Henri V

Romeo i Julija Pisac: Viljem Šekspir

Preveli: Zivojin Simić i Trifun Dukić

LICA:

KRALj HENRI PETI
VOJVODA OD GLOSTERA,
VOJVODA OD BEDFORDA ‐
— kraljeva braća
VOJVODA OD EKSETERA,
kraljev stric
VOJVODA OD JORKA,
kraljev rođak
GROF OD SOLZBERIJA
GROF OD VESTMORLANDA
GROF OD VORVIKA
ARHIEPISKOP
KENTERBERIJSKI
EPISKOP ELSKI
GROF OD KEMBRIDžA
LORD SKRUP
SER TOMAS GREJ
SER TOMAS ERPINGAM,
GAVER, FLUELIN,
MAKMORIS, DžEMI ‐ oficiri
u vojsci kralja Henrija
BEJTS, KORT, VILIJAM ‐
— vojnici u vojsci kralja Henrija
PIŠTOLj, NIM, BARDOLF
DEČAK
HERALD
KARLO ŠESTI, kralj Francuske
LUJ, prestolonaslednik (dofen)
VOJVODA OD BURGUNDIJE,
VOJVODA OD ORLEANA,
VOJVODA OD BURBONA,
VOJVODA OD BERIJA i
VOJVODA OD BRETANjE
VRHOVNI ZAPOVEDNIK
RAMBUR i GRANPRE ‐
— francuski lordovi
MONTDžOJ, francuski herald
GUVERNER ARFLERA
IZASLANICI
IZABELA, kraljica Francuske
KATARINA, Karlova i
Izabelina kći
ALIS, Katarinina dvorkinja
KRČMARICA, prede gospoda
Žurka a sada Pištoljeva žena
LORDOVI, DAME, OFICIRI,
FRANCUSKII ENGLESKI
VOJNICI, GRADANI,
GLASNICII PRATIOCI.
HOR

Mesto radnje
ENGLESKA, zatim
FRANCUSKA

PROLOG

(Ulazi HOR.)

HOR:
Amo, vatrena muzo, što uzlećeš
Do najvišeg neba mašte! Pozornica,
To nam je kraljevstvo; kneževi su glumci,
A monarsi nek'posmatraju scenu.
Neka ratoborni Henri, što mu liči,
Marsov stav uzme; nek' za petama mu,
U trojnoj sprezi, željni posla, budu
Glad, mač i vatra. Ali, gospodo,
Oprostite nenadahnutim, slabim
Duhovima, što smeju da stave
Na te bedne daske tako krupnu stvar.
Mogu l' se u ovo bojište petlova
Staviti ogromna polja Francuske?
Možemo l' u ovo drveno O zbiti
Bar šlemove Što su uplašili vazduh
U Aženkuru? Al' kad nula može
Od sto hiljada praviti milion,
Dopustite i nama, nulama
U velikoj priči, da podejstvujemo
Na vašu maštu. Zamislite da su
U opsegu ovih zidina dve moćne
Monarhije, čije visoke i strme
Granice deli iisko, burno more.
Nadoknadite naše nedostatke
Mislima svojim, i u hiljadu
Delova podel'te jednoga čoveka,
I u mašti svojoj napravite vojsku.
Kad je o konjima reč, vi zamislite
Da ih posmatrate da holim kopitama
Po mekoj zemlji ostavljaju trag.
VaSe misli neka opreme sad naše
Kraljeve i nek' ih prate tamo‐amo
Preskačući vreme i zbijajuć dela
Godina mnogih u peŠČani sat.
Pomagaću vam u tome ako meni
Date da budem hor na ovoj sceni.
Kao prolog drame molim za stpljenje,
A o delu našem za povoljno mnenje.
(Ode.)

PRVI ČIN

SCENA PRVA

London. Predsoblje u kraljevom dvorcu.

(Ulaze KENTERBERIJSKI ARHIEPI‐
SKOP i ELSKI EPISKOP.)

KENTERBERI. Moj lorde, sad se ponovo
potrže
Onaj isti predlog zakona koji bi
U jedanaestoj godini vladavine
Pokojnog kralja bio protiv nas
Donet da ga nemirno, buntovno
Vreme nije od pažnje potisnulo.
ELI. Al' kako se, lorde, odupreti sad?
KENTER.: O tome se mora dobro razmisliti.
Ako se donese taj zakon, gubimo
Bolju polovinu naše imovine.
Oni bi da nam oduzmu svu zemlju
Koju pobožni ljudi testamentom
Ostavjjaju crkvi. To je, kako cene,
Dovoljno da se u kraljevu čast
Izdržava petnaest grofova
I petnaest stotina vitezova,
Šest hiljada i dvesta štitonoša;
Uz to bi dali sto dobrih domova
Za valjan smeštaj sirotih staraca,
Tih nemoćnih bića što nisu za rad;
A povrh svega još hiljadu funti
Za kraljevu riznicu godišnje.
Tako stoji u predlogu.
ELI. To bi
Duboko nas ispilo.
KENTERBERI. Da, to bi
Popilo i pehar i sa njime sve.
ELI. Pa kako bi se sve to sprečilo?
KENTER.: Dobronameran je i milostiv kralj.
ELI. I iskren ljubitelj naše svete crkve.
KENTERBERI. U mladosti nye obećav'o to.
Al' čim je otac njegov izdahnuo,
Razuzdanost je u njemu umrla.
Upravo u tom času razboritost
Dođe mu kao anđeo i bičem
Istera iz njega grešnoga Adama,
A njegovo telo posta raj, da prima
I drži u sebi nebeske duhove.
Nikada ranije nije tako brzo
Uman čovek stvoren, niti preobražaj
Dođe sa bržom bujicom da spere
Sve greške; niti ikad hidroglava
Samovojja brže ne izgubi presto
No kod našeg kralja.
ELI. Blagosloveni smo
Tom promenom.
KENTERBERI. Kad ga čuješ da raspravlja
0 bogoslovh'u, ti u srcu svom
Zadivh'en, poželiš da kralj prelat bude;
A kad ga čuješ kako govori
0 državnim poslovima, misliš
Da je ceo vek svoj proučav'o to.
Slušajući reči njegove o ratu,
Shvataš da i bitka ima sklad i red;
Okreni ga na koji bilo problem
Politički, on će taj Gordijev čvor
Odrešiti lako kao podvezicu.
Kad on govori, vazduh, što inače
Duva kud hoće, stoji nepomično,
A nemo čuđenje vreba u čovečjim
Ušima da mu krade slatke reči.
Učili su ga teorgi delo
1 iskustvo. Čudno kako se razvio
Umno, jer beše sklon besposličenju.
Drugovi su mu bili nepismeni,
Prosti i plitki; časovi ispunjenl
Bančenjem, gozbama ili igrama.
Niko ga ne vide da nešto studira
D' da se povuk'o, da izbegava
Prostake i javna mesta.
ELI. Jagoda
Pod koprivom raste, a najbolji plod
Razvya se i zri u susedstvu bilja
Niže vrste. Tako je i princ
Obesti velom krio razboritost,
Što je, bez sumnje, kao letnja trava,
Najbrže rasla noću, neviđena,
I tako jačala.
KENTERBERI. Svakako je tako,
Jer Cuda se više ne dešavaju,
I zato tražimo prirodan tok stvari.
ELI. Ali, moj dobri lorde, kako ćemo
Da ublažimo predlog poslanika?
Da 1' mu veličanstvo naginje il' ne?
KENTER.: Izgleda da je kralj nerešen još,
Al' više na strani nas no predlagača.
Na našem crkvenom skupu, a u vezi
S predstojećim zbivanjima, koja
Ukratko izložih njegovom veličanstvu
I koja se tiču Francuske, ponudih
Kralju veću svotu nego što je ikad
Sveštenstvo dalo nekom prethodniku
Njegovom odjednom.
ELI. A kako je ta
Ponuda primljena, rec'te, lorde moj?
KENTER.: Vrlo dobro od strane kraljeve.
Samo što nije bilo vremena
Da sasluša ‐ a hteo je čuti ‐
Neosporne dokaze da on
Ima prava na neka vojvodstva
I na krunu i zemlju Francuske ‐
Prava što potiču od Edvarda još,
Čukundede mu.
ELI. A šta je omelo
Izlaganje vaše?
KENTERBERI. Baš toga trenutka
Francuski je poslanik m'olio
Za prijem kod kralja. Mislim da je čas
Da sasluSan bude došao već. Je li
Četiri sata?
ELI. Jeste.
KENTERBERI.Onda hajd'mo,
Da čujemo njegovu izjavu,
Koju bih ja lako pogodio
Pre nego Francuz kaže jednu reč.
ELI. Ići ću s tobom; želim da je čujem.
(Odu.)

SCENA DRUGA

London. Dvorana za prijem.

(Ulaze KRALj HENRI, GLOSTER,
BEDFORD, EKSETER, VORVDK,
VESTMORLAND i PRATIOCI.)

