Хенри V

Ромео и Јулија Писац: Виљем Шекспир

Превели: Зивојин Симић и Трифун Дукић

ЛИЦА:

КРАЉ ХЕНРИ ПЕТИ
ВОЈВОДА ОД ГЛОСТЕРА,
ВОЈВОДА ОД БЕДФОРДА ‐
— краљева браћа
ВОЈВОДА ОД ЕКСЕТЕРА,
краљев стриц
ВОЈВОДА ОД ЈОРКА,
краљев рођак
ГРОФ ОД СОЛЗБЕРИЈА
ГРОФ ОД ВЕСТМОРЛАНДА
ГРОФ ОД ВОРВИКА
АРХИЕПИСКОП
КЕНТЕРБЕРИЈСКИ
ЕПИСКОП ЕЛСКИ
ГРОФ ОД КЕМБРИЏА
ЛОРД СКРУП
СЕР ТОМАС ГРЕЈ
СЕР ТОМАС ЕРПИНГАМ,
ГАВЕР, ФЛУЕЛИН,
МАКМОРИС, ЏЕМИ ‐ официри
у војсци краља Хенрија
БЕЈТС, КОРТ, ВИЛИЈАМ ‐
— војници у војсци краља Хенрија
ПИШТОЉ, НИМ, БАРДОЛФ
ДЕЧАК
ХЕРАЛД
КАРЛО ШЕСТИ, краљ Француске
ЛУЈ, престолонаследник (дофен)
ВОЈВОДА ОД БУРГУНДИЈЕ,
ВОЈВОДА ОД ОРЛЕАНА,
ВОЈВОДА ОД БУРБОНА,
ВОЈВОДА ОД БЕРИЈА и
ВОЈВОДА ОД БРЕТАЊЕ
ВРХОВНИ ЗАПОВЕДНИК
РАМБУР и ГРАНПРЕ ‐
— француски лордови
МОНТЏОЈ, француски хералд
ГУВЕРНЕР АРФЛЕРА
ИЗАСЛАНИЦИ
ИЗАБЕЛА, краљица Француске
КАТАРИНА, Карлова и
Изабелина кћи
АЛИС, Катаринина дворкиња
КРЧМАРИЦА, преде господа
Журка а сада Пиштољева жена
ЛОРДОВИ, ДАМЕ, ОФИЦИРИ,
ФРАНЦУСКИИ ЕНГЛЕСКИ
ВОЈНИЦИ, ГРАДАНИ,
ГЛАСНИЦИИ ПРАТИОЦИ.
ХОР

Место радње
ЕНГЛЕСКА, затим
ФРАНЦУСКА

ПРОЛОГ

(Улази ХОР.)

ХОР:
Амо, ватрена музо, што узлећеш
До највишег неба маште! Позорница,
То нам је краљевство; кнежеви су глумци,
А монарси нек'посматрају сцену.
Нека ратоборни Хенри, што му личи,
Марсов став узме; нек' за петама му,
У тројној спрези, жељни посла, буду
Глад, мач и ватра. Али, господо,
Опростите ненадахнутим, слабим
Духовима, што смеју да ставе
На те бедне даске тако крупну ствар.
Могу л' се у ово бојиште петлова
Ставити огромна поља Француске?
Можемо л' у ово дрвено О збити
Бар шлемове Што су уплашили ваздух
У Аженкуру? Ал' кад нула може
Од сто хиљада правити милион,
Допустите и нама, нулама
У великој причи, да подејствујемо
На вашу машту. Замислите да су
У опсегу ових зидина две моћне
Монархије, чије високе и стрме
Границе дели ииско, бурно море.
Надокнадите наше недостатке
Мислима својим, и у хиљаду
Делова подел'те једнога човека,
И у машти својој направите војску.
Кад је о коњима реч, ви замислите
Да их посматрате да холим копитама
По мекој земљи остављају траг.
ВаСе мисли нека опреме сад наше
Краљеве и нек' их прате тамо‐амо
Прескачући време и збијајућ дела
Година многих у пеШЧани сат.
Помагаћу вам у томе ако мени
Дате да будем хор на овој сцени.
Као пролог драме молим за стпљење,
А о делу нашем за повољно мнење.
(Оде.)

ПРВИ ЧИН

СЦЕНА ПРВА

Лондон. Предсобље у краљевом дворцу.

(Улазе КЕНТЕРБЕРИЈСКИ АРХИЕПИ‐
СКОП и ЕЛСКИ ЕПИСКОП.)

КЕНТЕРБЕРИ. Мој лорде, сад се поново
потрже
Онај исти предлог закона који би
У једанаестој години владавине
Покојног краља био против нас
Донет да га немирно, бунтовно
Време није од пажње потиснуло.
ЕЛИ. Ал' како се, лорде, одупрети сад?
КЕНТЕР.: О томе се мора добро размислити.
Ако се донесе тај закон, губимо
Бољу половину наше имовине.
Они би да нам одузму сву земљу
Коју побожни људи тестаментом
Оставјјају цркви. То је, како цене,
Довољно да се у краљеву част
Издржава петнаест грофова
И петнаест стотина витезова,
Шест хиљада и двеста штитоноша;
Уз то би дали сто добрих домова
За ваљан смештај сиротих стараца,
Тих немоћних бића што нису за рад;
А поврх свега још хиљаду фунти
За краљеву ризницу годишње.
Тако стоји у предлогу.
ЕЛИ. То би
Дубоко нас испило.
КЕНТЕРБЕРИ. Да, то би
Попило и пехар и са њиме све.
ЕЛИ. Па како би се све то спречило?
КЕНТЕР.: Добронамеран је и милостив краљ.
ЕЛИ. И искрен љубитељ наше свете цркве.
КЕНТЕРБЕРИ. У младости нyе обећав'о то.
Ал' чим је отац његов издахнуо,
Разузданост је у њему умрла.
Управо у том часу разборитост
Дође му као анђео и бичем
Истера из њега грешнога Адама,
А његово тело поста рај, да прима
И држи у себи небеске духове.
Никада раније није тако брзо
Уман човек створен, нити преображај
Дође са бржом бујицом да спере
Све грешке; нити икад хидроглава
Самовојја брже не изгуби престо
Но код нашег краља.
ЕЛИ. Благословени смо
Том променом.
КЕНТЕРБЕРИ. Кад га чујеш да расправља
0 богословх'у, ти у срцу свом
Задивх'ен, пожелиш да краљ прелат буде;
А кад га чујеш како говори
0 државним пословима, мислиш
Да је цео век свој проучав'о то.
Слушајући речи његове о рату,
Схваташ да и битка има склад и ред;
Окрени га на који било проблем
Политички, он ће тај Гордијев чвор
Одрешити лако као подвезицу.
Кад он говори, ваздух, што иначе
Дува куд хоће, стоји непомично,
А немо чуђење вреба у човечјим
Ушима да му краде слатке речи.
Учили су га теорги дело
1 искуство. Чудно како се развио
Умно, јер беше склон беспосличењу.
Другови су му били неписмени,
Прости и плитки; часови испуњенл
Банчењем, гозбама или играма.
Нико га не виде да нешто студира
Д' да се повук'о, да избегава
Простаке и јавна места.
ЕЛИ. Јагода
Под копривом расте, а најбољи плод
Развyа се и зри у суседству биља
Ниже врсте. Тако је и принц
Обести велом крио разборитост,
Што је, без сумње, као летња трава,
Најбрже расла ноћу, невиђена,
И тако јачала.
КЕНТЕРБЕРИ. Свакако је тако,
Јер Цуда се више не дешавају,
И зато тражимо природан ток ствари.
ЕЛИ. Али, мој добри лорде, како ћемо
Да ублажимо предлог посланика?
Да 1' му величанство нагиње ил' не?
КЕНТЕР.: Изгледа да је краљ нерешен још,
Ал' више на страни нас но предлагача.
На нашем црквеном скупу, а у вези
С предстојећим збивањима, која
Укратко изложих његовом величанству
И која се тичу Француске, понудих
Краљу већу своту него што је икад
Свештенство дало неком претходнику
Његовом одједном.
ЕЛИ. А како је та
Понуда примљена, рец'те, лорде мој?
КЕНТЕР.: Врло добро од стране краљеве.
Само што није било времена
Да саслуша ‐ а хтео је чути ‐
Неоспорне доказе да он
Има права на нека војводства
И на круну и земљу Француске ‐
Права што потичу од Едварда још,
Чукундеде му.
ЕЛИ. А шта је омело
Излагање ваше?
КЕНТЕРБЕРИ. Баш тога тренутка
Француски је посланик м'олио
За пријем код краља. Мислим да је час
Да саслуСан буде дошао већ. Је ли
Четири сата?
ЕЛИ. Јесте.
КЕНТЕРБЕРИ.Онда хајд'мо,
Да чујемо његову изјаву,
Коју бих ја лако погодио
Пре него Француз каже једну реч.
ЕЛИ. Ићи ћу с тобом; желим да је чујем.
(Оду.)

СЦЕНА ДРУГА

Лондон. Дворана за пријем.

(Улазе КРАЉ ХЕНРИ, ГЛОСТЕР,
БЕДФОРД, ЕКСЕТЕР, ВОРВДК,
ВЕСТМОРЛАНД и ПРАТИОЦИ.)

К ХЕН.: Где је пречасни лорд од Кентерберија?
ЕКСЕТЕР Нyе овде.
КРАЉ ХЕНРИ. Зов'те га, добри стриче.
ВЕСТМОРЛ.: Да позовемо амбасадора,
Господару?
КРАЉ ХЕНРИ. Рођаче, не још.
Пре но што га саслушам хтео бих
Да решим нека важна питања
Што се тичу мене и Француске.
(Улазе КЕНТЕРБЕРИЈСКИ АРХИЕПИ‐
СКОП и ЕЛСКИ ЕПИСКОП.)
КЕНТЕРБЕРИ. Нека Бог са својим
анђелима штити
Ваш свети престо и да да га дуго
Красите.
КРАЉ ХЕНРИ. Хвала вам. Мој учени лорде,
Изложите нам право, истинито,
Да ли нам Салијски закон, који важи
У Француској, одузима право
На Француску ил' не. И не дао бог,
Мој мили и верни лорде, да у свом
Тумачењу изокренеш, мењаш
Чињенице и да софистички
Зналачку душу огрешиш: да браниш
Оно што није по закону, или
Да доказујеш да је право оно
Што нема праву боју истине.
Јер сам бог зна кол'ко ће људи здравих
Пролити крв своју у борби за оно
На шта нас твоја светост подстакне.
Зато пази као залажеш нам личност
И како будиш заспали мач рата.
Налажемо ти, у име бога, пажњу,
Јер се два краљевства никад не борише
Без великога проливања крви,
Чија је свака невина кап јад,
Болна жалба на тог чија зла
Мачеве оштре, стварајући пустош
Међу смртницима тако кратка века.
Под том опоменом говори, лорде мој,
А ми ћемо те слушати, памтити
Твоје речи добро, и у срцу свом
Веровати да је што кажеш опрано
У савести твојој и чисто к'о грех
После крштења.
КЕНТЕРБЕРИ. Онда чујте, мој
Милостиви краљу, и ви, велможе,
Што дугујете себе, живот свој
И положаје овом престолу.
Нема доказа против права вашег
Величанства на Француску, осим
Онога што се оснива једино
На Фарамондовој тобожњој одредби:
"Ин террам салицам мулиерес не суццедант"
"У земљи Салијској жене не наслеђују".
Французи тврде неоправдано
Да је Салгска данашња Француска
И да је Фарамонд творац тог закона
0 забрани наслеђа женама.
Чак и њихови писци тачно тврде
Да је "Салијска земља" у Немачкој,
Између Сале и Елбе, а ту је
Карло Велики потук'о Саксонце
1 ту оставио за собом француске
Досељенике, који, презирући
Немце због њиног нечасног живота,
Установише тај закон, по коме
У Салијској земљи жена не наслеђује.
А ту Салијску, међ' Елбом и Салом,
Називају сада у Немачкој Мајсен.
Из овога је јасно да Салијски
Закон није био намењен Француској.
А Французи су посели Салијску
Четири стотине двадесет и једну
Годину после смрти Фарамонда,
За кога се криво претпоставља
Да је издавалац овога закона.
Тај краљ је умро четири стотине
Двадесет шесте године по Христу,
А Карло Велики покори Саксонце
И насели Французе иза Сале
Тек осам стотина пете године.
Њихови писци кажу да је Пепин,
Који је сврг'о с престола Хилдерика,
Полагао право на круну Француске
На основу тога што је он потомак
Блитилде, ћерке краља Клотара.
Хуго Капет, што је присвојио
Круну Карла, војводе од Лорена,
Јединог мушког наследника лозе
Карла Великог, да би бар привидно
Оправдао ту незаконитост,
Лажно је тврдио да је он наследник
Госпе Лингарде, ћерке Карла Смелог,
Чији је отац био краљ Луј, син
Карла Великога. А краљ Луј Девети,
Једини наследник узурпатора Капета,
Није могао умирити савест
Што носи круну Француске док није
Сазн'о да је лепа краљица Изабела,
Његова баба, била род са госпом
Ерменгаром, кћерком поменутог Карла,
Војводе Лоренског, а њеном удајом
Лоза Карла Великог је опет
Спојена била са круном Француске.
Ето, јасно је к'о Сунце да су права
' Крсдја Пепина и Хуга Капета
На престо, као и оно смирење
Савести краља Луја, засновани
На праву по женској лози. То је случај
И свyу француских краљева до данас;
А они истичу тај Салијски закон
Да оспоре право вашег величанства
Засновано на женској линији.
Мада тим падају у сопствену мрежу,
Ипак не признају да они немају
Законито право и да неправедно
Присвајају ваше и ваших предака.
КРАЉ ХЕНРИ. Могу ли ја с правом и
мирне савести
Тражити престо француски?
КЕНТЕРБЕРИ. Сав грех
На моју главу, господару мој!
Јер у "Четвртој књизи Мојсијевој"
Пише: "Кад ко умре, онда пренесите
Наследство његово на кћер његову."
Милостиви господару, тражи
Што је твоје, разви крвав стег;
Сети се својих моћних предака.
Иди на гроб свога чукундеде,
Од кога твоје право потиче;
Призови његов ратоборни дух
И брата твога деде Едварда,
Црнога Принца, што је на француском
Тлу одиграо трагедију кад је
Поразио целу војску француску,
Док је његов моћни отац стајао
На брегу с осмехом, гледајући како
Његов лавовски син се наслађује
Крвх'у францускога племства. О врли
Енглези, што с пола војске пркосите
Целој француској сили, док је друга
Половина смејала се, хладна,
Јер нyе никаквог посла имала.
ЕЛИ. Пробуди сећање на храбре покојне,
Својом моћном руком понови им дела!
Ти си им наследник, ти седиш на њином
Престолу; храброст и крв што је њих
Прославила тече и твојим венама.
Мој премоћни господар је сад
У мајској зори своје младости,
Зрео за моћне, херојске подвиге.
ЕКСЕТЕР. Твоја браћа, краљеви и владари
Земх'е, сви чекају да се ти устремиш,
Као некадашњи лавови твоје крви.
ВЕСТМОРЛАНД. Они знају да имаш разлога,
Моћ и средства; никад краљ Енглеске
Имао није племство богатyе
Ни верније поданике, чија
Срца су своја тела оставила
Овде у Енглеској и залогорила
На пољима Француске.
КЕНТЕРБЕРИ. О, нека
И њина тела иду тамо, мили
Господару, да крвљу, мачем, огњем
Освоје твоје право; а ми ћемо
Духовници скупити за ваше
Величанство толико новаца
Колико свештенство никада одједном
Нyе дало ниједном претку твом.
К ХЕНРИ. Морамо се одмах наоружати
Не само за напад на Француску, већ
Одвојити и трупе за одбрану
Од Шкотске, што ће нас сместа напасти
Чим јој се за то прилика укаже.
КЕНТЕР.: Оне у крајини, милостиви краљу,
Довољан ће бити за одбрану зид
Од пљачкашких шкотских крајишника.
КРАЉ ХЕНРИ. Не мислим само на
пљачкашке чете,
Већ се плашим напада од главне
Силе Шкотске. Шкоти су нам вазда
Зли суседи били. Читали сте ваљда
Да мој чукундеда никад није иш'о
С војском у Француску а да Шкоти нису,
К'о плима кроз брешу у брани, излили се
У његово краљевство без војске
Са целом својом снагом убојном,
Мучећи нашу земљу небрањену
Снажним нападима и опседајући
Замке и градове, те је Енглеска,
Без одбране, дрхтала од тог
Злог суседа.
КЕНТЕРБЕРИ. Њен тадашњи страх
Већи је био но сама опасност.
Чујте пример, краљу, који сама пружа:
Кад су сви њени племићи отишли
У Француску, те је к'о обудовољена
Тужила за њима, она се не само
Борила добро, већ је ухватила
И к'о залутало говече послала
У Француску шкотског краља да би тамо
Са заробљеним другим краљевима
Увећао понос краља Едварда
И обогатио њену историју
Славом, као што је морско дно богато
Пропалим бродовљем и небројеним благом.
ЕЛИ. Ал' постоји стара и тачна изрека:
Да би освојио Француску,
Нападни прво Шкотску.
Јеркадјеорао
Енглески у пљачки, њеном небрањеном
Гнезду се прикраде шкотска лисица
И краљевска јој јаја исиса.
Она је к'о миш у одсуству мачке,
Изгризе, уништи више но што може
Појести.
ЕКСЕТЕР. По томе мацка би требало
Да буде код куће ‐ ал' такав закључак
Погрешан је, јер ми имамо катанце
За наше оставе и погодне замке
За хватање тих ситних лопова.
Док наоружана рука води борбу
У иностранству, дотле мудра глава
Код куће се брани. Јер, мада ваљана
Управа државом дели се на више
И ниже улоге, све су управљене
Да, као музика, произведу склад.
КЕНТЕР.: Стога је небо одредило сваком
Члану државе и његов посао
И подстиче га на редован рад
За опште добро, које изискује
Послушност свyу. Тако раде пчеле,
Створења чија нам природна управа
Показује какав треба да је ред
У краљевини. Оне имају
Краља и разног ранга службенике:
Неки, као поглавари, држе
Ред у кући; неки, к'о трговци,
Одлазе напојје ради набавака;
Неки, к'о војници, оштрим жаокама
Пљачкају летње сомотске пупољке.
У веселом маршу ту пљачку доносе
Свом краљу, који краљевски надгледа
Распеване зидаре што граде
Кровове златне, и вредне грађане
Како мед смештају; а сиромашни
Носачи се с тешким теретом гурају
Пред уском капијом; а судyа строга
Погледа, уз зујање, љутито предаје
Бледим џелатима трута лењивог
Који зева. Из тог закључујем
Да многе ствари што заједничком циљу
Служе могу делати различно,
Као што многе стреле, одапете
Са разних места, лете истој мети.
К'о што се многи путови састају
У једном граду, к'о што многе реке
У исто слано море увиру,
К'о што се многе линије спајају
У средишту истом сунчаника,
Тако хиљаду радњи, започетих,
Могу да се заврше у једном
Циљу и да буду добро окончане.
Стога на Француску, господару мој!
Подели своју срећну Енглеску
На четворо, па једну четвртину
Води у Француску; њоме ћеш затрести
Сву Галију. А ако ми овде
Нисмо кадри, с трипут већом снагом,
Да отерамо са свог прага пса,
Нек' нас рашчупају и нек' наша земља
Не буде више на гласу са своје
Отпорности и мудре управе.
К ХЕНРИ. Позов'те дофенове изасланике.
(НЕКОЛИКО ПРАТИЛАЦА излазе.)
Одлучили смо; и с божјом помоћу
И вама, наше моћи мишицама,,
Пошто нам Француска по праву припада,
Покорићемо је својој вољи сад,
Или је у парчад раздробити сву.
Или ћемо тамо седети у свом
Пространом, богатом царству, владајући
Француском и свима њеним војводствима,
Безмало великим као краљевине,
Или ћемо оставити кости
У срамном гробу без свог споменика.
Или ће наша повест говорити
С похвалом о нашим делима, или ће
Наш гроб бити нем к'о турски роб
Без језика и непочаствован
Ни краткотрајним епитафом чак.
(Улазе ФРАНЦУСКИ ИЗАСЛАНИЦИ)
Сад смо потпуно спремни да чујемо
Поруку нашег лепога рођака
Дофена, јер смо извештени да нам
Од њега> не краља, поздрав доносите.
ПРВИ ИЗАСЛ.: Допушта ли ваше величанство
Да вам слободно изложимо све
Што нам је речено, ил' да обилазно
Наговестимо поруку дофена?
КРАЉ ХЕНРИ. Ја нисам тиранин, већ
хришћански краљ,
Чијој је милости покоран наш гнев,
Исто као што су и они бедници
Оковани у нашим тамницама,
Стога нам реците отворено, јасно
Дофенову поруку.
ПРВИИЗАСЛАНИК Онђа кратко;
Преко изасланства свога Француској
ВаСе величанство тражило је од нас
Неке војводине, на основу права
Великог вам претка Едварда Трећега.
Одговарајући на тај захтев, принц,
Господар наш, изјављује да ви
Одвећ на вашу младост миришете;
Да се у Француској ништа не осваја
Подскочицама веселим, нит' ви
Пировањем можете добити
Војводине тамо. И зато вам шаље
Нешто што је за вас подесније,
Ово буре блага; а у накнаду
Тражи од вас да те војводине,
што захтевате, не чују од вас
НиСта више. То је дофен рекао.
КРАЉ ХЕНРИ. Какво је то благо, реците
нам, стриче?
ЕКСЕТЕР. Тениске лопте, господару мој.
К ХЕНРИ. Мило нам је што се дофен тако
Шали с нама, и захваљујемо
На његовом дару и на вашем труду.
Кад подесимо према тим лоптама
Ракете наше, с божјом милошћу,
Одиграћемо у Француској игру
Шта погађа круну његовога оца.
Реци му да ступа у игру с играчем
чија ће игра узнемирити
Све дворове у целој Француској.
Разумемо што нам се подсмева
На рачун наших разузданих дана,
Јер мје схватио како смо их ми
Искористили. Никад не ценисмо
Овај сироти престо Енглеске;
Па да бисмо даље од њега остали,
Одасмо се томе варварскоме
Уживању, јер људи, обично,
Највесехји су кад код куће нису.
АТ реци дофену да 61 одржавати
Достојанство своје, бити прави краљ
Када се попнем на престо Француске
Због тога сам запоставио своју
Велифцанственост и трудно радио
К'о радник радних дана; али 61 се
Тамо дићи у толикој слави
Да ћу засенити све очи Француске,
А дофен од сјаја заслепљен ће бити.
И реците шаљивоме принцу
Да је његов подсмех претворио
Његове лопте у топовску ђулад,
А његова душа биће одговорна
За рушилачку освету која ће
Летети с њима. Јер многе хиљаде
Жена ће његов подсмех лишити
Драгих мужева, многе мајке њиних
Синова; ниноге ће замкове срушити;
А има их и незачетих још
И нерођених што ће с разлогом
Проклињати тај подсмех дофенов.
Али све зависи још од воље Бога,
Кога призивам, и у чије име
Поручујем дофену да 61 доћи
Да се осветим како будем мог'о
И да ставим своју десницу у службу
Освештане и праведне ствари.
Идите спокојно и рец'те дофену
Да ће му шала мирисати као
Плитка духовитост, и да ће због ње
Пре до плача но до смеха бити многим.
(ПРАТИОЦИМА)
Дајте им сигурну пратњу. Збогом.
(ИЗАСЛАНИЦИ одлазе.)
ЕКСЕТЕР. Весела порука!
КРАЉ ХЕНРИ. Надамо се да ће
Пошиљалац њезин због ње црвенети.
Не пропустите стога, лордови,
Ниједан срећан час који би мог'о
Да унапреди наш поход; јер ми
Немамо сада друге помисли
Сем на Француску и на Бога, ком се
Обраћамо пре свакога посла.
Зато одмах скупите потребну
Војску за ове ратове и сврш'те
Све брзе мере које ће додати
Новога перја нашим крилима.
Јер казнићемо ми дофена тог
На очевом прагу, ако нам да Бог.
Нек' се сваки човек постара да тај
Лепи потхват има и свој срећан крај.
(Оду. Трубе.)

