Херцег Владислав/55

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Херцег Владислав
Писац: Јован Суботић
ПЕТНАЈСТИ ПРИЗОР



ПЕТНАЈСТИ ПРИЗОР
Кнез Вукац отвори врата.
Кнезовн сви улазе, клањају се и стану на лево у полукруг.


ХЕРЦЕГ (поздравља их):
Јошт не бјаше важнијега часа
За Захумску земљу од овога.
Зато сваког од вас опомињем,
Да говори по срцу и души,
Нит’ у инат коме ни за хатар,
Само гледећ’ на добро народа,
Не тек на нас, нег’ и на потомке.
Знате, да се са три стране силне
Турске војске на нас изкупише,
Свака јача него ова наша,
Све заједно десетином више.
Знате и то, да нам гласник дође
Од самога цара Махомета,
А шта носи, сад ћу да вам кажем.
Цар признаје Захумско јунаштво,
И жели се с нама помирити.
Најпре хоћу, да ми светујете,
Шта нам ваља данас учинити,
Ил’ мир примит’, коим се нудимо,
Ил’ се даље са Турци борити,
Док се месец крсту не поклони,
Ил’ крст падне у прах пред месецом
КНЕЗ МИЛОТА:
А шта ишту за помиру Турци?
ХЕРЦЕГ (горко):
Са те стране нек’ те ништ’не пече.
О Јусуфу нема ни спомена;
Моћ’ ћеш јоште и пашоват’, кнеже!
Уздарје је мало и незнатно,
Мање нег’ што оно прије иска.
ВИШЕ КНЕЗОВА:
Мир Херцеже, силени су Турци,
Не можемо с њима војевати.
ХЕРЦЕГ (озбиљно):
Јесте силна војска у Турака.
Ако сам Бог чудо не учини,
Изсећ’ ће нас, да нам трага нема.
Ал’ су у нас мишице јуначке,
За крст частни у бој улазимо,
За слободу мачеве трзамо ,
За свој образ барјак развијамо:
(с растећом ватром)
Ако с’ ико уздат’ сме у Бога,
Таква војска може зацијело;
А ко с вером у Бога вишњега,
С поуздањем у своју десницу,
За обрану дома и дечице
На бој иде, и гинут’ не мари:
Учиниће чудо нечувено,
И свршиће дело не виђено.
Тако учи светска књига људе,
Тако наши чинише старији;
Па су често образ осветлали,
И свршили срећно и честито,
Што свет држа, да је немогућно
Војвода Алтоман:
Имаш право, јасни Владиславе!
Бива чуда на овоме свету,
И србека га књига сведочи нам.
Али нису времена једнака,
Нити сваки дан чудеса рађа.
Необично мора бити стање,
Које дела изванредна даје;
Или мора срећа особита
Уввисити у људма духове,
Ил’ невоља ваља да је крајња,
Да се снага људи устостручи
Те да тако појави се дело,
Каква дотле на свету не бјаше.
А тога ти у нас видит’ није.
Код нас нит’ Је среће ни несреће,
Која прави из људи богове.
Па се зато бојим, господару,
Да не буде жртве без успеха.
ЈОШТ' ВИШЕ КНЕЗОВА:
Мир, херцеже, те смо и ми мисли.
ХЕРЦЕГ (ледено):
Јошт' вас има, који неми стоје.
Говорите, рад сам сваког чути,
Да не рече, и не питаше ме.
КНЕЗ ИВКО:
Нема пуно пет година дана
Од како си на тај престол сео,
Кои с’ Јасном славом осијао,
Па три страшна рата војевасмо,
Два с Турчином, а један с жупаном.
Јеси свагда победу добио,
Прославио и себе и земљу:
Ал’ је свака војска пустахија,
Људе гута, а имање ждере;
Народу је терет додијао,
Зажелио с’ мира и одмора.
ХЕРЦЕГ (мало пакостно):
То ме не би толико мучило.
Ти имадеш среће код народа,
Особито од дна Јусуфова,
Па би њега лако приволео ,
Да потраје јошт за које време,
Док се турска блага добавимо.
Хоћеш, кнеже, да т’ истину кажем,
Коју ваља златом написати
На лист први србске повестнице?
Србски народ увек честит бјаше,
По вођама образ му се мења,
Сад се сија а сад му поцрни!
КНЕЗ ВОИСЛАВ:
Ми сви, браћо, овде говоримо,
А ни један од нас да запита,
Шта нам херцег за добро налази.