K HEN.: Gde je prečasni lord od Kenterberija?
EKSETER Nye ovde.
KRALj HENRI. Zov'te ga, dobri striče.
VESTMORL.: Da pozovemo ambasadora,
Gospodaru?
KRALj HENRI. Rođače, ne još.
Pre no što ga saslušam hteo bih
Da rešim neka važna pitanja
Što se tiču mene i Francuske.
(Ulaze KENTERBERIJSKI ARHIEPI‐
SKOP i ELSKI EPISKOP.)
KENTERBERI. Neka Bog sa svojim
anđelima štiti
Vaš sveti presto i da da ga dugo
Krasite.
KRALj HENRI. Hvala vam. Moj učeni lorde,
Izložite nam pravo, istinito,
Da li nam Salijski zakon, koji važi
U Francuskoj, oduzima pravo
Na Francusku il' ne. I ne dao bog,
Moj mili i verni lorde, da u svom
Tumačenju izokreneš, menjaš
Činjenice i da sofistički
Znalačku dušu ogrešiš: da braniš
Ono što nije po zakonu, ili
Da dokazuješ da je pravo ono
Što nema pravu boju istine.
Jer sam bog zna kol'ko će ljudi zdravih
Proliti krv svoju u borbi za ono
Na šta nas tvoja svetost podstakne.
Zato pazi kao zalažeš nam ličnost
I kako budiš zaspali mač rata.
Nalažemo ti, u ime boga, pažnju,
Jer se dva kraljevstva nikad ne boriše
Bez velikoga prolivanja krvi,
Čija je svaka nevina kap jad,
Bolna žalba na tog čija zla
Mačeve oštre, stvarajući pustoš
Među smrtnicima tako kratka veka.
Pod tom opomenom govori, lorde moj,
A mi ćemo te slušati, pamtiti
Tvoje reči dobro, i u srcu svom
Verovati da je što kažeš oprano
U savesti tvojoj i čisto k'o greh
Posle krštenja.
KENTERBERI. Onda čujte, moj
Milostivi kralju, i vi, velmože,
Što dugujete sebe, život svoj
I položaje ovom prestolu.
Nema dokaza protiv prava vašeg
Veličanstva na Francusku, osim
Onoga što se osniva jedino
Na Faramondovoj tobožnjoj odredbi:
"In terram salicam mulieres ne succedant"
"U zemlji Salijskoj žene ne nasleđuju".
Francuzi tvrde neopravdano
Da je Salgska današnja Francuska
I da je Faramond tvorac tog zakona
0 zabrani nasleđa ženama.
Čak i njihovi pisci tačno tvrde
Da je "Salijska zemlja" u Nemačkoj,
Između Sale i Elbe, a tu je
Karlo Veliki potuk'o Saksonce
1 tu ostavio za sobom francuske
Doseljenike, koji, prezirući
Nemce zbog njinog nečasnog života,
Ustanoviše taj zakon, po kome
U Salijskoj zemlji žena ne nasleđuje.
A tu Salijsku, međ' Elbom i Salom,
Nazivaju sada u Nemačkoj Majsen.
Iz ovoga je jasno da Salijski
Zakon nije bio namenjen Francuskoj.
A Francuzi su poseli Salijsku
Četiri stotine dvadeset i jednu
Godinu posle smrti Faramonda,
Za koga se krivo pretpostavlja
Da je izdavalac ovoga zakona.
Taj kralj je umro četiri stotine
Dvadeset šeste godine po Hristu,
A Karlo Veliki pokori Saksonce
I naseli Francuze iza Sale
Tek osam stotina pete godine.
Njihovi pisci kažu da je Pepin,
Koji je svrg'o s prestola Hilderika,
Polagao pravo na krunu Francuske
Na osnovu toga što je on potomak
Blitilde, ćerke kralja Klotara.
Hugo Kapet, što je prisvojio
Krunu Karla, vojvode od Lorena,
Jedinog muškog naslednika loze
Karla Velikog, da bi bar prividno
Opravdao tu nezakonitost,
Lažno je tvrdio da je on naslednik
Gospe Lingarde, ćerke Karla Smelog,
Čiji je otac bio kralj Luj, sin
Karla Velikoga. A kralj Luj Deveti,
Jedini naslednik uzurpatora Kapeta,
Nije mogao umiriti savest
Što nosi krunu Francuske dok nije
Sazn'o da je lepa kraljica Izabela,
Njegova baba, bila rod sa gospom
Ermengarom, kćerkom pomenutog Karla,
Vojvode Lorenskog, a njenom udajom
Loza Karla Velikog je opet
Spojena bila sa krunom Francuske.
Eto, jasno je k'o Sunce da su prava
' Krsdja Pepina i Huga Kapeta
Na presto, kao i ono smirenje
Savesti kralja Luja, zasnovani
Na pravu po ženskoj lozi. To je slučaj
I svyu francuskih kraljeva do danas;
A oni ističu taj Salijski zakon
Da ospore pravo vašeg veličanstva
Zasnovano na ženskoj liniji.
Mada tim padaju u sopstvenu mrežu,
Ipak ne priznaju da oni nemaju
Zakonito pravo i da nepravedno
Prisvajaju vaše i vaših predaka.
KRALj HENRI. Mogu li ja s pravom i
mirne savesti
Tražiti presto francuski?
KENTERBERI. Sav greh
Na moju glavu, gospodaru moj!
Jer u "Četvrtoj knjizi Mojsijevoj"
Piše: "Kad ko umre, onda prenesite
Nasledstvo njegovo na kćer njegovu."
Milostivi gospodaru, traži
Što je tvoje, razvi krvav steg;
Seti se svojih moćnih predaka.
Idi na grob svoga čukundede,
Od koga tvoje pravo potiče;
Prizovi njegov ratoborni duh
I brata tvoga dede Edvarda,
Crnoga Princa, što je na francuskom
Tlu odigrao tragediju kad je
Porazio celu vojsku francusku,
Dok je njegov moćni otac stajao
Na bregu s osmehom, gledajući kako
Njegov lavovski sin se naslađuje
Krvh'u francuskoga plemstva. O vrli
Englezi, što s pola vojske prkosite
Celoj francuskoj sili, dok je druga
Polovina smejala se, hladna,
Jer nye nikakvog posla imala.
ELI. Probudi sećanje na hrabre pokojne,
Svojom moćnom rukom ponovi im dela!
Ti si im naslednik, ti sediš na njinom
Prestolu; hrabrost i krv što je njih
Proslavila teče i tvojim venama.
Moj premoćni gospodar je sad
U majskoj zori svoje mladosti,
Zreo za moćne, herojske podvige.
EKSETER. Tvoja braća, kraljevi i vladari
Zemh'e, svi čekaju da se ti ustremiš,
Kao nekadašnji lavovi tvoje krvi.
VESTMORLAND. Oni znaju da imaš razloga,
Moć i sredstva; nikad kralj Engleske
Imao nije plemstvo bogatye
Ni vernije podanike, čija
Srca su svoja tela ostavila
Ovde u Engleskoj i zalogorila
Na poljima Francuske.
KENTERBERI. O, neka
I njina tela idu tamo, mili
Gospodaru, da krvlju, mačem, ognjem
Osvoje tvoje pravo; a mi ćemo
Duhovnici skupiti za vaše
Veličanstvo toliko novaca
Koliko sveštenstvo nikada odjednom
Nye dalo nijednom pretku tvom.
K HENRI. Moramo se odmah naoružati
Ne samo za napad na Francusku, već
Odvojiti i trupe za odbranu
Od Škotske, što će nas smesta napasti
Čim joj se za to prilika ukaže.
KENTER.: One u krajini, milostivi kralju,
Dovoljan će biti za odbranu zid
Od pljačkaških škotskih krajišnika.
KRALj HENRI. Ne mislim samo na
pljačkaške čete,
Već se plašim napada od glavne
Sile Škotske. Škoti su nam vazda
Zli susedi bili. Čitali ste valjda
Da moj čukundeda nikad nije iš'o
S vojskom u Francusku a da Škoti nisu,
K'o plima kroz brešu u brani, izlili se
U njegovo kraljevstvo bez vojske
Sa celom svojom snagom ubojnom,
Mučeći našu zemlju nebranjenu
Snažnim napadima i opsedajući
Zamke i gradove, te je Engleska,
Bez odbrane, drhtala od tog
Zlog suseda.
KENTERBERI. Njen tadašnji strah
Veći je bio no sama opasnost.
Čujte primer, kralju, koji sama pruža:
Kad su svi njeni plemići otišli
U Francusku, te je k'o obudovoljena
Tužila za njima, ona se ne samo
Borila dobro, već je uhvatila
I k'o zalutalo goveče poslala
U Francusku škotskog kralja da bi tamo
Sa zarobljenim drugim kraljevima
Uvećao ponos kralja Edvarda
I obogatio njenu istoriju
Slavom, kao što je morsko dno bogato
Propalim brodovljem i nebrojenim blagom.
ELI. Al' postoji stara i tačna izreka:
Da bi osvojio Francusku,
Napadni prvo Škotsku.
Jerkadjeorao
Engleski u pljački, njenom nebranjenom
Gnezdu se prikrade škotska lisica
I kraljevska joj jaja isisa.
Ona je k'o miš u odsustvu mačke,
Izgrize, uništi više no što može
Pojesti.
EKSETER. Po tome macka bi trebalo
Da bude kod kuće ‐ al' takav zaključak
Pogrešan je, jer mi imamo katance
Za naše ostave i pogodne zamke
Za hvatanje tih sitnih lopova.
Dok naoružana ruka vodi borbu
U inostranstvu, dotle mudra glava
Kod kuće se brani. Jer, mada valjana
Uprava državom deli se na više
I niže uloge, sve su upravljene
Da, kao muzika, proizvedu sklad.
KENTER.: Stoga je nebo odredilo svakom
Članu države i njegov posao
I podstiče ga na redovan rad
Za opšte dobro, koje iziskuje
Poslušnost svyu. Tako rade pčele,
Stvorenja čija nam prirodna uprava
Pokazuje kakav treba da je red
U kraljevini. One imaju
Kralja i raznog ranga službenike:
Neki, kao poglavari, drže
Red u kući; neki, k'o trgovci,
Odlaze napojje radi nabavaka;
Neki, k'o vojnici, oštrim žaokama
Pljačkaju letnje somotske pupoljke.
U veselom maršu tu pljačku donose
Svom kralju, koji kraljevski nadgleda
Raspevane zidare što grade
Krovove zlatne, i vredne građane
Kako med smeštaju; a siromašni
Nosači se s teškim teretom guraju
Pred uskom kapijom; a sudya stroga
Pogleda, uz zujanje, ljutito predaje
Bledim dželatima truta lenjivog
Koji zeva. Iz tog zaključujem
Da mnoge stvari što zajedničkom cilju
Služe mogu delati različno,
Kao što mnoge strele, odapete
Sa raznih mesta, lete istoj meti.
K'o što se mnogi putovi sastaju
U jednom gradu, k'o što mnoge reke
U isto slano more uviru,
K'o što se mnoge linije spajaju
U središtu istom sunčanika,
Tako hiljadu radnji, započetih,
Mogu da se završe u jednom
Cilju i da budu dobro okončane.
Stoga na Francusku, gospodaru moj!
Podeli svoju srećnu Englesku
Na četvoro, pa jednu četvrtinu
Vodi u Francusku; njome ćeš zatresti
Svu Galiju. A ako mi ovde
Nismo kadri, s triput većom snagom,
Da oteramo sa svog praga psa,
Nek' nas raščupaju i nek' naša zemlja
Ne bude više na glasu sa svoje
Otpornosti i mudre uprave.
K HENRI. Pozov'te dofenove izaslanike.
(NEKOLIKO PRATILACA izlaze.)
Odlučili smo; i s božjom pomoću
I vama, naše moći mišicama,,
Pošto nam Francuska po pravu pripada,
Pokorićemo je svojoj volji sad,
Ili je u parčad razdrobiti svu.
Ili ćemo tamo sedeti u svom
Prostranom, bogatom carstvu, vladajući
Francuskom i svima njenim vojvodstvima,
Bezmalo velikim kao kraljevine,
Ili ćemo ostaviti kosti
U sramnom grobu bez svog spomenika.
Ili će naša povest govoriti
S pohvalom o našim delima, ili će
Naš grob biti nem k'o turski rob
Bez jezika i nepočastvovan
Ni kratkotrajnim epitafom čak.
(Ulaze FRANCUSKI IZASLANICI)
Sad smo potpuno spremni da čujemo
Poruku našeg lepoga rođaka
Dofena, jer smo izvešteni da nam
Od njega> ne kralja, pozdrav donosite.
PRVI IZASL.: Dopušta li vaše veličanstvo
Da vam slobodno izložimo sve
Što nam je rečeno, il' da obilazno
Nagovestimo poruku dofena?
KRALj HENRI. Ja nisam tiranin, već
hrišćanski kralj,
Čijoj je milosti pokoran naš gnev,
Isto kao što su i oni bednici
Okovani u našim tamnicama,
Stoga nam recite otvoreno, jasno
Dofenovu poruku.
PRVIIZASLANIK Onđa kratko;
Preko izaslanstva svoga Francuskoj
VaSe veličanstvo tražilo je od nas
Neke vojvodine, na osnovu prava
Velikog vam pretka Edvarda Trećega.
Odgovarajući na taj zahtev, princ,
Gospodar naš, izjavljuje da vi
Odveć na vašu mladost mirišete;
Da se u Francuskoj ništa ne osvaja
Podskočicama veselim, nit' vi
Pirovanjem možete dobiti
Vojvodine tamo. I zato vam šalje
Nešto što je za vas podesnije,
Ovo bure blaga; a u naknadu
Traži od vas da te vojvodine,
što zahtevate, ne čuju od vas
NiSta više. To je dofen rekao.
KRALj HENRI. Kakvo je to blago, recite
nam, striče?
EKSETER. Teniske lopte, gospodaru moj.
K HENRI. Milo nam je što se dofen tako
Šali s nama, i zahvaljujemo
Na njegovom daru i na vašem trudu.
Kad podesimo prema tim loptama
Rakete naše, s božjom milošću,
Odigraćemo u Francuskoj igru
Šta pogađa krunu njegovoga oca.
Reci mu da stupa u igru s igračem
čija će igra uznemiriti
Sve dvorove u celoj Francuskoj.
Razumemo što nam se podsmeva
Na račun naših razuzdanih dana,
Jer mje shvatio kako smo ih mi
Iskoristili. Nikad ne cenismo
Ovaj siroti presto Engleske;
Pa da bismo dalje od njega ostali,
Odasmo se tome varvarskome
Uživanju, jer ljudi, obično,
Najvesehji su kad kod kuće nisu.
AT reci dofenu da 61 održavati
Dostojanstvo svoje, biti pravi kralj
Kada se popnem na presto Francuske
Zbog toga sam zapostavio svoju
Velifcanstvenost i trudno radio
K'o radnik radnih dana; ali 61 se
Tamo dići u tolikoj slavi
Da ću zaseniti sve oči Francuske,
A dofen od sjaja zaslepljen će biti.
I recite šaljivome princu
Da je njegov podsmeh pretvorio
Njegove lopte u topovsku đulad,
A njegova duša biće odgovorna
Za rušilačku osvetu koja će
Leteti s njima. Jer mnoge hiljade
Žena će njegov podsmeh lišiti
Dragih muževa, mnoge majke njinih
Sinova; ninoge će zamkove srušiti;
A ima ih i nezačetih još
I nerođenih što će s razlogom
Proklinjati taj podsmeh dofenov.
Ali sve zavisi još od volje Boga,
Koga prizivam, i u čije ime
Poručujem dofenu da 61 doći
Da se osvetim kako budem mog'o
I da stavim svoju desnicu u službu
Osveštane i pravedne stvari.
Idite spokojno i rec'te dofenu
Da će mu šala mirisati kao
Plitka duhovitost, i da će zbog nje
Pre do plača no do smeha biti mnogim.
(PRATIOCIMA)
Dajte im sigurnu pratnju. Zbogom.
(IZASLANICI odlaze.)
EKSETER. Vesela poruka!
KRALj HENRI. Nadamo se da će
Pošiljalac njezin zbog nje crveneti.
Ne propustite stoga, lordovi,
Nijedan srećan čas koji bi mog'o
Da unapredi naš pohod; jer mi
Nemamo sada druge pomisli
Sem na Francusku i na Boga, kom se
Obraćamo pre svakoga posla.
Zato odmah skupite potrebnu
Vojsku za ove ratove i svrš'te
Sve brze mere koje će dodati
Novoga perja našim krilima.
Jer kaznićemo mi dofena tog
Na očevom pragu, ako nam da Bog.
Nek' se svaki čovek postara da taj
Lepi pothvat ima i svoj srećan kraj.
(Odu. Trube.)