ДРУГИ ЧИН

(Улази ХОР.)

ХОР. Сва енглеска младеж на ватри је сад;
Свилена одећа леии у орману,
А траже се само продавци оружја;
Суверено влада мисао на част
У грудима свију. Младићи продају
Пашњаке да купе коње и да поду,
Брзо као да су крилати Меркури,
За узором свију хришћанских краљева.
У ваздуху је очекивање
Красећ од балчака па до врха мач
Царским, војводским, грофовским крунама,
Обећаним Хенрију и свима
Присталицама његовим. Французи,
ОбавеШтени од својих ухода
О овим страшним припремама, дршћу
Од страха и бледом политиком желе
Да енглески циљ омету. О Енглеска!
Слико своје унутрашње снаге,
Храбра земљо наша, шта ти не бијош
Учинила, ако то налазе част,
Да су сва твоја деца родољуби
Неизопачени! Ал' ето, Француска
Твоју је ману у теби пронашла
Гнездо издајника, и пуни га сад
Крунама лажним. Три су издајника:
Први је Ричард, гроф од Кембриџа, .
Други Хенри, лорд Скруп од Машама,
А трећи сер Томас Греј Нортамберланд
Сва тројица су ‐ те продане душе ‐
Рад' француског злата сковали заверу
С уплашеном Француском. ‐ Од њине
Руке понос свију краљева ће бити
Убијен, ако издаја и пак'о
Одрже своје обећање пре
Но што он уде у брод за Француску,
У Саутемптону. ‐ Будите стрпљиви,
Још мало. Ми ћемо даљину, збивања
Збити у драму. Свота је плаћена.
Издајници су пристали. Краљ иде
Из Лондона. Сцена се премешта
У Саутемптон, па и ви, господо,
Морате тамо заузети места.
А одатле ћемо у Француску, да вас
Вратимо отуд, пошто опчинимо
Мореуз да вам да пловидбу мирну.
Имаћемо уз то стално вољу јаку
Да вам се не смучи од нас у стомаку.
Али, док краљ не дође, нећемо
У Саутемптон сцену да крећемо.
(Оде.)

СЦЕНА ПРВА

Лондон. Улица.

(Улазе КАПЛАР НИМ и
ПОРУЧНИК БАРДОЛФ)

БАРДОЛФ. Добро дошао, капларе Ниме.
НИМ. Боље те нашао, поручниче Бардолфе.
БАРДОЛФ. Реци јесте ли ти и заставник Пиштох'
опет добри пријатељи?
НИМ. Што се мене тиче, није ми много стало
до тога. Ја говорим мало; али кад дође време,
биће смеха; уосталом, биће што ће бити. Не
смем да се борим; али ћу зажмурити и уперити
своје гвожђе. Оно је сасвим просто, али шта то
мари? На њему се може испећи парче сланине,
а може издржати и хладноћу, као мач било ког
човека. То је све што имам да кажем.
БАРДОЛФ. Даћу доручак да вас спријатег'им,
па ћемо сва тројица бити заклета браћа у Фран‐
цуској. Пристани на то, добри капларе Ниме.
НИМ. Вере ми, живећу онолико колико будем
могао, то је сигурно; а кад више не будем
могао да живим, урадићу што будем морао.
То је моја одлука и последњи корак.
БАРДОЛФ. Сигурно је, капларе, да се он оже‐
нио Нелом Журком, и извесно је да ти је учинила
криво, јер ти си био верен с њом.
НИМ. Не бих могао рећл Ствари морају ићи
онако како могу; деси се да људи спавају и
да им гркљани остану читави; али неки кажу да
и ножеви имају оштрице. Биће како буде. Мада
је стрпљење уморно кљусе, ипак гега и дан'е.
Краја мора бити. Па, не бих могао рећи.
(Улазе ПИШТОЉ и КРЧМАРИЦА)
БАРДОЛФ. Ево долази заставник Пиштољ са
својом женом.
Добри капларе, буди стрпљив сад. Како је,
крчмару мој
Пиштоље?
ПИШТОЉ. Подла псино, зар мене називаш
Крчмаром? Тако ми ове мишице,
Презирем тај назив; а моја Нела
Неце више држати станаре.
КРЧМАРИЦА. Не, вере ми, не дуго; јер не
можемо држати на стану и храни дванаест и
четрнаест госпи, које поштено живе од убода
своје игле, а да се одмах не помисли да држимо
бурдех'. (НИМ и ПИШТОЉ исучу мачеве.) Ах,
ако га не искасапиш одмах, имаћемо намер‐
но браколомство и убиство.
БАРДОЛФ. Добри заставниче, добри капларе,
оканите се тога овде.
НИМ. Пих!
ПИШТОЉ. Пих теби, исландско псето! Ти, ис‐
ландско псето начуљених ушију!
КРЧМАРИЦА. Добри капларе Ниме, покажи
своју храброст и врати мач у корице.
НИМ. Хоћеш ли да се повучемо? Хтео бих да
те имам солус.
ПИШТОЉ. "Солус" теби, ти псето проклето!
Шаране гнусни! "Солус" ти у гадно
Лице, "солус" ти у зубе и грло,
У мрска плућа и у стомак твој,
И што је горе, у одвратна уста!
Враћам "солус" у твоју утробу;
Ја могу да згромим, Пижтољев је ороз
Запет и пламен ватре сукнуће.
НИМ. Ја нисам Барбасон; не можеш ме отерати
бајалицом. Имам вољу да те прописно удесим.
Ако ме вређаш погрдним речима, Пиштоље,
пробуразићу те својим мачем, као што то част
допушта; а ако хоћеш да одеш, боцнућуте мало
у црева, и то сасвим поштено; тако ти је то.
ПИШТОЉ. 0 ништавни разметљивче, срамни
Бесомучниче! Гроб зјапи, блиска смрт
Жуди за тобом; нек' сену мачеви!
БАРДОЛФ. Чујте, чујте што кажем! Ономе
који зада први ударац сјурићу свој мач у тело
све до балчака, ратничке ми части.
(Извуче мач.)
ПИШТОЉ. Врло моћна заклетва; бес ће се
Стишати. Дај ми своју песницу,
Своју предњу шапу дај ми; твој је дух
Осион одвед
НИМ. Пресећи ћу ти грло, раније или доцније, са‐
свим исправно; то је шаљива страна тога.
ПИШТОЉ. То се каже цоупе ла горге?
Опет те на двобој изазивам ја.
0 критско псето, зар мислиш добити
Супругу моју? Не, хајд' у болницу
И из бурета срама извади
Јастребицу губаву од врсте
Кресидине, Доли СекадаСу звану,
И њом се ожени. А ја имам Журку.
И тврдим да је она ненадмашна
Жена; и доста сада. Иди врагу!
(Улази ДЕЧАК;
ДЕЧАК Крчмару Пиштоље, морате доћи мо‐
ме господару, и ви крчмарице; јако је болестан,
па би да оде у постељу. Добри Бардолфе, стави
своје лице између његових чаршава, па му
послужи као грејалица. Вере ми, много је бо‐
лестан.
БАРДОЛФ. Одлази, ниткове!
КРЧМАРИЦА. Он ће заиста једног дана по‐
служити на вешалима као храна вранама. Краљ
му је скрхао срце. Добри мужу, хајдемо кући
одмах.
(КРЧМАРИЦА и ДЕЧАК одлазе.)
БАРДОЛФ. Хоћете ли да вас помирим? Мо‐
рамо у Француску заједно. Сто бисмо, до
врага, употебљавали ножеве да сечемо грк‐
љане један другом?
ПИШТОЉ. Нека бујице надођу и нека
Даволи урлају за храном!
НТМ. Платићеш ми осам шилинга које сам добио
од тебе опкладом.
ПИШТОЉ. Онај што плаћа подао је роб.
НИМ. Мораш ми то сад дати, не шалим се.
ПИШТОЉ. Изравнаћемо се к'о Ијуди; вади мач.
(Ваде мачеве.)
БАРДОЛФ. Овога ми мача, убићу оног који
зада први ударац; хоћу, овога ми мача!
ПИШТОЉ. МаЧ је заклетва, а заклетва мора
Свој ток имати.
БАРДОЛФ. Капларе Ниме, ако хоћеш да бу‐
деш пријатељ с њим, буди пријатељ; а ако нећеш,
буди непријатељ и са мном. Молим те, врати
мач у корице.
НИМ. Хоћеш ли ми дати оних осам шилинга што
сам добио од тебе опкладом?
ПИШТОЉ. Добићеш племића, и то одмах; даћу
И пиће, склопити с тобом пријатељство
И братство; живећу за Нима и он
За мене. Зар то неће бити лепо?
Бићу снабдевач логора, па ће нам
И ту пасти нека пара. Дај ми руку.
НИМ. Добићу тога племића?
ПИШТОЉ. Даћу ти га поштено, у злату.
НТМ. Добро онда; нека тако буде.
(КРЧМАРИЦА се враћа.)
КРЧМАРИЦА. Ако сте рођени од жене, брзо
дођите унутра сер Џону. Ах, сирото срце! Он
се толико тресе у грозници да је жалосно гледати.
Слатки људи, дођите до њега.
НИМ. Краљ је искалио своје рђаво расположење
на њему; у томе је ствар.
ПИШТОЉ. Истину си рек'о, Ниме; срце му је
Уцвељено и сломљено баш.
НИМ. Краљ је добар краљ; али то је као што је;
он сувише пушта на вољу својој ћуди.
ПИШТОЉ. Хајд 'мо да с витезом саосећамо;
Јер ми ћемо, јагањци моји, бити
У животу и проводити се.
(Оду.)

СЦЕНА ДРУГА

Саутемптон. Већница.

(Улазе ЕКСЕТЕР, БЕДФОРД и
ВЕСТМОРЛАНД)

БЕДФОРД. Тако ми бога, његова је милост
Одвеч смела кад верује тим
Издајницима.
ЕКСЕТЕР. Они ће већ бити
Ухапшени, доцније ил' пре.
ВЕСТМОРЛАНД. Како се држе лепо и
спокојно!
Као да им у грудима седи
Оданост сама, крунисана вером
И верношћу сталном.
БЕДФОРД. Краљ је обавештен
О намерама њиним са извора
0 ком и не сањају.
ЕКСЕТЕР. Да човек
Који му беше друг у постељи,
Кога он засу и засити својим
Милостима, тако прода живот
Свог суверена смрти и издаји,
За туђинско злато!
(Трубе. Улазе КРАЉ ХЕНРИ, СКРУП,
КЕМБРИЏ, ГРЕЈ, и ПРАТИОЦИ.;
КРАЉ ХЕНРИ. Ветар је повољан сад, и ми
ћемо се
Укрцати, мој лорде од Кембриџа,
1 мој љубазни лорде од Машама,
И ти, мој врли витеже. Реците,
Мислите ли да ће снаге што водимо
Прокрчити себи кроз Француску пут,
И на тај начин остварити смер
Рад кога смо их и скупили у војску?
СКРУП. Нема у то сумње, господару мој,
Ако сваки Совек буде чинио
Што најбоље може.
КРАЉ ХЕНРИ. Не сумњам у то;
Јер смо уверени да не водимо собом
Одавде ниједно срце које није
Сложно с нашим, нити остављамо
Иједно што нам не жели успеха
И победу.
КЕМБРИЏ. Ниједан монарх још
Није уливао већи страх и љубав
Од величахства вашега, и ниједан
Поданик, мислим, не седи у јаду
И неспокојству у пријатном хладу
Ваше владе.
ГРЕЈ. Тако је; а они,
Душмани вашег оца, натопише
Своју жуч медом и служе вас срцем
Ревносним и верним.
КРАЉ ХЕНРИ. Стога нам је јак
Разлог за захвалност, и ми ћемо пре
Заборавити службу ове руке
Но награду за заслуге сходно
Њиној величини и њиној вредности.
СКРУП. Зато ће служба са очеличеним
Мишићима радити и труд
Крепити надом да вас служи вазда.
К ХЕНРИ. Ми ништа мање не очекујемо.
Стриче Ексетеру, пустите из хапса
Човека што је јуче говорио
Против наше личности. Сматрамо
Да га је на то претерано пиће
Навело, и пошто се сад отрезнио
И опаметио, ми му опраштамо.
СКРУП. То је милост, ал' и грдно поверење.
Нек' буде кажњен, господару мој,
Да му пример, због трпељивости те,
Не изроди још какав поступак.
КРАЉ ХЕНРИ. Допустите да ипак будемо
Милостиви.
КЕМБРИЏ. ВаШе Величанство
Може то бити и када кажњава.
ГРЕЈ. Господару, ви ћете му дати
Велику милост кад му поклоните
Живот пошто строгу већ искуси казну.
КРАЉ ХЕНРИ. Авај, ваша превелика љубав
И старање за ме оптужују
Претешко тога сиротог бедника.
Ако на мале грешке у пијанству
Не зажмуримо, колико морамо
Отворити очи кад нам се појави
Крупан злочин прогутан и сварен?
Ипак ћемо тог човека ослободити,
Иако би Кембриџ, и мој Скруп и Греј,
Због свога великог старања за нас
И због безбедности наше личности,
Хтели да он буде кажњен. Али сад
Да пређемо на француску ствар.
Ко су у тој ствари наши представници?
КЕМБРИЏ. Ја сам један, господару. Ваше
Величанство ми је рекло да баш данас
Затражим од вас пуномоћство за то.
СКРУП. Мени сте исто рекли, господару.
ГРЕЈ. И ја сам, мој краљу, пуномоћник ваш.
К ХЕНРИ. Онда, Ричарде, грофе од Кембриџа,
Ево вам вашег; ево вама, лорде
Скрупе од Машама; а ово је ваше,
Витеже Греје од Нортамберланда.
Прочитајте, знајте да вам вредност знам.
Лорде Вестморланде и стриче Ексетере,
Ноћас ћемо у брод. ‐ Шта је господо?
Шта видите у списима тим
Кад сте тако бледи? Гле, како се сад
Променише. Образи су њини
Хартјја бела. Шта сте проучили
Ту, што вам је уплашило крв
И отерало је из ваших образа?
КЕМБРИЏ. Признајем своју кривицу, и ја се
Предајем милости вашег величанства.
ГРЕЈ и СКРУП. И ми се такође уздамо у њу.
К ХЕНРИ. Милост што доскора живљаше у нама
Ваш властити савет потисну и уби.
Немојте, због стида, помињати милост,
Јер ваши разлози окрећу се сад
На ваше груди, као кад се пси
Окоме против својих господара.
0 племените велможе, кнежеви,
Гледајте енглеска чудовишта та!
Овог лорд‐Кембриџа: ви знате да му је
Наша Ијубав била готова да да
Све што његовој части доликује,
А тај је човек за неколико лаких
Круна ковао лакомислено
Заверу против нас и заклео се
Лукавој Француској да ће нас убити
Овде у Темптону. На то се заклео
1 овај витез што нам је, к'о Кембриџ,
Обавезан за нашу дарежљивост.
Али, о! Шта да кажем теби, лорде
Скрупе? Ти свирепи, незахвални, дивљи,
Нечовечни створе! Имао си кључ
Свих мојих мисли, знао ме до дна
Моје душе, и мог'о си скоро
Исковати ме у злато да си се
Потрудио око мене ради своје
Сопствене користи. Је л' могуће да је
Туђинско мито могло да извуче
Из тебе искру зла која би могла
Наудити и самом прсту мом?
То је толико чудно да ми око
Једва то види, мада је очито,
К'о црно на белом. Издаја, убиство
Увек се држе заједно к'о спрега
Два ђавола са истом намером,
И сарађују на смеру што им је
Толико природан да изненађење
Не узвикује у чуду на њих;
Ал' ти си успео преко сваке мере
Да чуђење прати издају с убиством.
И ма који био тај лукави ђаво
Што је наопако утиц'о на тебе,
Мора да је у паклу добио
Награду сада због своје вештине:
Сви други ђаволи што гоне издаји
Украшавају проклето дело то
Рухом, бојом, обликом узетим
Од блиставога вида побожности;
Ал' онај што је тебе подстрекао
Рекао ти је да се побуниш,
Не наводећи никаква повода
За издају, сем ако то није
Част да ти даду име издајника.
Кад би тај ђаво, који те је тако
Залудео, својим ходом лавовским
Цео свет обиш'о он би се вратио
Безграничном црном паклу и рекао
Легионима: "Никад не освојих
Душу тако лако к'о душу тог Енглеза."
О, како си сумњом загорчао
Сласт поверења! Да 1' се показују
Људи оданим? И ти си то чинио.
Изгледају ли озбиљни, учени?
И ти си такав изгледао. Јесу 1'
Од племенита рода? И ти јеси.
Изгледају ли побожни? И ти си
Изгледао тако. Јесу л' умерени
У јелу и пићу, без сирова беса
У веселости као и у гневу?
Постојана духа, невођени страшћу,
Украшени пристојним држањем,
Који не иду за оком без уха,
Нит' се ослањају на једно ил' друго
Без трезвенога размишљања свог?
Такав и тако просејан си ти
Изгледао; и тако твој пад
Баца љагу сумње на усавршеног
И обдареног човека. Плакаћу
Због тебе, јер ми се чини да је та
Побуна твоја други пад човеков.
Кривица је јасна; ухапсите кривце,
Да пред законом одговарају,
А Господ нек' им грехе опростЛ
ЕКСЕТЕР. За велеиздају те хапсим, Ричарде,
Грофе од Кембриџа; за велеиздају
Хапсим те, Хенри, лорд‐Скрупе од Машама.
За велеиздају те хапсим Томасе
Греје, витеже од Нортамберланда.
СКРУП. Бог је праведно открио наш смер.
Жалостан сам више због своје погрешке
Него због своје смрти. Молим ваше
Величанство да ми је опрости,
Иако ми тело плаћа је животом.
КЕМБРИЏ. Француско злато није ме завело,
Мада сам пустио да се тако сматра,
Да бих свој смер остварио брже.
Али, хвала богу што је то спречио
Чему ћу се у патњи радовати,
Молећл Бога и вас за опроштај.
ГРЕЈ. Никад се веран поданик још није
Радов'о открићу опасне завере
К'о ја што сам спречен у потхвату злом.
Моју грешку, ал' не и мом телу,
Прости господару.
КРАЉ ХЕНРИ. Бог нека вам прости
У милости својој! Чујте нам одлуку.
Ви сте у завери били против наше
Крајјевске личности; удружени с нашим
Заклетим душманом, примисте од њега
Капару златну за нашу личну смрт.
Тим бисте продали свог кртуја убиству,
Његове принчеве и велможе ропству,
Његов народ тиранији, сраму,
А пустошењу краљевину сву.
Наша личност не тражи освету;
Али за безбедност наше краљевине
Морамо бринути; зато вас дајемо
Њеним законима. Идите одавде
У смрт, бедни и гнусни злочинцЛ
Нека вам Бог, у својој милости,
Да стрпљења да је поднесете,
И искренога кајања због свих
Преступа ваших тешких! Водите их!
(КЕМБРИЏ, СКРУП и ГРЕЈ
одлазе под стражом.)
А сада, велможе, за Француску! Тај
Подухват ће бити, за вас к'о за нас,
Подједнако славан. Не сумњамо више
У повољан и успешан рат;
Јер је Бог тако милостиво изн'о
На видело ту страшну издају
Што нас је на нашем путу вребала,
Да нам омете и почетак сам.
Сад не сумњамо да су све препреке
Уклоњене с пута. Зато напред, мили
Земљаци. Предајмо у божје руке војску
Водећи је у бој одмах. Сад на море!
Стегове ратне подигнимо горе;
Нек' ми ни Енглеска своју круну не да
Ако ми Француска свој престо не преда.
(Оду.)

СЦЕНА ТРЕЋА

Лондон. Пред кулом.

(Долазе ПИШТОЉ, КРЧМАРИЦА, НИМ,
БАРДОЛФ и ДЕЧАК)
 
КРЧМАРИЦА. Молим те, медено слатки му‐
Жу, пусти да те испратим до Стејнса.
ПИШТОЉ. Не; јер ми је мужевно срце тужно.
Бардолфе, буди чио! Ниме, прени
Свој добри дух! Дечаче, прикупи
Храброст јер је наш Фалстаф мртав сад,
Па морамо бити жалосни.
БАРДОЛФ. Волео бих да сам с њим, па ма
где да је, било у рају или у паклу.
КРЧМАРИЦА. Он заиста није у паклу; он је
у Артуровом наручју, ако је ико икад отишао
у Артурово наручј'е. Имао је лепшу смрт ‐ изда‐
'нуо је лако, као невинашце. Умро је између
дванаест и један баш у почетку осеке. Кад
сам видела да рукама гужва постељне чаршафе,
да се игра с цвечем и смеши на врхове својих
прстију, знала сам да му је дошао крај'; јер му
је нос био зашиљен као перо, а мрмљао је о
зеленим пољима. "Како сте сер Џоне?" рекох;
"ох, човече, разведрите се." А он узвикну: "Бо‐
же, Боже, Боже!" ‐ три или четири пута. Да бих га
утешила, рекох му да не мисли на Бога; надала
сам се да још није био дошао час да се мучи
таквим мислима. Рече ми да му још нечим
покријем ноге. Завукла сам руку у постељу
и пипнула му ноге; биле су хладне као камен.
Затим сам га опипала до колена, па навише и
још навише и све је било хладно као камен.
НИМ. Кажу да је проклињао вино.
КРЧМАРИЦА. Јесте, заиста.
БАРДОЛФ. И жене.
КРЧМАРИЦА. Њих није.
ДЕЧАК Богами, јесте. И рекао је да су оне
оваплоћене ђаволице, ђаволи од крви и меса.
КРЦМАРИЦА. Да, није могао да трпи боју
меса; ту боју никад није марио.
ДЕЧАК Рекао је једном да ће га због жена
ђаво уграбити.
КРЋМАРИЦА.Он је, заиста, у лзвесном сми‐
слу слободно руковао женама; али кад је био
рђаве ћуди, говорио је о вавилонској блудници.
ДЕЧАК Сећате ли се да је казао, кад је видео
буву на Бардолфовом носу, да је то црна душа
која гори у ватри пакла?
БАРДОЛФ. Па, нестало је горива које је одржа‐
вало ту ватру: то је све богатство које сам
стекао у његовој служби.
НИМ. Хоћемо ли да идемо? Краљ је можда већ
отишао из Саутемптона.
ПИШТОЉ. Хајдемо. Љубави моја, дај ми усне.
Чувај ми посуђе и све моје стварЛ
Буди ми паметна, лозинка је: "само
За готово". Не веруј никоме;
Заклетве су плева, а људска обећања
Трошна су као кора питина.
Држ' се чврсто ‐ најбољи је пас чувар,
Пиле моје; зато нек' опрезност
Буде твој саветник. Хајд', обриши своје
Кристале. Ратни другови, хајдемо
У Француску да к'о пијавице
Сишемо, сишемо, сишемо крв!
ДЕЧАК Кажу да је то нездрава храна.
ПИШТОЉ. Додирните њена мека уста,
Па марширајте.
БАРДОЛФ. Збогом, крчмарице.
(Пољубије.)
НИМ. Не могу да је пољубим, немам мерак;
али збогом!
ПИШТОЉ. Штедљива буди и не скитарај,
Наређујем тЛ
КРЧМАРИЦА. Срећан вам пут, збогом.
(Оду.)

