5
Херцег Маринко и Ибро Арапин
(Из Босне)
Дворбу двори Јакшић Димитрије
Вино пије тридесет Сењана,
На сред Сења града бијелога,
Међу њима Сењанин Ивaнe,
Служи вино Лука барјактаре.
Кад се Иван накитио пива, 5
Сењанима тихо говораше:
„Браћо моја, тридесет Сењана!
„Није л' мајка родила јунака
„А сестрица брата одгојила,
„Свиленим га пасом опасала, 10
„Мушкијем га гласом дозивала
„И овђе га мени оправила,
„Да се хладна напојимо пива,
„Па да иђе са мном четовати,
„Да јуначку чету окренемо 15
„Ето тамо на Херцеговину,
„А до куле два херцега млада,
„Херцег-Стјепе и херцег-Маринка,
„И њих ћемо у чету дигнути,
„Онда ћемо чету окренути, 20
„Право оној чевој Гори Црној
„Не бисмо ли штогод задобили.“
Сви Сењани поникоше ником,
Погледаше у зелену траву,
Како трава на завојке расте, 25
А не гледа Лука барјактаре,
Већ Ивану међу очи црне:
„Побратиме, Сењанин Иване!
„Ево мајка родила јунака:
„Ја ћу ићи с тобом четовати,
„Хајде с четом, куд год теби драго,
„Ти ћеш нама чето-баша бити,
„А ја ћу ти бити барјактаре,
„Крстат барјак носићу пред четом.“
Кад то зачу Иван Сењанине,
Поглади га руком по плећима,
И пољуби међу очи црне:
„Бе аферим, Лука барјактаре!
„Брез тебе ми ни јунаштва нема.“
Па скочише од земље на ноге,
Изиђоше на бијелу кулу,
И добро се момци опремише,
Припртише торбе упртнице,
Пригрнуше струке вугашице,
Заметнуше лаке џефердаре
И одоше на Херцеговину,
Проходише сву Херцеговину,
И ето их у равно Требиње
До бијеле херцегове куле.
У најљепша доба долазили
Кад се тиха ноћца ухватила
На авлију херцега Стјепана.
Иван куца алком на вратима,
С куле виче херцегова мајка:
„Ко то куца ноћас на авлији?“
Ал' говори Сењанин Иване:
„Отвор врата, херцегова мајко,
„Њима мајко а мени помајко,
„Куца рука горскога хајдука,
„Побратима твојијех синова,
„А на име Иван Сењанине.“
Тад старица низ кулу слећела,
Од авлије канат отворила.
Униђоше два горска хајдука
И старици божју помоћ вичу,
Старица им боље прихватила:
„Да сте здраво, два посинка моја!“
Руке шире у лице се љубе,
Па одоше на бијелу кулу.
За пуну их соФру посађује,
Засједоше хладно пити вино.
Кад се рујна накитише пива,
Рујно винце удари у лице,
А ракија ћеиф направила,
Тад бесједи Иван Сењанине:
„А старице, херцегова мајко,
„Њима мајко, а мени помајко!
„Камо моја до два побратима,
„Побратима два херцега млада?
„Ја сам до њих, јунао, долазио,
„Да иђемо чету четовати.“
А старица сузе прољеваше:
„Мој синовче, Иван Сењанине!
„Нису дома два херцега млада.
„Ево има дванест годин' дана,
„Кад удрише јаничари Турци
„Из те наше Босне каловите,
„Од проклетог шехер-Сарајева,
„Поробише сву Херцеговину,
„Пак и наше бијело Требиње,
„И два моја сина ухватише,
„Одведоше Босни каловитој.
„Ми остасмо јадне женске главе,
„Двије љубе два херцега млада,
„И ја с њима херцегова мајка,
„И ђевојка Анђелија шћерка;
„Ево има седам годин' дана,
„Враг донесе Ибру Арапина,
„До Требиња и до наше куле,
„Он пороби танку нашу кулу,
„С њиме Турци благо подјелише,
„Двије снахе моје обљубише,
„Мене стару ногам погазише,
„Анђелију шћерцу одведоше.
„Јал' два моја сина не знадоше,
„Не знадоше, јали не хајаше,
„Проклетници што нам урадише.
„Јесам чула, мени људи кажу,
„Да су сада у шер-Сарајеву
„Поградили хане и механе
„И још многе кићене дућане,
„Намакнули робу трговачку,
„Па тргују, робу продавају.“
Вели њојзи Иван Сењанине:
„О помајко, херцегова мајко!