DRUGI ČIN

(Ulazi HOR.)

HOR. Sva engleska mladež na vatri je sad;
Svilena odeća leii u ormanu,
A traže se samo prodavci oružja;
Suvereno vlada misao na čast
U grudima sviju. Mladići prodaju
Pašnjake da kupe konje i da podu,
Brzo kao da su krilati Merkuri,
Za uzorom sviju hrišćanskih kraljeva.
U vazduhu je očekivanje
Kraseć od balčaka pa do vrha mač
Carskim, vojvodskim, grofovskim krunama,
Obećanim Henriju i svima
Pristalicama njegovim. Francuzi,
ObaveŠteni od svojih uhoda
O ovim strašnim pripremama, dršću
Od straha i bledom politikom žele
Da engleski cilj ometu. O Engleska!
Sliko svoje unutrašnje snage,
Hrabra zemljo naša, šta ti ne bijoš
Učinila, ako to nalaze čast,
Da su sva tvoja deca rodoljubi
Neizopačeni! Al' eto, Francuska
Tvoju je manu u tebi pronašla
Gnezdo izdajnika, i puni ga sad
Krunama lažnim. Tri su izdajnika:
Prvi je Ričard, grof od Kembridža, .
Drugi Henri, lord Skrup od Mašama,
A treći ser Tomas Grej Nortamberland
Sva trojica su ‐ te prodane duše ‐
Rad' francuskog zlata skovali zaveru
S uplašenom Francuskom. ‐ Od njine
Ruke ponos sviju kraljeva će biti
Ubijen, ako izdaja i pak'o
Održe svoje obećanje pre
No što on ude u brod za Francusku,
U Sautemptonu. ‐ Budite strpljivi,
Još malo. Mi ćemo daljinu, zbivanja
Zbiti u dramu. Svota je plaćena.
Izdajnici su pristali. Kralj ide
Iz Londona. Scena se premešta
U Sautempton, pa i vi, gospodo,
Morate tamo zauzeti mesta.
A odatle ćemo u Francusku, da vas
Vratimo otud, pošto opčinimo
Moreuz da vam da plovidbu mirnu.
Imaćemo uz to stalno volju jaku
Da vam se ne smuči od nas u stomaku.
Ali, dok kralj ne dođe, nećemo
U Sautempton scenu da krećemo.
(Ode.)

SCENA PRVA

London. Ulica.

(Ulaze KAPLAR NIM i
PORUČNIK BARDOLF)

BARDOLF. Dobro došao, kaplare Nime.
NIM. Bolje te našao, poručniče Bardolfe.
BARDOLF. Reci jeste li ti i zastavnik Pištoh'
opet dobri prijatelji?
NIM. Što se mene tiče, nije mi mnogo stalo
do toga. Ja govorim malo; ali kad dođe vreme,
biće smeha; uostalom, biće što će biti. Ne
smem da se borim; ali ću zažmuriti i uperiti
svoje gvožđe. Ono je sasvim prosto, ali šta to
mari? Na njemu se može ispeći parče slanine,
a može izdržati i hladnoću, kao mač bilo kog
čoveka. To je sve što imam da kažem.
BARDOLF. Daću doručak da vas sprijateg'im,
pa ćemo sva trojica biti zakleta braća u Fran‐
cuskoj. Pristani na to, dobri kaplare Nime.
NIM. Vere mi, živeću onoliko koliko budem
mogao, to je sigurno; a kad više ne budem
mogao da živim, uradiću što budem morao.
To je moja odluka i poslednji korak.
BARDOLF. Sigurno je, kaplare, da se on ože‐
nio Nelom Žurkom, i izvesno je da ti je učinila
krivo, jer ti si bio veren s njom.
NIM. Ne bih mogao rećl Stvari moraju ići
onako kako mogu; desi se da ljudi spavaju i
da im grkljani ostanu čitavi; ali neki kažu da
i noževi imaju oštrice. Biće kako bude. Mada
je strpljenje umorno kljuse, ipak gega i dan'e.
Kraja mora biti. Pa, ne bih mogao reći.
(Ulaze PIŠTOLj i KRČMARICA)
BARDOLF. Evo dolazi zastavnik Pištolj sa
svojom ženom.
Dobri kaplare, budi strpljiv sad. Kako je,
krčmaru moj
Pištolje?
PIŠTOLj. Podla psino, zar mene nazivaš
Krčmarom? Tako mi ove mišice,
Prezirem taj naziv; a moja Nela
Nece više držati stanare.
KRČMARICA. Ne, vere mi, ne dugo; jer ne
možemo držati na stanu i hrani dvanaest i
četrnaest gospi, koje pošteno žive od uboda
svoje igle, a da se odmah ne pomisli da držimo
burdeh'. (NIM i PIŠTOLj isuču mačeve.) Ah,
ako ga ne iskasapiš odmah, imaćemo namer‐
no brakolomstvo i ubistvo.
BARDOLF. Dobri zastavniče, dobri kaplare,
okanite se toga ovde.
NIM. Pih!
PIŠTOLj. Pih tebi, islandsko pseto! Ti, is‐
landsko pseto načuljenih ušiju!
KRČMARICA. Dobri kaplare Nime, pokaži
svoju hrabrost i vrati mač u korice.
NIM. Hoćeš li da se povučemo? Hteo bih da
te imam solus.
PIŠTOLj. "Solus" tebi, ti pseto prokleto!
Šarane gnusni! "Solus" ti u gadno
Lice, "solus" ti u zube i grlo,
U mrska pluća i u stomak tvoj,
I što je gore, u odvratna usta!
Vraćam "solus" u tvoju utrobu;
Ja mogu da zgromim, Pižtoljev je oroz
Zapet i plamen vatre suknuće.
NIM. Ja nisam Barbason; ne možeš me oterati
bajalicom. Imam volju da te propisno udesim.
Ako me vređaš pogrdnim rečima, Pištolje,
proburaziću te svojim mačem, kao što to čast
dopušta; a ako hoćeš da odeš, bocnućute malo
u creva, i to sasvim pošteno; tako ti je to.
PIŠTOLj. 0 ništavni razmetljivče, sramni
Besomučniče! Grob zjapi, bliska smrt
Žudi za tobom; nek' senu mačevi!
BARDOLF. Čujte, čujte što kažem! Onome
koji zada prvi udarac sjuriću svoj mač u telo
sve do balčaka, ratničke mi časti.
(Izvuče mač.)
PIŠTOLj. Vrlo moćna zakletva; bes će se
Stišati. Daj mi svoju pesnicu,
Svoju prednju šapu daj mi; tvoj je duh
Osion odved
NIM. Preseći ću ti grlo, ranije ili docnije, sa‐
svim ispravno; to je šaljiva strana toga.
PIŠTOLj. To se kaže coupe la gorge?
Opet te na dvoboj izazivam ja.
0 kritsko pseto, zar misliš dobiti
Suprugu moju? Ne, hajd' u bolnicu
I iz bureta srama izvadi
Jastrebicu gubavu od vrste
Kresidine, Doli SekadaSu zvanu,
I njom se oženi. A ja imam Žurku.
I tvrdim da je ona nenadmašna
Žena; i dosta sada. Idi vragu!
(Ulazi DEČAK;
DEČAK Krčmaru Pištolje, morate doći mo‐
me gospodaru, i vi krčmarice; jako je bolestan,
pa bi da ode u postelju. Dobri Bardolfe, stavi
svoje lice između njegovih čaršava, pa mu
posluži kao grejalica. Vere mi, mnogo je bo‐
lestan.
BARDOLF. Odlazi, nitkove!
KRČMARICA. On će zaista jednog dana po‐
služiti na vešalima kao hrana vranama. Kralj
mu je skrhao srce. Dobri mužu, hajdemo kući
odmah.
(KRČMARICA i DEČAK odlaze.)
BARDOLF. Hoćete li da vas pomirim? Mo‐
ramo u Francusku zajedno. Sto bismo, do
vraga, upotebljavali noževe da sečemo grk‐
ljane jedan drugom?
PIŠTOLj. Neka bujice nadođu i neka
Davoli urlaju za hranom!
NTM. Platićeš mi osam šilinga koje sam dobio
od tebe opkladom.
PIŠTOLj. Onaj što plaća podao je rob.
NIM. Moraš mi to sad dati, ne šalim se.
PIŠTOLj. Izravnaćemo se k'o Ijudi; vadi mač.
(Vade mačeve.)
BARDOLF. Ovoga mi mača, ubiću onog koji
zada prvi udarac; hoću, ovoga mi mača!
PIŠTOLj. MaČ je zakletva, a zakletva mora
Svoj tok imati.
BARDOLF. Kaplare Nime, ako hoćeš da bu‐
deš prijatelj s njim, budi prijatelj; a ako nećeš,
budi neprijatelj i sa mnom. Molim te, vrati
mač u korice.
NIM. Hoćeš li mi dati onih osam šilinga što
sam dobio od tebe opkladom?
PIŠTOLj. Dobićeš plemića, i to odmah; daću
I piće, sklopiti s tobom prijateljstvo
I bratstvo; živeću za Nima i on
Za mene. Zar to neće biti lepo?
Biću snabdevač logora, pa će nam
I tu pasti neka para. Daj mi ruku.
NIM. Dobiću toga plemića?
PIŠTOLj. Daću ti ga pošteno, u zlatu.
NTM. Dobro onda; neka tako bude.
(KRČMARICA se vraća.)
KRČMARICA. Ako ste rođeni od žene, brzo
dođite unutra ser Džonu. Ah, siroto srce! On
se toliko trese u groznici da je žalosno gledati.
Slatki ljudi, dođite do njega.
NIM. Kralj je iskalio svoje rđavo raspoloženje
na njemu; u tome je stvar.
PIŠTOLj. Istinu si rek'o, Nime; srce mu je
Ucveljeno i slomljeno baš.
NIM. Kralj je dobar kralj; ali to je kao što je;
on suviše pušta na volju svojoj ćudi.
PIŠTOLj. Hajd 'mo da s vitezom saosećamo;
Jer mi ćemo, jaganjci moji, biti
U životu i provoditi se.
(Odu.)

