Herceg Vladislav/55

Herceg Vladislav
Pisac: Jovan Subotić
PETNAJSTI PRIZOR

PETNAJSTI PRIZOR
Knez Vukac otvori vrata.
Knezovn svi ulaze, klanjaju se i stanu na levo u polukrug.

HERCEG (pozdravlja ih):
Jošt ne bjaše važnijega časa
Za Zahumsku zemlju od ovoga.
Zato svakog od vas opominjem,
Da govori po srcu i duši,
Nit’ u inat kome ni za hatar,
Samo gledeć’ na dobro naroda,
Ne tek na nas, neg’ i na potomke.
Znate, da se sa tri strane silne
Turske vojske na nas izkupiše,
Svaka jača nego ova naša,
Sve zajedno desetinom više.
Znate i to, da nam glasnik dođe
Od samoga cara Mahometa,
A šta nosi, sad ću da vam kažem.
Car priznaje Zahumsko junaštvo,
I želi se s nama pomiriti.
Najpre hoću, da mi svetujete,
Šta nam valja danas učiniti,
Il’ mir primit’, koim se nudimo,
Il’ se dalje sa Turci boriti,
Dok se mesec krstu ne pokloni,
Il’ krst padne u prah pred mesecom
KNEZ MILOTA:
A šta ištu za pomiru Turci?
HERCEG (gorko):
Sa te strane nek’ te ništ’ne peče.
O Jusufu nema ni spomena;
Moć’ ćeš jošte i pašovat’, kneže!
Uzdarje je malo i neznatno,
Manje neg’ što ono prije iska.
VIŠE KNEZOVA:
Mir Herceže, sileni su Turci,
Ne možemo s njima vojevati.
HERCEG (ozbiljno):
Jeste silna vojska u Turaka.
Ako sam Bog čudo ne učini,
Izseć’ će nas, da nam traga nema.
Al’ su u nas mišice junačke,
Za krst častni u boj ulazimo,
Za slobodu mačeve trzamo ,
Za svoj obraz barjak razvijamo:
(s rastećom vatrom)
Ako s’ iko uzdat’ sme u Boga,
Takva vojska može zacijelo;
A ko s verom u Boga višnjega,
S pouzdanjem u svoju desnicu,
Za obranu doma i dečice
Na boj ide, i ginut’ ne mari:
Učiniće čudo nečuveno,
I svršiće delo ne viđeno.
Tako uči svetska knjiga ljude,
Tako naši činiše stariji;
Pa su često obraz osvetlali,
I svršili srećno i čestito,
Što svet drža, da je nemogućno
Vojvoda Altoman:
Imaš pravo, jasni Vladislave!
Biva čuda na ovome svetu,
I srbeka ga knjiga svedoči nam.
Ali nisu vremena jednaka,
Niti svaki dan čudesa rađa.
Neobično mora biti stanje,
Koje dela izvanredna daje;
Ili mora sreća osobita
Uvvisiti u ljudma duhove,
Il’ nevolja valja da je krajnja,
Da se snaga ljudi ustostruči
Te da tako pojavi se delo,
Kakva dotle na svetu ne bjaše.
A toga ti u nas vidit’ nije.
Kod nas nit’ Je sreće ni nesreće,
Koja pravi iz ljudi bogove.
Pa se zato bojim, gospodaru,
Da ne bude žrtve bez uspeha.
JOŠT' VIŠE KNEZOVA:
Mir, herceže, te smo i mi misli.
HERCEG (ledeno):
Jošt' vas ima, koji nemi stoje.
Govorite, rad sam svakog čuti,
Da ne reče, i ne pitaše me.
KNEZ IVKO:
Nema puno pet godina dana
Od kako si na taj prestol seo,
Koi s’ Jasnom slavom osijao,
Pa tri strašna rata vojevasmo,
Dva s Turčinom, a jedan s županom.
Jesi svagda pobedu dobio,
Proslavio i sebe i zemlju:
Al’ je svaka vojska pustahija,
Ljude guta, a imanje ždere;
Narodu je teret dodijao,
Zaželio s’ mira i odmora.
HERCEG (malo pakostno):
To me ne bi toliko mučilo.
Ti imadeš sreće kod naroda,
Osobito od dna Jusufova,
Pa bi njega lako privoleo ,
Da potraje jošt za koje vreme,
Dok se turska blaga dobavimo.
Hoćeš, kneže, da t’ istinu kažem,
Koju valja zlatom napisati
Na list prvi srbske povestnice?
Srbski narod uvek čestit bjaše,
Po vođama obraz mu se menja,
Sad se sija a sad mu pocrni!
KNEZ VOISLAV:
Mi svi, braćo, ovde govorimo,
A ni jedan od nas da zapita,
Šta nam herceg za dobro nalazi.
Ta on znade najbolje suditi,