„Јер им ситну књигу не напишеш,
„Не спремиш је шехер-Сарајеву,
„Нек сазнаду оба твоја сина,
„Да је њима мати у животу.“
Говорила херцегова мајка:
„Да ја умјем књигу накитити,
„Давно бих је њима оправила,
„Ал' не умјем, па их сузам' зовем,
„Јер ја ниђе пријатеља немам,
„Који би ми књигу написао.“
Скочи Иван од земље на ноге,
Па донесе дивит и калема
И хартије књиге без јазије,
Сједе Иван ситну књигу писат',
Иван пише, а говори мајка:
„Два херцега, мила моја сина!
„Ил' не знате, или не хајете,
„Да су ваши поробљени двори,
„Стара мајка ногам погажена,
„Двије ваше обљубљене љубе,
„Анђелија одведена сека
„На далеко у земљу Арапску
„За некаква Ибру Арапина.
„Моји синци, два херцега млада!
„Потеж'те се свом бијелом двору,
„Походите остарјелу мајку,
„Потражите Анђелију секу,
„Осветите обљубљене љубе.“
Кад је књигу таку написала,
Дозивала слугу Милутина:
„Стани, слуго, у топле подруме:
„Ти опреми дебела ђогина,
„Носи књигу шехер-Сарајеву,
„А на руке мојим синовима
„Херцег-Стјепи и херцег-Маринку.
„Кад ти сиђеш у шер Сaрajeвo,
„У јутру ћеш рано уранити
„И поћи ћеш од каве до каве,
„Ако туди херцеге не нађеш,
„А ти пођи од хана до хана;
„Да по чему и ту их не нађеш,
„А ти хајде у пјане механе.
„Лако ћеш их, сине, познавати,
„Налик браћа један на другога,
„По милости врло милују се
„И бијелим рукама грле се
„Љубећи се у бијело лице,
„Те милости у Бошњака нема.“
У млађега поговора нема,
Слуга спреми дебела ђогина,
Узе књигу слуга Милутине,
Па се тури коњу на сриједу,
Оде момак шехер-Сарајеву.
Куд год иђе, Сарајеву сиђе
И ту једну ноћцу преноћио,
Па у јутру рано уранио,
По кавама два херцега тражи,
Али ту их наћи не могаше;
Па ето га од хана до хана,
Ал' херцега ни ту не имаде,
Онда слуга на варош испаде,
На вароши пред пјаном механом,
Водају се два добра дорина,
Налик оба један на другога,
По прилици њихе познаваше,
Да су коњи два херцега млада.
Пред механом одсједе ђогина,
Па униђе у цјану механу,
Те погледа на четири стране,
У механи доста Сарајлија,
Неђе један, неђе су двојица;
Они сједе, хладно пију пиво,
Два херцега један до другога,
Пред њима је од злата маштрафа,
И врло се Стјепо замислио,
Нити пије, нит' се разговара.
Бесједи му херцеже Маринко:
„Мио брате, херцеже Стјепане!
„Што си ми се тако замислио?“
Говори му херцеже Стјепане:
„Како ти се замислити не ћу,
„Ноћас сам ти чудан сан уснио,
„Ђе нам слуга Милутине дође
„И донесе књигу шаровиту
„Од старице наше миле мајке;
„На сну сам је, брате, проучио,
„Ја каква је књига жаловита!
„Да је наша кула поробљена,
„Наша стара мајка погажена,
„Обје наше љубе обљубљене,
„Анђелија сестра одведена
„У проклету у земљу Арапску.“
Смију му се младе Сарајлије:
„Еро једна, херцеже Стјепане!
„Ну наука, нуто књижевника,
„Што ће у сну књигу проучити,
„Спавајући баш к'о и на јави.“
Истом они у том разговору,
На вратима момче Херцеговче,
Оно слуша, што зборе Бошњаци,
Па упаде у пјану механу
До кољена херцега Стјепана,
Приступи му руци и кољену.
Пољуби га у скут и у руку,
На кољену књигу остави му,
Херцег Стјепан књигу прихватио,
Па је гледа а сузе прољева;
До полак је књиге проучио,
А од пола сузам' поквасио,
Па је даде херцегу Маринку.
Маринко је књигу проучио.
Њему Стјепан тихо бесједио:
„О Маринко, мој брате рођени!