СЦЕНА ЧЕТВРТА ===

Француска. Дворац француског краља.

(Трубе. Улази ФРАНЦУСКИ КРАЉ с
пратњом; ДОФЕН, ВОЈВОДА од
БЕРИЈА и БРЕТАЊЕ, ВРХОВНИ
ЗАПОВЕДНИК и ДРУГИ.)

К КАРЛО. Енглези су пошли на нас са великом
Војском, и наша највећа је брига
Да им се храбро одупремо. Зато,
Војводе од Берија, Бретање, Брабанта
И Орлеана, и ти, дофене,
Пожурите што брже можете
Да снабдете наша утврђена места
Храбрим ратницима и одбрамбеном спремом;
Јер Енглеска помамно надире
К'о бујица, и морамо бити
Предострожни, како учи страх
Све нас примерима својим скорашњим,
Што Енглези, кобно потцењени,
Оставише на нашим пољима.
ДОФЕН. Мој моћни оче, сасвим је умесно
Наоружање против душманина,
Јер мир не треба да успава нас,
Чак и кад није у изгледу рат
И кад не постоји нарочитлспор.
Утврђења треба одржавати
И војску имати на окупу, спремну;
Вршити припреме к'о да је рат ту,
На помолу. Зато, кажем, добро је
Да сви идемо и да прегледамо
Болесне и слабе делове Француске.
Али, урадимо то без сваког страха,
Ди, бар, не с више страха но кад бисмо
Чули да се Енглеска припрема
За игранку и мајску прославу.
Јер она има тако лошег краља
И њено жезло тако слабо држи
Тажт, лакомислен, плитак, ћудљив младић,
Да она никоме не улива страх.
ВРХ. ЗАПОВЕДНИК О, ћутите, дофене!
Одвећ се
Варате у том краљу. Питајте
Изасланике скорашње, Милости,
С каквим достојанством саслуш'о је он
Њихове поруке; како је снабдевен
Саветницима добрим, племенитим;
Како је миран када преговара,
А страшан у својој чврстој одлучности,
Па ћете видети да је лакоумТје
То само спољна страна римског Брута,
Која покрива промишљеност плаштом
Лудости, као што вртлар покрива
Дубривом оно корење које ће
Прво и најбоље да израсте баш.
ДОФЕН. Ниј'е тако, врховни заповедниче.
Али, и ако сматрамо да јесте,
Свеједно је. Кад је о одбрани реч,
Најбоље је кад непријатеља
Сматрамо јачим него што изгледа;
Јер су онда припреме одбране
Потпуније; јер ако је она
На слабој основи и на тврдичлуку,
Онда, к'о тврдица, квари капут свој,
Јер жали да мало тканине јој да.
К КАПвЛО. Сматрајмо моћнимкраља Хенрија.
Ви, велможе, спремни будите за њега;
Јер му је род наше окусио месо.
Она је потомак оног крволочног
Соја који нас је гонио на нашим
Властитим путима. То сведочи она
Незаборавна срамота када је,
За време кобне битке код Кресија,
Све наше кнежеве заробила рука
Едварда, Црног Принца од Велса, док је
Његов горостасни отац стајао
На гори, високо у зраку, крунисан
Златним сунцем, и посматр'о свог
Јуначког сина, гледајућ' с осмехом
Како он мрцвари дело природе
И унакажава узорке које су
Бог и француски очеви стварали
Двадесет година. Па и ово је
Изданак тога победничког стабла,
И треба се бојати његове
Урођене моћи и судбине.
(Улази ГЛАСНИК;
ГЛАСНИК Изасланици краља Хенрија
Енглеског моле за пријем код вашег
Величанства. в,
КРАЉ КАРЛО. Примамо их одмах.
Доведите их.
(ГЛАСНИК и НЕКОЛИКО ЛОРДОВА
излазе.)
Гле'те, пријатерји,
Како је брза хајка њихова.
ДОФЕН. Окрени се, устави хајкаче,
Јер плашљиви најгласније лају
Кад оно, чему тобож прете, трчи
Далеко пред њима. Добри господару,
Будите кратки са тим Енглезима
И покаж'те какве државе сте глава.
Самољубље није, господару,
Тако низак грех к'о што је то
Кад се човек потцењује сам.
(ЛОРДОВИ се враћају са ЕКСЕТЕРОМ
и ПРАТЊОМ)
КРАЉКАРЛО. Од нашегбратаодЕнглеске?
ЕКСЕТЕР. Да.
Он поздравља ваше величанство с тим
Што тражи, у име свемогућег Бога,
Да напустите и предате части
Које, по милости неба, законима
Природе, народа, припадају њему
И онима што га наслеђују;
То ће рећи круну и области све
Што по обичајном праву и по древним
Одредбама припадају круни
Француске. Да бисте знали да то није
Неправедан, настран захтев, ишчепркан
Из црвоточина давно прошлих дана,
Нити из прашине старог заборава,
Он вам шаље овај славни родослов
Лозе чији су сви огранци видни.
Он вам поручује да размотрите ово
Родословље, па кад увидите
Да он право потиче од свог
Најславнијег од славних предака,
Едварда Трећег ‐ да се одрекнете
Своје круне и краљевине, што сте
Неправедно присвојили, јер
Њихов пуноправни наследник је он.
К КАРЛО. А ако одбијем, шта следује онда?
ЕКС.: Крвава принуда; јер кад бисте круну
Скрили и у дно самог срца свог,
И одатле би је ишчупао он.
Зато и долази у помамној бури
С громом, земљотресом, као Јупитер,
Ако се његов захтев не испуни,
Да принуди; и поручује вам,
У име Бога, да предате круну
И да се на јадне душе смилујете
На које гладни рат отвара чељуст;
Ако не, на вашу главу пашће крв
Погинулих рјуди, сузе удовица,
Вапај сирочади, уздаси девица
За мужевима, очевима или
Вереницима, што ће овај раздор
Прогутати. То је његов захтев,
Његова претња и моја порука,
Ако дофен није овде, јер ја имам
И за њега нарочити поздрав.
К. КАРЛО. Што се нас тиче, о том ћемо још
Размислити. Сутра ћете нашу
Коначну одлуку са собом понети
Нашем брату од Енглеске.
ДОФЕН. Дофен,
То сам ја, шта има за мене од Енглеске?
ЕКС.: Он на вас гледа с омаловажавањем,
Презрењем, пркосом, свим оним што није
Незгодно да један велики краљ каже.
И ево шта вам поручује краљ:
Ако ваш отац, извршењем свега
Што се од њега тражи, не заслади
Поругу горку коју сте послали
Величанству његовом, он ће вас
Позвати на један тако врућ обрачун,
Да ће печине и сви трбушасти
Сводови Француске дати одјек свој
На паљбу топова, осуђујућ' вас,
И вратити вам вашу поругу.
ДОФЕН. Кажи, ако отац мој да пријатељски
Одговор, то је против моје воље;
Јер не желим ништа сем сукоб с Енглеском!
У том циљу, к'о што доликује
Његовој таштој младости, послах му
На поклон париске лопте.
ЕКСЕТЕР. Због тога ће
Он натерати ваш париски Лувр
Да задрхти, па ма он и био
Главни двор моћне Европе. И знајте
Да ћете наћи велику разлику ‐
К'о и ми, његови поданици што смо ‐
Измеђ' обећања из младићких дана
И оних кпјима господари сад.
Он сад мери време све до милиграма,
Што ћете у свом властитом поразу
Искусити ако у Француској буде он.
КРАЉ КАРЛО. Сутра ћете знати нашу вољу.
ЕКСЕТЕР. Пош'љите нас што пре, да наш краљ
Не би лично дошао овамо,
Да се распита о нашем одлагању,
Јер он је ступио већ на ово тле.
К КАРЛО. Кренућете брзо с нашим условима.
Ноћ је само мали предах и пауза
За одговор на тако важну ствар.
(Трубе. Одлазе.)

ТРЕЋИ ЧИН

(Улази ХОР)

ХОР. Тако на крилу наше маште лети
Представа наша к'о мисао брза.
Претпоставите да сте видели
Добро опремљеног краља да улази
У брод у Темптонској луци, и његову
Храбру морнарицу како заставама
ЛепрШавим, свилним младог Феба хлади.
Играјте се с маштом и видите у њој
Бродску момчад што се пење уз кудељну
Ужад; чујте оштри звук пиштаљке
Што у општој буци издаје наредбе;
Гледајте ланена једра, ношена
Невидљивим, снажним ветровима,
Како вуку огромне бродове,
Упркос струји, избразданим морем.
0, замислите само да стојите
На обали и посматрате град
Што се Ијуља на немирној води,
Јер тако изгледа та величанствена
Флота што плови у правцу Арфлера.
Хајд', у мислима се ухватите сад
За задњи део овога бродовља,
И оставите своју Енглеску
Тиху к'о поноћ, коју чувају
Дедови, одојчад или старице.
Сви који су прошли или нису стигли
Доба моћи, снаге. Јер сваки кога је
Бар мало гарила наусница оде
У Француску са ратницима тим.
Напрегните мисли, и видећете сад
Опсаду, топове на својим колима,
Са чељустима кобно разјапљеним
На зидом опасани Арфлер. Замислите
Да је изасланик из Француске дош'о,
Он саопштава Хенрију да му краљ
Нуди Катарину, кћер своју, а с њом
У мираз некол'ко малих војводина.
То се не прима, и брзи тобџија
11/25/2016 Виљем Шекспир ­ Хенри В ­ :: Форуми Творца Града ::
хттп://www.творац­града.цом/форум/виеwтопиц.пхп?ф=63&т=15946 28/82
Приноси ђаволском топу потпаљивач,
(Узбуна и топовска паљба.)
И све пред њима пада. Ја вас молим
За Ијубазност да вашим мислима
Попуните глуму где празнина има.
(Оде.)

СЦЕНА ПРВА

Француска. Пред Арфлером.
(Трубе. Улазе КРАЉ ХЕНРИ,
ЕКСЕТЕР, БЕДФОРД, ГЛОСТЕР и
ВОЈНИЦИ с јуришним лествама.)
К ХЕНРИ. Јошједномнапродор, милипријатељи,
На јуриш још једном, или преплавите
Зид лешевима енглеским. У миру
Човеку ништа није приличније
Но тиха скромност, смерност. Али када
Олуја рата у уху нам јекне,
Будите тигрови; напните мишиће,
И крв призовите; на човечност маску
Суровог беса став'те; дајте оку вид
Страховит, нек' стреља к'о бронзана цев;
Нека се обрва наднесе над њим
К'о стена над својим подлоканим тлом,
Што помамно гута рушилачко море.
Стегните зубе, рашир'те ноздрве,
Дишите снажно, запните свом снагом!
Напред, напред, ви најплеменитији
Енглези, чијим жилама протиче
Крв очева славних што су се борили
Као Александар од јутра до мрака,
И нису враћали у корице мач
Пре него што су све избориии.
Немојте бацити срам на своје мајке,
Докажите да сте синови очева
Својих. Будите узор људима
Простије крви и научите их
Ратовању. И ви, добри слободњаци,
Чије су мишице у Енглеској расле,
Покажите овде вредност своје паше;
Закуните се да ћете остати
Достојни свога васпитања сад,
У шта ја не сумњам, јер нико од вас
Није тако низак и рђав да нема
У очима својим племенити сјај.
Видим да стојите к'о ловаеки пси
На ланцу, готови да за трен полете.
Дивљач је дигнута. Јуришајте храбро!
"Бог и свети Дорђе, Хенри и Енглеска!"
(Одлазе. Трубе и топовска паљба.)

СЦЕНА ДРУГА

Француска. Пред Арфлером.

(Долазе НИМ, БАРДОЛФ,
ПИШТОЉ и ДЕЧАК;

БАРДОЛФ. Напред, напред, напред, напред,
напред, напред, на продор, на продор!
НИМ. Молим те, капларе, стани; ударци су одви‐
ше жестоки; а што се мене тиче, ја немам два
живота; ћуд тога је сувише врела; у овој једно‐
ставној песми нема разноликости.
ПИШТОЉ. И треба да је једноставна,
Јер су ћуди различне одавна;
Ударци се примају, задају,
И поданици божји се побију
И умиру, падају;
На мач и штит
На крвавом разбојишту
Бесмртну славу добију.
ДЕЧАК Волео бих да сам у каквој пивници
у Лондону! Дао бих сву своју славу за крчаг
пива и безбедност.
ПИШТОЈ. Ија;
Да је могуће само
И ја бих право тамо;
Што да се оклева?
ДЕЧАК Право.
Ал' не поштено, здраво,
Као што тица на грани пева.
(Улази ФЛУЕЛИН.;
ФЛУЕЛИН. На продор, пси! Напред, ви
ниткови!
(Тера их напред.)
ПИШТОЉ. Смилуј нам се, велики војводо,
Обичним смртним! Стишај тај бес свој,
Мужевни бес свој стишај, велики
Војводо! Стишај, добричино, бес!
Буди попустљив, слатко пиле!
НИМ. Добре сте воље; ваша милост побеђује
злоћуде.
(Одлазе СВИ сем ДЕЧАКА.;
ДЕЧАК Мада сам млад, добро сам прозрео
та три разметљивца. Ја сам момак све тројице;
али сва тројица заједно, да су моје слуге уме‐
сто ја њихов, не би, као слуге, бУи равни мени
једном; јер заиста, три таква лакрдијаша нису
равна једном човеку. Бардолф је као бела
џигерица иако има црвено лице; дрзак је, али
избегава борбу. Пиштољ има ратоборан језик и
миран мач; он крши обећање и гази реч, али му
мач остаје неокрзнут. Ним је чуо да су ћутљиви
х'уди најхрабрији и стога се стиди да чита своје
молитве да се не би помислило да је кукавица.
Али на оно мало својих рђавих речи има исто
тако мало добрих дела; јер никад није разбио
ничг'у главу сем своју, а то је било кад је пијан
ударио њоме о стуб. Готови су да украду било
шта, и то зову пленом. Бардолф је украо кутију
залауту, носио је дванаест часова и продао за
три парице. Ним и Бардолф су побратими у крађи;
у Калеу су украли ватраљ; по томе сам оценио
да ће се показати као кукавице. Хтели би да
присно знам људске џепове као њихове ру‐
кавице или марамице; а то је сасвим противно
мом чојству, да узимам из туђих џепова и
ставх'ам у своје; јер то може да значи и при‐
свајање украденог. Морам их оставити и по‐
тражити неку другу службу; њихово неваљалство
одвећ је бљутаво за мој слаб стомак; морам
их напустити.
(Оде. Долазе ФЛУЕЛИН и
ГАВЕР за њим.)
ГАВЕР Капетане Флуелине, морате одмах
доћи минама. Војвода од Глостера хоће да
говори с вама.
ФЛУЕЛИН. Минама! Реците војводи да није
добро прилазити минама, јер оне, чујте, нису
поставјјене правилно по ратној теорији; нису
довољно дубоко укопане; јер, чујте, непри‐
јатељ је ‐ можете то саопштити војводи ‐ своје
противмине укопао четири аршина дубоко. Ису‐
са ми, мислим да ће он бацити све у ваздух
ако се не изда боље наређење.
ГАВЕР Војвода од Глостера, коме је остав‐
\јено вођење опсаде, у свему се управља по
саветима неког Ирца, врло ваљаног човека
заиста.
ФЛУЕЛИН.То је капетан Макморис, је 1' тако?
ГАВЕР Мислим да је то он.
ФЛУЕЛИН. Исуса ми, већег магарца од њега
на свету нема; рећи ћу му то у лице. Он не
разуме боље од кучета праву ратну тактику
истратегију, кажем вам, римску ратнувештину.
(Из даљине долазе МАКМОРИС и ЏЕМИ.)
ГАВЕР. Ево га долази; с њим је шкотски ка‐
петан Џеми.
ФЛУЕЛИН. Капетан Џеми је необично храбар
ратник, то је сигурно. Оценио сам по његовим
наређењима да је врло вешт и учен у старом
ратовању. Исуса ми, он је у стању да брани своје
мишљење, као и сваки други ратник на свету, о
ратној вештини старих Римљана.
ЏЕМИ. Желим вам добар дан, капетане
Флуелине.
ФЛУЕЛИН. И ја вашем господству, добри
капетане Џеми.
ГАВЕР. Како стоји сад, капетане Макмо‐
рисе? Јесте ли напустили мине? Јесу ли пионири
дигли руке од тога?
МАКМОРИС. Ето, Исуса ми, рђаво јеурађено;
рад је напуштен, труба је засвирала повлачење.
Руке ми, кунем се, и очеве ми душе, посао је
рђаво урађен, напуштен је. Ја бих бацио град
у ваздух у року од једног часа, тако ми спаса
душе. О, рђаво је урађено, рђаво урађено,
моје ми руке, рђаво је урађено.
ФЛУЕЛИН. Капетане Макморисе, молим вас,
хоћете ли допустити да поразговарам мало с
вама о вођењу рата, римских ратова чисто ради
дискутовања, разумете ли, и пријатељског оп‐
штења; а делимично да бих оправдао своје ми‐
шљење, а делимично ради оправдања мог
гледишта о правилном вођењу рата; то је главна
тачка.
ЏЕМИ. То ће бити врло добро, вере ми, добри
капетане; а ја ћу вам изложити своје идеје кад
ми се укаже прилика; хоћу, вере ми.
МАКМОРИС. Ово није време за расправља‐
ње. Исуса ми; дан је одвећ врео, и време и
ратовање, и краљ и војводе; сад није време за
разговор. Град је опседнут, труба нас зове
на јуриш, а ми разговарамо и, Христа ми, не
радимо ништа. Ово је срамота за све нас; тако
ми бог помогао, срамота је што стојимо до‐
кони; срамота је, руке ми, а има гркљана за
сечу, и има много штошта да се уради, тако ми
Христос помогао; а ми не радимо ништа, тако
ми Христос помогао, ех!
ЏЕМИ. Причешћа ми, пре но што ми се ове очи
склопе да спавају учинићу добар подвиг, или ћу
отићи у раку, да, или ћу отићи у смрт; али ћу се
најпре храбро наплатити за њу; заиста хоћу; то
је све што имам да кажем. Али бих, збиља, радо
чуо мало расправљања између вас двојице.
ФЛУЕЛИН. Капетане Макморисе, ето, ја ми‐
слим ‐ поправите ме ако грешим ‐ да нема
много људи у вашем народу ‐
МАКМОРИС. У моме народу! Какав је мој
народ? Је ли он лупеж и неваљалац? Шта је мој
народ? Ко се усуђује да говори рђаво о мом
народу?
ФЛУЕЛИН. Слушајте, ако ви ствар узимате друк‐
чије него што сам мислио, капетане Макмо‐
рисе, онда ћу можда закључити да ви не
поступате према мени с оним дружељубљем
на које вас увиђавност упућује; јер ја сам,
видите, исто тако добар човек као ви, како у
погледу ратне вештине тако и у погледу мога
порекла и осталих особина.
МАКМОРИС. Не знам да сте ви тако добар
човек као што сам ја. Тако ми Христос по‐
могао, одсећи ћу вам главу!
ГАВЕР. Господо, обојица сте решени да криво
разумете један другог.
ЏЕМИ. Ах, то је гадна грешка.
(Труба свира за преговоре.)
ГАВЕР. Град свира за преговоре.
ФЛУЕЛИН. Капетане Макморисе, кад се укаже
боља прилика, слушајте, бићу тако храбар да вам
кажем да ја знам ратну вештину, па крај.
(Оду.)

СЦЕНА ТРЕЋА

Француска. Пред капијама Арфера.

(ГУВЕРНЕР и НЕКОЛИКО ГРАДАНА
на зидинама; ЕНГЛЕСКЕ ТРУПЕ
испред зидина. Долази КРАЉ ХЕНРИ
с ПРАТЊОМ)

К ХЕНРИ. Шта је гувернер града одлучио?
Ово су последњи преговори које
Допуштамо; стога се предајте
Милости нашој; или, као људи
Усхићени смрћу, чикајте нас
Да учинимо што је најгоре.
Јер, к'о што сам ратник, а то име мислим
Најбоље ми личи, ако опет почнем
Тући из топова, нећу оставити
Полуосвојени Арфлер док не буде
Сахрањен у свом властитом пепелу.
Капије милости биће затворене,
И острвљени ратник, суров, тврд,
Крстариће свуда са савешћу
Разјапљеном као пакао,
И разузданом руком крвавом
Косиће као траву ваше свеже
Девице и вашу одојчад у цвету.
Шта је то за мене ако непобожни
Рат, опремљен у пламен к'о кнез
Давола, прљава лица, изврши
Сва страшна дела рушења, пустоши?
Шта је то за мене ако сте ви сами
Узрок што ће ваше честите девице
Пасти у руке врелог силовања?
Која узда може задржати зло
Кад низбрдо јури у бесном трку свом?
Исто би тако бескорисно било
Издавати нама, разјареним
Ратницима, залудне наредбе
У пљачкању к'о слати позиве
Чудовишту морском да изађе
На обалу. Зато, ви људи Арфлера,
Сажалите се на град и народ свој,
Док су ми ратници још под мојом владом;
Док благи, умерени ветар милости
Растерује гадне и кужне облаке
Помамног убиства, пљачке, неморала.
Нећете ли, онда одмах очекујте
Да видите слепог, крвавог ратника
Како увојке ваших кћери каља
Прљавом руком уз вапај, врисак њин;
Како вуче ваше очеве за браде
И часне им главе разбија о зид;
Како вашу голу одојчад набија
На копља, докле полуделе мајке
Јауцима својим цепају облаке,
К'о јеврејске жене што су чиниле
У крвавом лову Херодових клача.
Шта ви кажете? Хоћете ли дакле
Предати се и избећл ово?
Хоћете 1' да због безразложне
Одбране будете уништени сви?
ГУВЕРНЕР. Наше су наде данас окончане.
Дофен, кога смо за помоћ молили,
Одговара да његова војска
Није још спремна да такву опсаду
Разбије. Зато, мој велики краљу,
Предајемо град свој и наше животе
Милости твојој. Уђи на капије;
Располажи нама и свим што је наше,
Јер смо за одбрану даљу неспособни.
К ХЕНРИ. Отворите ваше капије! Мој стриче
Ексетере, уђи у Арфлер;
Остани тамо, утврди га добро
Против Француза. Укажи милост свима,
А ми ћцмо се, драги стриче ‐ пошто
Долази зима, а болест се шири
Међу ратницима ‐ повући у Кале.
У Арфлеру смо ти гости ноћи ове,
А сутра ћемо на маршеве нове.
(Трубе. КРАЉ и ЊЕГОВА ПРАТЊА
улазе у град.)

СЦЕНА ЧЕТВРТА

Руан. Одаја у дворцу.

(Улазе КАТАРИНА и АЛИС.)

