Ходи, драга...
Ходи, драга, да плетемо вијенце,
Да беремо прољетне првјенце:
Дивљу ружу и Ђурђево цвијеће, -
Твоја мајка карати те неће.
Твоја мајка теби рухо спрема,
Што га љепшег у свој Босни нема:
Меке чевре и кошуље ткане,
А по њима од бисера гране;
За два бора - два ђевера сама
Два појаса из далеког Шама;
А за кума и за старог свата
Сву одору од сухога злата;
За јенђије, за рође и куме
Везен-чоху и слатке локуме,
Па још уз то шећер и аршламе;
Ал' најљепше отпремиће за ме:
Твоје косе што миришу смиљем,
Што их мајка миловала миљем, -
Твоје очи - два дубока санка,
Да их љубим до суђеног данка.