„Ево часа, да се растајемо,
„Жељела је наске наша мајка,
„Па ћемо се и ми пожељети
„И у тешкој жељи умријети,
„Већ да добре коње појашемо,
„Да се с добрих коња пољубимо,
„Како браћа да се опростимо,
„Па ти хајде кули у Требиње,
„А ја одох од града до града,
„Хоћу, брате, у Арапску сићи:
„Ја ћу своју изгубити главу,
„Ја избавит' сестру Анђелију.“
А вели му брат херцег Маринко:
„А мој брате, херцеже Стјепане!
„Ти си, брате, готов остарио
„И јуначки мејдан изгубио;
„Већ ти кули хајде у Требиње,
„У Арапску ја ћу силазити:
„Ја ћу своју изгубити главу,
„Јали нашу сестру избавити.
„Чекај мене годиницу дана
„У Требињу на бијелој кули,
„За то вр'јеме ако ти не дођем,
„Подај мени покојну вечеру
„За предушје милом брату твоме.“
То рекоше на ноге скочише. 255
И на добре коње посједоше,
Са коња се браћа ижљубише,
Ижљубише, па се растадоше.
Стјепан оде низ поље широко,
А Маринко брду уз Коваче, 260
Право оде друмом стамболскијем.
Куд год иђе, до Стамбола сиђе,
И Стамбол је здраво преходио,
Хватио се високих планина,
Силазио у поље широко. 265
Кад на пољу пребијеле овце,
Код оваца три младе робиње,
Гологлаве и све босоноге,
Из ногу им црна крвца капа,
До њих херцег дoћера дорина, 270
Са коња им божју помоћ назва,
Робиње му љепше прихватиле,
Све три му се смјерно поклонише:
„Да си здраво јунак на дорину.“
Маринко им херцег говорио: 275
„Ја Бога вам, до три чобанице!
„Чије ли сте, чије ли су овце?
„Што вас босе за овцама храни?“
Зацвиљеше три младе робиње:
„Јесу овце силна зулумћара, 280
„Несретнога Ибре Арапина,
„А ми јесмо његове робиње.“
Маринко им херцег говораше:
„Робињице, сиње кукавице!
„Је ли вам се Ибро оженио?“
Њему веле три младе робиње:
„Давно нам се Ибро оженио
„Од некаквог равнога Требиња,
„Анђелијом сестром херцеговом.
„Ево има седам годин' дана,
„Од како је Арап-доводио,
„Од браће јој гласа не имаде;
„Љуто пишти дилбер-Анђелија,
„Она жали два брата рођена,
„Мила брата два херцега млада,
„Не долазе сестри у походе.“
Маринко им херцег говорио:
„Ја Бога вам, млађане робиње!
„Је ли дома Ибро Арапине?“
Робиње му тихо говорише:
„Нема дома Ибре Арапина,
„Отиша је у лов у планину,
„Ево има неђељица дана,
„Да лов лови по гори зеленој.“
„А робиње, чобанице младе!
„Има л' иђе камена механа,
„Да се мени напојити пива.“
„Нема ниђе камене механе,
„Веће хајде пољем широкијем
„Танкој кули Ибре Арапина,
„Онђе ћеш се напојити пива,
„Јер се љуба Ибри одмолила,
„Браћи даје покојну вечеру
„За предушје два херцега млада.“
Маринко им херцег бесједио:
„Ја како ћу танку кулу наћи,
„Кад ја не знам које му је кула?“
„Лако ћеш је јунак налазити,
„Његова је понајтања кула,
„У висину јесте понајвиша,
„Сва је пуста главам накићена,
„Да Бог да му ватром изгорела.“
Тад Маринко оћера дорина,
Оћера га пољем широкијем.
Кад је граду под бедеме био,
Погледао кулам у висине,
Која ли је пуста понајвиша
И људскијем главом окићена,
Док угледа понајвишу кулу.
Ето њега граду у капију,
Мало тамо у напредак био,
Док ето ти једне невјестице,
Она носи два ибрика златна
И у руци свилена јаглука,
Грозне сузе љева низ образе,
Па јаглуком росу отираше.
Њој Маринко божју помоћ даје,
А она му љепше прихваћаше:
„Да си здраво јунак са дорином.“
Маринко јој херцег говорио:
„А Бога ти, невјестице млада!
„Када иђеш на воду студену,
„Што прољеваш сузе низ образе?“
Она њему тихо бесједила:
„О јуначе, на коњу дорину!