КАТАРИНА. Алице, ту ас ете ен Англетерре, ет
ту биен парлес ле лангаге.
АЛИС. Ун пеу, мадаме.
КАТАРИНА. Је те прие, м'енсеигнез ‐ ил фаут
qуе ј'аппренне а парлер... Цоммент аппелез‐
воус ла маин ен Англаис?
АЛИС. Ла маинл елле ест аппелее де ханд.
КАТАРИНА. Де ханд. Ет лес доигтс?
АЛИС. Лес доигтс? Ма фои,ј'оублие лес доигтс;
маисје ме соувиендраи. Лес доигтс? Јепенсе
гу'илс сонт апплее де фингрес,‐ оуи, де фингрес.
КАТАРИНА. Ла маин, де ханд, лес доигтс, де
фингрес Је пенсе qуеје суис ле бон ецолиер. Ј'аи
гагне деуx мотс д'Англаис витемент. Цом‐
мент аппелез‐воус лес онглес?
АЛИС. Лес онглес? Ноус лес аппелонс де
наилес.
КАТАРИНА. Де наилес. Ецоутез; дитес мои си
је парле биен: де ханд, де фингрес ет де наилес.
АЛИС. Ц'ест биен дит, мадаме; ил ест форт бон
Англаис.
КАТАРИНА. Дитес мои л'Англаис поур ле брас.
АЛИС. Де арм, мадаме.
КАТАРИНА. Ет ле цоуде.
АЛИС. Д'елбоw.
КАТАРИНА. Д'елбоw. Је м'ен фаис ла репети‐
тион де тоус лес мотс qуе воус м'авез апприс
де а пресент.
АЛИС. ИИ ест троп диффициле, мадаме, цомме је
пенсе.
КАТАРИНА. Еxцусез‐мои, Алис; ецоутез; д'‐
ханд, де фингре, де наилес' д'арм, де билбоw.
АЛИС. Д'елбоw, мадаме.
КАТАРИНА. О СегнеурДиеује м'ен оублие!
д'елбоив. Цоммент аппелез‐воус ле цол?
АЛИС. Де ницк, мадаме.
КАТАРИНА. Де ницк. Ет ле ментон?
АЛИС. Де цхин.
КАТАРИНА. Де син. Ле цол ‐ де ницк; ле мен‐
тон ‐ де син.
АЛИС. Оуи. Сауфвотре хоннеур, ен верите, воус
прононцез лес мотс аусси дроит qуе лес натифс
д'Англетерре.
КАТАРИНА. Је не доуте поинт д'аппрендре,
пар ла граце де Диеу, ет ен пеу де темпс.
АЛИС. Н'авез‐воус пас деја оублие се qуе је
воус аи енсеигне?
КАТАРИНА. Нон,је рецитераи д воус промеп‐
темент; д'ханд, де фингре, де маилес ‐
АЛИС. Де наилес, мадаме.
КАТАРИНА. Де наилес, де арм, де илбоw.
АЛИС. Сауф вотре хоннеур, д'елбоив.
КАТАРИНА. Аинси дис‐је: д'елбоw, де ницк ет
де син. Цоммент аппелез воус ле пиед ет ла
робе?
АЛИС. Де фоот, мадаме, ет ле цоун.
КАТАРИНА. Де фоот, ет ле цоун? О Сеигниеур
Диеу, илс сонтмотс де сон мауваис, цорруптибле,
грос, ет импудqуе, ет нон поур лес дамес
д'хоннеур д'усер;је не воудраис прононцер цес
мотс девант лес сеигнеур де Францепоур тоут ле
монде, Фох! ле фоот ет ле цоунт. Неан‐моинс,
је рецитераи уне аутре фоис ма лецон енсембле;
д'ханд, де фингре, де наилес, д'арм, д'елбоw,
де ницк, де син, де фоот, де цоун.
АЛИС. Еxцеллент, мадаме!
КАТАРИНА. Ц'ест ассез поур уне фоис; аллон‐
ноус д динер.
(Оду.)
Превод целе сцене:
КАТАРИНА. Алис, ти си била у Енглеској и говориш
добро језик те земље
АЛИС. Помало, госпођо.
КАТАРИНА. Молим те, учи ме; морам научити да
га говорим. Како се каже рука на енглеском?
АЛИС. Рука? Каже се де ханд.
КАТАРИНА. Де ханд. А прсти?
АЛИС. Прсти? Вере ми, прсте сам заборавила; али ћу
се сетити. Прсти? Мислим да их зову де фингре, да, де
фингрес.
КАТАРИНА. Рука ‐ де ханд, прсти ‐ де фмгрес.
Мислим да сам добра ученица. Две енглеске речи
брзо сам научила. Како се каже нокти?
АЛИС. Нокти? Каже се де наилес.
КАТАРИНА. Де наилес. Чуј, кажи ми да ли правилно
изговарам: де ханд, де фингрес ет де наилес.
АЛИС. Добро изговорено, госпођо; то је врло добар
енглески језик.
КАТАРИНА. Кажи ми како се каже на енглеском
мишица.
АЛИС. Де арм, госпођо.
КАТАРИНА. А лакат?
АЛИС. Д'елбоw.
КАТАРИНА. Д'елбоw. Поновићу све речи које си ме
досад научила.
АЛИС. То је врло тешко, госпођо, како ја мислим.
КАТАРИНА. Извините, Алис, није. Слушајте; д'‐ханд,
де фингре, де наилес, д'арм, де билбоw.
АЛИС. Д'елбоw, госопђо.
КАТАРИНА. Ох, боже, заборавила сам: д'елбоw.
Како се каже врат?
АЛИС. Де ницк, госпођо.
КАТАРИНА. Де ницк. А брада?
АЛИС. Де цхин.
КАТАРИНА. Де син. Врат ‐ де ницк; брада ‐ де син.
АЛИС. Да. Допустите да вам кажем, ви заиста
изговарате речи као Енглези.
КАТАРИНА. Не сумњам да ћу временом и уз
помоћ божју научити тај језик.
АЛИС. Да нисте већ заборавили оно што сам вас
научила?
КАТАРИНА. Не, то ћу вам брзо поновити: д'ханд,
де фмгрес, де маилес ‐
АЛИС. Де наилес, госпођо.
КАТАРИНА. Де наилес, де арм, де илбоw.
АЛИС. С вашим допуштењем, д'елбоw.
КАТАРИНА. Да, тако и кажем: д'елбоw, де ницк и
де син. Како се каже нога и хаљина?
11/25/2016 Виљем Шекспир ­ Хенри В ­ :: Форуми Творца Града ::
хттп://www.творац­града.цом/форум/виеwтопиц.пхп?ф=63&т=15946 36/82
АЛИС. Де фоот, госпођо, и де цоунт.
КАТАРИНА. Де фоот, и де цоунт? Господе боже?
Те речи рђаво звуче, порочне су и безобразне, те
племићке не треба да их употребљавају. Низашто на
свету не бих смела изговорити те речи пред фран‐
цускимплемићима. Ипак, морам; де фооти де цоунт.
Још једном ћу поновити целу лекцију; д'ханд, де
фингре, де наилес д'арм, д'елбоw, де ницк, де син, де
фоот, де цоунт.
АЛИС. Изврсно, госпођо!
КАТАРИНА. Довољно је за једанпут, хајдемо да
обедујемо.

СЦЕНА ПЕТА

Руан. Обала у дворцу.

(Улазе КРАЉ КАРЛО, ДОФЕН,
ВОЈВОДА ОД БУРБОНА, ВРХОВНИ
ЗАПОВЕДНИК и ДРУГИ)

КРАЉ КАРЛО. Зна се да је он преш'о
реку Сому.
ВРХ. ЗАП.: Ако с њим се не боримо сад,
Онда, краљу, оставимо Француску;
Све напустимо; наше винограде
Предајмо том варварском народу.
ДОФЕН. О Диеу вивантл Зар да неколико
Тих копилана, што очеви наши
Накалемише на стаблима дивљим,
Одједном се уздигну до неба
И надвисе родитеље своје?
ВОЈВОДА ОД БРЕТАЊЕ. Нормани, али
ванбрачни Нормани!
Ти копилани. Морт де ма виел
Ако ли буду ишли без отпора,
Ја 61 да продам војводину своју,
Да купим прљав, влажан мајур неки
У забаченом том Албиону.
ВРХОВНИ ЗАПОВЕДНИК Диеу де
батаиллесл Откуд та храброст?
Зар им поднебље није такво влажно,
Хладно и мутно, да и само Сунце,
Намргођено, као из ината,
Бледо им зрачи и воће убија?
Може ли вода кувана, тај слаби
Напитак њихов за уморне раге,
Њина јечмена чорба, да загреје
Хладну крв њину до такве врелине
Јуначке? Па зар крв наша брза,
Која је вином распаљена рујним,
Да нам буде хладна и смрзнута?
О, ради части земље, не будимо
К'о ледењаци на стрејама нашим,
Док хладнији, туђи народ, лије
Младости храбре капи врела зноја
И њима топи богата нам поља! ‐
Која се могу назват сиромашним
Због мало својих храбрих господара.
ДОФЕН. Вере ми, жене ругају се нама,
И кажу да се наша ватра гаси;
Оне већ кажу да ће своја тела
Дати пожуди енглеских младића,
Да би Француској створиле ратнике
Од копилана.
ВОЈВОДА ОД БРЕТАЊЕ. Оне нас шаљу
У енглеске школе играња, да тамо
Учимо друге лаволти, коранту,
И другим играма; јер тврде да нам је
Врлина наша само у петама,
И да у бекству најбржи смо ми.
КРАЉ КАРЛО. Где је наш гласник
Монтџој? Нек' похита
Да пође и да Енглеску поздрави
Изазивањем нашим оштрим. Напред,
Велможе моје, на бојиште пожур'те,
Дух нек' вам буде оштрији од мача!
Делабрете, команданте Француза;
Војводе Орлана и Бурбона,
И Берија, Аленсона, Бара,
И Бургундије, Брабанта; Рамбуре,
Жак Шатијоне, Водмонте, Бомонте,
Гранпреје, Русје, Фоканбриџе, Лестрале
И Бусикалте; високе војводе,
Принчеви и ви лордови, барони,
И витезови, рад' ваших имања,
Ослободите сад себе од срама,
Зауставите Хенрија енглеског,
Који кроз земље наше продире,
И који носи заставе крваве
Што су Арфлера крвљу обојене.
Јурните сви на његову војску,
Као снег кад се сјури на долине,
На чије ниско вазално седиште
Високи Алпи лију своје воде.
Нападните га, моћ вам је довољна,
Ухватите га, па онда у Руан
Доведите га као нашег роба.
ВРХ. ЗАП.: Великима то и доликује.
Жалим што му је војска малобројна,
А војници му болесни и гладни
У маршу; јер ће због тог, сигуран сам,
Кад види нашу војску, срце му
У понор страха пасти, и место
Борбе, он ће понудит откупе.
К. КАРЛО. Заповедниче, зато нек' пожури
Монтџој, па нека енглескоме краљу
Каже да смо га послали да бисмо
Дознали какву је откупнину вољан
Да нам да. А ти ћеш, наш дофене,
У Руану да останеш с нама.
ДОФЕН. Молим, немојте тако, величанство.
К КАРЛО. Ти буди стрпљив, јер остајеш с нама.
А сада напред, ти, заповедниче,
И ви кнежеви, сва властела, зна се,
0 паду Енглеске донесите нам гласе!
(Оду.)

СЦЕНА ШЕСТА

Енглески логор у Пикардији.

(Улазе ГАВЕР и ФЛУЕЛИН )

ГАВЕР. Како је, капетанеФлуелине? Долазите
ли од моста?
ФЛУЕЛИН. Уверавам вас да су учињени велики
подвизи код тога моста.
ГАВЕР. Је ли војвода од Ексетера ван опа‐
сности?
ФЛУЕЛИН.Војвода од Ексетера је храбар као
Агамемнон. Он је човек кога волим и пошту‐
јем својом душом, својим срцем, својом рев‐
ношћу, својим животом, својим живљењем и
својом највећом моћи. Он није ‐ слава и хвала
богу ‐ рањен ни најмање, већ држи мост врло
храбро и с одличном дисциплином. Тамо је на
мосту и неки поручник стегоноша; мислим, у
својој најбољој савести, да је он храбар као
Марко Антоније; а он је човек без икаквог
угледа у свету; али сам видео да се држи храбро.
ГАВЕР. Како се зове?
ФЛУЕЛИН. Зову га стегоноша Пиштољ.
ГАВЕР. Не знам га.
(Улази ПИШТОЉ)
ФЛУЕЛИН. Ево га.
ПИШТОЉ. Капетане, молим те да ми учиниш
Једну услугу; војвода од Ексетера
Много те воли.
ФЛУЕЛИН. Да, хвала богу; а и заслужио сам
да ме помало воли.
ПИШТОЉ. Бардолф, ратник чврста и снажна срца,
И врло храбар, због свирепе судбе
И несталног точка лакомислене
Среће, те слепе богиње која
Стоји на немирном точку који
Се окреће ‐
ФЛУЕЛИН. Допусти ми да кажем, стегоношо
Пиштољу. Срећу сликају слепу, са завојем на
очима, да би показали да је срећа слепа; и тако‐
ђе је сликају с точком да покажу, а у томе је
та поука, да се она окреће, да је нестална,
променљива и варљива; а њена нога, слушајте,
стоји на округлом камену, који се ваља, и ваља
и ваља; заиста, песник је изврсно описује; срећа
нам пружа одличну поуку.
ПИШТОЉ. Срећа је Бардолфова душманка
И мршти се на њега; јер је украо
Крстић и мора бити обешен.
Проклета смрт! Нек' вешала зјапе за пса,
А човек нек' буде помилован да му
Кудеља не угуши душник. А Ексетер
Га је осудио на смрт због крстића
Од мале вредности. Стога иди и
Говори; војвода ће чути твој глас.
Не допусти да оштрица јевтиног
Вешалског ужета и гадна оптужба
Пресеку Бардолфов животни конац.
Говори, капетане, за његов
Живот, и ја ћу те наградити.
ФЛУЕЛИН. Стегоношо Пиштољу, делимично ра‐
зумем шта мислиш.
ПИШТ.: Онда се, капетане, радуј због тога.
ФЛУЕЛИН. То заиста, стегоношо, нијестваркојој
се треба радовати; јер, видиш, да ми је и рођени
брат, замолио бих војводу да изволи осудити га
на смрт, јер се дисциплина мора одржаватл
ПИШТОЉ. Умри и буди проклет; шипак за твоје
пријатељство.
ФЛУЕЛИН. Некаје тако.
ПИШТОЉ. Шпански шипак!
{ПИШТОЉ оде.)
ФЛУЕЛИН. Добро, добро.
ГАВЕР. Па то је онај преиспољни, притворни
нитков; сад га се сећам; он је подводач и
сецикеса.
ФЛУЕЛИН. Уверавам вас да је код моста
рекао такве храбре речи какве се могу чути
само о празнику. Али, добро, добро; за оно
што је рекао мени, јамчим вам, платиће ми за
то кад дође згодна прилика.
ГАВЕР. Он је варалица, будала, неваљалац
који покаткад оде у рат да би се по повратку
у Лондон разметао у својству ратника. Такви
људи савршено знају имена великих запове‐
дника, и они науче напамет гдеје штаурађено:
на том и том бедему, на таквом продору, у
тој и тој комори; ко се понео храбро, ко је
погинуо, ко се осрамотио, у каквом је поло‐
жају био непријатељ. И они то причају савршеним
ратним изразима, украшеним новим псовка‐
ма; а каква све чуда могу да изазову брада
поткресана по генералски и неуредно логорско
одело међу пенушавим боцама и пијаним гла‐
вама. Важно је да сте у стању да познате те
људе који су срамота за наше доба, јер се иначе
можете гадно преварити.
ФЛУЕЛИН. Рећи ћу вам, капетане Гавере, да
увиђам да он није човек који би радо показао
свету шта је; али ако га ухватим на неделу,
рећи ћу му шта мислим о њему.
(Чује се добош.)
Слушајте, долази краљ, а ја морам да му го‐
ворим о мосту.
(Добош и стегови. Долазе КРАЉ ХЕНРИ,
ГЛОСТЕР и ВОЈНИЦИ)
ФЛУЕЛ.: Нека Бог благослови ваше величанство!
К ХЕНРИ. Како је, Флуелине; долазиш ли од
моста?
ФЛУЕЛИН. Да, ваше величанство. Војвода од
Ексетера је врло храбро одбранио мост; Фран‐
цузи су отишли; било је врло храбрих и смелих
подвига. Непријатељ је хтео да заузме мост,
али је био принуђен да се повуче, и војвода од
Ексетера је господар моста. Могу рећи вашем
величанству да је војвода храбар човек.
К ХЕНРИ. Колико сте људи изгубили, Флуелине?
ФЛУЕЛИН. Непријатељеви губици су били врло
велики, очито велики, а војвода, мислим, мје
изгубио ниједног човека изузев онога што ће
бити обешен зато што је покрао цркву; тоје неки
Бардолф, ако ваше величанство зна тог човека;
лице му је пуно бубуљица, чирева, чворуга и
пламене ватре; усне му дувају у нос, оне су
му као угљена ватра, понекад су плаве, а
понекад црвене; али нос му је расечен, и њего‐
ва ватра се угасила.
КРАЉ ХЕНРИ. Све преступнике треба тако
казнити. Изричито наређујемо да се на нашим
маршевима кроз земљу ништа не отима од села,
да се ништа не узме а да се не плати, да се
нико од Француза не грди нити вређа подру‐
гљивим речима; јер кад се благост и свирепост
такмиче за краљевину, нежнији играч пре добјје.
(Труба. Улази МОНТЏОЈ)
МОНТЏОЈ. Знате ме по мом руху.
КРАЉ ХЕНРИ. Добро, знам те; а шта ћу
дознати од тебе.
МОНТЏОЈ. Вољу мога господара.
КРАЉ ХЕНРИ. Саопшти је.
МОНТЏОЈ. Овако каже мој кран': Кажи
Хенрију од Енглеске, мада смо изгледали мр‐
тви, само смо спавали; преимућство је бољи
војник од наглости. Кажи му да смо га могли
сузбити код Арфлера, али смо сматрали да није
добро притискати чир док сасвим не сазри. Пошто
је сад наш ред да суделујемо у овом дијалогу,
наш глас је заповеднички: краљ Енглеске ће се
кајати због своје лудости, увидеће своју слдбост
и дивиће се нашем стрпљењу. Реци му, стога,
да размисли о својој откупнини, коју треба од‐
мерити према нанетим нам губицима, према
броју поданика које смо изгубили и према сра‐
моти коју смо поднели; али кад би потпуно
надокнадио за све то, његова маленкост би
се скрхала. За наше губитке његова ризница
је сувише сиромашна; за проливање наше крви
сва војска његове краљевине сувише је ма‐
лобројна; а за нашу срамоту, кад би његова
личност клекнула пред нама, то би било само
слабо и ништавно задовољење. Овоме додај
позив на борбу; и реци му, у закључку, да је
он издао своје Ијуде, чија је осуда изречена.
Толико од мога краља и господара; такав је
његов налог мени.
К ХЕНРИ. Како ти је име? Твој ранг већ знам.
МОНТЏОЈ. Монтџој.
К ХЕНРИ. Ти добро вршиш своју дужност.
Врати се своме краљу и реци му
Да га не тражим, сад, већ радије
Марширао бих без сметње за Кале;
Јер, да истину кажем, мада није
Мудро признати то непријатељу,
Који је лукав а положај његов
Повољњји је, војска ми је много
Ослабила услед болести; њен број
Смањен је; а ратници што осташе
Готово нису бољи од Француза.
Али, гласниче, док су били здрави,
Ја сам сматрао да један Енглез
Вреди колико вреде три Француза.
Но, опрости ми, боже, што се тако
Хвалим! Биће да ваздух Француске
Удахну тај порок у мене; за то се
Морам покајати. Но, сада иди
И ово кажи своме господару:
Да сам ја овде и да је откупнина
Моја ово слабо и ништавно тело,
А војска ми је само болестан чувар.
Но, реци му да ћемо, тако ми бога,
Примити борбу, па макар Француска
И са суседом што је раван њој
На пут нам стала. Ево за твој труд,
Монтџоје. Иди своме господару
И реци му да се добро размисли.
Ако можемо проћи, проћи ћемо;
Ако будемо спречени, ми ћемо
Обојит вашу земљу вашом крвљу.
А сад, Монтџоје, збогом! Садржина
Одговора је нашег само ово:
Овакви какви смо не тражимо битку,
Ал' се и овакви не клонимо ње.
Е тако реци господару свом.
МОНТЏОЈ. То ћу му рећи. Хвала,
величанство!
(Оде.)
ГЛОСТЕР Надам се да нас сад напасти неће.
К ХЕНРИ. Нисмо у њиној већ у божјој руци.
Марширајмо мосту! Сад се ближи ноћ.
Заноћићемо с оне стране реке,
А сутра ћемо наставити марш.
(Оду.)

СЦЕНА СЕДМА

Француски логор близу Аженкура.

(Улазе ВРХОВНИ ЗАПОВЕДНИК
ФРАНЦУСКЕ ВОЈСКЕ, ЛОРД РАМ‐
БУР, ОРЛЕАН, ДОФЕН и ОСТАЛИ)

