5
Herceg Marinko i Ibro Arapin
(Iz Bosne)
Dvorbu dvori Jakšić Dimitrije
Vino pije trideset Senjana,
Na sred Senja grada bijeloga,
Među njima Senjanin Ivane,
Služi vino Luka barjaktare.
Kad se Ivan nakitio piva, 5
Senjanima tiho govoraše:
„Braćo moja, trideset Senjana!
„Nije l' majka rodila junaka
„A sestrica brata odgojila,
„Svilenim ga pasom opasala, 10
„Muškijem ga glasom dozivala
„I ovđe ga meni opravila,
„Da se hladna napojimo piva,
„Pa da iđe sa mnom četovati,
„Da junačku četu okrenemo 15
„Eto tamo na Hercegovinu,
„A do kule dva hercega mlada,
„Herceg-Stjepe i herceg-Marinka,
„I njih ćemo u četu dignuti,
„Onda ćemo četu okrenuti, 20
„Pravo onoj čevoj Gori Crnoj
„Ne bismo li štogod zadobili.“
Svi Senjani ponikoše nikom,
Pogledaše u zelenu travu,
Kako trava na zavojke raste, 25
A ne gleda Luka barjaktare,
Već Ivanu među oči crne:
„Pobratime, Senjanin Ivane!
„Evo majka rodila junaka:
„Ja ću ići s tobom četovati,
„Hajde s četom, kud god tebi drago,
„Ti ćeš nama četo-baša biti,
„A ja ću ti biti barjaktare,
„Krstat barjak nosiću pred četom.“
Kad to začu Ivan Senjanine,
Pogladi ga rukom po plećima,
I poljubi među oči crne:
„Be aferim, Luka barjaktare!
„Brez tebe mi ni junaštva nema.“
Pa skočiše od zemlje na noge,
Iziđoše na bijelu kulu,
I dobro se momci opremiše,
Priprtiše torbe uprtnice,
Prigrnuše struke vugašice,
Zametnuše lake džeferdare
I odoše na Hercegovinu,
Prohodiše svu Hercegovinu,
I eto ih u ravno Trebinje
Do bijele hercegove kule.
U najljepša doba dolazili
Kad se tiha noćca uhvatila
Na avliju hercega Stjepana.
Ivan kuca alkom na vratima,
S kule viče hercegova majka:
„Ko to kuca noćas na avliji?“
Al' govori Senjanin Ivane:
„Otvor vrata, hercegova majko,
„Njima majko a meni pomajko,
„Kuca ruka gorskoga hajduka,
„Pobratima tvojijeh sinova,
„A na ime Ivan Senjanine.“
Tad starica niz kulu slećela,
Od avlije kanat otvorila.
Uniđoše dva gorska hajduka
I starici božju pomoć viču,
Starica im bolje prihvatila:
„Da ste zdravo, dva posinka moja!“
Ruke šire u lice se ljube,
Pa odoše na bijelu kulu.
Za punu ih soFru posađuje,
Zasjedoše hladno piti vino.
Kad se rujna nakitiše piva,
Rujno vince udari u lice,
A rakija ćeif napravila,
Tad besjedi Ivan Senjanine:
„A starice, hercegova majko,
„Njima majko, a meni pomajko!
„Kamo moja do dva pobratima,
„Pobratima dva hercega mlada?
„Ja sam do njih, junao, dolazio,
„Da iđemo četu četovati.“
A starica suze proljevaše:
„Moj sinovče, Ivan Senjanine!
„Nisu doma dva hercega mlada.
„Evo ima dvanest godin' dana,
„Kad udriše janičari Turci
„Iz te naše Bosne kalovite,
„Od prokletog šeher-Sarajeva,
„Porobiše svu Hercegovinu,
„Pak i naše bijelo Trebinje,
„I dva moja sina uhvatiše,
„Odvedoše Bosni kalovitoj.