SCENA DRUGA

Sautempton. Većnica.

(Ulaze EKSETER, BEDFORD i
VESTMORLAND)

BEDFORD. Tako mi boga, njegova je milost
Odveč smela kad veruje tim
Izdajnicima.
EKSETER. Oni će već biti
Uhapšeni, docnije il' pre.
VESTMORLAND. Kako se drže lepo i
spokojno!
Kao da im u grudima sedi
Odanost sama, krunisana verom
I vernošću stalnom.
BEDFORD. Kralj je obavešten
O namerama njinim sa izvora
0 kom i ne sanjaju.
EKSETER. Da čovek
Koji mu beše drug u postelji,
Koga on zasu i zasiti svojim
Milostima, tako proda život
Svog suverena smrti i izdaji,
Za tuđinsko zlato!
(Trube. Ulaze KRALj HENRI, SKRUP,
KEMBRIDž, GREJ, i PRATIOCI.;
KRALj HENRI. Vetar je povoljan sad, i mi
ćemo se
Ukrcati, moj lorde od Kembridža,
1 moj ljubazni lorde od Mašama,
I ti, moj vrli viteže. Recite,
Mislite li da će snage što vodimo
Prokrčiti sebi kroz Francusku put,
I na taj način ostvariti smer
Rad koga smo ih i skupili u vojsku?
SKRUP. Nema u to sumnje, gospodaru moj,
Ako svaki Sovek bude činio
Što najbolje može.
KRALj HENRI. Ne sumnjam u to;
Jer smo uvereni da ne vodimo sobom
Odavde nijedno srce koje nije
Složno s našim, niti ostavljamo
Ijedno što nam ne želi uspeha
I pobedu.
KEMBRIDž. Nijedan monarh još
Nije ulivao veći strah i ljubav
Od veličahstva vašega, i nijedan
Podanik, mislim, ne sedi u jadu
I nespokojstvu u prijatnom hladu
Vaše vlade.
GREJ. Tako je; a oni,
Dušmani vašeg oca, natopiše
Svoju žuč medom i služe vas srcem
Revnosnim i vernim.
KRALj HENRI. Stoga nam je jak
Razlog za zahvalnost, i mi ćemo pre
Zaboraviti službu ove ruke
No nagradu za zasluge shodno
Njinoj veličini i njinoj vrednosti.
SKRUP. Zato će služba sa očeličenim
Mišićima raditi i trud
Krepiti nadom da vas služi vazda.
K HENRI. Mi ništa manje ne očekujemo.
Striče Ekseteru, pustite iz hapsa
Čoveka što je juče govorio
Protiv naše ličnosti. Smatramo
Da ga je na to preterano piće
Navelo, i pošto se sad otreznio
I opametio, mi mu opraštamo.
SKRUP. To je milost, al' i grdno poverenje.
Nek' bude kažnjen, gospodaru moj,
Da mu primer, zbog trpeljivosti te,
Ne izrodi još kakav postupak.
KRALj HENRI. Dopustite da ipak budemo
Milostivi.
KEMBRIDž. VaŠe Veličanstvo
Može to biti i kada kažnjava.
GREJ. Gospodaru, vi ćete mu dati
Veliku milost kad mu poklonite
Život pošto strogu već iskusi kaznu.
KRALj HENRI. Avaj, vaša prevelika ljubav
I staranje za me optužuju
Preteško toga sirotog bednika.
Ako na male greške u pijanstvu
Ne zažmurimo, koliko moramo
Otvoriti oči kad nam se pojavi
Krupan zločin progutan i svaren?
Ipak ćemo tog čoveka osloboditi,
Iako bi Kembridž, i moj Skrup i Grej,
Zbog svoga velikog staranja za nas
I zbog bezbednosti naše ličnosti,
Hteli da on bude kažnjen. Ali sad
Da pređemo na francusku stvar.
Ko su u toj stvari naši predstavnici?
KEMBRIDž. Ja sam jedan, gospodaru. Vaše
Veličanstvo mi je reklo da baš danas
Zatražim od vas punomoćstvo za to.
SKRUP. Meni ste isto rekli, gospodaru.
GREJ. I ja sam, moj kralju, punomoćnik vaš.
K HENRI. Onda, Ričarde, grofe od Kembridža,
Evo vam vašeg; evo vama, lorde
Skrupe od Mašama; a ovo je vaše,
Viteže Greje od Nortamberlanda.
Pročitajte, znajte da vam vrednost znam.
Lorde Vestmorlande i striče Eksetere,
Noćas ćemo u brod. ‐ Šta je gospodo?
Šta vidite u spisima tim
Kad ste tako bledi? Gle, kako se sad
Promeniše. Obrazi su njini
Hartjja bela. Šta ste proučili
Tu, što vam je uplašilo krv
I oteralo je iz vaših obraza?
KEMBRIDž. Priznajem svoju krivicu, i ja se
Predajem milosti vašeg veličanstva.
GREJ i SKRUP. I mi se takođe uzdamo u nju.
K HENRI. Milost što doskora življaše u nama
Vaš vlastiti savet potisnu i ubi.
Nemojte, zbog stida, pominjati milost,
Jer vaši razlozi okreću se sad
Na vaše grudi, kao kad se psi
Okome protiv svojih gospodara.
0 plemenite velmože, kneževi,
Gledajte engleska čudovišta ta!
Ovog lord‐Kembridža: vi znate da mu je
Naša Ijubav bila gotova da da
Sve što njegovoj časti dolikuje,
A taj je čovek za nekoliko lakih
Kruna kovao lakomisleno
Zaveru protiv nas i zakleo se
Lukavoj Francuskoj da će nas ubiti
Ovde u Temptonu. Na to se zakleo
1 ovaj vitez što nam je, k'o Kembridž,
Obavezan za našu darežljivost.
Ali, o! Šta da kažem tebi, lorde
Skrupe? Ti svirepi, nezahvalni, divlji,
Nečovečni stvore! Imao si ključ
Svih mojih misli, znao me do dna
Moje duše, i mog'o si skoro
Iskovati me u zlato da si se
Potrudio oko mene radi svoje
Sopstvene koristi. Je l' moguće da je
Tuđinsko mito moglo da izvuče
Iz tebe iskru zla koja bi mogla
Nauditi i samom prstu mom?
To je toliko čudno da mi oko
Jedva to vidi, mada je očito,
K'o crno na belom. Izdaja, ubistvo
Uvek se drže zajedno k'o sprega
Dva đavola sa istom namerom,
I sarađuju na smeru što im je
Toliko prirodan da iznenađenje
Ne uzvikuje u čudu na njih;
Al' ti si uspeo preko svake mere
Da čuđenje prati izdaju s ubistvom.
I ma koji bio taj lukavi đavo
Što je naopako utic'o na tebe,
Mora da je u paklu dobio
Nagradu sada zbog svoje veštine:
Svi drugi đavoli što gone izdaji
Ukrašavaju prokleto delo to
Ruhom, bojom, oblikom uzetim
Od blistavoga vida pobožnosti;
Al' onaj što je tebe podstrekao
Rekao ti je da se pobuniš,
Ne navodeći nikakva povoda
Za izdaju, sem ako to nije
Čast da ti dadu ime izdajnika.
Kad bi taj đavo, koji te je tako
Zaludeo, svojim hodom lavovskim
Ceo svet obiš'o on bi se vratio
Bezgraničnom crnom paklu i rekao
Legionima: "Nikad ne osvojih
Dušu tako lako k'o dušu tog Engleza."
O, kako si sumnjom zagorčao
Slast poverenja! Da 1' se pokazuju
Ljudi odanim? I ti si to činio.
Izgledaju li ozbiljni, učeni?
I ti si takav izgledao. Jesu 1'
Od plemenita roda? I ti jesi.
Izgledaju li pobožni? I ti si
Izgledao tako. Jesu l' umereni
U jelu i piću, bez sirova besa
U veselosti kao i u gnevu?
Postojana duha, nevođeni strašću,
Ukrašeni pristojnim držanjem,
Koji ne idu za okom bez uha,
Nit' se oslanjaju na jedno il' drugo
Bez trezvenoga razmišljanja svog?
Takav i tako prosejan si ti
Izgledao; i tako tvoj pad
Baca ljagu sumnje na usavršenog
I obdarenog čoveka. Plakaću
Zbog tebe, jer mi se čini da je ta
Pobuna tvoja drugi pad čovekov.
Krivica je jasna; uhapsite krivce,
Da pred zakonom odgovaraju,
A Gospod nek' im grehe oprostL
EKSETER. Za veleizdaju te hapsim, Ričarde,
Grofe od Kembridža; za veleizdaju
Hapsim te, Henri, lord‐Skrupe od Mašama.
Za veleizdaju te hapsim Tomase
Greje, viteže od Nortamberlanda.
SKRUP. Bog je pravedno otkrio naš smer.
Žalostan sam više zbog svoje pogreške
Nego zbog svoje smrti. Molim vaše
Veličanstvo da mi je oprosti,
Iako mi telo plaća je životom.
KEMBRIDž. Francusko zlato nije me zavelo,
Mada sam pustio da se tako smatra,
Da bih svoj smer ostvario brže.
Ali, hvala bogu što je to sprečio
Čemu ću se u patnji radovati,
Molećl Boga i vas za oproštaj.
GREJ. Nikad se veran podanik još nije
Radov'o otkriću opasne zavere
K'o ja što sam sprečen u pothvatu zlom.
Moju grešku, al' ne i mom telu,
Prosti gospodaru.
KRALj HENRI. Bog neka vam prosti
U milosti svojoj! Čujte nam odluku.
Vi ste u zaveri bili protiv naše
Krajjevske ličnosti; udruženi s našim
Zakletim dušmanom, primiste od njega
Kaparu zlatnu za našu ličnu smrt.
Tim biste prodali svog krtuja ubistvu,
Njegove prinčeve i velmože ropstvu,
Njegov narod tiraniji, sramu,
A pustošenju kraljevinu svu.
Naša ličnost ne traži osvetu;
Ali za bezbednost naše kraljevine
Moramo brinuti; zato vas dajemo
Njenim zakonima. Idite odavde
U smrt, bedni i gnusni zločincL
Neka vam Bog, u svojoj milosti,
Da strpljenja da je podnesete,
I iskrenoga kajanja zbog svih
Prestupa vaših teških! Vodite ih!
(KEMBRIDž, SKRUP i GREJ
odlaze pod stražom.)
A sada, velmože, za Francusku! Taj
Poduhvat će biti, za vas k'o za nas,
Podjednako slavan. Ne sumnjamo više
U povoljan i uspešan rat;
Jer je Bog tako milostivo izn'o
Na videlo tu strašnu izdaju
Što nas je na našem putu vrebala,
Da nam omete i početak sam.
Sad ne sumnjamo da su sve prepreke
Uklonjene s puta. Zato napred, mili
Zemljaci. Predajmo u božje ruke vojsku
Vodeći je u boj odmah. Sad na more!
Stegove ratne podignimo gore;
Nek' mi ni Engleska svoju krunu ne da
Ako mi Francuska svoj presto ne preda.
(Odu.)