ВРХОВНИ ЗАПОВЕДНИК Пих! Имам најбо‐
љу опрему на свету. Волео бих да је дан!
ОРЛЕАН. Имате изврсну опрему, али је право
да признате и изврсност мога коња.
ВРХ. ЗАП.: То је најбољи коњ у Европи.
ОРЛЕАН. Зар никад неће осванути јутро?
ДОФЕН. Мој лорде од Орлеана и мој лорде
врховни заповедниче, ви говорите о коњу и
опреми?
ОРЛЕАН. Ви сте снабдевени и једним и другим
као ма који принц у свету.
ДОФЕН. Ал'је ово дуга нођ Небих дао свога
коња ни за једног другог који иде само на
четири ноге. Ах ца! Он одскаче од земље као
да му је утроба од длаке; то је Ле цхевал
волант, Пегаз, цхез лес наринес де феу! Кад га
узјашем, ја летим, ја сам соко; он гази по
ваздуху; земља пева кадје он додирне; нај‐
гора рожина његове копите је музикалнија од
Хермесове свирале.
ОРЛЕАН. Он је боје грашка.
ДОФЕН. И топлоте ђумбира. Он је коњ за Пер‐
сеја. Он је чист ваздух и ватра; а тежи елементи ‐
земља и вода ‐ никад се не појављује у њему,
изузев само за време његове стрпљиве мирноће
док јахач не узјаше на њега. Он је заиста коњ,
а општи назив четвороношци довољно је добар за
све остале коње.
ВРХ. ЗАПОВЕДНИК Заиста, мој господа‐
ру, он је сасвим савршен и изврстан коњ.
ДОФЕН. Он је принц коња; његова њиска
звучи као заповест монарха, а лик му је такав
да ужива поштовање.
ОРЛЕАН. Доста, рођаче.
ДОФЕН. Па, без духовитости је онај човек
који није у стању да набраја заслужене хвале
0 мом коњу од јутра до мрака. То је тема
течна као море; претворите зрнапеска у речите
језике, и мој коњ је тема за све њих. Он је
предмет достојан размишљања једног суве‐
рена и достојан да га јаше суверенов суверен
1 да свет, познат и непознат нама, остави своје
11/25/2016 Виљем Шекспир ­ Хенри В ­ :: Форуми Творца Града ::
хттп://www.творац­града.цом/форум/виеwтопиц.пхп?ф=63&т=15946 43/82
послове да би му се дивио. Једном сам напи‐
сао сонет у његову хвалу и почео овако: ‐
Чудо природе...
ОРЛЕАН. Чуо сам сонет драгани који тако
почиње.
ДОФЕН. Онда је неко подражавао оно што
сам ја спевао о свом парипу, јер мој коњ је
моја драгана.
ОРЛЕАН. Ваша драгана носи своје јахаче
добро.
ДОФЕН. И мене; а то је највећа хвала и савр‐
шенство сваке добре драгане.
ВРХОВНИ ЗАПОВЕДНИК Нисам сигуран,
јер ми се чини да вам је јуче ваша драгана
добро издрмусала леђа.
ДОФЕН. Можда је и ваша вама.
ВРХ. ЗАПОВЕДНИК Моја није била зауздана.
ДОФЕН. О, онда је она можда стара и нежна,
и ви сте је јахали, као ирски војник, без францу‐
ских широких чакшира, само у својој тесној нож‐
ној одећи.
ВРХ. ЗАП.: Ви се добро разумете у јахању.
ДОФЕН. Онда допустите да вас опоменем.
Они који јашу тако, а не јашу опрезно падну
у прљаву мочвару. Више волим да имам коња
него драгану.
ВРХОВНИЗАПОВЕДНИК Укуси су различити.
ДОФЕН. Кажем ти, заповедниче, моја дра‐
гана носи своју властиту длаку.
ВРХОВНИ ЗАПОВЕДНИК Са истим бих се
правом могао тако похвалити кад би крмача
била моја драгана.
ДОФЕН. Ле цхиен ест ретоурне а сон пропре
вомиссемент, ет ла труиле левее ау бурбиер, ти
све искоришћујеш.
ВРХ. ЗАПОВЕДНИК Ипак не искоришћујем
свога коња као драгану, па ни пословицу кад
није у вези с оним о чему је реч.
РАМБУР. Мој лорде заповедниче, јесу ли оно
Сунца или звезде на опреми коју сам вечерас
видео у вашем шатору?
ВРХ. ЗАПОВЕДНИК Звезде, мој лорде.
ДОФЕН. Мислим да ће неке од њих пасти сутра.
ВРХ. ЗАП.: Ипак моје небо неће оскудевати.
ДОФЕН. Сасвим могуће, јер их имате превише,
а донело би вам већу част кад би неке отпале.
ВРХ. ЗАПОВЕДНИК Исто као што је ваш коњ
претоварен вашим хвалама, а касао би сасвим
добро и кад би неке од ваших хвала сјахале.
ДОФЕН. Волео бих кад бих могао да га нато‐
варим његовим заслугама! Зар никад неће
осванути дан? Касаћу сутра читаву миљу, и мој
пут биће поплочан енглеским главама.
ВРХОВНИ ЗАПОВЕДНИК Нећу да кажем
то исто, из страха да се после не осрамотим.
Али бих волео да је јутро, јер желим да се до‐
хватим с Енглезима.
РАМБУР. Ко ће да се коцка са мном у
двадесет енглеских заробљеника?
ВРХОВНИ ЗАПОВЕДНИК Морате прво себе
ставити на коцку, пре него што њих добијете.
ДОФЕН. Поноћ је; идем да се наоружам.
(Оде.)
ОРЛЕАН. Дофен жуди за јутром.
РАМБУР. Он жуди да једе Енглезе.
ВРХ. ЗАП.: Мислим да ће појести све које убге.
ОРЛЕАН. Тако ми беле руке моје госпе, он
је храбар принц.
ВРХ. ЗАПОВЕДНИК Закуните се у њену
ногу, да би могла да изгази такву заклетву.
ОРЛЕАН. Он је напросто најактивнији човек
у Француској.
ВРХ. ЗАПОВЕДНИК И спаривање је акти‐
вност, у томе ће увек бити активан.
ОРЛЕАН. Нисам чуо да је икад икоме учинио
неко зло.
ВРХОВНИ ЗАПОВЕДНИК Па неће ни сутра;
он ће увек сачувати тај свој добар глас.
ОРЛЕАН. Знам да је храбар.
ВРХОВНИ ЗАПОВЕДНИК То ми је рекао
неко ко га познаје боље него ви.
ОРЛЕАН. Које тај?
ВРХ. ЗАПОВЕДНИК Па он ми је то сам рекао,
и додао је да га се не тиче ко ће то дознатл
ОРЛЕАН. И не треба да га се тиче; та његова
врлина није скривена.
ВРХОВНИ ЗАПОВЕДНИК Вере ми, госпо‐
дине, јесте; никад је нико није видео сем њего‐
вог лакеја; и она је под капуљачом, и чим се
покаже усплахири се и одлети.
ОРЛЕАН. Зла воља никад не говори добро.
ВРХОВНИ ЗАПОВЕДНИК На ту пословицу
одговарам овом: "Пријатељство је ласкавац."
ОРЛЕАН. А ја на то изреком: "Признај и ђа‐
волу оно што је право."
ВРХОВНИЗАПОВЕДНИК Добро примење‐
но; ту стоји ваш пријатељ уместо ђавола; пого‐
дићу у средиште те изреке изреком; "С ђаволом
се тикве не саде."
ОРЛЕАН. Јачи сте у изрекама, али: "И будала
може да погоди мету."
ВРХ. ЗАП: Овај пут сте је премашили.
ОРЛЕАН. Није први пут да сте надмашени.
(Улази ГЛАСНИК;
ГЛАСНИК Високи заповедниче, Енглези леже
само петхаест стотина корака од ваших шатора.
ВРХ. ЗАПОВЕДНИК Ко је мерио поље?
ГЛАСНЕЦ Лорд Гранпре.
ВРХОВНИ ЗАПОВЕДНИК Храбар и искусан
човек. Кам' да је дан! Авај, сироти Хенри од
Енглеске, он не жуди за свитањем као ми.
ОРЛЕАН. Како је бедан и будаласт тај краљ
Енглеске; отумарао је са својим тупавим љу‐
дима далеко од познатих му предела.
ВРХОВНИ ЗАПОВЕДНИК Да Енглези имају
иоле памети, побегли би.
ОРЛЕ АН. У томе оскудевају; јер да им главе
имају иоле умне опреме, не би могли да носе
тако тешке шлемове.
РАМБУР. То енглеско острво гаји врло хра‐
бре створове; њихови мастифи су ненадмашне
храбрости.
ОРЛЕАН. Будаласти пси; они жмурећки трче у
уста руског медведа, који им смрви главе као
труле јабуке. Можете исто тако рећи да је хра‐
бра она бува која се усуди да доручкује на
усни лава.
ВРХ. ЗАПОВЕДНИК Сасвим тачно. Тамо
људи личе на мастифе по свом снажном и су‐
ровом нападу. Они оставе своју памет код
својих жена; и тада им дајте велике обеде с
говедином, а такође и гвожђа и челика, па ће
јести као вукови и борити се као лавови.
ОРЛЕАН. Да, али ови Енглези много оску‐
девају у говедини.
ВРХОВНИЗАПОВЕДНИК Онда ћемо сутра
видети да они имају само прохтев за јелом, али
не и за борбом. Сад је време да се наоружамо;
хајдемо да то урадимо.
ОРЛЕАН. Два сата; до десет ми, јунаци так'и
По сто Енглеза ухватиће сваки!
(Оду.)

ЧЕТВРТИ ЧИН

(Улази ХОР)

ХОР. Сад замислите време кад под сводом
Небеским свуд је тишина и мрак.
А кроз утробу мрацну ове ноћи
Од логора се до логора чује
Кроз обе војске како бруји жагор;
И стражари, који непомично стоје,
Готово чују тајно шапутање
Непријатељских стража с обе стране.
Ватре горе једна наспрам друге,
А при пламену њиховоме бледом
Две војске виде једна другој сенкаст лик.
Ту и коњ коњу њиском прети већ,
Кроз глуву ноћ се њиска ова чује;
Испод шатора чује се звецкање,
Где оружари опремају борце
И чекићима оклоп причвршћују.
Припреме ратне звекет је све јачи.
И сеоски петли су устали.
И часовници већ откуцавају
Дремљивог свог јутра трећи час.
Поносни својом надмоћношћу бројном,
И претерано поуздани у се,
Весели Французи кладе се у
Потцењене Енглезе; још коре
Ноћ што хромо и полако иде,
Лагано као вештица гадна.
Енглези, као осудене жртве,
Стрпљиво седе поред будне ватре,
Ћутљиво мисле о опасном јутру.
Озбиљно њино држање даје
Достојанственост њиховом лику.
Лица мршава, руха овештала,
На месечини страшни су к'о дуси.
А сад ко види узвишеног вођу
Те изнурене дружине како иде
Од страже до страже, од шатора
До шатора, тај ће узвикнути:
"Нека му је и хвала и слава!"
Сву своју војску обилази он
И добро јутро ратницима жели;
С осмехом благим назива их браћом;
Сви су земљаци, пријатељи њему.
На краљевском лицу нема знака
Да је угрожен он опасном војском.
Ни лице му боју променило није
Због пробдевене и заморне ноћи;
Бодро је и свој замор савладује
Величанственим, узвишеним изгледом;
Зато и онај што је блед, уплашен
Гледајућ њега храброст црпи за се.
Његово око, дарежљиво као
И Сунце, зрачи свакоме, те хладан
Страх крави; и сви у Енглеској
Војсци, сви борци, велики и мали,
Сад осећају Хенријев утицај
У ноћи овој. Ал' нисам достојан
Да то опишем. Сад ће наша сцена
Бојиште бити. Ах, ту ћемо много
Осрамотити име Аженкура,
Са четир' до пет мацева невешто
У бесмисленој кавзи укрштених.
Ипак гледајте, нек' вам глума бледа
О догадају овом приповеда.
(Одлазе.)

СЦЕНА ПРВА

Енглески логор у Азенкуру.

(Улазе КРАЉ ХЕНРИ, БЕДФОРД
и ГЛОСТЕР)

КРАЉ ХЕНРИ. Истина је то, Глостере, да сад
У опасности великој смо ми,
Но, утолико треба да је већа
И храброст наша. Добро јутро, мој
Бедфорде. О, Боже свемогући!
У злим стварима нечег доброг има,
Ако то људи пажљиво размотре;
Наш рђав сусед приморава нас
Да устанемо рано, а баш то
Корисно нам је, здраво; он нам је
Као савест која нас опомиње
Да се спремимо добро за наш смер.
И из корова се мед сакупи,
И од ђавола се нешто научи.
(Улази ЕРПИНГАМ.)
О, добро јутро, Ерпингаме, стари
Витеже, сад би седој твојој глави
Требао мекан јастук место ове
Тврде француске ледине.
ЕРПИНГАМ. Не, ово
Коначиште ми годи, господару,
Јер могу рећи "лежим као краљ".
КРАЉ ХЕНРИ. Добро је што људе пример учи
Да садашње своје муке воле;
Јер духу то је олакшица, а кад
Ум подстакнут је, он напушта сумњу;
Сами органи, мада малаксали
И обамрли, одбацују своју
Учмалост, тромост; брзину добију.
Позајми мени, витеже Томасе,
Огртач. Браћо, поздравите сада
Принчеве и све у логору; свима,
Уз добро јутро, реците да скоро
К мени у шатор дођу.
ГЛОСТЕР. Господару,
Хоћемо одмах.
ЕРПИНГ.: Треба ли вашу милост да отпратим?
К ХЕНРИ. Не мој витеже; иди с мојом браћом
Ка велможама Енглеске. А ја се
С грудима својим саветовати морам,
Па ми ничије друштво не треба.
ЕРПИНГ.: Бог нек' те живи, племенити Хенри!
(Оду СВТ осим КРАЉА)
К ХЕНРИ. Хвала ти, племенито срце ти си.
(Улази ПИШТОЉ.ј
ПИШТОЉ. Qуи ва ла?
КРАЉ ХЕНРИ. Пријатељ.
ПИШТОЉ. Реци ми, јеси ли ти официр?
Или си од ниска рода, простак
Из народа?
КРАЉ ХЕНРИ. Ја сам четовођа.
ПИШТОЉ. Носиш ли убојно копље?
КРАЉ ХЕНРИ. Да. Шта си ти?
ПИШТОЉ. Племић исто тако добар као цар.
КРАЉ ХЕНРИ. Онда си бољи од краља.
ПИШТОЉ. Краљ је
Дида и срце од злата, момак и по,
И дете славе; добрих родитеља
И песнице најхрабрије. Љубим му
Обућу прљаву и из дубине
Срца мог волим јуначину тог.
Како ти је име?
КРАЉ ХЕНРИ. Хенри ле Роy.
ПИШТОЉ. "Ле Роy!" Корнвалско име, јеси ли ти
Корнвалског соја?
КРАЉ ХЕНРИ. Не, ја сам Велшанин.
ПИШТОЉ. Знаш ли Флуелина?
КРАЉ ХЕНРИ. Да,
ПИШТОЉ. Кажи му
Да ћу га излупати његовим
Празилуком по ћупи на дан светог
Давида.
КРАЉХЕНРИ. Немој даносиш свој дворезац
у капи тога дана, да те он не би њиме лупио
по твојој.
ПИШТОЉ. Јеси ли ти његов пријатељ?
КРАЉ ХЕНРИ. И рођак.
ПИШТОЉ. Онда ево ти шипак!
КРАЉ ХЕНРИ. Хвала ти. Бог те чувао!
ПИШТОЉ. Моје име је Пиштољ.
(Оде.)
КРАЉ ХЕНРИ. Оно се добро слаже с твојом
плаховитошћу.
(Улазе ФЛУЕЛИН и ГАВЕР)
ГАВЕР. Капетан Флуелин!
ФЛУЕЛИН. Да. У име Исуса Христа, говори
тише. Највеће је чудо у широком свету кад се
не одржавају добра прастара правила и закони
рата. Ако би се ти потрудио да испиташ ратове
Помпеја Великог, нашао би, јамчим ти, да не‐
ма никаквих којештарија и трућања у Помпе‐
јевом логору. Јамчим ти да ћеш наћи да су
церемоније рата, његове смернице, његови
облици, његова трезвеност и његова скром‐
ност били сасвим друкчији.
ГАВЕР. Па непријатељ је бучан; можеш га
чути преко целе ноћи.
ФЛУЕЛИН. Па, ако је непријатељ магарац и
будала и брбљив разметљивац, мислиш ли ти да је
добро да и ми такође будемо магарци, будале
и брбљиви разметљивци? Шта каже твоја савест?
ГАВЕР. Говорићу тише.
ФЛУ.: Молим те и преклињем да тако радиш.
(ГАВЕР и ФЛУЕЛИН оду.)
К ХЕНРИ. Велшанин тај је помало настран,
Али је ревностан и врло храбар.
(Улазе три војника ‐ ЏОН БЕЈТС,
АЛЕКСАНДАР КОРТ и
МАЈКЕЛ ВИЉАМС.;
КОРТ. Брате Џоне Бејтсе, не свиће ли јутро
тамо?
БЕЈТС. Мислим да свиће, али ми немамо ве‐
ликог разлога да желимо долазак дана.
ВИЉАМС. Видимо тамо почетак дана, али
мислим да његов крај никад нећемо видети.
Ко иде тамо?
КРАЉ ХЕНРИ. Пријатељ.
ВИЉАМС. Под којим капетаном служиш?
КРАЉ ХЕНРИ. Под витезом Ерпингамом.
ВИЉАМС. Он је добар старикомандант и врло
љубазан господин. Молим те, шта он мисли о
нашем стању?
КРАЉ ХЕНРИ. Исто што и бродоломници на
песку, који очекују да их прва плима однесе.
БЕЈТС. Је ли саопштио своје мишљење краљу?
КРАЉ ХЕНРИ. Није, а и не треба то да чини.
Јер, мада ово говорим вама, мислим да је
краљ само човек, као и ја; љубичица му мирише
као и мени; небо му изгледа исто као и мени;
сва су његова чула само људска; кад скине
своју краљевску опрему, у својој голотињи он
изгледа само као човек; мада његове жеље
стреме до већих висина од наших, кад лете
наниже оне се спусте ниско као наше. Стога,
кад сматра да има разлога за страх, као што
ми сматрамо, његов страх је, без сумње,
истог укуса као и наш. Али, право да кажем,
ниједан човек не треба да му улива страх, да
се не би догодило да он, показујући страх,
обесхрабри своју војску.
БЕЈТС. Може он да показује спољну хра‐
брост колико год хоће, али верујем, мада је
ово хладна ноћ, да би више волео да је у Темзи
до гуше; па и ја бих волео да је тамо, и ја поред
њега, само да нисмо овде.
КРАЉ ХЕНРИ. Вере ми, рећи ћу вам своје
право мишљење о краљу: мислим да он не жели
да је игде другде већ овде где је сада.
БЕЈТС. Онда бих волео да је овде сам, па да
се откупи, и да се тако спасу животи многих
сиротих људи.
КРАЉ ХЕНРИ. Мислим да му ти не желиш
такво зло да буде овде сам, мада кажеш тако
да би испитао шта други мисле. Чини ми се да
нигде не бих могао умрети тако задовољан
као у краљевом друштву, јер је његова ствар
праведна и његов спор частан.
ВИЉАМС. То је више него што ми знамо.
БЕЈТС. Да, и више него што бисмо се трудили
да дознамо; јер знамо довољно ако знамо
да смо краљеви поданици. Ако је његова ствар
неправедна, наша послушност према краљу чи‐
сти нас од тога греха.
ВИЉАМС. Ако његова ствар није добра, сам
краљ ће имати да положи тежак рачун кад се
све ноге, руке и главе одсечене у боју опет
споје на дан страшнога суда и сви узвикну:
"Погинули смо на том и том месту", неки
псујући, неки вапијући за видара, неки јадику‐
јући због својих жена остављених у сиротињи,
неки због невраћених дугова, неки због своје
незбринуте деце. Од оних који падну у боју
мало их је који умру хришћанском смрћу; јер,
како могу да учине ишта у духу милосрђа кад
је крвопролиће њихов главни посао? Па, ако ти
људи не умру хришћанском смрћу, то ће бити
црна ствар за краља који их је одвео у смрт, а
њега не послушати било би сасвим супротно
поданичким дужностима.
КРАЉ ХЕНРИ. Ако син кога је отац послао
трговачким послом умре грешном смрћу на
мору, онда, по твом правилу, синовљеву гре‐
шност треба приписати оцу који га је послао; или,
ако слугу који по наређењу свога господара
носи да преда некоме своту новца разбојници
нападну и убију пре но што је окајао своје
грехе, ти би сматрао господарев посао узро‐
ком слугиног одласка у пакао. Али није тако.
Краљ није одговоран за смрт својих војника,
ни отац за смрт свога сина, ни господар за
смрт свога слуге, јер они нису имали намеру
да их пошаљу у смрт, већ да послуже њиховом
циљу. Уосталом, ниједан краљ, па ма колико
његова ствар била без љаге, ако дође до тога
да је одлучи мачевима, не може да је реши
војницима који су сви без љаге. Неки од њих
можда имају на себи грех убиства с преду‐
мишљајем, неки су кривоклетством завели де‐
вице, неки су претворили ратовање у свој
одбрамбени бедем а пре тога су пробадали
нежне груди мира пљачком и разбојништвом.
Ти људи су осујетили закон и избегли казну су‐
дова своје земље, али, мада могу да умакну
људима, немају крила да одлете и побегну од
Бога; рат је његов џелат, рат је његова осве‐
та. И тако су људи кажњени за пређашње
кршење краљевих закона у садашњој краљевој
кавзи; они су изнели главе из ситуације где су се
плашили смрти, али гину онде где су мислили да
ће бити сигурни. Па, према томе, ако умру
неприпремљени, краљ није ништа кривљи за њи‐
хово вечно проклетство него што је раније био
крив за њихова безбожништва, због којих их је
сада најзад стигла казна. Послушност сваког
поданика припада краљу, али душа сваког по‐
даника је његова властита. Стога сваки војник
у рату треба да чини исто што и сваки болесник
у свом кревету: да испере сваки трун из своје
савести; па ако затим умре, онда је смрт до‐
битак за њега; а ако не умре, онда је време
изгубљено на такву припрему благословено,
и за њега, који је умакао смрти, неће бити
грешно ако буде сматрао, иако се био спремио
да оде богу на истину, да му је Бог дао да
преживи дан погибли да би увидео његову ве‐
личину и учио друге како да се припреме за
смрт.
ВИЉАМС. Кад неко умре рђавом смрћу си‐
гурно је да зло пада на његову главу; краљ
није одговоран за то.
БЕЈТС. Не желим да краљ одговара за мене;
али сам ипак одлучио да се храбро борим за
њега.
КРАЉ ХЕНРИ. Лично сам чуо кад је краљ
рекао да неће да се откупи.
ВТЉАМС. Да, рекао је тако да бисмо се ми
добро борили; али кад нама буду пресечени
гркљани, он се може откупити, а ми то нећемо
никад дознати.
КРАЉ ХЕНРИ. Ако доживим да то видим,
никад више нећу веровати у његову реч.
ВИЉАМС. Па, исплати га и отпусти ако је пре‐
крши. Оно што незадовољство сиротог човека
из народа може да учини против монарха ра‐
вно је пуцњу из дечје пуцаљке од зове. Могао
би исто тако покушати да претвориш Сунце у лед
тиме што ћеш махати на њега пауновим пе‐
ром. Никад више нећеш веровати у његову реч,
зато су ти те речи будаласте.
КРАЉ ХЕНРИ. Твој прекор је одвећ дрзак;
наљутио бих се на те да је подесно време.
ВЛЉАМС. Пристајеш ли да се обрачунамо ако
останеш у животу.
КРАЉ ХЕНРИ. Пристајем.
ВИЉАМС. По чему ћу те опет познати?
КРАЉ ХЕНРИ. Дај ми неку залогу, па ћу је
носити у својој капи; па, ако се икад усудиш да
признаш да је твоја, поделићемо мегдан.
ВИЉАМС. ЕВО ти моје рукавице, дај ми своју.
КРАЉ ХЕНРИ. Ево ти је.
ВИЉАМС. И ја ћу њу носити у својој капи. Ако
ми икад приђеш и кажеш ми после сутрашњег
дана: "Ово је моја рукавица" ‐ овом ћу те
руком ошамарити.
КРАЉ ХЕНРИ. Ако икад доживим да је ви‐
дим, тражићу је натраг.
ВИЉАМС. Пре ћеш се усудити да идеш на вешала.
КРАЉ ХЕНРИ. Тражићу је натраг, макар те
нашао у краљевом друштву.
ВИЉАМС. Одржи реч; збогом.
БЕЈТС. Будите пријатељи, ви енглеске будале,
будите пријатељи. Имамо довољно кавги с
Французима, ако бисте умели да рачунате.
КРАЉ ХЕНРИ. Заиста, Французи се кладе у
двадесет према један да ће нас победити. Не‐
ка их, нек' се кладе док су им још главе на
рамену. Али одсецати француске главе није про‐
тив енглеског закона, па ће и сам наш краљ
сутра бити главосеча.
(ВОЈНИЦИ оду.)
Само на краља! И наше животе,
И Душе наше, и наше дугове,
И наше брижне жене, нашу децу,
И грехе наше ‐ све краљу на душу!
А ми, краљеви, све морамо сносити!
0, тешке ли су околности ове!
Близанци величине ми смо сви,
Ал' потчињени и даху будала,
Свесних само трбобоље своје.
Кол'ко спокојства краљеви се лише,
Докле обични то имају људи!
А шта краљ има што обичан човек
Нема, осим опште церемоније?
Какав си идол ти, церемонијо?
И какав бог си ти, што више трпиш
Патње на земљи него они што те
Обожавају? Шта су твоје ренте?
Какви и који твоји су приходи?
Церемонијо, кажи вредност своју!
Је П ти суштина то обожавање?
Јеси ли ишта друго осим ранга,
Степена, форме ‐ који уливају
Страх и поштовање другим људима?
Мада те се плаше, ти си мање
Сречна од оних који те се плаше.
Шта пијеш, место оданости слатке,
Осим онога отровног ласкања?
0 разболи се, висока величино,
Церемонији својој тад нареди
Да те исцели. Мислиш ли да ватру
Грознице може ласкање да лечи
Дуне ли на њу само титулама?
Хоће П се она повућ пред клањањем?
Кад заповедаш просјачком колену,
Да П му и здрављу заповедат можеш?
Не, ти охоли сне, који се тако
Лукаво играш са краљевим миром.
Церемонијо, ја сам краљ који те
Прозире; ја знам да ни миро,
Жезло, ни круна, ни мач, ни одежда,
Сва украшена златом и бисером,
Ни бомбастичне краљевске титуле,
Ни престо на ком краљ седи, ни плима
Раскоши сјајне која запљускује
Обале света таласима својим;
Ни све заједно, троструко гиздава
Церемонијо, ни све ово скупа,
Да у краљевску постељу се стави,
Не може мирно спавати тако,
Као што спава бедни неки роб,
Који одлази на починак свој
Пунога тела и празна духа,
Засићен тешко зарађеним хлебом;
Који не види никад страшну ноћ,
То чедо пакла, већ као лакеј,
Од зоре па до Сунчева заласка,
Презнојава се под Фебовим оком,
А затим сву ноћ спава у Јелисеју,
Идућег дана, у зору устаје,
Хипериону помаже да коња
Узјаше свога, и тако проводи
Године своје све до свога гроба;
Да церемоније није, такав бедник,
Који све дане проводи у раду,
А ноћи у сну, био би испред
И изнад краља. Роб који у земљи
Њен мир ужива; али у простом
Свом мозгу мало зна о том
Колико краљ бди да чува тај мир.
Чије часове баш сељак користи.
(Улази ЕРПИНГАМ)
ЕРПИНГАМ. Мој господару, племићи су ваши
Брижни због ваше одсутности; траже
Вас по логору.
КРАЉ ХЕНРИ. Добри мој витеже
Све скупи, с њима у мој шатор дођи,
А ја ћу тамо бити још пре тебе.
ЕРПИНГАМ. Господару, хоћу.
(Оде.)
КПвАЉ ХЕНРИ. О, ти боже рата,
Срца војника мојих очеличи!
Не дај да у њих уђе страх; одузми
Њима способност рачунања ако
Непријатеља број срца им плаши,
Господе, данас не мисли на преступ
Који учини мој отац да тако
До круне дође! Ричардово тело
Сахранио сам поново, и на њ
Скрушених суза више излио но што се
Капи крви му насилно пролило.
Сиротих људи пет стотина сад
Годишњу плату примају од мене,
Да двапут дневно к небу дижу руке
Да опростиш то крвопролиће;
И две капеле сазид'о сам ја,
Где свештеници озбиљни певају
За покој душе Ричардове. И још
Ја ћу чинити, мада ништавно је све
Што ја учинити могу. Моје те
Кајање за опроштај моли.
(Улази ГЛОСТЕР;
ГЛОСТЕР. Мој краљу!
КРАЉ ХЕНРИ. Брат Глостер! Знам већ;
ево идем к вама;
Дан, све, и сви чекају да буду с нама.
(Одлазе.)

