Herceg Vladislav/10

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Herceg Vladislav
Pisac: Jovan Subotić
DESETI PRIZOR



DESETI PRIZOR
Ozren (U lanci doveden.)


ŽUPAN (opazivši ga, mračno):
Je l’ to taj struk bosiljka, herceže?
Takvim li se stric dariva darom?
(k sinu)
Odkud tebe u lanci, Ozrene?
HERCEG (Sanku):
Zar se tebi svašta reći mora?
Pogodi mi kadgod, i šta mislim!
(k momcima)
Skinte lance sa toga deteta!
OZREN (pritrči otcu i ljubi ga):
Težke’ sreće, kad te živa vidim!
(Trgne se, žalostno.)
Al’ će nam se još danas smrknuti!
ŽUNAN (hercegu):
Kazuj, šta je, da m’ ovaj strah pređe;
Najteže je brigu podnositi,
Koja neda u oči s’ pogledat’.
Šta učini ovo mlado dete,
Da sad misli sa mnom poginuti?
HERCEG:
Neće njega glava zaboleti...
ŽUPAN:
Vladislave, ne razumiješ me!
Ne pitam te, što bih se bojao,
Da mu kakvo zlo se ne dogodi,
Neka svaki primi, što zasluži;
Već te pitam, šta je učinio,
Da l’ ga mladost na što ne navede,
Čim bi otcu obraz pogazio
I bacio na braću sramotu?
OZREN:
Tog se neboj, otče, dok god dišem.
Sam ću tebi kazat’, šta je bilo.
Mi čujemo u Sokolu gradu
Da su tebe vrgli u tamnicu,
I da će te sudom pogubiti.
Svi smo bili kao pobijeni.
Il’ spavao, il’ sam budan bio,
Nemogoh se misli oprostiti,
Nebi l’ kako spasti te mogao.
Pa najposle na ovom ostanem.
Mene ovde redko ko poznava,
Mogoh lako do tamnice t’ doći.
A kad budem blizu roditelja,
I sam Bog će sinu pomagati.
Dođem amo, ali na što tužan!
Prvi glas me u srdce udari.
Čujem da te taj čas osudiše.
I da će te jošt danas poseći.
Šćaše, otče, da mi srdce pukne,
A u glavi pomreše mi misli!
Snage nemam a krvnici silni,
Pomagat’ se mora bez odloga:
Smrkne mi se, otče, pred očima,
Mislio sam, hoću poluditi!
Na jedared u glavi mi sijne,
K’o kad munja crni mrak probije:
Ub’ hercega, pa ćeš spasti otca!
Kad hercega na svetu nebude,
Svak će pravo tvog otca priznati.
Na noževi tebe će razneti,
Ali starog tvoga roditelja
Sačuva će pravo i nevinost.
Na mah skočim, u dvor se uvučem,
Neopažen do dvorane dođem.
Virnem u nju i vidim hercega
Gde sam samcit na stolici sedi,
A vratima leđa okrenuo.
Nož potrgnem i k njemu priskočim,
I tek da ga sa leđa probodem,
Al’ me ovaj, kog prije nespazih,
Snažno sgrabi i na tle obali.
Kad Bog neće, ni sreća nemože.
Ali neka! — Barem ćemo tako
Oba danas zajedno umreti!
HERCEG:
Ti se varaš, mlađani Ozrene!
Nije t’ ovo otcu dan suđeni.
Ako Bog mu da, da dotle živi,
Dok mu glavu moja reč odkine,
Preživiće i mene i tebe,
I sam sebi smrt će poželiti.
OZREN (otcu):
Je l’ istina, što rekoše, babo!
Blago nama, blago mojoj majci!
(Pritrči otcu, da ga zagrli.)
ŽUPAN (Okrene od sina glavu i tura ga od sebe.)
HERCEG (županu):
Prigrli ga, ne uzteži srdce:
Danas si ga drugi put rodio.
Slobodan je k'o ptica u gori;
Ubijca se u brata pretvori.
ŽUPAN:
Nad grobom bih nezasluženim mu
Gorka suza iz oka m’ kanula.
Ma i slavno mlad čovek umreo,
Otčino će oko prosuziti.