„Mi ostasmo jadne ženske glave,
„Dvije ljube dva hercega mlada,
„I ja s njima hercegova majka,
„I đevojka Anđelija šćerka;
„Evo ima sedam godin' dana,
„Vrag donese Ibru Arapina,
„Do Trebinja i do naše kule,
„On porobi tanku našu kulu,
„S njime Turci blago podjeliše,
„Dvije snahe moje obljubiše,
„Mene staru nogam pogaziše,
„Anđeliju šćercu odvedoše.
„Jal' dva moja sina ne znadoše,
„Ne znadoše, jali ne hajaše,
„Prokletnici što nam uradiše.
„Jesam čula, meni ljudi kažu,
„Da su sada u šer-Sarajevu
„Pogradili hane i mehane
„I još mnoge kićene dućane,
„Namaknuli robu trgovačku,
„Pa trguju, robu prodavaju.“
Veli njojzi Ivan Senjanine:
„O pomajko, hercegova majko!
„Jer im sitnu knjigu ne napišeš,
„Ne spremiš je šeher-Sarajevu,
„Nek saznadu oba tvoja sina,
„Da je njima mati u životu.“
Govorila hercegova majka:
„Da ja umjem knjigu nakititi,
„Davno bih je njima opravila,
„Al' ne umjem, pa ih suzam' zovem,
„Jer ja niđe prijatelja nemam,
„Koji bi mi knjigu napisao.“
Skoči Ivan od zemlje na noge,
Pa donese divit i kalema
I hartije knjige bez jazije,
Sjede Ivan sitnu knjigu pisat',
Ivan piše, a govori majka:
„Dva hercega, mila moja sina!
„Il' ne znate, ili ne hajete,
„Da su vaši porobljeni dvori,
„Stara majka nogam pogažena,
„Dvije vaše obljubljene ljube,
„Anđelija odvedena seka
„Na daleko u zemlju Arapsku
„Za nekakva Ibru Arapina.
„Moji sinci, dva hercega mlada!
„Potež'te se svom bijelom dvoru,
„Pohodite ostarjelu majku,
„Potražite Anđeliju seku,
„Osvetite obljubljene ljube.“
Kad je knjigu taku napisala,
Dozivala slugu Milutina:
„Stani, slugo, u tople podrume:
„Ti opremi debela đogina,
„Nosi knjigu šeher-Sarajevu,
„A na ruke mojim sinovima
„Herceg-Stjepi i herceg-Marinku.
„Kad ti siđeš u šer Sarajevo,
„U jutru ćeš rano uraniti
„I poći ćeš od kave do kave,
„Ako tudi hercege ne nađeš,
„A ti pođi od hana do hana;
„Da po čemu i tu ih ne nađeš,
„A ti hajde u pjane mehane.
„Lako ćeš ih, sine, poznavati,
„Nalik braća jedan na drugoga,
„Po milosti vrlo miluju se
„I bijelim rukama grle se
„Ljubeći se u bijelo lice,
„Te milosti u Bošnjaka nema.“
U mlađega pogovora nema,
Sluga spremi debela đogina,
Uze knjigu sluga Milutine,
Pa se turi konju na srijedu,
Ode momak šeher-Sarajevu.
Kud god iđe, Sarajevu siđe
I tu jednu noćcu prenoćio,
Pa u jutru rano uranio,
Po kavama dva hercega traži,
Ali tu ih naći ne mogaše;
Pa eto ga od hana do hana,
Al' hercega ni tu ne imade,
Onda sluga na varoš ispade,
Na varoši pred pjanom mehanom,
Vodaju se dva dobra dorina,
Nalik oba jedan na drugoga,
Po prilici njihe poznavaše,
Da su konji dva hercega mlada.
Pred mehanom odsjede đogina,
Pa uniđe u cjanu mehanu,
Te pogleda na četiri strane,
U mehani dosta Sarajlija,
Neđe jedan, neđe su dvojica;
Oni sjede, hladno piju pivo,
Dva hercega jedan do drugoga,
Pred njima je od zlata maštrafa,
I vrlo se Stjepo zamislio,
Niti pije, nit' se razgovara.