СЦЕНА ДРУГА

Француски логор.

(Долази ДОФЕН, ОРЛЕАН,
РАМБУР и БОМОН)

ОРЛЕАН. Оружје наше Сунце позлаћује;
Велможе моје, устајте!
ДОФЕН. На коње!
Пажу, мог коња! Слуго моја, хеј!
ОРЛЕАН. О, храбри душе!
ДОФЕН. Напред, водом и копном!
ОРЛЕАН. Што не укључиш и ваздух и ватру?
ДОФЕН. И само небо, Орлеане, да!
(Долази ВРХОВНИ ЗАПОВЕДНИКј
Заповедниче, шта сад?
ВРХОВНИ ЗАПОВЕДНИК Чујте како
Наши коњи њиште, жељни су поласка.
ДОФЕН. Узјашите их; нек' удар мамуза
Крв им отвори: да прсне у очи
Енглеза и да их тако заслепи!
РАМБУР. Шта, зар хоћете да Енглези плачу
Крвљу наших коња? Како онда ми
Можемо видет природне им сузе?
(Долази ГЛАСНИК;
ГЛАСНИК Велможе Француске, Енглези су већ
У борбеном поретку.
ВРХОВНИ ЗАПОВЕДНИК На коње!
Кнежеви храбри! На коње одмах!
Видите само ону банду бедну
И изгладнелу. Сам ваш изглед леп
Испиће њине душе, те ће бити
Само љуштуре и љуске од људи.
Нема ту доста посла за све нас;
Једва да има у венама њиним
Крви да даду по крваву мрљу
На свакој голој сабљи што ће наши
Храбри ратници данас исукати;
А затим одмах у корице вратит;
Јер неће бити потребне. Дунимо
Само на њих, дах храбрости наше
Обориће их. Сасвим је неоспорно,
Велможе наше, те сувишне слуге
И ти сељаци наши, што се сада
Скупљају око наших ескадрона,
Били би сами довољни да ово
Поље очисте од тога ништавног
Непријатеља, чак и када бисмо
Ми на брежуљку овоме стајали
И ту докони посматрачи били.
Али нам то част наша не допушта.
И шта да кажем? Учинимо мало
Сасвим, па ће све бити учињено.
Зато нек' трубе наше даду знак
Да коњаници сви узјашу коње,
Јер чим нас дичне на разбојишту
Енглези виде, уплашиће се
И нама у страху предаће се.
(Долази ГРАНПРЕ)
ГРАНПРЕ. Зашто чекате, велможе Француске?
Они острвски костури, у страху
За своје кости, рђаво приличе
Јутарњем пољу; њихови стегови
Дроњави јадно лепршају, ваздух
Наш врло презриво их тресе;
И Марс велики изгледа пропао
У војсци њиној просјачкој и једва
Кроз зарђали визир провирује;
Коњаници им седе к'о крути
Чираци и држе копља к'о свеће;
Уморни коњи спустили су главе,
Све су то раге, испалих кукова;
Из очију им бледих крмељ цури,
И ђемови им стоје непомични,
Од прежвакане траве упрљани;
Над њима вране лупешки узлећу
И нестрпљиво чекају свој час.
Али речи не могу описати
Беживотни живот те бедне војске.
ВРХ. ЗАП.: Своју молитву већ су очитали,
Па сад чекају смрт.
ДОФЕН. Да ли да им
Пош'љемо ручак и нова одела?
И храну гладним њиховим коњима,
Па да се онда бијемо са њима?
ВРХ. ЗАП.: Ја чекам само свој стег.
На бојиште!
Због журбе ја ћу узет заставицу
Од трубача. У борбу полази!
Сунце је високо, дан пролази!
(Одлазе.)

СЦЕНА ТРЕЋА

Енглески логор.

(Долазе ГЛОСТЕР, БЕДФОРД,
ЕКСЕТЕР, ЕРПИНГАМ
са свом својом ВОЈСКОМ;
СОЛЗБЕРИ и ВЕСТМОРЛАНД.)

ГЛОСТЕР. Гдеје краљ?
БЕДФОРД. Краљ је одјахао
Да осмотри њихову војску.
ВЕСТМОРЛАНД. Они
Имају пуних шест хиљада.
ЕКСЕТЕР. Пет на једнога, и сви су одморни.
СОЛЗБ.: Бог нека нам је у помоћи! Страшна
Разлика то је. Велможе, збогом!
Ја идем својој војсци. Ако више
Не сретнемо се на овоме свету,
Онда јуначки, мој лорде Бедфорде,
Глостере мили, лорде Ексетере,
Ратници, моји пријатељи, збогом!
БЕД.: Солзбери, збогом! Нек' те срећа прати!
ЕКС.: Лорде драги, збогом! Храбро данас!
Ал' ја ти чиним криво што то кажем,
Јер ти си саздан од храбрости саме.
(СОЛЗБЕРИ оде.)
БЕД.: Тол'ко је храбар кол'ко и љубазан,
Кнежевски он је у једном и другом.
(Долази КРАЉ ХЕНРИ)
ВЕСТМ.: О, када бисмо сад имали овде
Десет хиљада само оних људи
Који не раде данас у Енглеској!
КРАЉ ХЕНРИ. Ко је тај који тако нешто жели?
Мој рођак Вестморланд? Не, рођаче мој.
Ако је нама суђено да ту
Умремо, онда довољно је нас,
Да тим губитак земљи нанесемо;
Останемо ли, што је мање нас
То је и већи удео у части.
Божја је воља. Молим те, не жели
Ниједног више. Тако ми Јупитра,
Нисам похлепан за златом, нит' марим
Ко се о трошку мом храни, нит' жалим
Да људи моје одело облаче.
У мојој жељи нису спољне ствари.
Ако је грешно пожелети славу,
Ја сам од живих најгрешнији човек.
Не, мој рођаче, вере ми, не жели
Сад из Енглеске ни једног човека.
Један човек више значи за нас
Један део славе мање; а ниједан
Део славе не бих дао ни за шта
На свету. Зато не жели ни једног
Више, већ, Вестморланде, прогласи
Кроз војску: да свак' који воље нема
За ову битку може отићи;
Пасош ће њему за то бити спреман,
И новац му се дати за путни трошак.
Ми не волимо да умремо с оним
Који се плаши да са нама умре.
Данас је празник светога Криспина.
Онај који преживи тај дан
И који кући опет дође жив
Када се празник данашњи помене
И Криспиново име чује, он ће
Испрсити се и подићи главу;
А онај који и старост доживи,
Године сваке, уочи тог дана,
Гостиће своје суседе и рећи:
"Сутра је свети Криспин." А затим ће
Загрнут рукав да гордо покаже
Ожиљке своје и рећи ће: "Ове
Ожиљке ја сам добио на празник
Светог Криспина." Старци забораве,
Али, и када се све заборави,
Они ће, с претеривањем оправданим,
Причати подвиг свој из тога дана.
Онда ће наша имена да буду
Присна им као имена најближих:
Краљ Хенри, Бедфорд, Ексетер и Ворвик,
Толбот, и с њима Солзбери и Глостер,
Поменуће се уз пуне пехаре.
Ту причу отац причаће свом сину,
И дан светога Криспина, све од данас
До краја света, никад проћи неће
А да се тада нас не сете људи;
Неколицине нас, који смо срећно
На овом месту здружени к'о браћа;
Јер онај који крв пролије своју
Са мном тај ће одсад бити и брат мој;
Ма каквог рода ниског био он,
Данас ће и ранг оплеменит свој;
Племићи који у Енглеској сада
Спавају себе сматраће проклетим
Што нису били овде; осећат се малим
Док буде неко говорио да је
На дан Криспина светог с нама био.
(СОЛЗБЕРИ се враћа.)
СОЛЗБЕФЈ. Спреми се брзо, господару мој,
У борбеном су поретку Французи,
И они ће нас ускоро напасти.
К ХЕНПЈ. Све је спремно, ако нам је спре‐
ман дух.
ВЕСТМ.: Нека пропадне тај ком дух оклева!
КРАЉ ХЕНПЈ. (ВЕСТМОРЛАНДУ) Но, сад
не желиш помоћ из Енглеске?
ВЕСТМОРЛАНД. Ако би то божја воља била,
Господару, ви и ја бисмо сами,
Без ичије помоћи, могли сад
Водити ову краљевску битку!
К ХЕНРИ. Сад си оџелео пет хиљада људи;
А то се мени више свиђа него
Да си једнога пожелео само.
Сад знате места; Бог нек' је са свима!
(Труба. Долази МОНТЏОЈ.)
МОНТЏ.: Долазим опет да дознам од тебе,
Краљу Хенри, да ли пристајеш сад
Да откупнину понудиш за себе,
Иначе, пораз ти је сигуран, јер
Заиста ти си тако близу понора
Да би неминовно пао у њега.
А, из милости, заповедник наш
Жели да своје људе подсетиш
Да се покају, те да им се душе
Повуку мирно са пољана ових,
Где ће њихова мртва тела остати
Да леже и труле.
КРАЉ ХЕНРИ. Ко те шаље сад?
МОНТЏОЈ. Врховни заповедник Француске.
К ХЕНРИ. Молим те, носи мој одговор први:
Реци им нека прво ме заробе,
Па моје кости онда нек' продају.
Господе, што се сиротим људима
Подсмевају? Човек неки прода
Лавову кожу док је лав жив био!
После погине у лову на њега!
Многа од наших тела почиваће
У домовини својој, у којој ће
Вечито живет спомен овог дана.
А они који храбре своје кости
Оставе после смрти, у Француској,
Мада у блату биће погребени,
Постаће славни, јер част њину Сунце
К небу ће дићи, а земни остаци
Остаће овде да вам ваздух куже
И њихов задах изазваће кугу.
Схватиће каква храброст је Енглеза,
Који, и кад су мртви, као зрна
Пушчана кад одскоче, поново
Сеју помор и пропаст и тако
Убијају чак и трулењем својим.
Озбиљно кажем: реци свом врховном,
Ратници ми смо за бој, не за параду!
Упрљани смо од свог марширања
По киши и по блатном земљишту;
У нашој војсци нигде пера нема ‐
Доказ да нико отперјати неће!
Аљкавим нас је учинило време,
Ал' срца наша бодра су и храбра.
Сироти моји војници ми кажу
Да ће пре ноћи обућ рухо неба,
ИИ' ће скинут скупе капуте с Француза,
А њих ослободити ратне службе!
Ако то буде ‐ хоће ако бог да ‐
Откупнина ће бити брзо скупљена.
Хералде, труд свој уштеди и немој
За откупнину долазити више.
Хералде добри, неће они добити,
Кунем се, ништа сем ових зглобова,
А ако и њих добију онакве
Какве ћу им оставити, то ће
Им врло мало користи; тако
Заповеднику врховном реци.
МОНТЏОЈ. Хоћу, краљу Хенри, збогом.
Више ти
Никада нечеш чути хералда.
(Оде.)
К ХЕНРИ. Ја мислим да ћеш опет амо доћи
Рад' откупнине неке.
(Долази ЈОРКј
ЈОРК Господару,
На коленима вас понизно молим
Да претходницу ја водим.
КРАЉХЕНРИ. Водије,
Храбри мој Јорче! Борци од мегдана,
Напред! Бог дели судбу овог дана!
(Оду.)

СЦЕНА ЧЕТВРТА

Бојиште.

(Узбуна. Окршаји. Долазе ПИШТОЉ,
ФРАНЦУСКИВОЈНИК и ДЕЧАК)

ПИШТОЉ. Предај се, псето!
ФРАНЦУСКИ ВОЈНИК Је пенсе qуе воус
етес ле гентилхомме де бонне qуалите.
ПИШТОЉ. Квалитетом ме зовеш, ниткове, об‐
јасни! Јеси ли ти племић?
Како ти је име? Реци.
ФРАНЦУСКИ ВОЈНИК О сеигнеур Диеул
ПИШТОЉ. О, сињор Дју треба да је племић.
Речи моје схвати, о сињоре Дју,
И утуви, сињоре Дју, умрећеш
На врху мача мог, сем ако ми,
Сињоре, даш изванредну откупнину.
ФРАНЦУСКИ ВОЈНИК О, пренез мисерицор‐
де! Аyез питие де мои!
ПИШТОЉ. То ти помоћи ништа неће; мораш
Ми, сењоре, дати хиљаде талира;
Или ћу ти препонку извући
Кроз гушу у капима крви црвене.
ФРАНЦУСКИ ВОЈНИК Ест‐ил импоссибле
д'есхаппер ла форце де тон брас?
ПИШТОЉ. Шта псето!
Ти проклети и похотљиви брдски
ЈарЧе, шта ми то нудиш сад?
ФРАНЦУСКТ ВОЈНИК О пардоннез‐мои!
ПИШТОЉ. Зар мени ти то? О новцу ми ништа
Не кажеш! Овамо ходи, дечаче!
Питај овог роба на француском
Нека каже како му је име.
ДЕЧАК Ецоутез: цоммент етес‐воус аппелле?
ФРАНЦУСКТ ВОЈНИК Монсиеур ле Фер.
ДЕЧАК Он каже да се зове господин Фер.
ПИШТОЉ. Господин Фер! Уферићу ја њега,
уфркестићу ја њега; отфикарићу му главу. Пре‐
веди му све то на француски.
ДЕЧАК Не знам како се каже француски:
уферићу и уфркестићу.
ПИШТОЉ. Кажи му да се спреми, јер хоћу да
му пресечем гркљан.
ФРАНЦУСКИВОЈНИК Qуе дит‐ил, монсиеур?
ДЕЧАК // ме цомманде а воус дире qуе воус
фаитес воус прет; цар се солдат ици ест диспосе тоут
а цетте хеуре де цоупер вотре горге.
ПИШТОЉ. Гркљан ћу ти пресећи, вере ми,
Ако ми талира добрих не даш,
Ево, овим мачем ћу те исећл
ФРАНЦУСКТ ВОЈНИК 0,је воус супплие по‐
ур л' амоур де Диеу, ме пардоннер! Је суис
ле гентилхомме де бонне маисон: гардез ма
вие, ет је воус доннераи деуx центс ецус.
ПИШТОЉ. Шта су његове речи?
ДЕЧАК Он вас моли да му поклоните живот;
он је племић из добре куће, и за свпју отку‐
пнину даће вам две стотине талира.
ПИШТОЉ. Кажи му да ће се моја јарост
Стишати и да ћу талире примити.
ФРАНЦУСКИ ВОЈНИК Петит монсиеур, qуе
дит‐ил?
ДЕЧАК Енцоре qу'ил ест цонтре сон јуремент
де пардоннер ауцун присонниер; неанмоинс,по‐
ур лес ецус qуе воус л'авез промис, ил ест цонтент
де воус доннер ла либерте, ле францхисемент.
ФРАНЦУСКТ ВОЈНИК Сур мес геноуx је
воус донне милле ремерциментс; етје м'естиме
хеуреуx qуеје суис томбе ентре лес маинс д'ун
цхевалиер, је пенсе, ле плус браве, ваиллант, ет
трес дистингуе сеигнеур д'Англетерре.
ПИШТОЉ. Објасни, дечаче.
ДЕЧАК Он вам на коленима захваљује хи‐
љаду пута, и сматра себе срећним што је пао
у руке човека који је, као што он мисли, нај‐
храбрији, најврлији, и врло угледан енглески вел‐
можа.
ПИШТОЉ. Као што ја сисам крв, тако ћу
И извесну милост показати!
Хајде за мном!
(ПИШТОЉ и ФРАНЦУСКИ ВОЈНИК оду.)
ДЕЧАК Суивез‐воус ле гранд цапитаине. Ни‐
кад раније нисам знао да тако плашљиво срце
може да има тако громак глас; али, истина је
изрека да "празан суд најгласније одјекује".
Бардолф и Ним имали су десет пута више хра‐
брости него овај дрекави ђаво из старих ко‐
мада, коме свако може да подсеца нокте
дрвеном камом. А они су оба обешени; па и
он би био да се усудио да изврши икакву смелу
крађу. Морам остати са слугама и пртљагом
нашег логора; Французи би лако могли да нас
поубијају и однесу пртљаг када би знали да га
нико не чува сем дечака.
(Оде.)

СЦЕНА ПЕТА

Други део бојишта.

(Долазе ВРХОВНИ ЗАПОВЕДНИК, ОРЛЕАН, БУРБОН, ДОФЕН и РАМБУР; ВРХОВНИ ЗАПОВЕДНИК О диабле!

ОРЛЕАН. О Сеигнеур! Ле јоур ест перду! Тоут ест перду! ДОФЕН. Морт де ма вие\ Све је у пометњи, све! Прекор и вечита срамота седе Ругајући се у перјаницама Нашим. Да зле судбе! Не бежите! (Кратка узбуна.) ВРХ. ЗАП.: Сви су редови разбијени нам! ДОФЕН. О вечита је ово срамота! Прободимо се мачевима својим! Зар то бедници за које се кладисмо? ОРЛЕАН. Је 1' то краљ коме за откупнину Изасланика свога посласмо? БУРБОН. Срамота то је, вечита срамота! Још једном хајд'мо, умримо у борби! Онај што неће за Бурбоном сад Нек' одавде иде! Нек' с капом У руци, као подал подводач, Он чува врата одаје, док роб, Не бољег соја но пас што је мој, Обешчашћава најлепшу ми кћер. ВРХ. ЗАП.: Да, неред који упропасти нас, Нека нам сада буде пријатељ! Хајд'мо да дамо сад животе своје! ОРЛЕАН. Још нас довољно живих има ту Да мноштвом својим сатремо Енглезе, Ако икакав повратимо ред. БУР.: Даво нек' носи ред сад! Идем у гужву: Нек' живот буде кратак, да срамота Не би била сувише дугачка. (Оду.)

СЦЕНА ШЕСТА

Други део бојишта.

(Узбуна. Долазе КРАЉ ХЕНРИ и
његова ПРАТЊА са ЗАРОБЉЕНИ‐
ЦИМА, ЕКСЕТЕР и ОСТАЛИ)

К ХЕНРИ. Земљаци храбри, добро учинисте.
Али све није урађено још;
Још се Французи на бојишту држе.
ЕКС.: Ваше величанство, војвода од Јорка
Поздравља вас!
КРАЉ ХЕНРИ. Је ли жив ујак мој?
Трипут га видех да у боју паде,
И борећи се три пута је уст'о;
Од шлема па до мамузе је био
Сав крвав.
ЕКСЕТЕР. У тој опреми ратник
Храбри сад лежи и поље богати;
А поред њега крвавога, ту је
Врли судруг његових часних рана,
Племенити гроф од Сафолка. Он
Први је умро; а Јорк, сав рањав,
Приђе му, где је лежао у крви,
За браду њега узе и пољуби
Му ране дубоке на крвавом лицу,
И тад повика: "Чекај, мој рођаче!
Заједно душе к небу ће нам ићл
Чекај и моју душу, па нек' лете
Заједно к'о што на овом пољу славе
Заједно бесмо у нашем витештву!"
На ове речи приђох бодрећи га.
Он се насмеши и пружи ми руку,
Слабо је стеже, па ми онда рече:
"Мили лорде, изрази моју оданост
Мом суверену." Затим се окрете,
Пребаци преко Сафолковог врата
Руку и усне пољуби му; тако,
Ожењен смрћу, запечати крвљу
Завет љубави своје племените.
Тај дирљив начин натера ми сузе,
Које сам хтео зауставити, али
Немадох више мужевности, јер ме
Свлада осетљивост женска, наслеђена
Од мајке, те се препустих сузама.
К ХЕНРИ. Не кривим те, јер ја, слушајући тебе,
Борим се да ми замагљене очи
Сузе не пролију. Али чујте!
(Узбуна.)
Каква је то сад узбуна нова?
Французи су своје појачали чете,
И зато нека сваки војник поубјја
Своје заробљенике! Пренесите
Наредбу.

СЦЕНА СЕДМА

Други део бојишта.