I šta može narod, šta l’ ne može,
I šta valja, da se danas radi.
Molim ti se, jasni Vladislave,
Da nam kažeš, šta ti o tom sudiš.
HERCEG (meko):
Krv se carska ne da zatajati.
Dobro reče, kneže Voislave,
Trebalo je mene zapitati.
Al’ kad dosad niko se ne seti,
Hajde i ti pre mene govori.
KNEZ VOISLAV:
Znaš me dobro, pa me i ne pitaj.
Snažna volja sve će učiniti,
A ja volim dan od noći mračne,
I prije ću svetao poginuti,
Nego neznan i jadan živiti.
Ko mir vidi u nuđenom miru,
Ljuto s’ vara, i pokajaće se.
Među nama i među Turcima
Nema mira, dok jedan ne padne.
Ako sreću sad ne podelimo
Na mejdanu svetlim oružiJem,
Do dan do dva i pak ćemo morat’,
Samo s mnogo grovnijim žrtvama
S mnogo manje na uspeh izgleda.
KNEZOVI (skoro svi):
Mir za sada; posle vidićemo.
HERCEG (pruži ruku Voislavu):
Kad Voislav misli k’o Vladislav,
Vladislav će i mrtav živiti.
(Holo digne glavu.)
Mir hoćete?
KNEZOVI:
Mir, jasni herceže!
HERCEG:
Mir će biti, a sad cenu čujte!
(Duboka tišina.)
Za mir ovaj, koji nama daje,
Sultan samo jednu našu glavu
Bilo živu bilo mrtvu traži,
(Mrtva tišina.)
A ta glava, — glava j' hercegova!
(Svi se uprepaste.)
Mogaše li šta bit’ jevtinije?
KNEZ VOISLAV (trgne mač):
Neće Turčin tvoje glave vidit’,
Dokle moja stoji na rameni!
Za mač, braćo, što ste s’ skamenili!
(Neki trgnu mačeve.)
Ko sme dati glavu hercegovu!
(K jednom, koji ne trže mač.)
Zar se može mač u zemlji naći,
Koji neće ostavit’ korice,
Kad se ište glava hercegova?
(Ovaj iztrgne mač, a drugi za njim jedan po jedan.)
Tako, braćo, sad ste sokolovi!
Zakun’mo se pred licem božijim,
Da nedamo glave hercegove
Dok je našo i naših junaka!
SVI (hladno):
U boj, u boj! Tu cenu ne damo!
VOJVODA ALTOMAN:
I još k sebi nemogu da dođem,
Kako strašno ta me reč porazi!
Po tu cenu mir primit’ ne smemo!
Pošten obraz više je junaku
I narodu, koji poštu traži,
Nego život i sve drugo blago.
HERCEG:
Stan’, vojvodo, tek mi ranu vređaš.
Ti s’ od čuda jezik izgubio,
Al’ pogledaj na one onamo,
Ćute jadni, što se sami stide,
Da im srdce na pamet udara,
I želja im obraz pomračava.
S ti mačevi ne čine se čuda.
Čujte, dakle: mir hoćete s Turci,
Mir sa Turci ja ću vama dati.
Moja glava mira je cijena:
Evo vam je, pa je šalj’te Turkom!
(Trgne nož.)
Vođe roda, koji će te doći,
Osvetite glavu hercegovu:
Ko osveti moju mrtvu glavu,
Slobodu će Srbljem povratiti!
(Probode se.)
KNEZ VOISLAV (pritrči mu):
Vladislave, da od Boga nađeš —
HERCEG (pada):
Voislave, tebi prestol dajem! —
(Knezovima.)
Slušajte ga bolje nego mene!
(Voislavu.)
Ja sam poč’o igru sa sudbinom,
Nije čudo, što sam izgubio.
Ali volja podiže čoveka,
A delo je čedo okolnosti.
Glavu moju — sultanu — pošalji — Vidosavu — oh!
(Umre.)
KNEZ IVKO (sune mač s vatrom):
Na boj, na boj vod’ nas Voislave!
Da mu mrtvu glavu pokajemo,.
Da mu mrtvom želju izpunimo,
Kad živoga slušat’ ne htedosmo.
SVI KNEZOVI (s' ushitom):
Na boj! da mu glavu pokajemo!
KNEZ VOISLAV:
Ako Turčin glavu mu uzište,
Neće mira Zahumska imati.
(Rodi se vika po dvoru.)
Glavo sveta! tebe 6i trebalo
Svu u suvo zlato okovati,
I pred vojskom zahumskom nositi,
Jer bi vojsku, koja s tobom ide,
Uvek sjajna pobeda pravila
Tebe radi svog ljubimca radi!
(Napolju se čuje vriska.)

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Subotić, umro 1886, pre 138 godina.