Херцеговац на стијењу
Та што ће живот када
Отргне срећу гроб?
Без жеља и без нада
Зашто да живи роб?
Нит' кућишта имам, нит' огњишта свога,
У чемеру горком дочекујем дане...
Камено је срце у свијета тога,
Он презире моје мученичке ране;
Ниоткуда зрачак утјехе да сине,
Да ме ланац туге и чемера мине.
Како се горко сјећат
Блаженства прохујана,
И мишљу својом крећат
У доба сретних дана...
Хеј, у оно доба - сјећам га се вазда -
Кад Азијат влада у сили, бијесу,
Имао сам свега и био сам газда,
Дјечица ми хљеба жељела нијесу;
Па кад за слободу све устаде редом,
И ја за јунацим' пошао сам шљедом.
За рода име свето
Кад треба, ваља мрет,
И ја сам тако, ето,
У бојак пошô свет.
Оставих огњиште, остадоше добра,
Заборавих на све што ми бјеше мило,
А кад нашом муком туђин срећу побра,
Кад страдање наше све је заман било,
Повратих се кући. Али шта је тамо?
Пустош, црна пустош и гариште само.
Гдје ми је огњиште било
Ту змије сикћу сад,
Све добро моје мило
Громом спржио ад.
Нит' затекох љубу у животу своме,
Дјечицу ми редом посијекли су вуци,
А жалосна мајка у призору томе
Сама живот узе, издахну у муци;
Загрљену с дјецом гробу су је дали,
Загрљену срећом њу су закопали.
Прошла је свака срећа,
Ишчезô сваки над,
А сваког часа већа
Туга и горки јад.
Просит, просит морам... Небо ми је мрачно,
Са грактањем гавран више мене кружи.
Свуда око мене јадно је и плачно,
Све уздише болом, јадикује, тужи.
Мрзим ово биће. Ој судбино, што ме
Немилосно гањаш на свијету томе?
Та шта ће живот када
Отргне срећу гроб?
Без жеља и без нада
Чему да живи роб?
Ој ти голо стијење, кућо моја мила,
Тебе јоште само љубе ове груди;
За тебе се моја врела крвца лила,
Па и кости моје нек остану туди!
Из твог загрљаја нећу се одијелит,
Јоште ћу те једном мојом крвљу прелит.
У Мостару, 1890.