(Долазе ФЛУЕЛИН и ГАВЕР)

ФЛУЕЛИН. Поубијали су дечаке и разнели пр‐
тљаги То је сасвим противно ратном праву.
Гори пример безочног нитковлука не би се
могао пружити; кажи по савести, је ли тако?
ГАВЕР. Извесно је да ниједан дечак није
остао жив. Кукавички ниткови, који су побегли
из битке, извршили су то клање; а такође су што
спалили што разнели све што је било у краљевом
шатору; и зато је краљ сасвим оправдано на‐
редио да сваки војник закоље свог заробље‐
ника. О, диван је то краљ!
ФЛУЕЛИН. Да, рођен је у Монмауту, капе‐
тане Гавере. А како се зове град у коме је
рођен Александар Грдни?
ГАВЕР. Александар Велики.
ФЛУЕЛИН. Па зар, молим вас, грдан није ве‐
лик? Грдан или велики, или моћан, или огроман,
или великодушан ‐ све се то своди на исто, само
што је мало друкчље речено.
ГАВЕР. Мислим да је Александар Велики ро‐
ђен у Македону; његов отац се звао Филип
Македонски, колико ја знам.
ФЛУЕЛИН. Мислим да је Александар заиста ро‐
ђен у Македону. Кажем ти, капетане, ако по‐
гледаш у мапе света, јамчим ти да ћеш наћи, ако
будеш поредио да су, знаш, положај Македона и
Монмаута сасвим сличнл Кроз Македон протиче
река, а и кроз Монмаут протиче река. Река се
у Монмауту зове Вај; али име оне друге реке
је ван моје памети; али то није важно, оне су
сличне као што је мпј прст сличан моме прсту, и
има семги у обема. Ако добро размотриш
Александров живот, онда, после њега, живот
Хенрга од Монмаута изгледа прилично добро;
јер постоје извесне паралеле у свима стварима
Александар ‐ бог зна, а и ти знаш ‐ у своме бесу,
у својој помами, у свом гневу, у својој љутини,
у својој ћудљивости, у свом незадо‐вољству и у
свом негодовању, а и напит у мозгу, убио је
знаш, у пићу‐ и гневу, свога најбољег пријатеља
Клејта.
ГАВЕР Наш крах" није сличан њему у томе; он
никад није убио ниједног од својих пријатеља.
ФЛУЕЛИН. Пази добро сад, то није лепо узи‐
мати причу из мојих уста пре него што је саста‐
вјјена и савршена. Ја говорим с употребом
поређења и паралела. Као што је Александар,
при пићу, убио свог пријатеља Клејта, тако је
Хенри од Монмаута, при здравој памети и
сасвим трезвен, отерао оног дебелог витеза с
великим фатираним грудњаком, који је био пун
шале, подсмеха, поруге и трикова; заборавио
сам му име.
ГАВЕР. Сер Џон Фалстаф.
ФЛУЕЛИН. Он је тај. Кажем ти, добри људи се
рађају у Монмауту.
ГАВЕР. Ево долази његово величанство. •
(Узбуна. Долазе КРАЉ ХЕНРИ и
БУРБОН са ЗАРОБЉЕНИЦИМА;
ВОРИК, ГЛОСТЕР, ЕКСЕТЕР
и ДРУГИ. Трубе.)
К ХЕНРИ. Откако дођох у Француску, нисам
Никако био љут до овог часа.
Узми трубача, хералде, одјаши
До коњаника на ономе брду.
Ако ће и даље да се боре с нама,
Нек' дођу, или нек' поље напусте;
Мрски су нашим очима. Но, ако
Неће ни једно ни друго, ми ћемо
Доћи к њима и натерати их
Да одјуре брзо к'о камење што су
Асирци стари бацали из праћке.
И заклаћемо оне што су код нас,
И ниједан од њих кога заробимо
Неће нашу милост осетити.
Иди и тако Французима кажи.
(Долази МОНТЏОЈ)
ЕКСЕТЕР. Ево долази француски хералд,
Мој краљу.
ГЛОСТЕР. Понизније гледа него пре.
К ХЕНРИ. Шта сад! Ста значи то сад, хералде?
Знаш да сам одредио своје кости
За откупнину? Да 1' долазиш по њу?
МОНТЏОЈ. Великикраљу, долазим да молим
Да смемо проћи кроз крваво поље,
Да бисмо своје мртве сахранили,
Да одвојимо племство од сељака.
Јер, авај, много ту кнежева лежи,
У најамничкој крви огрезли;
А простаци наши своје удове
Сељачке купају у крви кнежева.
И рањени кнежевски коњи, крвљу
Обливени, у својој дивљој помами,
Ритају се на своје господаре
И убијају их по други пут.
О, допустите нам, велики краљу,
Да бојиште прегледамо мирно
И сахранимо наше погинуле!
КРАЉ ХЕНРИ. Истину да ти кажем, хералде,
Ја не знам да 1' је наш дан или није;
Јер још се многи ваши коњаници
На томе пољу појављују трком.
МОНТЏОЈ. Дан је ваш.
КРАЉ ХЕНРИ. На том нек' је Богу хвала.
А не нашој снази! Како се зове
Онај замак тамо?
МОНТЏОЈ. Зову га Аженкур.
КРАЉ ХЕНРИ. Онда ћемо ово бојно поље
Назвати Анженкурско; на њему је
Битка добијена на Криспинов дан.
ФЛУЕЛИН. Ваш славни чукундед, допустите ми
да кажем, и брат вашег деде Едвард, велики Црни
Кнез од Велса, као што сам читао у хроникама,
били су врло храбру битку овде у Француској.
КРАЉ ХЕНРИ. Јесу, Флуелине.
ФЛУЕЛИН. Истину кажете, ваше величанство.
Ако се ваше величанство сећа, Велшани су се
добро показали у оном врту где расте пра‐
зилук, тада су своје монмаутске капе били
закитили празилуком. Празилук је, као Што ваше
величанство зна, и до садашњег часа остао
частан знак ратничке службе; иверујем да ваше
величанство не презире да носи празилук на дан
Св. Давида.
К ХЕНРИ. Носим га као славну успомену.
Јер ја сам Велшанин, знаш, земљаче.
ФЛУЕЛИН. Сва вода Ваја не би могла да
испере велшку крв вашег величанства из вашег
тела, то вам могу рећи. Бог је благословио и
ћувао докле год је она у вољи његове милости.
КРАЉ ХЕНРИ. Хвала, мој добри земљаче.
ФЛУЕЛИН. Исуса ми, ја сам земљак вашег
величанства, не кријем то ни од кога; признаћу
то пред целим светом. Не морам да се стидим
вашег величанства, хвала богу, докле год је
ваше величанство поштен човек.
(Долази ВИЉАМС)
К ХЕНРИ. Бог ми помогао да такав останем.
Наши хералди идите са њим.
Донесите ми тачан извештај.
О броју погинулих обе војске.
Зовите оног човека овамо.
(ХЕРАЛДИ одлазе с МОНТЏОЈЕМ)
ЕКСЕТЕР. Војниче, мораш доћи краљу.
КРАЉ ХЕНРИ. Војниче, зашто носиш ту ру‐
кавицу на капи?
ВИЉАМС. Нека ми опрости ваше величанство,
она је залога једнога с којим треба да се
борим ако је у животу.
КРАЉ ХЕНРИ. Је ли он Енглез?
ВИЉАМС. Да опрости ваше величанство, он је
нитков који се разметао преда мном синоћ.
Заклео сам се, ако он остане у животу и ако
се икад усуди да ми тражи ову рукавицу, да ћу
га ошамарити; или ако видим своју рукавицу на
његовој капи, за коју се заклео да ће је као
што је он војник, носити ако остане жив, да ћу
га жестоко ударити.
К ХЕНРИ. Шта мислите ви, капетане Флуелине?
Је ли згодно да овај војник одржи своју заклетву?
ФЛУЕЛИН. По мојој савести, он је, да прости
ваше величанство, кукавица и нитков ако је не
одржи.
К ХЕНРИ. Мождаје његов непријатељ врло велик
племић, тако високог ранга да му част не до‐
пушта да прихвати изазивање обичног војника.
ФЛУЕЛИН. Чак и ако му је непрб'атељ исто
тако добар племић као ђаво, као Луцифер или
Белзебуб, нужно је, ваша милости, да он одржи
свој завет и заклетву. Ако је он кривоклетник,
видите, онда је, по мојој савести, исто тако
сигурно да је он у погледу поштења преиспољ‐
на хуља и безобразан нитков, као што је сигур‐
но да је његова ципела газила по божјем тлу и
земљи.
КРАЉ ХЕНРИ. Онда одржи своју заклетву,
момче, кад се будеш срео с тим човеком.
ВИЉАМС. И хоћу, мој господару, живота ми.
КРАЉ ХЕНРИ. Под ким служиш?
ВИЉАМС. Под капетаном Гавером, мој гор
сподару.
ФЛУЕЛИН. Гавер је добар капетан, има ве‐
лико знање и много је читао о ратовима.
К ХЕНРИ. Зови га овамо к мени, војниче.
ВИЉАМС. Хоћу, мој господару.
(Оде.)
КРАЉХЕНРИ. Слушај, Флуелине, носи овај дар
мене ради и забоди га у своју капу. Кад смо
Алансон и ја били пали на земљу, отргао сам
му ову рукавицу с његовог шлема; онај који
буде затражио ово, пријатељ је Алансонов и
непрјјатељ наше личности; ако га сретнеш, уха‐
пси га ако ме волиш.
ФЛУЕЛИН. ВаСе милост ми чини највећу част
коју ваши поданици могу да пожеле у свом
срцу. Радоваћу се да видим тог човека, тог
двоношца кога ће увредити што носим ову ру‐
кавицу, то је све; и биће довољно да га видим
само једанпут; молим Бога да га видим.
КРАЉ ХЕНРИ. Познајеш ли ти Гавера?
ФЛУЕЛИН. Он је мој драг пријатељ, господару.
КРАЉ ХЕНРИ. Молим те, иди потражи га и
доведи у мој шатор.
ФЛУЕЛИН. Довешћу га.
(Оде.)
К ХЕНРИ. Лорде Ворвиче и брате Глостере,
Идите за њим устопице сад,
Јер рукавица, коју сам му дао
Као дар, може да му донесе шамар;
Впјникова је; и, по погодби,
Ја треба да је носим. За њим брзо,
Ворвиче. Ако војник га удари,
Као што сурово му држање
Говори да заиста и хоће,
Несрећа нека изненадна може
Из тога нићи, јер знам, Флуелин је
Храбар и пргав, запаљив к'о барут,
Брз је и готов на одмазду он.
Иди и гледај да се не деси
Зло из незнања ил' плахе воље,
Али хајдемо скупа, биће боље!
(Оду.)

СЦЕНА ОСМА

Пред шатором краља Хенрија.

(Долазе ГАВЕР и ВИЉАМС)
ВИЉАМС. Јамчим да те зове што хоће да те
повитежи, капетане.
(Долази ФЛУЕЛИН)

ФЛУЕЛИН. Нека буде божја воља, капетане,
молим те иди одмах краљу; чека те можда
већа срећа него што ти у свом незнању и слутиш.
ВИЉАМС. Господине, је ли вам позната ова
рукавица?
ФЛУЕЛИН. Да ли ми је позната рукавица!
Знам да је рукавица рукавица.
ВИЉАМС. Ја познајем ову; и овако је за‐
хтевам.
(Ударига.)
ФЛУЕЛИН. Д6 врага! Нема безочнијег издај‐
ника од тебе у целом свету, па ни у Француској
и Енглеској.
ГАВЕР. Шта је сад, господине! Ти хуљо!
ВИЉАМС. Мислиш ли ти да сам ја кривоклетник?
ФЛУЕЛИН. Одступи, капетане Гавере; даћу
издаји заслужену плату, јамчим ти.
ВИЉАМС. Ја нисам издајник.
ФЛУЕЛИН. Лаж ти је у грлу. Наређујем ти, у
име његовог величанства, да га ухапсиш; он
је пријатељ војводе Алансона.
(Долазе ВОРВИК и ГЛОСТЕРј
ВОРВИК Шта је, шта је? Шта се десило?
ФЛУЕЛИН. Мој лорде Ворвиче, овде је, хвала
богу на томе, обелодањена таква кужна из‐
даја какву само можете пожелети летњега да‐
на. Ево његовог величанства.
(Долазе КРАЉ ХЕНРИ и ЕКСЕТЕР)
КРАЉ ХЕНРИ. Шта је? Шта се десило?
ФЛУ.: Мој господару, овде је нитков и издајник
који је, ваша милости, ударио рукавицу коју је ваше
величанство отргло са шлема Алансона.
ВИЉАМС. Мој господару, ово је била моја ру‐
кавица; ево њене парњаке; и онај коме сам је
дао у замену обећао је да је носи на својој
капи; а ја сам обећао да га ударим ако то уради.
Срео сам овог човека с мојом рукавицом на
његовој капи, и одржао сам своју реч.
ФЛУЕЛИН. Да прости ваше величанство, ето видите
какав је безочан, неваљао, бедан, вашљив нитков
он. Надам се да ће ми ваше величанство бити
сведок и посведочити и потврдити да је ово
Алансонова рукавица коју ми је дало ваше вели‐
чанство; сад по вашој савести!
КРАЉ ХЕНРИ. Дај ми ту рукавицу, војниче;
погледај, ево њене парњаке. Ја сам заиста
тај кога си обећао да удариш; али ти си ми дао
најгоре услове.
ФЛУЕЛИН. Допустите ми, ваше величанство, да
кажем да његов врат треба да одговара за то
ако постоји икакав ратни закон на свету.
К ХЕНРИ. Како ми можеш пружити задовољење?
ВИЉАМС. Све увреде, мој господару, долазе
од срца, а од мога никад није ниједна дошла
која би могла увредити ваше величанство.
КРАЉ ХЕНРИ. Ти си грдио нас.
ВИЉАМС. Ваше величанство није дошло као што
је; ви сте се појавили мени само као обичан
човек; докази за то су ноћ, ваше рухо и ваша
униженост; а шта је ваша висост поднела у том
виду, молим вас, сматрајте својом властитом
кривицом, а не мојом; јер да сте ви били оно
што сам ја мислио да сте, онда никакве увреде
не би било за вас с моје стране; стога молим
вашу висост да ми опрости.
КПвАЉ ХЕНРИ. Ево, стриче Ексетере, ову
Рукавицу напуни крунама и
Дај је човеку том. Узми је, човече,
И носи је, као част, на капи својој
Док је не затражим. Дај му круне.
И, капетане Флуелине, ти се
Мораш искрено спријатељити с њим.
ФЛУЕЛИН. Тако ми овога дана и ове све‐
тлости, тај човек има довољно храбрости у свом
срцу. Чекај, ево ти дванаест пенија за тебе, и
молим те да служиш Богу и да се чуваш од свађа,
препирки, зађевица и гложења, јамчим ти да ће
то бити боље за тебе.
ВДУАМС. Не треба ми никакав новац од тебе.
ФЛУЕЛИН. Нудим ти га од добре воље. Могу
ти рећл да ће ти послужити да оправиш своју обућу.
Узми, зашто си тако стидљив? Твоја обућа није
тако добра; а ово је добар шилинг, јамчим ти;
ако не би био, дао бих ти други.
(Долази ЕНГЛЕСКИ ХЕРАЛД)
К ХЕНРИ. Хералде, јесу ли мртви избројани?
ХЕРАЛД. Овдејеброј погубљених Француза.
(Даје му хартију.)
К ХЕНРИ. Који су важни заробљеници, стриче?
ЕКСЕТЕР. Карло, војвода од Орлеана,
Краљев нећак; Џон, војвода бурбонски
И лорд Бусикалт; а од осталих
Војвода, барона, витезова
И нижих племића, пуних петнаест
Стотина, осим обичних људи.
К ХЕНРИ. Ова белешка каже: на бојишту
Десет хиљада Француза је пало.
Од принчева и од племића са грбом
Тамо је мртвих сто двадесет шест.
А поред њих је од витезова
И нижег племства и храбре господе
Осам хиљада четири стотине,
Од којих је јуче пет стотина
Повитежено. И тако од тих
Десет хиљада које изгубише,
Најамника је само шесн'ест стотина.
Остали су сви: кнежеви, барони,
И витезови, сеоско племство
И остала господа ранга висока.
Ево имена њихових племића
Који сад леже мртви: ту је Карло
Делабрет, он је заповедник главни
Француске; Жак од Шатијона, адмирал;
И старешина стрелаца лорд Рамбур;
Па Гвишар, дофен, господар Француске;
И Џон, војвода од Алансона;
Антони, војвода од Брабана,
Брат бургундског војводе;
Уз то и Едвард, војвода од Бара;
Грофови храбри: Цранпре и Руси,
Фоканбриџ, Фуа, Бомон и Марл,
Водмон и Лестрал. Ту здружени смрћу!
А где је и број палих Енглеза?
(ХЕРАЛД му даје другу хартију.)
Војвода од Јорка, гроф од Софолка,
И витез Ричард Кетли, Деви Гам,
Племић; и нико други од имена.
Од свих осталих људи само двадесет
И пет. 0 боже, рука је твоја
Онамо била; и не нама, већ
Твојој руци приписујемо све!
Кад се икад раније десило,
Без ратног лукавства, у отвореном
И једноставном ратном сукобу,
Да једна страна изгуби тако
Много, а друга тако мало. Ова
Победа није, боже, ничија
Сем твоја само!
ЕКСЕТЕР. То је чудесно!
КРАЉ ХЕНРИ. Хајдемо у село у поворци,
И објавите војсци да је смрт
Хвалити се овим и одузимати
Хвалу која само Богу припада.
ФЛУЕЛИН. Јели законито, молимвашевеличан‐
ство, рећи колико је погубљено?
КРАЉ ХЕНРИ. Да, капетане, али са овим
Признајем да се Бог борио за нас.
ФЛУ.: Да, савестими, учинио намје велико добро.
КРАЉ ХЕНРИ. Извршимо све свете обреде.
Нека се птпевају Нон нобис и
Те Деум; нек' се мртви сахране
Као хришћани. А затим за Кале,
И Енглеску, где нисмо никад раније
Из Француске стигли победоносније!
(Оду.)

ПЕТИ ЧИН

(Улази ХОР)

ХОР. Допустите ми да подсетим оне
Који још причу прочитали нису,
А оне што су ја понизно молим
Да нам опросте начин на који смо
Поступили с временом и бројем
И стварним током збивања, јер их је
И немогуће представити овде
У величини њиховој огромној.
Ми сад пратимо краља у Кале:
Тамо је виђен. А сад га пратите
Ви са крилатим мислима вашим
Преко мора. Гле, обала Енглеске
Преплављена је бујицом Ијуди,
Деце и иена, који поклицима
И пљескањем хучно надмашују море,
Које, к'о моћан претходник, испред
Краља припрема пролаз за њега.
Сад се на копно искрцава он;
И гле, свечано иде за Лондон.
Вашом брзом мишљу сад га моиете
На Блакиту замислити, где га
Лордови моле да се испред њега
Пронесу кроз град улубљени шлем
И искрзани његов мач. Ал' то он
Одбија, нећејер у себи нема
Таштине нити охолости; сматра
Да ни трофеји ни знаци победе
Не припадају њему него Богу.
А сад видите у брзој ковачници
Мисли како Лондон шаље све своје.
Председник и сви одборници, у
Најбољој опреми, к'о сенатори
Древнога Рима, са плебејцима
У ројевима за њиховим стопама,
Одлазе и доводе у град свог
Победоносног Цезара. Поменућу
Мање ваину, ал' иељену могућност:
Кад би војсковођа царице нам драге
• К'о што ће некад и доћи моида ‐
До&'о из Ирске, доносећи буну
На врху мача, кол'ко Ијуди тад
Напустило би овај мирни град,
С добродошлицом да га дочекају!
Много више Ијуди, са разлогом бољим,
Хенрија краља дочекује сад.
Сада је Хенри у Лондону, јер су
Французи још сметени поразом.
Цар долази у име Француске,
Да посредује за мир. А сад ћемо
Изоставити догадаје све
Што пре повратка Хенријева бише.
У Француску морамо с њим, зато ето
Одглумих време и назвах га прошлост.
Сад морамо све остало скратити
И мисли наше у Француску вратити.
(Оде.)

СЦЕНА ПРВА

Француска. Енглески логор.

(Долазе ФЛУЕЛИН и ГАВЕР.)

ГАВЕР. Да, тако је. Али зашто носите празилук
данас? Дан светог Давида је прошао.
ФЛУЕЛИН. Има прилика и узрока зашто и због
чега у свим стварима. Рећи ћу вам, као свом
пријатељу, капетане Гавере. Неваљали, шугави,
просјачки, вашљиви, хвалисави нитков ‐ Пиштољ ‐
за кога ви, само ви, и цео свет знате да није
ништа бољи од човека без икаквих заслуга, ви‐
дите, пришао ми је и донео ми хлеба и соли јуче
и рекао ми да поједем свој празилук. То је
било у месту где нисам могао заподенути
никакву кавгу с њим; али ћу бити тако смео
да носим празилук на својој капи док га опет
не видим, а онда ћу му малчице показати шта
ми је у мојим жељама.
(Долази ПИШТОЉ)
ГАВЕР. Гле ево га долази, шепурав као ћуран.
ФЛУЕЛИН. Није ни од какве важности његово
шепурење и његово ћуранство. Бог те бла‐
гословио, древни Пиштоље! Ти шугави, вашљиви
ниткове, Бог те благословио!
ПИШТОЉ. Ха! Јесили луд! Хоћеш ли, хуљо подла,
Да ти пресечем Паркин конац кобни?
Иди! Гадим се на мирис празилука.
ФЛУЕЛИН. Преклињем те срдачно, шугави, ва‐
шљиви ниткове, да на моје жеље, моје захтеве,
моје молбе поједеш, ево погледај, овај празилук;
зато, етовидиш, штоганеволишиштонепрн'атвојим
осећањима и твојим апетитима и твојим варењи‐
ма, желео бих да га ти једеш.
ПИШТОЉ. Ни за Кадваладра и све његове козе.
ФЛУЕЛИН. Ево ти једне козе. (Удари га.) Хо‐
ћеш ли бити тако добар, шугави ниткове, да га
једеш?
ПИШТОЉ. Подла хуљо, умрећеш.
ФЛУЕЛИН. Кажеш истину, шугави ниткове, кад
буде била божја воља. Али, у међувремену
желећу да живиш и да једеш своју храну; хајде,
ево ти соса уз њу. (Удари га.) Назвао си ме
јуче газдом голог крша, али ја ћу од тебе данас
направити сиромашног газду. Молим те, навали;
ако можеш да се ругаш празилуку, можеш и да
једеш празилук.
ГАВЕР. Доста, капетане, ви сте га ошамутили.
ФЛУ.: Кажем, натераћуга дапоједе део мога
празилука, или ћу га лупати по ћупи четири дана.
Гризи, молим те; празилук је добар за твоју
сирову рану и твоју проклету разметљивост.
ПИШТОЉ. Морам ли гристи?
ФЛУЕЛИН. Да, сигурно, и ван сумње, и нео‐
спорно и недвосмислено.
ПИШТОЉ. Овога ми празилука, грозно ћу се
осветити. Ја једем и једем, кунем се ‐
ФЛУЕЛИН. Једи, молим те. Хоћеш ли још соса
са празилуком? Нема довољно празилука за
заклетву.
ПИШТОЉ. Умири своју буџу; видиш да једем.
ФЛУЕЛИН. Много добра теби, шугави ниткове,
од срца. Не, молим те, не бацај ништа; спољна
\јуска је добра за твоју испребијану уобра‐
женост. Кад будеш имао прилику да видиш пра‐
зилук после овога, молим те, не ругај му се;
то је све.
ПИШТОЉ. Добро.
ФЛУЕЛИН. Да, празилук је добар. Узми, ево
ти новчић од четири пенија да излечиш своју ћупу.
ПИШТОЉ. Мени новчић!
ФЛУЕЛИН. Да, заиста, ваистину, узећеш га; или
ћеш појести други празилук који имам у џепу.
ПИШТОЉ. Примам твој новчић као капару за
освету.
ФЛУЕЛИН. Ако ти ишта дугујем, платићу ти у
батинама. Бићеш дрвар и нећеш куповати ништа
од мене сем батина. Збогом, и држи се, и излечи
своју ћупу.
(Оде.)
ПИШТОЉ. Сав ће се пакао покренути због
овога.
ГАВЕР. Којешта. Ти си притворан, плашљив ни‐
тков. Ругаш се једној старој традицији, која је
потекла из часног разлога и постала значајан
спомен некадашњег херојства, а не усуђујеш
се да своје речи потврдиш делима! Видео сам
те двапут или трипут да се ругаш и подсмеваш
томе господину. Мислио си, зато што он говори
енглески на велшки начин, да стога не уме да
рукује енглеском батином, али си увидео да
није тако. Нека те ова велика казна научи
добром енглеском понашању. Збогом!
(Оде.)
ПИШТОЉ. Је ли ми срећа неверница сад?
Вест имам да је Доли ми умрла
У болници за венеричне болести;
Без уточишта остао сам ја.
Старим, и из мојих уморних удова
Батинама је истерана част.
Па подводач ћу постати, и бићу
Увек склон кесароштву брзом руком.
У Енглеску ћу искрасти се, да
Тамо крадем. Ставићу фластере
Да њима покријем ове бразготине
Од батина и заклињаћу се
Да сам у галском рату их добио.
(Оде.)