SCENA TREĆA

London. Pred kulom.

(Dolaze PIŠTOLj, KRČMARICA, NIM,
BARDOLF i DEČAK)
 
KRČMARICA. Molim te, medeno slatki mu‐
Žu, pusti da te ispratim do Stejnsa.
PIŠTOLj. Ne; jer mi je muževno srce tužno.
Bardolfe, budi čio! Nime, preni
Svoj dobri duh! Dečače, prikupi
Hrabrost jer je naš Falstaf mrtav sad,
Pa moramo biti žalosni.
BARDOLF. Voleo bih da sam s njim, pa ma
gde da je, bilo u raju ili u paklu.
KRČMARICA. On zaista nije u paklu; on je
u Arturovom naručju, ako je iko ikad otišao
u Arturovo naručj'e. Imao je lepšu smrt ‐ izda‐
'nuo je lako, kao nevinašce. Umro je između
dvanaest i jedan baš u početku oseke. Kad
sam videla da rukama gužva posteljne čaršafe,
da se igra s cvečem i smeši na vrhove svojih
prstiju, znala sam da mu je došao kraj'; jer mu
je nos bio zašiljen kao pero, a mrmljao je o
zelenim poljima. "Kako ste ser Džone?" rekoh;
"oh, čoveče, razvedrite se." A on uzviknu: "Bo‐
že, Bože, Bože!" ‐ tri ili četiri puta. Da bih ga
utešila, rekoh mu da ne misli na Boga; nadala
sam se da još nije bio došao čas da se muči
takvim mislima. Reče mi da mu još nečim
pokrijem noge. Zavukla sam ruku u postelju
i pipnula mu noge; bile su hladne kao kamen.
Zatim sam ga opipala do kolena, pa naviše i
još naviše i sve je bilo hladno kao kamen.
NIM. Kažu da je proklinjao vino.
KRČMARICA. Jeste, zaista.
BARDOLF. I žene.
KRČMARICA. Njih nije.
DEČAK Bogami, jeste. I rekao je da su one
ovaploćene đavolice, đavoli od krvi i mesa.
KRCMARICA. Da, nije mogao da trpi boju
mesa; tu boju nikad nije mario.
DEČAK Rekao je jednom da će ga zbog žena
đavo ugrabiti.
KRĆMARICA.On je, zaista, u lzvesnom smi‐
slu slobodno rukovao ženama; ali kad je bio
rđave ćudi, govorio je o vavilonskoj bludnici.
DEČAK Sećate li se da je kazao, kad je video
buvu na Bardolfovom nosu, da je to crna duša
koja gori u vatri pakla?
BARDOLF. Pa, nestalo je goriva koje je održa‐
valo tu vatru: to je sve bogatstvo koje sam
stekao u njegovoj službi.
NIM. Hoćemo li da idemo? Kralj je možda već
otišao iz Sautemptona.
PIŠTOLj. Hajdemo. Ljubavi moja, daj mi usne.
Čuvaj mi posuđe i sve moje stvarL
Budi mi pametna, lozinka je: "samo
Za gotovo". Ne veruj nikome;
Zakletve su pleva, a ljudska obećanja
Trošna su kao kora pitina.
Drž' se čvrsto ‐ najbolji je pas čuvar,
Pile moje; zato nek' opreznost
Bude tvoj savetnik. Hajd', obriši svoje
Kristale. Ratni drugovi, hajdemo
U Francusku da k'o pijavice
Sišemo, sišemo, sišemo krv!
DEČAK Kažu da je to nezdrava hrana.
PIŠTOLj. Dodirnite njena meka usta,
Pa marširajte.
BARDOLF. Zbogom, krčmarice.
(Poljubije.)
NIM. Ne mogu da je poljubim, nemam merak;
ali zbogom!
PIŠTOLj. Štedljiva budi i ne skitaraj,
Naređujem tL
KRČMARICA. Srećan vam put, zbogom.
(Odu.)

SCENA ČETVRTA ===

Francuska. Dvorac francuskog kralja.

(Trube. Ulazi FRANCUSKI KRALj s
pratnjom; DOFEN, VOJVODA od
BERIJA i BRETANjE, VRHOVNI
ZAPOVEDNIK i DRUGI.)

K KARLO. Englezi su pošli na nas sa velikom
Vojskom, i naša najveća je briga
Da im se hrabro odupremo. Zato,
Vojvode od Berija, Bretanje, Brabanta
I Orleana, i ti, dofene,
Požurite što brže možete
Da snabdete naša utvrđena mesta
Hrabrim ratnicima i odbrambenom spremom;
Jer Engleska pomamno nadire
K'o bujica, i moramo biti
Predostrožni, kako uči strah
Sve nas primerima svojim skorašnjim,
Što Englezi, kobno potcenjeni,
Ostaviše na našim poljima.
DOFEN. Moj moćni oče, sasvim je umesno
Naoružanje protiv dušmanina,
Jer mir ne treba da uspava nas,
Čak i kad nije u izgledu rat
I kad ne postoji naročitlspor.
Utvrđenja treba održavati
I vojsku imati na okupu, spremnu;
Vršiti pripreme k'o da je rat tu,
Na pomolu. Zato, kažem, dobro je
Da svi idemo i da pregledamo
Bolesne i slabe delove Francuske.
Ali, uradimo to bez svakog straha,
Di, bar, ne s više straha no kad bismo
Čuli da se Engleska priprema
Za igranku i majsku proslavu.
Jer ona ima tako lošeg kralja
I njeno žezlo tako slabo drži
Tažt, lakomislen, plitak, ćudljiv mladić,
Da ona nikome ne uliva strah.
VRH. ZAPOVEDNIK O, ćutite, dofene!
Odveć se
Varate u tom kralju. Pitajte
Izaslanike skorašnje, Milosti,
S kakvim dostojanstvom sasluš'o je on
Njihove poruke; kako je snabdeven
Savetnicima dobrim, plemenitim;
Kako je miran kada pregovara,
A strašan u svojoj čvrstoj odlučnosti,
Pa ćete videti da je lakoumTje
To samo spoljna strana rimskog Bruta,
Koja pokriva promišljenost plaštom
Ludosti, kao što vrtlar pokriva
Dubrivom ono korenje koje će
Prvo i najbolje da izraste baš.
DOFEN. Nij'e tako, vrhovni zapovedniče.
Ali, i ako smatramo da jeste,
Svejedno je. Kad je o odbrani reč,
Najbolje je kad neprijatelja
Smatramo jačim nego što izgleda;
Jer su onda pripreme odbrane
Potpunije; jer ako je ona
Na slaboj osnovi i na tvrdičluku,
Onda, k'o tvrdica, kvari kaput svoj,
Jer žali da malo tkanine joj da.
K KAPvLO. Smatrajmo moćnimkralja Henrija.
Vi, velmože, spremni budite za njega;
Jer mu je rod naše okusio meso.
Ona je potomak onog krvoločnog
Soja koji nas je gonio na našim
Vlastitim putima. To svedoči ona
Nezaboravna sramota kada je,
Za vreme kobne bitke kod Kresija,
Sve naše kneževe zarobila ruka
Edvarda, Crnog Princa od Velsa, dok je
Njegov gorostasni otac stajao
Na gori, visoko u zraku, krunisan
Zlatnim suncem, i posmatr'o svog
Junačkog sina, gledajuć' s osmehom
Kako on mrcvari delo prirode
I unakažava uzorke koje su
Bog i francuski očevi stvarali
Dvadeset godina. Pa i ovo je
Izdanak toga pobedničkog stabla,
I treba se bojati njegove
Urođene moći i sudbine.
(Ulazi GLASNIK;
GLASNIK Izaslanici kralja Henrija
Engleskog mole za prijem kod vašeg
Veličanstva. v,
KRALj KARLO. Primamo ih odmah.
Dovedite ih.
(GLASNIK i NEKOLIKO LORDOVA
izlaze.)
Gle'te, prijaterji,
Kako je brza hajka njihova.
DOFEN. Okreni se, ustavi hajkače,
Jer plašljivi najglasnije laju
Kad ono, čemu tobož prete, trči
Daleko pred njima. Dobri gospodaru,
Budite kratki sa tim Englezima
I pokaž'te kakve države ste glava.
Samoljublje nije, gospodaru,
Tako nizak greh k'o što je to
Kad se čovek potcenjuje sam.
(LORDOVI se vraćaju sa EKSETEROM
i PRATNjOM)
KRALjKARLO. Od našegbrataodEngleske?
EKSETER. Da.
On pozdravlja vaše veličanstvo s tim
Što traži, u ime svemogućeg Boga,
Da napustite i predate časti
Koje, po milosti neba, zakonima
Prirode, naroda, pripadaju njemu
I onima što ga nasleđuju;
To će reći krunu i oblasti sve
Što po običajnom pravu i po drevnim
Odredbama pripadaju kruni
Francuske. Da biste znali da to nije
Nepravedan, nastran zahtev, iščeprkan
Iz crvotočina davno prošlih dana,
Niti iz prašine starog zaborava,
On vam šalje ovaj slavni rodoslov
Loze čiji su svi ogranci vidni.
On vam poručuje da razmotrite ovo
Rodoslovlje, pa kad uvidite
Da on pravo potiče od svog
Najslavnijeg od slavnih predaka,
Edvarda Trećeg ‐ da se odreknete
Svoje krune i kraljevine, što ste
Nepravedno prisvojili, jer
Njihov punopravni naslednik je on.
K KARLO. A ako odbijem, šta sleduje onda?
EKS.: Krvava prinuda; jer kad biste krunu
Skrili i u dno samog srca svog,
I odatle bi je iščupao on.
Zato i dolazi u pomamnoj buri
S gromom, zemljotresom, kao Jupiter,
Ako se njegov zahtev ne ispuni,
Da prinudi; i poručuje vam,
U ime Boga, da predate krunu
I da se na jadne duše smilujete
Na koje gladni rat otvara čeljust;
Ako ne, na vašu glavu pašće krv
Poginulih rjudi, suze udovica,
Vapaj siročadi, uzdasi devica
Za muževima, očevima ili
Verenicima, što će ovaj razdor
Progutati. To je njegov zahtev,
Njegova pretnja i moja poruka,
Ako dofen nije ovde, jer ja imam
I za njega naročiti pozdrav.
K. KARLO. Što se nas tiče, o tom ćemo još
Razmisliti. Sutra ćete našu
Konačnu odluku sa sobom poneti
Našem bratu od Engleske.
DOFEN. Dofen,
To sam ja, šta ima za mene od Engleske?
EKS.: On na vas gleda s omalovažavanjem,
Prezrenjem, prkosom, svim onim što nije
Nezgodno da jedan veliki kralj kaže.
I evo šta vam poručuje kralj:
Ako vaš otac, izvršenjem svega
Što se od njega traži, ne zasladi
Porugu gorku koju ste poslali
Veličanstvu njegovom, on će vas
Pozvati na jedan tako vruć obračun,
Da će pečine i svi trbušasti
Svodovi Francuske dati odjek svoj
Na paljbu topova, osuđujuć' vas,
I vratiti vam vašu porugu.
DOFEN. Kaži, ako otac moj da prijateljski
Odgovor, to je protiv moje volje;
Jer ne želim ništa sem sukob s Engleskom!
U tom cilju, k'o što dolikuje
Njegovoj taštoj mladosti, poslah mu
Na poklon pariske lopte.
EKSETER. Zbog toga će
On naterati vaš pariski Luvr
Da zadrhti, pa ma on i bio
Glavni dvor moćne Evrope. I znajte
Da ćete naći veliku razliku ‐
K'o i mi, njegovi podanici što smo ‐
Izmeđ' obećanja iz mladićkih dana
I onih kpjima gospodari sad.
On sad meri vreme sve do miligrama,
Što ćete u svom vlastitom porazu
Iskusiti ako u Francuskoj bude on.
KRALj KARLO. Sutra ćete znati našu volju.
EKSETER. Poš'ljite nas što pre, da naš kralj
Ne bi lično došao ovamo,
Da se raspita o našem odlaganju,
Jer on je stupio već na ovo tle.
K KARLO. Krenućete brzo s našim uslovima.
Noć je samo mali predah i pauza
Za odgovor na tako važnu stvar.
(Trube. Odlaze.)