Besjedi mu herceže Marinko:
„Mio brate, herceže Stjepane!
„Što si mi se tako zamislio?“
Govori mu herceže Stjepane:
„Kako ti se zamisliti ne ću,
„Noćas sam ti čudan san usnio,
„Đe nam sluga Milutine dođe
„I donese knjigu šarovitu
„Od starice naše mile majke;
„Na snu sam je, brate, proučio,
„Ja kakva je knjiga žalovita!
„Da je naša kula porobljena,
„Naša stara majka pogažena,
„Obje naše ljube obljubljene,
„Anđelija sestra odvedena
„U prokletu u zemlju Arapsku.“
Smiju mu se mlade Sarajlije:
„Ero jedna, herceže Stjepane!
„Nu nauka, nuto književnika,
„Što će u snu knjigu proučiti,
„Spavajući baš k'o i na javi.“
Istom oni u tom razgovoru,
Na vratima momče Hercegovče,
Ono sluša, što zbore Bošnjaci,
Pa upade u pjanu mehanu
Do koljena hercega Stjepana,
Pristupi mu ruci i koljenu.
Poljubi ga u skut i u ruku,
Na koljenu knjigu ostavi mu,
Herceg Stjepan knjigu prihvatio,
Pa je gleda a suze proljeva;
Do polak je knjige proučio,
A od pola suzam' pokvasio,
Pa je dade hercegu Marinku.
Marinko je knjigu proučio.
Njemu Stjepan tiho besjedio:
„O Marinko, moj brate rođeni!
„Evo časa, da se rastajemo,
„Željela je naske naša majka,
„Pa ćemo se i mi poželjeti
„I u teškoj želji umrijeti,
„Već da dobre konje pojašemo,
„Da se s dobrih konja poljubimo,
„Kako braća da se oprostimo,
„Pa ti hajde kuli u Trebinje,
„A ja odoh od grada do grada,
„Hoću, brate, u Arapsku sići:
„Ja ću svoju izgubiti glavu,
„Ja izbavit' sestru Anđeliju.“
A veli mu brat herceg Marinko:
„A moj brate, herceže Stjepane!
„Ti si, brate, gotov ostario
„I junački mejdan izgubio;
„Već ti kuli hajde u Trebinje,
„U Arapsku ja ću silaziti:
„Ja ću svoju izgubiti glavu,
„Jali našu sestru izbaviti.
„Čekaj mene godinicu dana
„U Trebinju na bijeloj kuli,
„Za to vr'jeme ako ti ne dođem,
„Podaj meni pokojnu večeru
„Za predušje milom bratu tvome.“
To rekoše na noge skočiše. 255
I na dobre konje posjedoše,
Sa konja se braća ižljubiše,
Ižljubiše, pa se rastadoše.
Stjepan ode niz polje široko,
A Marinko brdu uz Kovače, 260
Pravo ode drumom stambolskijem.
Kud god iđe, do Stambola siđe,
I Stambol je zdravo prehodio,
Hvatio se visokih planina,
Silazio u polje široko. 265
Kad na polju prebijele ovce,
Kod ovaca tri mlade robinje,
Gologlave i sve bosonoge,
Iz nogu im crna krvca kapa,
Do njih herceg doćera dorina, 270
Sa konja im božju pomoć nazva,
Robinje mu ljepše prihvatile,
Sve tri mu se smjerno pokloniše:
„Da si zdravo junak na dorinu.“
Marinko im herceg govorio: 275
„Ja Boga vam, do tri čobanice!
„Čije li ste, čije li su ovce?
„Što vas bose za ovcama hrani?“
Zacvilješe tri mlade robinje:
„Jesu ovce silna zulumćara, 280
„Nesretnoga Ibre Arapina,
„A mi jesmo njegove robinje.“
Marinko im herceg govoraše:
„Robinjice, sinje kukavice!
„Je li vam se Ibro oženio?“
Njemu vele tri mlade robinje:
„Davno nam se Ibro oženio
„Od nekakvog ravnoga Trebinja,
„Anđelijom sestrom hercegovom.