СЦЕНА ДРУГА

Труа у Шампањи. Одаја у дворцу
француског краља.

(Улазе, на једна врата: КРАЉ ХЕНРИ,
ЕКСЕТЕР, БЕДФОРД, ГЛОСТЕР,
ВОРВИК, ВЕСТМОРЛАНД и ДРУГИ
ЛОРДОВТ, а на друга: ФРАНЦУСКИ
КРАЉ, КРАЉИЦА ИЗАБЕЛА,
ПРИНЦЕЗА КАТАРИНА, АЛИС и ДРУГЕ
ДАМЕ, ВОЈВОДА ОД БУРГУНДИЈЕ
и ЊЕГОВА ПРАТЊА)

К ХЕНРИ. Мир скупу где се закључује мир!
Брату Французу и сестри нашој
Желимо здравље и пресрећан дан.
Радост и лепе жеље нашој дивној
Катарини, краљевској рођаци.
Као огранка и члана краљевске
Породице, који је удесио овај скуп,
Вас, војводо од Бургундије, поздрављам.
Француски кнежеви и велможе,
Добро здравље желим свима!
ФРАНЦУСКИ КРАЉ. Врло
Радосни смо што вас видимо, наш врли
Брате; добро нам дошли; а такође
И сви ви, принчеви Енглеске.
КРАЉИЦА ИЗАБЕЛА. Нека
Тако буде срећан исход, брате,
Овога доброг дана и високог скупа,
Како се ми радујемо што вам сад
Видимо очи које досад за
Француску беху громови и муње.
Надам се да су отров изгубиле
И да ће овај дан жалости све
И раздоре у љубав да претвори.
К ХЕНРИ. Дошли смо да томе амин рекнемо.
КРАЉИЦАИЗАБЕЛА. Принчеви Енглеске,
поздрављам вас све.
ВОЈВ. ОД БУРГУНДИЈЕ. Моја дужност
према вама двојици
Из подједнаке љубави потиче,
Велики наши краљеви Француске
И Енглеске! Да сам трудио се ја,
Како најбоље и могу и умем,
Да узвишена величанства ваша
Доведем на скуп и на договор,
И ви, два моћна краља, можете
Најбоље ово посведочити.
Пошто сам својим трудом успео
Да, окренути лицем к лицу ви,
И гледајући један другога
У очи, измењате поздраве,
Није зазорно ако питам пред
Овим краљевским скупом: каква је
То сметња или препрека што
Сироти и измрцварени мир,
Дадиља уметности и обиља,
И радосних рођења, не диже
Свој дивни лик у овом најбољем
Врху света, у плодној Француској?
Вај! Он је одвећ дуго изгнан
Из Француске, и сви плодови њеног
Земљоделства у гомилама леже
И труле у свом властитом обиљу.
Њена лоза, весела бодриља срца,
Сада умире неорезана;
Њене живице, са гранама равно
Поткресаним и испреплетаним,
Слично сужњима обраслим у косу
Сада пружају неједнаке гране;
У ораницама јој незасејаним
Укоренили су се утринац,
Кукута и бујна димњача, докле
Раоник рђа, који би требало
Да искорени такво дивље биље;
Равна ливада, на којој су некад
Лепо расле пегаве јаглике.
Крвара и детелина зелена,
Остављена без косе, непоправљена,
Запуштена, укоровила се у
Лености својој; ништа на њој нема
До мрског пољског зеља, суровог
Чичка, дивљег першуна, мечје шапе,
Те је лепоту изгубила своју
И сву корисност. И као што наши
Виногради, оранице, ливаде
И живице, остављени сами себи,
Подивљају, тако наше породице,
Ми и наша деца занемарили смо,
ИИ' не учимо, јер времена нема,
Науке које доликују нашој
Земљи и тако растемо к'о дивљаци,
Као што чине војници што не раде
Ништа, већ само мисле на крв. Сад се
Навикавамо на псовку, на суровост,
Аљкаво одевање и све остало
Што је некултурно. Да бисмо се
Вратили у пређашње добро стање,
Ви сте се сада сакупили овде.
И мој говор моли да се каже каква
Је то сметња због које добри мир
Не истерује те незгоде и не
Обасипа нас својим благословбм?
К ХЕНРИ. Војводо бургундски, ако бисте хтели
Мир, због чије одсутности су
Поникла несавршенства која
Поменусте, морате купити
Тај мир потпуним пристанком на све
Оправдане захтеве наше, а чије
Опште смернице и појединости
Имате у руци кратко изложене.
ВОЈВ. ОД БУРГУНДИЈЕ. Краљ их је чуо,
ал' одговор на њих
Још нам није дао.
КРАЉ ХЕНРИ. Па, ето, мир,
Који сте тако упорно тражили,
У његовом лежи одговору.
ФРАНЦУСКИ КРАЉ. Но, ја сам само
летимичним оком
Тачке мира прегледао. Нека
Изволи ваша милост одредити
Да из савета вашег неко опет
Заседа с нама, да бисмо са бољом
Пажњом поново размотрили захтев,
Па ћемо вама брзо дати наш
Усвојени, коначни договор.
КРАЉ ХЕНРИ. Хоћемо брате! Идите ви, стриче
Ексетере и брате Кларенсе,
И ти брате Глостере, ВорвиЧе
И Хантингдоне, идите с краљем:
А овлашћење да одобрите
ИИ' измените наше захтеве,
Како ваша мудрост буде сматрала
Најкориснијим за достојанство
Наше, дајем вам; па и нове ако
Додате, ми ћемо на то пристати.
Ви, лепа сестро, хоћете 1' с њима,
ИИ' с нама овде остати желите.
К ИЗАБЕЛА. Ићи ћу с њима, милостиви брате.
Може се десити да женски глас буде
Користан ако преговарачи
Упорни буду око ситница.
К ХЕНРИ. Ал' Катарина, рођака нам, нека
Остане с нама. Она је наш главни
Захтев у нашим тачкама важним.
КИЗАБЕЛА. Драге је воље остављамо вама.
(Одлазе сви сем КРАЉА ХЕНРИЈА,
КАТАРИНЕ и АЛИСЕ)
К ХЕНРИ. А сад, прекрасна Катарино наша,
Хоћеш ли благоизволети да
Ратника таквим речима научиш
Да у госпино ухо оне уђу
И да његову љубавну парницу
Оне пред њеним нежним срцем бране?
КАТАРИНА. Ваше височанство би ми се под‐
смевало, ја не могу да говорим ваш језик!
КРАЉ ХЕНРИ. О, лепа Катарино! Ако ћеш да
ме волиш искрено твојим француским срцем,
радоваћу се да те чујем да то признаш на твом
погрешном језику. Волиш ли ме, Като?
КАТАРИНА. Пардоннез‐мои, не знам шта
значи "волиш ли ме"?
КРАЉ ХЕНРИ. Зар у својој анђеоској на‐
ивности ни то не знаш, Като, па ти си анђео.
КАТАРИНА. Qуе дит‐ил? Qуеје суис семблабле
а ун анге?
АЛИС. Оуи, враимент, сауф вотре граце, аинси
дит‐ил.
КРАЉ ХЕНРИ. Рекао сам тако, мила Ката‐
рино, и не црвеним кад то тврдим.
КАТАРИНА. О бон Диеу! Лес лангуес дес
хоммес сонт плеинес де тромпериес.
КРАЉ ХЕНРИ. Шта каже лепотица? Да су је‐
зици пуни обмане?
АЛИС. Оуи; да су језици људи пуна обмана; то
каже принцеза.
КРАЉ ХЕНРИ. Принцеза боље зна енглески
него ви. Вере ми, Като, моје удварање је
згодно за твоје разумевање; мило ми је што
не знаш енглески савршено; јер, да знаш, сма‐
трала би ме за тако простог краља да би мислила
да сам продао свој мајур да купим краљев‐
ску круну. Не умем да говорим заобилазно
о љубави, те отворено кажем да те волим. Али,
ако тражиш да кажем ишта више сем да питам
волиш ли и ти мене, само ћеш ме збунити. Дај ми
свој одговор; тако ти вере, одговори ми, па да
се рукујемо у знак споразума. Ста кажеш,
госпо?
КАТАРИНА. Сауфвотре хоннеур, ја разумела
добро.
КРАЉ ХЕНРИ. Ето, ако тражиш од мене сти‐
хове, или да играм тебе ради, Като, онда ћеш
ме упропастити; за прво немам ни речи ни
ритамске мере, а за друго немам снаге за
одмерене кораке по мери ритма, мада имам
снаге у великој мери. Ако бих могао освојити
даму јаниџаесом или скакањем у седло с
оклопом на себи, надам се да се не хвалим,
брзо бих дошао до жене. Или, ако бих могао да
се песничим ради своје љубави, или да савладам
коња ради њене наклоности, могао бих да
лемам као месар и да седим чврсто на коњу
као мајмун, да никад не спаднем. Али, тако
ми бога, Като, не могу да изгледам снебивљив
нити да говорим беседнички са уздасима, а
нисам ни вешт у свечаним изјавама; само мо‐
гу да дам обичну заклетву, али и то чиним само
кад сам принуђен, но нико ме не може прину‐
дити даје прекршим. Ако можеш да волиш човека
овог кова, Като, чије је лице такво да га сунце
не може поружњати, који никад не гледа у
своје огледало из љубави према ономе што види
у њему, онда нека твоје око види у њему
оно што теби годи. Говорим ти као обичан рат‐
ник; ако ме можеш волети оваквог узми ме.
А ако не, рећи теби да ћу умрети ‐ тачно је;
али, због твоје нељубави, тако ми бога, нећу
умрети; мада те волим. Тако ти живота, мила
Като, узми човека једноставне постојаности,
чија верност није искована у новчиће у оптицају
међу дамама, па ће он бити исправан према
теби, јер нема дара да се удвара и на другим
местима. А ти људи бесконачног језика, који
помоћу стихова освоје наклоност жена, увек
нађу разлога и да их оставе. Ето, говорник је
само брбљивац; слик је само балада. Добра
нога падне, права леђа се погрбе, црна брада
оседи, коврџаста глава оћелави, лепо лице се
смежура, пуно око постане упало; али добро
срце, Като ‐ то је Сунце, па и Месец; или, тачније:
Сунце, а не Месец, јер сија светло и никад се не
мерија, већ се верно држи своје путање. Ако
хоцеш таквог човека, узми мене; узми мене,
па ћеш узети ратника; узми ратника, па ћеш узети
краља. Па шта кажеш онда на моју љубав? Го‐
вори, лепа моја, и то лепо за мене, молим те.
КАТАРИНА. Је ли могуће да ја волим не‐
прн'атеља Француске?
КРАЉ ХЕНРИ. Не, није могуће да ти волиш
непријатеља Француске, Като: али волећи мене,
волећеш пријатеља Француске, јер ја волим
Француску тако много да нећу да се раздво‐
јим ни са једним њеним селом; хоћу да је она
сва моја. А, Като, кад је Француска моја а
ја твој, онда је Француска твоја и ти си моја.
КАТАРИНА. То не разумела добро.
КРАЉ ХЕНРИ. Не, Като? Рећи ту ти то исто
на француском, који ће, сигуран сам, висити о
мом језику као скоро венчана жена о врату
свога мужа ‐ запињаће ми језик. Је qуанд сур
ле поссессион де Франце ет qуанд воус авез
ле поссессион де мои ‐ да видим, шта онда?
Нека ми је свети Денис у помоћи! ‐ донц вотре
естФранце, ет воус етес миенне. Исто ми је тако
лако, Като, освојити краљевину као говорити
много француски. Никад те нећу дирнути у срце
својим француским говором, њиме могу са‐
мо да учиним да ми се смејеш.
КАТАРИНА. Сауф вотре хоннеур, ле францаис
qуе воус парлез ил ест меиллеур qуе л'англаис
\еqуел је парле.
КРАЉ ХЕНРИ. Не, вере ми, није, Като. Али
твоје говорење мога језика и моје твога ‐
обоје је, мора се признати, погрешно, и то под‐
једнако. Али, Като, разумеш ли оволико ен‐
глески? Можеш ли ме волети?
КАТАРИНА. Не могу рећи.
КРАЉ ХЕНРИ. Може ли то нека од твојих
сусеткиња рећи, Като? Питаћу њих. Па, знам
да ме волиш. И вечерас, кад одеш у своју собу,
питаћеш ову дворкињу о мени. И знам, Като,
да ћеш јој кудити оно у мени које волиш својим
срцем. Али, добра Като, ругај ми се милостиво;
утолико пре, нежна принцезо, што те ја волим
свирепо. Ако икада будеш моја, Като ‐ а спа‐
соносна вера у мени каже ми да ћеш бити, пошто
сам те добио борбом ‐ мораћеш родити доброг
ратника. Зар нећемо ја и ти, под благословом
светог Дениса и светог Дорђа, створити дечака
пола Француза, пола Енглеза, који ће отићи у
Цариград и ухватити Турчина за браду? Нећемо
ли? Шта ти кажеш, мој лепи цвете?
КАТАРИНА. Не знамо то.
КРАЉ ХЕНРИ. Не. Па доцније ће се то знати,
а сад то треба обећати; само обећај сад, Като,
да ћеш се потрудити за француски део таквог
дечака, а што се тиче мог енглеског дела, осло‐
ни се на реч краља и момка. Шта одговараш
на то, ла плус белле Катхарине ду монде, мон
трес цхер ет дивине деессе?
КАТАРИНА. Ваше величанство, ваш погрешан
француски језик је довољан да обмане и нај‐
мудрију госпођицу Француске.
КРАЉ ХЕНРИ. Д6 врага с мојим погрешним
француским језиком! Части ми ‐ да кажем на
правом енглеском језику ‐ ја те волим, Като.
Али том чашћу не смем да се закунем да и
ти волиш мене; но, ипак моја крв почиње да
ми ласка да ме ти волиш упркос мом бедном
лику, немоћном да разнежи женско срце. Про‐
клето славољубље мог оца! Мислио је на гра‐
ђанске ратове кад ме је родио, и зато сам
створен са суровом спољашњошћу, с гвозде‐
ним изгледом, те кад дођем да се удварам
дамама, ја их уплашим. Али, вере ми, Като, што
будем старији, то ћу боље изгледати. Моја утеха
је да старост, тај смежурач лепоте, не може још
више поружњати моје лице: ти ме сад имаш, ако
ме имаш, у мом најгорем стању, али ти ћеш
ме имати, ако ме будеш имала, све бољег и
бољег. И зато реци ми, најлепша Катарина, хоћеш
ли да ме имаш? Престани да девојачки црвениш;
објави мисли свога срца са изгледом царице.
Узми ме за руку и реци: "Хенри Енглеске, ја
сам твоја." Чим том речи благословиш моје
ухо, гласно ћу ти рећи: "Енглеска је твоја, Ирска
је твоја, Француска је твоја и Хенри Планта‐
џенет је твој"; који је, мада то кажем пред
њим, добар човек, па био најбољи краљ или не
био. Хајде, дај ми тај одговор у неграматичној
песми, јер твој глас је песма, а твој енглески
језик је неграматичан; стога, краљице свега,
Катарино, кажи ми своју мисао погрешним ен‐
глеским језиком: хоћеш ли ме?
КАТАРИНА. То је како хтедне краљ, мој отац.
КРАЉ ХЕНРИ. Па, он ће то радо хтети, Като;
он ће се обрадовати томе.
КАТАРИНА. Онда ће то такође задовољити и ја.
КРАЉ ХЕНРИ. На то ти љубим руку и на‐
зивам те мојом краљицом.
КАТАРИНА. Лаиссез, мон сеигнеур, лаиссез, лаи‐
ссез! Мафои,је не веуxпоинт qуе воус абаиссиез
вотреграндеур, ен баисантламаин д'унесеигне‐
урие индигне сервитеур; еxцусез‐мои,је воус су‐
пплие, мон трес пуиссант сеигнеур.
К ХЕНРИ. Онда ћу ти пољубити усне, Като.
КАТАРИНА. Лес дамес ет демоиселлес, поур
етре баисеес девант леур ноцес, ил н'ест пас ла
цоутуме де Франце.
К ХЕНРИ. Госпођо мој тумачу, шта каже она?
АЛИС. Да то није обичај дама у Француска ‐
не знам како се то каже баисер на енглеском.
КРАЉ ХЕНРИ. Пољубити.
АЛИС. Ваше величанство ентендре плус беау
qуе мои.
КРАЉ ХЕНРИ. Није обичај код девојака у
Француској да се Ијубе пре него што се удају;
је ли то хтела да каже?
АЛИС. Оуи, враимент.
КРАЉ ХЕНРИ. О, Като! Лепи обичаји се кла‐
њају великим краљевима. Мила Като, тебе и
мене не може да спречи слаба препрека оби‐
Чаја једне земље; ми смо творци манира, Като.
И слобода која припада нашем краљевском
рангу запуши уста свим замералима, као што
ћу ја твоја зато што бране тај лепи обичај твоје
земље и одричу ми пољубац; стога, стрпљиво и
попустљиво. (Љубије.) Мађија је у твојим усна‐
ма, Като. Има више речитости у њиховом шећер‐
ном додиру него у језицима француског света;
и оне ће брже наговорити Хенрија Енглеске
него општа молба монарха. Ево долази твој
отац.
(Враћају се ФРАНЦУСК3 КРАЉ,
КРАЉИЦА и ФРАНЦУСКИ ЛОРДОВИ;
ВОЈВОДА ОД БУРГУНДИЈЕ,
ЕКСЕТЕР, ВЕСТМОРЛАНД
и ЕНГЛЕСКИ ЛОРДОВИ.;
ВОЈВ. ОД БУРГ.: Бог чувао ваше величанство!
Мој краљевски рођаче, учите ли вашу принцезу
енглески?
КРАЉ ХЕНРИ. Хтео бих да она сазна, мој
лепи рођаче, како је савршено волим; и казујем
јој то добрим енглеским језиком.
ВОЈВОДА ОД БУРГУНДИЈЕ. Није ли она
брза у схватању?
КРАЉ ХЕНРИ. Наш језик је џомбаст, ро‐
ђаче, а и моја нарав није глатка; те како ми
ни глас ни срце нису подесни за ласкање, не
могу да призовем дух љубави у њој тако да
се он појави у свом правом обличју.
ВОЈВОДА ОД БУРГУНДИЈЕ. Опростите,
отвореност моје шале којом ћу вам одговорити
на то. Ако хоћете да га призовете у њој,
морате направити круг; ако призовете дух љу‐
бави у њој у његовом правом обличју, он се
мора појавити го и слеп. Можете ли је онда
кривити, будући да је она девојка још румена
од девичанског руменила смерности, што не
допушта појављивање голог слепог дечака у
њеном голом бићу отворених очију? То би био,
мој господару, тежак услов за једну девојку
да га прихвати.
К ХЕНРИ. Па ипак, оне зажмуре и предају се
кад је љубав похотљива и наметљива.
ВОЈВОДА ОД БУРГУНДИЈЕ. Онда им се
опрашта, мој господару, кад не виде шта чине.
КРАЉ ХЕНРИ. Онда, мој добри лорде, нау‐
чите своју рођаку да пристане жмурећи.
ВОЈВОДА ОД БУРГУНДИЈЕ. Намигнућу
јој да пристане, мој господару, ако је ви нау‐
чите да схвати шта мислим; јер, девојке добро
одгајене и одгојене на топлоти су, слично му‐
шици на дан св. Бартоломеја, слепе иако имају
очи; и онда ће допустити грљење, на које раније
не би ни погледале.
КРАЉ ХЕНРИ. Та поука значи да морам
сачекати топло лето; и тако ћу ухватити мушицу,
вашу рођаку, у познијем делу лета, и она ће
тада морати бити слепа.
ВОЈВОДА ОД БУРГУНДИЈЕ. Као што је
љубав, мој господару, пре него што воли.
КРАЉ ХЕНРИ. Тако је. И ви можете, неки од
вас, захвалити љубави за моје слепило, јер не
могу да видим многе лепе француске градове
због једне лепе француске девојке која ми
стоји на путу.
ФРАНЦУСКИ КРАЉ. Да, краљу, ви их видите
у перспективи, видите градове претворене у де‐
војку; јер су они сви опасани девичанским зи‐
довима кроз које рат никад није ушао.
КРАЉ ХЕНРИ. Хоће ли Ката бити моја жена?
ФРАНЦУСКИ КРАЉ. Ако вам је у вољи.
К ХЕНРИ. Ја сам вољан ако ће ми она те
девичанске градове о којима говорите донети
у мираз. И тако ће девојка, која је стајала на
путу моје жеље, показати пут мојој вољи.
ФРАНЦУСКИКРАЉ. Пристали смо на разум‐
не услове.
К ХЕНРИ. Је ли тако, моји енглески лордови?
ВЕСТМ.: Краљ је пристао на све чланове.
Прво на оне у погледу кћерке
Његове, затим и на све остале,
И то у одређеном облику
У коме су предложени били.
ЕКСЕТЕР. Само још није потписао захтев ва‐
шег величанства да француски краљ, кад год
издаје повељу којом даје земљу или какву
титулу, мора поменути вашу висост у овом
облику и с овим додатком на француском је‐
зику: Нотре трес цхер филс Хенри, Рои д'Англе‐
ттере, Херитиер де Франце; а онда на латинском
Паецлариссимус филиус ностер Хенрицус, реxАн‐
глиае, ет хаерес Франциае.
ФРАН. КРАЉ. Па и то нисам, брате, тако одбио,
Да то не бих на ваш захтев усвојио.
К ХЕНРИ. Молим вас, онда, да, из љубави
И ради милог брака, допустите
Да се и тај један члан уврсти
Са осталима; затим ми кћер дајте.
ФРАН. КРАЉ. Узми је зете! И из њене крви
Подигни ми потомство, да краљевине
Наше, Енглеска и Француска, чије
Саме обале бледе од зависти
Једне на другу, престану са мржњом,
Да ова лепа веза им усади
Суседску дружевност и хришћанску слогу,
Те да рат никад не исуче више
Свој мач крвави међ' земљама нашим.
СВТ. Амин!
К ХЕНРИ. Нек'је срећно, Като. Сви ми сведоци
Будите да је овде љубим као
Своју суверену краљицу.
КРАЉИЦА ИЗАБЕЛА. Нек' Бог,
Најбољи творац бракова, споји
Срца ваша у једно, и области
Ваше у једну. Човек и жена,
Иако двоје, у љубави су једно,
Тако и ваше краљевине нек' су
У таквој слози да никад рђаво дело,
Ни жестока љубомора, која често
Срећу квари брака благословеног,
Не раздвоје њихова бића која су
Овим савезним уговором здружена.
Да се тако догодити може
Кажи амин, милостиви боже!
СВИ. Амин!
К ХЕНРИ. Припремимо се за венчање наше.
Лорде од Бургундије, тога дана
Положићемо заклетву, а и све
Велможе, као јамство за наш савез.
А онда ћу се заклети и Кати,
И она мени. Срца ће завет дати
Да ће заклетве наше вечно трајати.
(Трубе. Оду. Улази ХОР)
ХОР. Овде је песник праве величине,
Погнут на наше повеснице стране,
СуЖав'о видик и славио дане
Великих Ијуди и заслуге њине.
Ал' у то доба мучнога узлета,
Подигао се великан Енглеске,
Мач су му руке прузиле небеске,
Да њим освоји најлепши врт света.
Остави сину да њим господари.
Син врт губи, јер к'о дете краљ оста,
Многи државним управљачем поста,
Енглеска поче да сама крвари.
Многа ту драма показа се нова,
Желим да вам се допадне и ова.
(Оде.)
 
КРАЈ