Херострати

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Милутин Бојић
Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом:


Херострати
Писац: Милутин Бојић



Херострати



Умрло је време покопало барде,

У разритом врту нестало је стаза,

Спавају хероји, труну алебарде,

А с магленог врха крупан снег се силаза.


И све ми се чини: то смо негда чули,

И чекамо дан да златне кише пљусну;

Само нема Прошлост своју децу хули,

Док Будућност празна тутњи као у сну.


Уморно је сунце стварања и нада,

А дубока поноћ гробнице расклапа,

Прошлих дана крај нас тече маскарада,

Где Ум, трошни старац, Сумњом се поштапа.


Сва та прошлост свој је одиграла танац:

Вратити се неће. Ми, синови њени,

На путањи блатној непознат смо странац,

Наш хор слаб је њине трубље да замени.


Страх нас је од сунца, ноћ нас ужасава,

А Молох зажарен целу вољу гута.

Куда из тамнице са седморо брава?

Куда, док нас Минос у ланце не спута?


Изнад наших глава леден ветар брише;

Залуд наша длета и напори дуги:

Ни рушити ништа ми немамо више,

и храмове већ су порушили други.


Плачемо кад поноћ пред очи нам навре,

Стид нас да без венца мремо у осами,

И дижемо с муком горостасне лавре,

Да бисмо их свесно сагорели сами.


О, докле ће тако иронија мозга

Лутати и мрети попут снежна прама!

Лозама је нашим саломљена розга,

У буктињи нашој нестало је плама:


Херострати ми смо без факље, без храма.


1912


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Бојић, умро 1917, пре 102 године.