Та он знаде најбоље судити,
И шта може народ, шта л’ не може,
И шта ваља, да се данас ради.
Молим ти се, јасни Владиславе,
Да нам кажеш, шта ти о том судиш.
ХЕРЦЕГ (меко):
Крв се царска не да затајати.
Добро рече, кнеже Воиславе,
Требало је мене запитати.
Ал’ кад досад нико се не сети,
Хајде и ти пре мене говори.
КНЕЗ ВОИСЛАВ:
Знаш ме добро, па ме и не питај.
Снажна воља све ће учинити,
А ја волим дан од ноћи мрачне,
И прије ћу светао погинути,
Него незнан и јадан живити.
Ко мир види у нуђеном миру,
Љуто с’ вара, и покајаће се.
Међу нама и међу Турцима
Нема мира, док један не падне.
Ако срећу сад не поделимо
На мејдану светлим оружиЈем,
До дан до два и пак ћемо морат’,
Само с много гровнијим жртвама
С много мање на успех изгледа.
КНЕЗОВИ (скоро сви):
Мир за сада; после видићемо.
ХЕРЦЕГ (пружи руку Воиславу):
Кад Воислав мисли к’о Владислав,
Владислав ће и мртав живити.
(Холо дигне главу.)
Мир хоћете?
КНЕЗОВИ:
Мир, јасни херцеже!
ХЕРЦЕГ:
Мир ће бити, а сад цену чујте!
(Дубока тишина.)
За мир овај, који нама даје,
Султан само једну нашу главу
Било живу било мртву тражи,
(Мртва тишина.)
А та глава, — глава ј' херцегова!
(Сви се упрепасте.)
Могаше ли шта бит’ јевтиније?
КНЕЗ ВОИСЛАВ (тргне мач):
Неће Турчин твоје главе видит’,
Докле моја стоји на рамени!
За мач, браћо, што сте с’ скаменили!
(Неки тргну мачеве.)
Ко сме дати главу херцегову!
(К једном, који не трже мач.)
Зар се може мач у земљи наћи,
Који неће оставит’ корице,
Кад се иште глава херцегова?
(Овај изтргне мач, а други за њим један по један.)
Тако, браћо, сад сте соколови!
Закун’мо се пред лицем божијим,
Да недамо главе херцегове
Док је нашо и наших јунака!
СВИ (хладно):
У бој, у бој! Ту цену не дамо!
ВОЈВОДА АЛТОМАН:
И још к себи немогу да дођем,
Како страшно та ме реч порази!
По ту цену мир примит’ не смемо!
Поштен образ више је јунаку
И народу, који пошту тражи,
Него живот и све друго благо.
ХЕРЦЕГ:
Стан’, војводо, тек ми рану вређаш.
Ти с’ од чуда језик изгубио,
Ал’ погледај на оне онамо,
Ћуте јадни, што се сами стиде,
Да им срдце на памет удара,
И жеља им образ помрачава.
С ти мачеви не чине се чуда.
Чујте, дакле: мир хоћете с Турци,
Мир са Турци ја ћу вама дати.
Моја глава мира је цијена:
Ево вам је, па је шаљ’те Турком!
(Тргне нож.)
Вође рода, који ће те доћи,
Осветите главу херцегову:
Ко освети моју мртву главу,
Слободу ће Србљем повратити!
(Прободе се.)
КНЕЗ ВОИСЛАВ (притрчи му):
Владиславе, да од Бога нађеш —
ХЕРЦЕГ (пада):
Воиславе, теби престол дајем! —
(Кнезовима.)
Слушајте га боље него мене!
(Воиславу.)
Ја сам поч’о игру са судбином,
Није чудо, што сам изгубио.
Али воља подиже човека,
А дело је чедо околности.
Главу моју — султану — пошаљи — Видосаву — ох!
(Умре.)
КНЕЗ ИВКО (суне мач с ватром):
На бој, на бој вод’ нас Воиславе!
Да му мртву главу покајемо,.
Да му мртвом жељу изпунимо,
Кад живога слушат’ не хтедосмо.
СВИ КНЕЗОВИ (с' усхитом):
На бој! да му главу покајемо!
КНЕЗ ВОИСЛАВ:
Ако Турчин главу му узиште,
Неће мира Захумска имати.
(Роди се вика по двору.)
Главо света! тебе 6и требало
Сву у суво злато оковати,
И пред војском захумском носити,
Јер би војску, која с тобом иде,
Увек сјајна победа правила
Тебе ради свог љубимца ради!
(Напољу се чује вриска.)


Вињета1.png


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 133 године.