Al’ ubijcu u njemu gledati —
Oh, moj Bože, što me tako šinu!
Ne, nemogu! —
HERCEG:
Ljubov k roditelju —
ŽUPAN:
Ne spominji to presveto ime! —
Iz potaje, sa leđa, neviđen,
U vlastitom domu i odai,
Na samoga napasti čoveka:
To ć’ učinit’ huda kukavica,
Koja nema u prsima srdca,
Ni ponosa u junačkoj duši,
Niti znade za stid i sramotu,
Nit’ za obraz mari i poštenje!
Tako misli i tako postupa
Sebar jadni, što za dukat davi.
I da ritu svuče sa čovjeka —
A ne — u kom krv Đurđeva teče!
OZREN (ponizno):
Oprosti mi, mili roditelju! —
ŽUPAN:
Nisi sin moj! kaži svom jeziku,
Da to ime više neizriče.
Lik moj briši iz tvoje pameti;
Ne zovi se više Kosarićem!
Onim nožem, koim iz potaje
Na bezbrižnu zamahno si glavu,
Sebe si mi od srdca odsek’o!
HERCEG:
Seti s', striče, šta ga je navelo!
Tvoja glava nije mala šala!
Župan (pogledi na Vladislava):
Moja glava, ova seda glava
Na svom mestu svagda s’ ponosila;
Pa nek padne i pod mačem gubca
Od sramote porumenit’ neće.
Pol stoleća blista mi se ime
Međ junaci i među vlasteli;
Nikad nisu pred nikim čovekom
Ove oči zemlju potražile;
Nije naš'o ni jezik dušmana
Šta na meni, da može ugristi:
Pa sad da mi sa rođena sina —
Nisi, nisi ti moj sin ni bio,
I ako si, al’ od danas nisi!
HERCEG:
Mladost, striče, pomisli na mladost
Zrele misli staru glavu traže.
ŽUPAN:
Jutro kaže kakav će dan biti,
Iz malena čovek se poznaje.
Svraka krade, tek što se izleže,
Pa će krasti, dok svrakom ostane,
A orlići, tek što krilom mahnu,
Udaraju iz vedroga neba,
Gde ga svako oko vidit’ može (sinu).
Tvoj brat seče dušmana s prsiju,
Ti svog bodeš s leđa iz potaje.
HERCEG (Altomanu):
Reci koju pametnu, vojvodo,
Spasi ovo (na župana) srdce ponosito!
VOJVODA ALTOMAN:
Šta da kažem, kad pravo govori:
Ubijstvo se neda izpričati.
HERCEG:
Al’ pogreška daje s’ popraviti,
Crno delo sjajnim zagladiti.
Idi, striče, al’ sud neizriči,
Dok ne prođe nekol’ko vremena.
Kad se svrače kao orlić javi,
Kad što svrši, čemu s’ divit’ moraš,
Onda ćemo pred tebe izići,
Onda sudi, a sad ne prekidaj.
(Ozrenu.)
Ti, Ozrene, kod mene ostaješ.
Kod mene si u težki dug pao,
Moraš gledat’, da mi se odužiš.
Uvek misli na starog župana,
Čini samo, što bi on činio,
Pa hercegu dug ćeš odužiti.
A sebi ćeš otca izslužiti.
OZREN (klekne pred otca):
Ta smiluj se; smiluj se! —
ŽUPAN (ne gledeći ga polazi):
Sad s Bogom!
Vladislave! Skoro ćemo s’ vidit’.
Imam ja jošt u kući sinova,
S koim’ smem ti pred oči izići.
S Bogom, braćo i gospodo svetla,
Nikad takav dan nas ne skupio!
(Ode.)
HERCEG (digne Ozrena):
Ustaj, momče, i samo slušaj me,
Pa bez otca dugo biti nećeš.
Kom ta krvca u žilama teče,
Pogrešiće jedared, pa nikad.
(Knezovima.)
Hvala Bogu srećno okončasmo.
Zakonu ste svetost sačuvali,
A ja dobih strica i podporu.
(Uzme Ozrena za ruku pokloni se knezovima, i ode a drugi svi za njim.)

ZAVESA PADNE


Vinjeta1.png


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Subotić, umro 1886, pre 133 godine.