, дахнут’ ми не да. Пост’о је шухвели, па ме прати и гледа куд се макнем. Не да ми се липо обућ’ ни погледат’ кога, ни ништа ... И сад сам се једва искрала од њега и дошла овди, да тражим селамета.
     Хоџа се прихвати за браду и њоме отра зној са носа и око уста.
     — А ко ти је домаћин? — запита.
     — Матан Пилинорац.
     — А како је теби име?
     — Луција.
     — Бива си Латинка?
     — Јесам.
     Хоџа дубоко уздахну, прихвати за књигу и раствори је.
     — Овди пише ... — поче читати, по староме своме обичају — овди пише ...
     Па, као да се смисли, уједанпут одбаци књигу у траву и дохвати Луцију за руку.
     — Ама шта ће теби запис? — зашишта. — Ти њега погледај, па ће он бит’ к’о јање ... Ето му записа!
     Хоџа је стисну за прсте, да умало није цикнула, а оштрим погледом као да би јој хтио провирити у дно душе.
     — Ех, да сам ја на његову мисту! — шапну.
     Луција се трже и извуче руку из његове.
     — Немој се шалит’, ефендија, него пиши! — осијече прилично оштро и набусито. — Ако се бојиш да ти нећу платит’, ево ти пара наприд.
     Из најгушће дизе откиде један дукат и, не гледајући га, баци у траву поред хоџе.
     — Коме? Коме ти паре? — замуца хоџа, отурујући дукат од себе. — Нећу ја ништа. Даћу ти запис какав хоћеш, ама нећу пара.
     Нека вртоглавица и трескавица обузе га, као давно, давно некада, док је још момак био, док се скитао по махалама и пјевао под пенџерима дјевојачким, гледајући их, како га кроз шебој и феслиђен провирују. Дршћућом руком узе калем па, не скидајући онога оштрога погледа са лица Луцијина, поче по хартији шарати некаква турска слова, која ни сам разазнавао није.
     — Ето ти запис, — застења — па нека пије воду с њега ...
     Пруживши га, опет је дохвати за руку:
     — Ех, да сам ја на његову мисту!
     Луција отрже руку, дохвати запис, па се диже и огрну бошчом, гурнувши везеном папучом дукат онај, који се умало не откотрља у поток.
     — Болан, ефендија, баш си ђаво! — узвикну. — Кажу, да си стар и миран к’о светац, а ти шејтан ...
     — Шејтан, шејтан, — понављаше хоџа, не разумијевајући ни себе ни ње — шејтан, шејтан! ...
     Па је стиште за мишицу и повуче себи.
     — Остани још мало! — шапну.
     — Доста је — насмија се она, одгурнувши га. — Запис је готов, па шта ћу више?
     Измаче се, отвори врата и ишчезну.
     — Кршна Влахиња к’о хурија! — прошапта хоџаг стојећи насред авлије и гледајући за њом у помрчину. Није се више обазирао ни на цвркавца, који је извијао кајде јаче него прије, нити је спуштао резу на врата ... Након дужега стајања, сио је до онога мјеста гдје је она сједила и почео мирисати по трави. Опази и дукат, узе га на длан и преврћући га дуго посматраше према мјесечини како се блиста.
     — Аман, аман! — уздахну опет, потапајући ноге у поток. — У мојих толико година још на ’ваки белај ограјис’о нисам... Алаха ми к’о сурет!
     Извали се на траву, подметну руке под главу и жмиркајући гледаше у леандер и под стреху кућну, гдје се сакриле двије кумре, прибиле се једна уз другу и спавају. Млак вјетар попухивао је однекуда, а мирис игде опијао га, па разјапи уста и жедно поче удисати, силом уображавајући да је то онај малопрашњи мирис њезине косе.
     — Ах, ах — зајеча хоџа, као болесник какав, и поче се преврћати са стране на страну. — Аман, липа ли је!... Да ми је само дофатити тога домаћина њезина, ја би’ њему каз’о како се жена пази ... ’нако злато, па газит’ ногама ... Бре, не би’ ја њему запис, него тојагу ... И отет’ би њему требало жену!... Отет’ липо, па нек’ је нема. Ех, да су, пусто, млађе године и да је стари кухвет, ех ...
     Хоџа се опет преврну и склопи очи, као да ће да спава.
     — И штета што је Латинка — настави, немоћан да заборави на малопрашњи састанак. — Оно би требало да је беговска шћи, па да се у кафезу храни све медом и шећером. И да Латинин јуби онака уста и ’наке очи!... И запис њему! ... Тојагу њему, тојагу, па му све кости изломит’, јер ливше није ни зарадио... Матан Пилинорац и ’нако чејаде! ... Па још кажу, да је Алаху свак једнако драг! ... Јес’... То се и види!...
