Herostrati
| Herostrati Pisac: Milutin Bojić |
Umrlo je vreme pokopalo barde,
U razritom vrtu nestalo je staza,
Spavaju heroji, trunu alebarde,
A s maglenog vrha krupan sneg se splaza.
I sve mi se čini to smo negda čuli
I čekamo dan da zlatne kiše pljusnu;
Samo nema Prošlost svoju decu huli,
Dok Budućnost prazna tutnji kao u snu.
Umorno je sunce stvaranja i nada,
A duboka ponoć grobnice rasklapa,
Prošlih dana kraj nas teče maskarada,
Gde Um, trošni starac, Sumnjom se poštapa.
Sva ta prošlost svoj je odigrala tanac:
Vratiti se neće. Mi, sinovi njeni,
Na putanji blatnoj nepoznat smo stranac,
Naš hor slab je njine trublje da zameni.
Strah nas je od sunca, noć nas užasava,
A Moloh zažaren celu volju guta.
Kuda iz tamnice sa sedmoro brava?
Kuda dok nas Minos u lance ne sputa?
Iznad naših glava leden vetar briše,
Zalud naša dleta i napori dugi:
Ni rušiti ništa mi nemamo više,
I hramove već su porušili drugi.
Plačemo kad ponoć pred oči nam navre,
Stid nas da bez venca mremo u osami,
I dižemo s mukom gorostasne lavre,
Da bismo ih svesno sagoreli sami.
O dokle će tako ironija mozga
Lutati i mreti poput snežna prama!
Lozama je našim salomljena rozga,
U buktinji našoj nestalo je plama:
Herostrati mi smo bez faklje, bez hrama.
Izvor[uredi]
1912. Zvezda, br. 1. str. 76-77.
|