„Evo ima sedam godin' dana,
„Od kako je Arap-dovodio,
„Od braće joj glasa ne imade;
„Ljuto pišti dilber-Anđelija,
„Ona žali dva brata rođena,
„Mila brata dva hercega mlada,
„Ne dolaze sestri u pohode.“
Marinko im herceg govorio:
„Ja Boga vam, mlađane robinje!
„Je li doma Ibro Arapine?“
Robinje mu tiho govoriše:
„Nema doma Ibre Arapina,
„Otiša je u lov u planinu,
„Evo ima neđeljica dana,
„Da lov lovi po gori zelenoj.“
„A robinje, čobanice mlade!
„Ima l' iđe kamena mehana,
„Da se meni napojiti piva.“
„Nema niđe kamene mehane,
„Veće hajde poljem širokijem
„Tankoj kuli Ibre Arapina,
„Onđe ćeš se napojiti piva,
„Jer se ljuba Ibri odmolila,
„Braći daje pokojnu večeru
„Za predušje dva hercega mlada.“
Marinko im herceg besjedio:
„Ja kako ću tanku kulu naći,
„Kad ja ne znam koje mu je kula?“
„Lako ćeš je junak nalaziti,
„Njegova je ponajtanja kula,
„U visinu jeste ponajviša,
„Sva je pusta glavam nakićena,
„Da Bog da mu vatrom izgorela.“
Tad Marinko oćera dorina,
Oćera ga poljem širokijem.
Kad je gradu pod bedeme bio,
Pogledao kulam u visine,
Koja li je pusta ponajviša
I ljudskijem glavom okićena,
Dok ugleda ponajvišu kulu.
Eto njega gradu u kapiju,
Malo tamo u napredak bio,
Dok eto ti jedne nevjestice,
Ona nosi dva ibrika zlatna
I u ruci svilena jagluka,
Grozne suze ljeva niz obraze,
Pa jaglukom rosu otiraše.
Njoj Marinko božju pomoć daje,
A ona mu ljepše prihvaćaše:
„Da si zdravo junak sa dorinom.“
Marinko joj herceg govorio:
„A Boga ti, nevjestice mlada!
„Kada iđeš na vodu studenu,
„Što proljevaš suze niz obraze?“
Ona njemu tiho besjedila:
„O junače, na konju dorinu!
„Meni jeste za nevolju ljutu
„Prosipati suze niz obraze,
„Jer ja nemam niđe nikog svoga.
„Evo ima sedam godin' dana,
„Od kako me Arap zadobio:
„Da ja imam iđe i kog svoga,
„To bi mene tužnu potražio
„I arapskih ruku oprostio.“
Herceg njojzi tiho odgovara:
„Nevjestice, od koje si zemlje?
„Čijega si roda i plemena?
„I kako te Arap zadobio?“
Đevojka mu tiho progovara:
„Mlad junače, na konju dorinu!
„Ja sam mlada od Trebinja ravna,
„Imala sam milu braću svoju,
„Dva hercega dva rođena brata.
„Kad udriše na Trebinje Turci,
„Sve Trebinje listom porobiše,
„Oba moja brata odvedoše,
„Herceg-Stjepu i herceg-Marinka;
„Pa ne znadem, života mi moga,
„Al' mi braću pogubiše Turci,
„Al' ne haju braća za sestricu.
„Evo ima dvanaest godina,
„Od njih glasa ni habera nemam:
„Da su meni braća u životu,
„Davno bi me oni potražili,
„Na junaštvo mene povratili.“
Marinko joj herceg govoraše:
„Anđelijo, mila sestro moja!
„Zar si pala u dušmanske ruke?
„Doš'o bratac da sestru potraži,
„Ja sam glavom tvoj bratac Marinko.“
Kad to začu Anđelija mlada,
Ona baci od zlata ibrike,
Objesi se dori o grivama
A svom bratu o bijelu vratu:
„Blago meni od sad do vijeka!