TREĆI ČIN

(Ulazi HOR)

HOR. Tako na krilu naše mašte leti
Predstava naša k'o misao brza.
Pretpostavite da ste videli
Dobro opremljenog kralja da ulazi
U brod u Temptonskoj luci, i njegovu
Hrabru mornaricu kako zastavama
LeprŠavim, svilnim mladog Feba hladi.
Igrajte se s maštom i vidite u njoj
Brodsku momčad što se penje uz kudeljnu
Užad; čujte oštri zvuk pištaljke
Što u opštoj buci izdaje naredbe;
Gledajte lanena jedra, nošena
Nevidljivim, snažnim vetrovima,
Kako vuku ogromne brodove,
Uprkos struji, izbrazdanim morem.
0, zamislite samo da stojite
Na obali i posmatrate grad
Što se Ijulja na nemirnoj vodi,
Jer tako izgleda ta veličanstvena
Flota što plovi u pravcu Arflera.
Hajd', u mislima se uhvatite sad
Za zadnji deo ovoga brodovlja,
I ostavite svoju Englesku
Tihu k'o ponoć, koju čuvaju
Dedovi, odojčad ili starice.
Svi koji su prošli ili nisu stigli
Doba moći, snage. Jer svaki koga je
Bar malo garila nausnica ode
U Francusku sa ratnicima tim.
Napregnite misli, i videćete sad
Opsadu, topove na svojim kolima,
Sa čeljustima kobno razjapljenim
Na zidom opasani Arfler. Zamislite
Da je izaslanik iz Francuske doš'o,
On saopštava Henriju da mu kralj
Nudi Katarinu, kćer svoju, a s njom
U miraz nekol'ko malih vojvodina.
To se ne prima, i brzi tobdžija
11/25/2016 Viljem Šekspir ­ Henri V ­ :: Forumi Tvorca Grada ::
http://www.tvorac­grada.com/forum/viewtopic.php?f=63&t=15946 28/82
Prinosi đavolskom topu potpaljivač,
(Uzbuna i topovska paljba.)
I sve pred njima pada. Ja vas molim
Za Ijubaznost da vašim mislima
Popunite glumu gde praznina ima.
(Ode.)

SCENA PRVA

Francuska. Pred Arflerom.
(Trube. Ulaze KRALj HENRI,
EKSETER, BEDFORD, GLOSTER i
VOJNICI s jurišnim lestvama.)
K HENRI. Jošjednomnaprodor, miliprijatelji,
Na juriš još jednom, ili preplavite
Zid leševima engleskim. U miru
Čoveku ništa nije priličnije
No tiha skromnost, smernost. Ali kada
Oluja rata u uhu nam jekne,
Budite tigrovi; napnite mišiće,
I krv prizovite; na čovečnost masku
Surovog besa stav'te; dajte oku vid
Strahovit, nek' strelja k'o bronzana cev;
Neka se obrva nadnese nad njim
K'o stena nad svojim podlokanim tlom,
Što pomamno guta rušilačko more.
Stegnite zube, rašir'te nozdrve,
Dišite snažno, zapnite svom snagom!
Napred, napred, vi najplemenitiji
Englezi, čijim žilama protiče
Krv očeva slavnih što su se borili
Kao Aleksandar od jutra do mraka,
I nisu vraćali u korice mač
Pre nego što su sve izboriii.
Nemojte baciti sram na svoje majke,
Dokažite da ste sinovi očeva
Svojih. Budite uzor ljudima
Prostije krvi i naučite ih
Ratovanju. I vi, dobri slobodnjaci,
Čije su mišice u Engleskoj rasle,
Pokažite ovde vrednost svoje paše;
Zakunite se da ćete ostati
Dostojni svoga vaspitanja sad,
U šta ja ne sumnjam, jer niko od vas
Nije tako nizak i rđav da nema
U očima svojim plemeniti sjaj.
Vidim da stojite k'o lovaeki psi
Na lancu, gotovi da za tren polete.
Divljač je dignuta. Jurišajte hrabro!
"Bog i sveti Dorđe, Henri i Engleska!"
(Odlaze. Trube i topovska paljba.)

SCENA DRUGA

Francuska. Pred Arflerom.

(Dolaze NIM, BARDOLF,
PIŠTOLj i DEČAK;

BARDOLF. Napred, napred, napred, napred,
napred, napred, na prodor, na prodor!
NIM. Molim te, kaplare, stani; udarci su odvi‐
še žestoki; a što se mene tiče, ja nemam dva
života; ćud toga je suviše vrela; u ovoj jedno‐
stavnoj pesmi nema raznolikosti.
PIŠTOLj. I treba da je jednostavna,
Jer su ćudi različne odavna;
Udarci se primaju, zadaju,
I podanici božji se pobiju
I umiru, padaju;
Na mač i štit
Na krvavom razbojištu
Besmrtnu slavu dobiju.
DEČAK Voleo bih da sam u kakvoj pivnici
u Londonu! Dao bih svu svoju slavu za krčag
piva i bezbednost.
PIŠTOJ. Ija;
Da je moguće samo
I ja bih pravo tamo;
Što da se okleva?
DEČAK Pravo.
Al' ne pošteno, zdravo,
Kao što tica na grani peva.
(Ulazi FLUELIN.;
FLUELIN. Na prodor, psi! Napred, vi
nitkovi!
(Tera ih napred.)
PIŠTOLj. Smiluj nam se, veliki vojvodo,
Običnim smrtnim! Stišaj taj bes svoj,
Muževni bes svoj stišaj, veliki
Vojvodo! Stišaj, dobričino, bes!
Budi popustljiv, slatko pile!
NIM. Dobre ste volje; vaša milost pobeđuje
zloćude.
(Odlaze SVI sem DEČAKA.;
DEČAK Mada sam mlad, dobro sam prozreo
ta tri razmetljivca. Ja sam momak sve trojice;
ali sva trojica zajedno, da su moje sluge ume‐
sto ja njihov, ne bi, kao sluge, bUi ravni meni
jednom; jer zaista, tri takva lakrdijaša nisu
ravna jednom čoveku. Bardolf je kao bela
džigerica iako ima crveno lice; drzak je, ali
izbegava borbu. Pištolj ima ratoboran jezik i
miran mač; on krši obećanje i gazi reč, ali mu
mač ostaje neokrznut. Nim je čuo da su ćutljivi
h'udi najhrabriji i stoga se stidi da čita svoje
molitve da se ne bi pomislilo da je kukavica.
Ali na ono malo svojih rđavih reči ima isto
tako malo dobrih dela; jer nikad nije razbio
ničg'u glavu sem svoju, a to je bilo kad je pijan
udario njome o stub. Gotovi su da ukradu bilo
šta, i to zovu plenom. Bardolf je ukrao kutiju
zalautu, nosio je dvanaest časova i prodao za
tri parice. Nim i Bardolf su pobratimi u krađi;
u Kaleu su ukrali vatralj; po tome sam ocenio
da će se pokazati kao kukavice. Hteli bi da
prisno znam ljudske džepove kao njihove ru‐
kavice ili maramice; a to je sasvim protivno
mom čojstvu, da uzimam iz tuđih džepova i
stavh'am u svoje; jer to može da znači i pri‐
svajanje ukradenog. Moram ih ostaviti i po‐
tražiti neku drugu službu; njihovo nevaljalstvo
odveć je bljutavo za moj slab stomak; moram
ih napustiti.
(Ode. Dolaze FLUELIN i
GAVER za njim.)
GAVER Kapetane Flueline, morate odmah
doći minama. Vojvoda od Glostera hoće da
govori s vama.
FLUELIN. Minama! Recite vojvodi da nije
dobro prilaziti minama, jer one, čujte, nisu
postavjjene pravilno po ratnoj teoriji; nisu
dovoljno duboko ukopane; jer, čujte, nepri‐
jatelj je ‐ možete to saopštiti vojvodi ‐ svoje
protivmine ukopao četiri aršina duboko. Isu‐
sa mi, mislim da će on baciti sve u vazduh
ako se ne izda bolje naređenje.
GAVER Vojvoda od Glostera, kome je ostav‐
\jeno vođenje opsade, u svemu se upravlja po
savetima nekog Irca, vrlo valjanog čoveka
zaista.
FLUELIN.To je kapetan Makmoris, je 1' tako?
GAVER Mislim da je to on.
FLUELIN. Isusa mi, većeg magarca od njega
na svetu nema; reći ću mu to u lice. On ne
razume bolje od kučeta pravu ratnu taktiku
istrategiju, kažem vam, rimsku ratnuveštinu.
(Iz daljine dolaze MAKMORIS i DžEMI.)
GAVER. Evo ga dolazi; s njim je škotski ka‐
petan Džemi.
FLUELIN. Kapetan Džemi je neobično hrabar
ratnik, to je sigurno. Ocenio sam po njegovim
naređenjima da je vrlo vešt i učen u starom
ratovanju. Isusa mi, on je u stanju da brani svoje
mišljenje, kao i svaki drugi ratnik na svetu, o
ratnoj veštini starih Rimljana.
DžEMI. Želim vam dobar dan, kapetane
Flueline.
FLUELIN. I ja vašem gospodstvu, dobri
kapetane Džemi.
GAVER. Kako stoji sad, kapetane Makmo‐
rise? Jeste li napustili mine? Jesu li pioniri
digli ruke od toga?
MAKMORIS. Eto, Isusa mi, rđavo jeurađeno;
rad je napušten, truba je zasvirala povlačenje.
Ruke mi, kunem se, i očeve mi duše, posao je
rđavo urađen, napušten je. Ja bih bacio grad
u vazduh u roku od jednog časa, tako mi spasa
duše. O, rđavo je urađeno, rđavo urađeno,
moje mi ruke, rđavo je urađeno.
FLUELIN. Kapetane Makmorise, molim vas,
hoćete li dopustiti da porazgovaram malo s
vama o vođenju rata, rimskih ratova čisto radi
diskutovanja, razumete li, i prijateljskog op‐
štenja; a delimično da bih opravdao svoje mi‐
šljenje, a delimično radi opravdanja mog
gledišta o pravilnom vođenju rata; to je glavna
tačka.
DžEMI. To će biti vrlo dobro, vere mi, dobri
kapetane; a ja ću vam izložiti svoje ideje kad
mi se ukaže prilika; hoću, vere mi.
MAKMORIS. Ovo nije vreme za raspravlja‐
nje. Isusa mi; dan je odveć vreo, i vreme i
ratovanje, i kralj i vojvode; sad nije vreme za
razgovor. Grad je opsednut, truba nas zove
na juriš, a mi razgovaramo i, Hrista mi, ne
radimo ništa. Ovo je sramota za sve nas; tako
mi bog pomogao, sramota je što stojimo do‐
koni; sramota je, ruke mi, a ima grkljana za
seču, i ima mnogo štošta da se uradi, tako mi
Hristos pomogao; a mi ne radimo ništa, tako
mi Hristos pomogao, eh!
DžEMI. Pričešća mi, pre no što mi se ove oči
sklope da spavaju učiniću dobar podvig, ili ću
otići u raku, da, ili ću otići u smrt; ali ću se
najpre hrabro naplatiti za nju; zaista hoću; to
je sve što imam da kažem. Ali bih, zbilja, rado
čuo malo raspravljanja između vas dvojice.
FLUELIN. Kapetane Makmorise, eto, ja mi‐
slim ‐ popravite me ako grešim ‐ da nema
mnogo ljudi u vašem narodu ‐
MAKMORIS. U mome narodu! Kakav je moj
narod? Je li on lupež i nevaljalac? Šta je moj
narod? Ko se usuđuje da govori rđavo o mom
narodu?
FLUELIN. Slušajte, ako vi stvar uzimate druk‐
čije nego što sam mislio, kapetane Makmo‐
rise, onda ću možda zaključiti da vi ne
postupate prema meni s onim druželjubljem
na koje vas uviđavnost upućuje; jer ja sam,
vidite, isto tako dobar čovek kao vi, kako u
pogledu ratne veštine tako i u pogledu moga
porekla i ostalih osobina.
MAKMORIS. Ne znam da ste vi tako dobar
čovek kao što sam ja. Tako mi Hristos po‐
mogao, odseći ću vam glavu!
GAVER. Gospodo, obojica ste rešeni da krivo
razumete jedan drugog.
DžEMI. Ah, to je gadna greška.
(Truba svira za pregovore.)
GAVER. Grad svira za pregovore.
FLUELIN. Kapetane Makmorise, kad se ukaže
bolja prilika, slušajte, biću tako hrabar da vam
kažem da ja znam ratnu veštinu, pa kraj.
(Odu.)