„Мени јесте за невољу љуту
„Просипати сузе низ образе,
„Јер ја немам ниђе никог свога.
„Ево има седам годин' дана,
„Од како ме Арап задобио:
„Да ја имам иђе и ког свога,
„То би мене тужну потражио
„И арапских руку опростио.“
Херцег њојзи тихо одговара:
„Невјестице, од које си земље?
„Чијега си рода и племена?
„И како те Арап задобио?“
Ђевојка му тихо проговара:
„Млад јуначе, на коњу дорину!
„Ја сам млада од Требиња равна,
„Имала сам милу браћу своју,
„Два херцега два рођена брата.
„Кад удрише на Требиње Турци,
„Све Требиње листом поробише,
„Оба моја брата одведоше,
„Херцег-Стјепу и херцег-Маринка;
„Па не знадем, живота ми мога,
„Ал' ми браћу погубише Турци,
„Ал' не хају браћа за сестрицу.
„Ево има дванаест година,
„Од њих гласа ни хабера немам:
„Да су мени браћа у животу,
„Давно би ме они потражили,
„На јунаштво мене повратили.“
Маринко јој херцег говораше:
„Анђелијо, мила сестро моја!
„Зар си пала у душманске руке?
„Дош'о братац да сестру потражи,
„Ја сам главом твој братац Маринко.“
Кад то зачу Анђелија млада,
Она баци од злата ибрике,
Објеси се дори о гривама
А свом брату о бијелу врату:
„Благо мени од сад до вијека!
„Кад је тебе срећа донијела,
„Данас ћеш ме избавити младу
„Од немила Арапина црна.
„Ево има неђељица дана,
„Отиш'о је Ибро Арапине
„Са хртима у лов у планину.“
Кад је тако брату говорила,
Брже боље натраг поврати се
И одведе мила брата свога,
На високу Арапову кулу.
За пуну га соФру поставила.
Јунак сједе хладно пити вино,
Опрема се Анђелија млада,
Да путује с братом к завичају.
Док се херцег пивом накитио,
Опреми се дилбер-Анђелија,
Па отален јесу полазили.
Маринко је посио дорина,
За се сестру Анђелију баци,
Побјегоше пољем широкијем,
Прихватише горе Буковице
И иђоше брду уз планину
У напредак пуна чети' сата,
Док зацвиље дилбер Анђелија:
„Мој Маринко, моје сунце жарко!
„Заборавих два близанца сина.“
Братац секи тихо одговара:
„Та прођи се Арапчади црне,
„Од зла рода нек није порода.“
Анђелија брату говораше:
„Ти се врати, живота ти твога!
„Донеси ми два близанца сина;
„Ако јесу и Арапчад црна,
„Моја ђеца, па су мени драга,
„Од мога су срца отпанула,
„Не могу их ником прегорети.“
То Маринку мило не бијаше,
Али друга бити не могаше.
Па сакрива сестру Анђелију,
У планини у камен-пећину,
Врати коња стрмо низ планину.
Кад испаде на поље широко,
Док ето ти црна Арапина
На високој мpкој бедевији,
Пољем трче, а из грла виче:
„Стани курво, херцеже Маринко!
„Да те питам у пољу широку,
„Чију ли си поробио кулу,
„Чију ли ћеш ујагмити љубу?“
А Маринко њему одговара:
„Курвин сине, црни Арапине!
„Нисам твоју кулу поробио,
„Већ сам моју сестру ујагмио.“
Бесједи му Арапине црни:
„Данас ћемо срећу окушати,
„Виђећемо младу Анђелију,
„Ал' ће бити Арапину љуба,
„Ал' херцегу милосница сека.“
Па наћера један на другога:
Потегоше тешке топузине,
Стадоше се њима ударати.
Како који кога удараше,
До кољена коњи пропадаху;
Из седала излећу јунаци,
Па на гриву коњ'ма испадају;
Добри коњи главе уздизаху,
Па у седла враћају јунаке.
Топузима пера поломише,
За бритке се ћорде прихватише,
Стадоше се њима ударати.
Куд удара црни Арапине,
Ватра сипа низ коња дорина,
Просипа се до земљице црне,
Па по земљи припаљује траву;
Куд удара љути Херцеговац
Печенице одлијећу меса,
А из рана крвца удараше,
Па залива зелену травицу:
Обори се витка бедевија.