     — У разговору сам са собом хоџа је дочекао зору. Макар колико да је склапао очи, макар колико се старао да о другоме мисли, Луција му је увијек била пред очима и нехотице зборио је само о њој ...
     — Кад је устао, очи му се црвениле, капци му подбухли, а лице се још више смјежурало и постало некако мртвачки блиједо.
     — Ех, јадан ти сам! — зајеча устајући. — Оваке три ноћи, па сам проп’о ...
                                                              *
     Десет дана ходао је хоџа као сулуд кроз башчу и кроз авлију. Заборавио човјек и на полијевање и на окопавање, па му сунце опалило поврће, те почело да жути, а много воће почело опадати. Кахве је пио више него обично, а више пушио и духана. Дугачки чибук никада није престајао да му се дими и каткада ни он се није могао видјети од дима. У чаршију није никако излазио, управо није смио, јер је знао да слабо изгледа и да ће га сваки питати за узрок ... Ни записивао није... Муштеријама није хтио отварати врата, него их је осорно дочекивао иза каната, говорећи како је болестан и како ни калема у руке узети не може. Вратио је чак и неке пријатеље, који су из чаршије нарочито пошли да га обиђу.
     — Шта ћете? — питао их је, мргодећи се за канатом...
     — Дошли смо, да те видимо.
     — А нисам ја међед, да ме гледате.
     — Ама чули смо да си хаста.
     — Е, сад сте чули да нисам и липо хајдете дома.
     И пријатељи су одлазили забринути, питајући се узгред, није ли хоџа од велике учености случајно шенуо ...
     Једанаести дан једва заклепета реза на вратима хоџиним, канат се отвори и он главом изађе на чаршију, обучен и опремљен као о Бајраму. Димије опрао у потоку, па му дошле као нове, џубу пажљиво окрпио, а нов пас опасао око себе и нов турбан обмотао око феса. Постуле му, додуше, једнако стружу и праше по тести, али нијесу онако подеране, јер их је он притврдио канафом; ноге му такођер чистије него обично ...
     — Ди је кућа Матана Пилинорца? — запита некакву дјецу, која у нереду и са великом дреком излажаху из мејтефа.
     Једва му казаше. Под Хумом, у Слијепом Сокаку, прва кућа на десну страну, са новијем канатима а старим алкама — то је кућа Матана Пилинорца.
     Хоџа помилова дјецу, пружи им маријаш да купе ораха и упути се према Хуму.
     Ишао је лагано оборене главе, влачећи ногу за ногом и застајкујући на свакоме кораку: или да накриви турбан, или да уреди пас, или да опет притврди канафу на постулама.
     — Ех, шућур Алаху! — одахну, пошто стиже пред Слијепи Сокак. — Сад сам на мисту... Сад само липо да говорим и да се не побундам...
     И полако, као лопов, обазирући се да га когод не опази, прикраде се вратима и закуца алком.
     — Ко је? — запита из авлије звонак женски глас, од кога се хоџа стресе, а брада му зажубори.
     — Ја — шапатом одговори он. — Наши смо.
     Заклепеташе папуче преко калдрмисане авлије, зашушташе димије, зазвекета реза и врата се отворише.
     — Ах, ефендија! — трже се Луција и зачуђена застаде на прагу. — Зар ти?
     — Ево ја — одговори хоџа, одмахнувши руком. — Шејтани, шта ли, ама мене доведоше овди.
     — А што? — запита она, смјешкајући се.
     Хоџи се усталаса брада све то више, очи заблије- штише, а глас поче подрхтавати.
     — Ја, валахи, дош’о теби, да ми даш запис — рече. — Ја дадох свему свиту, а ти, бива, да даш мени.
     Луција пљесну рукама по кољенима и унесе му се у лице, те га њезина коса поче шкакљати по челу.
     — Ја? — запита.
     — Ти, дина ми! Откако си дошла ону вече, шејтани ми понесоше сву памет, па и не мислим ни о чем’ другоме, нег’ о теби ... Брука под моју старос’... Осихирила ме, ћабе ми.
     Луција ђаволасто својим носом уприје у његов и дрмну га за браду.
     — А ко ће тебе опсихирит’? — рече.
     Хоџа заборави на се.
     — Бре, немој се ти шалит’, — осијече — него јали дај какав запис, јали какав илаџ, јер се ’вако више не може! ... Валахи сам махнит! ...
    Па ону руку, што га је за браду држала, ухвати, принесе устима и, прије него је Луција могла истргнути, жестоко угризе ...

Извори[уреди]

  • Светозар Ћоровић: Целокупна дела, I—VII, књига 2, страна 67-83 , "БИБЛИОТЕКА СРПСКИХ ПИСАЦА", Београд, Издавачко предузеће "Народна просвета".


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Ћоровић, умро 1919, пре 100 година.