SCENA TREĆA

Francuska. Pred kapijama Arfera.

(GUVERNER i NEKOLIKO GRADANA
na zidinama; ENGLESKE TRUPE
ispred zidina. Dolazi KRALj HENRI
s PRATNjOM)

K HENRI. Šta je guverner grada odlučio?
Ovo su poslednji pregovori koje
Dopuštamo; stoga se predajte
Milosti našoj; ili, kao ljudi
Ushićeni smrću, čikajte nas
Da učinimo što je najgore.
Jer, k'o što sam ratnik, a to ime mislim
Najbolje mi liči, ako opet počnem
Tući iz topova, neću ostaviti
Poluosvojeni Arfler dok ne bude
Sahranjen u svom vlastitom pepelu.
Kapije milosti biće zatvorene,
I ostrvljeni ratnik, surov, tvrd,
Krstariće svuda sa savešću
Razjapljenom kao pakao,
I razuzdanom rukom krvavom
Kosiće kao travu vaše sveže
Device i vašu odojčad u cvetu.
Šta je to za mene ako nepobožni
Rat, opremljen u plamen k'o knez
Davola, prljava lica, izvrši
Sva strašna dela rušenja, pustoši?
Šta je to za mene ako ste vi sami
Uzrok što će vaše čestite device
Pasti u ruke vrelog silovanja?
Koja uzda može zadržati zlo
Kad nizbrdo juri u besnom trku svom?
Isto bi tako beskorisno bilo
Izdavati nama, razjarenim
Ratnicima, zaludne naredbe
U pljačkanju k'o slati pozive
Čudovištu morskom da izađe
Na obalu. Zato, vi ljudi Arflera,
Sažalite se na grad i narod svoj,
Dok su mi ratnici još pod mojom vladom;
Dok blagi, umereni vetar milosti
Rasteruje gadne i kužne oblake
Pomamnog ubistva, pljačke, nemorala.
Nećete li, onda odmah očekujte
Da vidite slepog, krvavog ratnika
Kako uvojke vaših kćeri kalja
Prljavom rukom uz vapaj, vrisak njin;
Kako vuče vaše očeve za brade
I časne im glave razbija o zid;
Kako vašu golu odojčad nabija
Na koplja, dokle poludele majke
Jaucima svojim cepaju oblake,
K'o jevrejske žene što su činile
U krvavom lovu Herodovih klača.
Šta vi kažete? Hoćete li dakle
Predati se i izbećl ovo?
Hoćete 1' da zbog bezrazložne
Odbrane budete uništeni svi?
GUVERNER. Naše su nade danas okončane.
Dofen, koga smo za pomoć molili,
Odgovara da njegova vojska
Nije još spremna da takvu opsadu
Razbije. Zato, moj veliki kralju,
Predajemo grad svoj i naše živote
Milosti tvojoj. Uđi na kapije;
Raspolaži nama i svim što je naše,
Jer smo za odbranu dalju nesposobni.
K HENRI. Otvorite vaše kapije! Moj striče
Eksetere, uđi u Arfler;
Ostani tamo, utvrdi ga dobro
Protiv Francuza. Ukaži milost svima,
A mi ćcmo se, dragi striče ‐ pošto
Dolazi zima, a bolest se širi
Među ratnicima ‐ povući u Kale.
U Arfleru smo ti gosti noći ove,
A sutra ćemo na marševe nove.
(Trube. KRALj i NjEGOVA PRATNjA
ulaze u grad.)

SCENA ČETVRTA

Ruan. Odaja u dvorcu.

(Ulaze KATARINA i ALIS.)

KATARINA. Alice, tu as ete en Angleterre, et
tu bien parles le langage.
ALIS. Un peu, madame.
KATARINA. Je te prie, m'enseignez ‐ il faut
que j'apprenne a parler... Comment appelez‐
vous la main en Anglais?
ALIS. La mainl elle est appelee de hand.
KATARINA. De hand. Et les doigts?
ALIS. Les doigts? Ma foi,j'oublie les doigts;
maisje me souviendrai. Les doigts? Jepense
gu'ils sont applee de fingres,‐ oui, de fingres.
KATARINA. La main, de hand, les doigts, de
fingres Je pense queje suis le bon ecolier. J'ai
gagne deux mots d'Anglais vitement. Com‐
ment appelez‐vous les ongles?
ALIS. Les ongles? Nous les appelons de
nailes.
KATARINA. De nailes. Ecoutez; dites moi si
je parle bien: de hand, de fingres et de nailes.
ALIS. C'est bien dit, madame; il est fort bon
Anglais.
KATARINA. Dites moi l'Anglais pour le bras.
ALIS. De arm, madame.
KATARINA. Et le coude.
ALIS. D'elbow.
KATARINA. D'elbow. Je m'en fais la repeti‐
tion de tous les mots que vous m'avez appris
de a present.
ALIS. II est trop difficile, madame, comme je
pense.
KATARINA. Excusez‐moi, Alis; ecoutez; d'‐
hand, de fingre, de nailes' d'arm, de bilbow.
ALIS. D'elbow, madame.
KATARINA. O SegneurDieuje m'en oublie!
d'elboiv. Comment appelez‐vous le col?
ALIS. De nick, madame.
KATARINA. De nick. Et le menton?
ALIS. De chin.
KATARINA. De sin. Le col ‐ de nick; le men‐
ton ‐ de sin.
ALIS. Oui. Saufvotre honneur, en verite, vous
prononcez les mots aussi droit que les natifs
d'Angleterre.
KATARINA. Je ne doute point d'apprendre,
par la grace de Dieu, et en peu de temps.
ALIS. N'avez‐vous pas deja oublie se que je
vous ai enseigne?
KATARINA. Non,je reciterai d vous promep‐
tement; d'hand, de fingre, de mailes ‐
ALIS. De nailes, madame.
KATARINA. De nailes, de arm, de ilbow.
ALIS. Sauf votre honneur, d'elboiv.
KATARINA. Ainsi dis‐je: d'elbow, de nick et
de sin. Comment appelez vous le pied et la
robe?
ALIS. De foot, madame, et le coun.
KATARINA. De foot, et le coun? O Seignieur
Dieu, ils sontmots de son mauvais, corruptible,
gros, et impudque, et non pour les dames
d'honneur d'user;je ne voudrais prononcer ces
mots devant les seigneur de Francepour tout le
monde, Foh! le foot et le count. Nean‐moins,
je reciterai une autre fois ma lecon ensemble;
d'hand, de fingre, de nailes, d'arm, d'elbow,
de nick, de sin, de foot, de coun.
ALIS. Excellent, madame!
KATARINA. C'est assez pour une fois; allon‐
nous d diner.
(Odu.)
Prevod cele scene:
KATARINA. Alis, ti si bila u Engleskoj i govoriš
dobro jezik te zemlje
ALIS. Pomalo, gospođo.
KATARINA. Molim te, uči me; moram naučiti da
ga govorim. Kako se kaže ruka na engleskom?
ALIS. Ruka? Kaže se de hand.
KATARINA. De hand. A prsti?
ALIS. Prsti? Vere mi, prste sam zaboravila; ali ću
se setiti. Prsti? Mislim da ih zovu de fingre, da, de
fingres.
KATARINA. Ruka ‐ de hand, prsti ‐ de fmgres.
Mislim da sam dobra učenica. Dve engleske reči
brzo sam naučila. Kako se kaže nokti?
ALIS. Nokti? Kaže se de nailes.
KATARINA. De nailes. Čuj, kaži mi da li pravilno
izgovaram: de hand, de fingres et de nailes.
ALIS. Dobro izgovoreno, gospođo; to je vrlo dobar
engleski jezik.
KATARINA. Kaži mi kako se kaže na engleskom
mišica.
ALIS. De arm, gospođo.
KATARINA. A lakat?
ALIS. D'elbow.
KATARINA. D'elbow. Ponoviću sve reči koje si me
dosad naučila.
ALIS. To je vrlo teško, gospođo, kako ja mislim.
KATARINA. Izvinite, Alis, nije. Slušajte; d'‐hand,
de fingre, de nailes, d'arm, de bilbow.
ALIS. D'elbow, gosopđo.
KATARINA. Oh, bože, zaboravila sam: d'elbow.
Kako se kaže vrat?
ALIS. De nick, gospođo.
KATARINA. De nick. A brada?
ALIS. De chin.
KATARINA. De sin. Vrat ‐ de nick; brada ‐ de sin.
ALIS. Da. Dopustite da vam kažem, vi zaista
izgovarate reči kao Englezi.
KATARINA. Ne sumnjam da ću vremenom i uz
pomoć božju naučiti taj jezik.
ALIS. Da niste već zaboravili ono što sam vas
naučila?
KATARINA. Ne, to ću vam brzo ponoviti: d'hand,
de fmgres, de mailes ‐
ALIS. De nailes, gospođo.
KATARINA. De nailes, de arm, de ilbow.
ALIS. S vašim dopuštenjem, d'elbow.
KATARINA. Da, tako i kažem: d'elbow, de nick i
de sin. Kako se kaže noga i haljina?
11/25/2016 Viljem Šekspir ­ Henri V ­ :: Forumi Tvorca Grada ::
http://www.tvorac­grada.com/forum/viewtopic.php?f=63&t=15946 36/82
ALIS. De foot, gospođo, i de count.
KATARINA. De foot, i de count? Gospode bože?
Te reči rđavo zvuče, poročne su i bezobrazne, te
plemićke ne treba da ih upotrebljavaju. Nizašto na
svetu ne bih smela izgovoriti te reči pred fran‐
cuskimplemićima. Ipak, moram; de footi de count.
Još jednom ću ponoviti celu lekciju; d'hand, de
fingre, de nailes d'arm, d'elbow, de nick, de sin, de
foot, de count.
ALIS. Izvrsno, gospođo!
KATARINA. Dovoljno je za jedanput, hajdemo da
obedujemo.

SCENA PETA

Ruan. Obala u dvorcu.