Кад се Арап виђе при невољи,
Плећи даде па бјежати стаде,
Ал' га гони Херцеговац љути:
Брже дорат, брже бедевија,
Брза му је, ујели је вуци,
Па одмаче пољем зеленијем,
Дорату је плахо измакнула.
Кад се виђе херцег на невољи,
Ђе ће побјећ мрка бедевија,
Он потеже копље убојито,
Па се за њим џилитице баци
И Арапа копљем погодио,
Колико га лако ударио,
Кроз њег' бојно копље пролећело,
Арапово срце изнијело.
Паде Арап у зелену траву,
Арап паде, Маринко допаде,
Вражиjу му одсијече главу,
Па ето га до бијеле куле,
Да налази шимширли бешику
И у њојзи два своја сестрића,
Па он узе двоје ђеце лудо,
Однесе их низ поље широко.
И поље је здраво прегазио,
Прихвати се горе Буковице,
Право брду уз планину иђе,
У напредак за четири сата,
Па ето га каменој пећини
До сестрице дилбер-Анђелије.
Излећела сестра из пећине,
Два нејака прихватила сина,
У наручје ђецу узимаше,
На коњица и за брата сједе,
Пак пођоше кроз гору зелену.
Буковицу гору прелазише,
Хватише се горе Оравице,
Оравицу гору прегазише,
Па ето их бијелу Стамболу,
Кроз Стамбола здраво пролазише
И сиђоше у Косово равно
На Ситницу студену водицу.
А Ситница вода плаховита,
Она ваља дрвље и камење.
Онда братац сестри говорио:
„Сестро моја, дилбер-Анђелијо!
„Дај ти мени два близанца сина
„У нарамак својему дајиџи,
„Одвише је вода валовита,
„Теби ће се ђеца омакнути,
„Пануће ти у воду Ситницу,
„Ситница их вода однијети.“
Сестра брату тихо говораше:
„Не дам, брате, живота ми мога!
„Бацићеш ми ђецу у Ситницу.“
Криво јој се братац кунијаше:
„Не ћу, сестро, живота ми мога!“
Анђа даде два близанца сина,
Дајиџа их узе у наручје,
Када води бише на матицу,
Маринко је ђецу упуштио
Низ коњица у воду Ситницу,
Ситница их вода однијела.
Сестра брату тихо говораше:
„За што брате? да од Бога нађеш!
„Јер ми баци два близанца сина?“
„Сестро моја, дилбер-Анђелијо!
„Што ће теби двоје Арапчади?
„Од зла рода нек није порода,
„И мене би они погубили.“
Па Ситницу воду прегазише
Бацише се с десна на лијево
И по суху дору отискоше,
И одоше на Херцеговину.
Кад сиђоше у Требиње равно,
Ту се силан дернек састануо
У ономе гребљу требињскоме,
Ту је Стјепан народ саставио,
Брату даје покојну вечеру
За у покој херцегу Маринку.
У том паде братац и сестрица.
Маринко им божју помоћ даје,
Вас му народ љепше прихваћаше.
Маринко им тихо говораше:
„О народе, моја браћа драга!
„Ко је умро у вашем Требињу?“
А народ му тихо говораше:
„Није нико умро у Требињу,
„Већ је дош'о бијеломе двору
„Херцег Стјепан из шер-Сарајева
„Овђе нас је Стјепан сакупио,
„Брату даје покојну вечеру,
„Милу брату херцегу Маринку
„У свијету што је погинуо.“
Маринко им херцег одговара:
„Зовите ми херцега-Стјепана,
„Нек и менн олму вина даде,
„Да споменем брата његовога.“
Завикаше херцега Стјепана:
„Донеси нам једну олму вина,
„Ишће јунак са коња дорина,
„Да спомене мила брата твога.“
Стјепан носи пуну олму вина,
Кад приступи на коњу јунаку,
Позна брата херцега Маринка,
Од радости ово говорио:
„Благо мени од сад до вијека!
„Ево мени брата и сестрице.
„Руке шире у лица се љубе,
За јуначко питају се здравље,
Здравље било и тамо и амо.
Ту Маринко одсједе дорина
С Анђелијом милосницом секом, 575
Пак се браћа вина напојише,
Напојише и разговорише.
Отален се народ разлазио,
Сваки оде свом бијелом двору,
Два херцега својој бјелој кули 580
С милосницом сестром Анђелијом.