„Kad je tebe sreća donijela,
„Danas ćeš me izbaviti mladu
„Od nemila Arapina crna.
„Evo ima neđeljica dana,
„Otiš'o je Ibro Arapine
„Sa hrtima u lov u planinu.“
Kad je tako bratu govorila,
Brže bolje natrag povrati se
I odvede mila brata svoga,
Na visoku Arapovu kulu.
Za punu ga soFru postavila.
Junak sjede hladno piti vino,
Oprema se Anđelija mlada,
Da putuje s bratom k zavičaju.
Dok se herceg pivom nakitio,
Opremi se dilber-Anđelija,
Pa otalen jesu polazili.
Marinko je posio dorina,
Za se sestru Anđeliju baci,
Pobjegoše poljem širokijem,
Prihvatiše gore Bukovice
I iđoše brdu uz planinu
U napredak puna četi' sata,
Dok zacvilje dilber Anđelija:
„Moj Marinko, moje sunce žarko!
„Zaboravih dva blizanca sina.“
Bratac seki tiho odgovara:
„Ta prođi se Arapčadi crne,
„Od zla roda nek nije poroda.“
Anđelija bratu govoraše:
„Ti se vrati, života ti tvoga!
„Donesi mi dva blizanca sina;
„Ako jesu i Arapčad crna,
„Moja đeca, pa su meni draga,
„Od moga su srca otpanula,
„Ne mogu ih nikom pregoreti.“
To Marinku milo ne bijaše,
Ali druga biti ne mogaše.
Pa sakriva sestru Anđeliju,
U planini u kamen-pećinu,
Vrati konja strmo niz planinu.
Kad ispade na polje široko,
Dok eto ti crna Arapina
Na visokoj mpkoj bedeviji,
Poljem trče, a iz grla viče:
„Stani kurvo, herceže Marinko!
„Da te pitam u polju široku,
„Čiju li si porobio kulu,
„Čiju li ćeš ujagmiti ljubu?“
A Marinko njemu odgovara:
„Kurvin sine, crni Arapine!
„Nisam tvoju kulu porobio,
„Već sam moju sestru ujagmio.“
Besjedi mu Arapine crni:
„Danas ćemo sreću okušati,
„Viđećemo mladu Anđeliju,
„Al' će biti Arapinu ljuba,
„Al' hercegu milosnica seka.“
Pa naćera jedan na drugoga:
Potegoše teške topuzine,
Stadoše se njima udarati.
Kako koji koga udaraše,
Do koljena konji propadahu;
Iz sedala izleću junaci,
Pa na grivu konj'ma ispadaju;
Dobri konji glave uzdizahu,
Pa u sedla vraćaju junake.
Topuzima pera polomiše,
Za britke se ćorde prihvatiše,
Stadoše se njima udarati.
Kud udara crni Arapine,
Vatra sipa niz konja dorina,
Prosipa se do zemljice crne,
Pa po zemlji pripaljuje travu;
Kud udara ljuti Hercegovac
Pečenice odlijeću mesa,
A iz rana krvca udaraše,
Pa zaliva zelenu travicu:
Obori se vitka bedevija.
Kad se Arap viđe pri nevolji,
Pleći dade pa bježati stade,
Al' ga goni Hercegovac ljuti:
Brže dorat, brže bedevija,
Brza mu je, ujeli je vuci,
Pa odmače poljem zelenijem,
Doratu je plaho izmaknula.
Kad se viđe herceg na nevolji,
Đe će pobjeć mrka bedevija,
On poteže koplje ubojito,
Pa se za njim džilitice baci
I Arapa kopljem pogodio,
Koliko ga lako udario,
Kroz njeg' bojno koplje prolećelo,
Arapovo srce iznijelo.
Pade Arap u zelenu travu,
Arap pade, Marinko dopade,
Vražiju mu odsiječe glavu,
Pa eto ga do bijele kule,
Da nalazi šimširli bešiku
I u njojzi dva svoja sestrića,
Pa on uze dvoje đece ludo,
Odnese ih niz polje široko.
I polje je zdravo pregazio,
Prihvati se gore Bukovice,
Pravo brdu uz planinu iđe,
U napredak za četiri sata,
Pa eto ga kamenoj pećini
Do sestrice dilber-Anđelije.
Izlećela sestra iz pećine,
Dva nejaka prihvatila sina,
U naručje đecu uzimaše,
Na konjica i za brata sjede,
Pak pođoše kroz goru zelenu.
Bukovicu goru prelaziše,
Hvatiše se gore Oravice,
Oravicu goru pregaziše,
Pa eto ih bijelu Stambolu,
Kroz Stambola zdravo prolaziše
I siđoše u Kosovo ravno
Na Sitnicu studenu vodicu.
A Sitnica voda plahovita,
Ona valja drvlje i kamenje.
Onda bratac sestri govorio:
„Sestro moja, dilber-Anđelijo!
„Daj ti meni dva blizanca sina
„U naramak svojemu dajidži,
„Odviše je voda valovita,
„Tebi će se đeca omaknuti,
„Panuće ti u vodu Sitnicu,
„Sitnica ih voda odnijeti.“
Sestra bratu tiho govoraše:
„Ne dam, brate, života mi moga!
„Bacićeš mi đecu u Sitnicu.“
Krivo joj se bratac kunijaše:
„Ne ću, sestro, života mi moga!“
Anđa dade dva blizanca sina,
Dajidža ih uze u naručje,
Kada vodi biše na maticu,
Marinko je đecu upuštio
Niz konjica u vodu Sitnicu,
Sitnica ih voda odnijela.
Sestra bratu tiho govoraše:
„Za što brate? da od Boga nađeš!
„Jer mi baci dva blizanca sina?“
„Sestro moja, dilber-Anđelijo!
„Što će tebi dvoje Arapčadi?
„Od zla roda nek nije poroda,
„I mene bi oni pogubili.“
Pa Sitnicu vodu pregaziše
Baciše se s desna na lijevo
I po suhu doru otiskoše,
I odoše na Hercegovinu.
Kad siđoše u Trebinje ravno,
Tu se silan dernek sastanuo
U onome greblju trebinjskome,
Tu je Stjepan narod sastavio,
Bratu daje pokojnu večeru
Za u pokoj hercegu Marinku.
U tom pade bratac i sestrica.
Marinko im božju pomoć daje,
Vas mu narod ljepše prihvaćaše.
Marinko im tiho govoraše:
„O narode, moja braća draga!
„Ko je umro u vašem Trebinju?“
A narod mu tiho govoraše:
„Nije niko umro u Trebinju,
„Već je doš'o bijelome dvoru
„Herceg Stjepan iz šer-Sarajeva
„Ovđe nas je Stjepan sakupio,
„Bratu daje pokojnu večeru,
„Milu bratu hercegu Marinku
„U svijetu što je poginuo.“
Marinko im herceg odgovara:
„Zovite mi hercega-Stjepana,
„Nek i menn olmu vina dade,
„Da spomenem brata njegovoga.“
Zavikaše hercega Stjepana:
„Donesi nam jednu olmu vina,
„Išće junak sa konja dorina,
„Da spomene mila brata tvoga.“
Stjepan nosi punu olmu vina,
Kad pristupi na konju junaku,
Pozna brata hercega Marinka,
Od radosti ovo govorio:
„Blago meni od sad do vijeka!
„Evo meni brata i sestrice.
„Ruke šire u lica se ljube,
Za junačko pitaju se zdravlje,
Zdravlje bilo i tamo i amo.
Tu Marinko odsjede dorina
S Anđelijom milosnicom sekom, 575
Pak se braća vina napojiše,
Napojiše i razgovoriše.
Otalen se narod razlazio,
Svaki ode svom bijelom dvoru,
Dva hercega svojoj bjeloj kuli 580
S milosnicom sestrom Anđelijom.