(Ulaze KRALj KARLO, DOFEN,
VOJVODA OD BURBONA, VRHOVNI
ZAPOVEDNIK i DRUGI)

KRALj KARLO. Zna se da je on preš'o
reku Somu.
VRH. ZAP.: Ako s njim se ne borimo sad,
Onda, kralju, ostavimo Francusku;
Sve napustimo; naše vinograde
Predajmo tom varvarskom narodu.
DOFEN. O Dieu vivantl Zar da nekoliko
Tih kopilana, što očevi naši
Nakalemiše na stablima divljim,
Odjednom se uzdignu do neba
I nadvise roditelje svoje?
VOJVODA OD BRETANjE. Normani, ali
vanbračni Normani!
Ti kopilani. Mort de ma viel
Ako li budu išli bez otpora,
Ja 61 da prodam vojvodinu svoju,
Da kupim prljav, vlažan majur neki
U zabačenom tom Albionu.
VRHOVNI ZAPOVEDNIK Dieu de
bataillesl Otkud ta hrabrost?
Zar im podneblje nije takvo vlažno,
Hladno i mutno, da i samo Sunce,
Namrgođeno, kao iz inata,
Bledo im zrači i voće ubija?
Može li voda kuvana, taj slabi
Napitak njihov za umorne rage,
Njina ječmena čorba, da zagreje
Hladnu krv njinu do takve vreline
Junačke? Pa zar krv naša brza,
Koja je vinom raspaljena rujnim,
Da nam bude hladna i smrznuta?
O, radi časti zemlje, ne budimo
K'o ledenjaci na strejama našim,
Dok hladniji, tuđi narod, lije
Mladosti hrabre kapi vrela znoja
I njima topi bogata nam polja! ‐
Koja se mogu nazvat siromašnim
Zbog malo svojih hrabrih gospodara.
DOFEN. Vere mi, žene rugaju se nama,
I kažu da se naša vatra gasi;
One već kažu da će svoja tela
Dati požudi engleskih mladića,
Da bi Francuskoj stvorile ratnike
Od kopilana.
VOJVODA OD BRETANjE. One nas šalju
U engleske škole igranja, da tamo
Učimo druge lavolti, korantu,
I drugim igrama; jer tvrde da nam je
Vrlina naša samo u petama,
I da u bekstvu najbrži smo mi.
KRALj KARLO. Gde je naš glasnik
Montdžoj? Nek' pohita
Da pođe i da Englesku pozdravi
Izazivanjem našim oštrim. Napred,
Velmože moje, na bojište požur'te,
Duh nek' vam bude oštriji od mača!
Delabrete, komandante Francuza;
Vojvode Orlana i Burbona,
I Berija, Alensona, Bara,
I Burgundije, Brabanta; Rambure,
Žak Šatijone, Vodmonte, Bomonte,
Granpreje, Rusje, Fokanbridže, Lestrale
I Busikalte; visoke vojvode,
Prinčevi i vi lordovi, baroni,
I vitezovi, rad' vaših imanja,
Oslobodite sad sebe od srama,
Zaustavite Henrija engleskog,
Koji kroz zemlje naše prodire,
I koji nosi zastave krvave
Što su Arflera krvlju obojene.
Jurnite svi na njegovu vojsku,
Kao sneg kad se sjuri na doline,
Na čije nisko vazalno sedište
Visoki Alpi liju svoje vode.
Napadnite ga, moć vam je dovoljna,
Uhvatite ga, pa onda u Ruan
Dovedite ga kao našeg roba.
VRH. ZAP.: Velikima to i dolikuje.
Žalim što mu je vojska malobrojna,
A vojnici mu bolesni i gladni
U maršu; jer će zbog tog, siguran sam,
Kad vidi našu vojsku, srce mu
U ponor straha pasti, i mesto
Borbe, on će ponudit otkupe.
K. KARLO. Zapovedniče, zato nek' požuri
Montdžoj, pa neka engleskome kralju
Kaže da smo ga poslali da bismo
Doznali kakvu je otkupninu voljan
Da nam da. A ti ćeš, naš dofene,
U Ruanu da ostaneš s nama.
DOFEN. Molim, nemojte tako, veličanstvo.
K KARLO. Ti budi strpljiv, jer ostaješ s nama.
A sada napred, ti, zapovedniče,
I vi kneževi, sva vlastela, zna se,
0 padu Engleske donesite nam glase!
(Odu.)

SCENA ŠESTA

Engleski logor u Pikardiji.

(Ulaze GAVER i FLUELIN )

GAVER. Kako je, kapetaneFlueline? Dolazite
li od mosta?
FLUELIN. Uveravam vas da su učinjeni veliki
podvizi kod toga mosta.
GAVER. Je li vojvoda od Eksetera van opa‐
snosti?
FLUELIN.Vojvoda od Eksetera je hrabar kao
Agamemnon. On je čovek koga volim i poštu‐
jem svojom dušom, svojim srcem, svojom rev‐
nošću, svojim životom, svojim življenjem i
svojom najvećom moći. On nije ‐ slava i hvala
bogu ‐ ranjen ni najmanje, već drži most vrlo
hrabro i s odličnom disciplinom. Tamo je na
mostu i neki poručnik stegonoša; mislim, u
svojoj najboljoj savesti, da je on hrabar kao
Marko Antonije; a on je čovek bez ikakvog
ugleda u svetu; ali sam video da se drži hrabro.
GAVER. Kako se zove?
FLUELIN. Zovu ga stegonoša Pištolj.
GAVER. Ne znam ga.
(Ulazi PIŠTOLj)
FLUELIN. Evo ga.
PIŠTOLj. Kapetane, molim te da mi učiniš
Jednu uslugu; vojvoda od Eksetera
Mnogo te voli.
FLUELIN. Da, hvala bogu; a i zaslužio sam
da me pomalo voli.
PIŠTOLj. Bardolf, ratnik čvrsta i snažna srca,
I vrlo hrabar, zbog svirepe sudbe
I nestalnog točka lakomislene
Sreće, te slepe boginje koja
Stoji na nemirnom točku koji
Se okreće ‐
FLUELIN. Dopusti mi da kažem, stegonošo
Pištolju. Sreću slikaju slepu, sa zavojem na
očima, da bi pokazali da je sreća slepa; i tako‐
đe je slikaju s točkom da pokažu, a u tome je
ta pouka, da se ona okreće, da je nestalna,
promenljiva i varljiva; a njena noga, slušajte,
stoji na okruglom kamenu, koji se valja, i valja
i valja; zaista, pesnik je izvrsno opisuje; sreća
nam pruža odličnu pouku.
PIŠTOLj. Sreća je Bardolfova dušmanka
I mršti se na njega; jer je ukrao
Krstić i mora biti obešen.
Prokleta smrt! Nek' vešala zjape za psa,
A čovek nek' bude pomilovan da mu
Kudelja ne uguši dušnik. A Ekseter
Ga je osudio na smrt zbog krstića
Od male vrednosti. Stoga idi i
Govori; vojvoda će čuti tvoj glas.
Ne dopusti da oštrica jevtinog
Vešalskog užeta i gadna optužba
Preseku Bardolfov životni konac.
Govori, kapetane, za njegov
Život, i ja ću te nagraditi.
FLUELIN. Stegonošo Pištolju, delimično ra‐
zumem šta misliš.
PIŠT.: Onda se, kapetane, raduj zbog toga.
FLUELIN. To zaista, stegonošo, nijestvarkojoj
se treba radovati; jer, vidiš, da mi je i rođeni
brat, zamolio bih vojvodu da izvoli osuditi ga
na smrt, jer se disciplina mora održavatl
PIŠTOLj. Umri i budi proklet; šipak za tvoje
prijateljstvo.
FLUELIN. Nekaje tako.
PIŠTOLj. Španski šipak!
{PIŠTOLj ode.)
FLUELIN. Dobro, dobro.
GAVER. Pa to je onaj preispoljni, pritvorni
nitkov; sad ga se sećam; on je podvodač i
secikesa.
FLUELIN. Uveravam vas da je kod mosta
rekao takve hrabre reči kakve se mogu čuti
samo o prazniku. Ali, dobro, dobro; za ono
što je rekao meni, jamčim vam, platiće mi za
to kad dođe zgodna prilika.
GAVER. On je varalica, budala, nevaljalac
koji pokatkad ode u rat da bi se po povratku
u London razmetao u svojstvu ratnika. Takvi
ljudi savršeno znaju imena velikih zapove‐
dnika, i oni nauče napamet gdeje štaurađeno:
na tom i tom bedemu, na takvom prodoru, u
toj i toj komori; ko se poneo hrabro, ko je
poginuo, ko se osramotio, u kakvom je polo‐
žaju bio neprijatelj. I oni to pričaju savršenim
ratnim izrazima, ukrašenim novim psovka‐
ma; a kakva sve čuda mogu da izazovu brada
potkresana po generalski i neuredno logorsko
odelo među penušavim bocama i pijanim gla‐
vama. Važno je da ste u stanju da poznate te
ljude koji su sramota za naše doba, jer se inače
možete gadno prevariti.
FLUELIN. Reći ću vam, kapetane Gavere, da
uviđam da on nije čovek koji bi rado pokazao
svetu šta je; ali ako ga uhvatim na nedelu,
reći ću mu šta mislim o njemu.
(Čuje se doboš.)
Slušajte, dolazi kralj, a ja moram da mu go‐
vorim o mostu.
(Doboš i stegovi. Dolaze KRALj HENRI,
GLOSTER i VOJNICI)
FLUEL.: Neka Bog blagoslovi vaše veličanstvo!
K HENRI. Kako je, Flueline; dolaziš li od
mosta?
FLUELIN. Da, vaše veličanstvo. Vojvoda od
Eksetera je vrlo hrabro odbranio most; Fran‐
cuzi su otišli; bilo je vrlo hrabrih i smelih
podviga. Neprijatelj je hteo da zauzme most,
ali je bio prinuđen da se povuče, i vojvoda od
Eksetera je gospodar mosta. Mogu reći vašem
veličanstvu da je vojvoda hrabar čovek.
K HENRI. Koliko ste ljudi izgubili, Flueline?
FLUELIN. Neprijateljevi gubici su bili vrlo
veliki, očito veliki, a vojvoda, mislim, mje
izgubio nijednog čoveka izuzev onoga što će
biti obešen zato što je pokrao crkvu; toje neki
Bardolf, ako vaše veličanstvo zna tog čoveka;
lice mu je puno bubuljica, čireva, čvoruga i
plamene vatre; usne mu duvaju u nos, one su
mu kao ugljena vatra, ponekad su plave, a
ponekad crvene; ali nos mu je rasečen, i njego‐
va vatra se ugasila.
KRALj HENRI. Sve prestupnike treba tako
kazniti. Izričito naređujemo da se na našim
marševima kroz zemlju ništa ne otima od sela,
da se ništa ne uzme a da se ne plati, da se
niko od Francuza ne grdi niti vređa podru‐
gljivim rečima; jer kad se blagost i svirepost
takmiče za kraljevinu, nežniji igrač pre dobjje.
(Truba. Ulazi MONTDžOJ)
MONTDžOJ. Znate me po mom ruhu.
KRALj HENRI. Dobro, znam te; a šta ću
doznati od tebe.
MONTDžOJ. Volju moga gospodara.
KRALj HENRI. Saopšti je.
MONTDžOJ. Ovako kaže moj kran': Kaži
Henriju od Engleske, mada smo izgledali mr‐
tvi, samo smo spavali; preimućstvo je bolji
vojnik od naglosti. Kaži mu da smo ga mogli
suzbiti kod Arflera, ali smo smatrali da nije
dobro pritiskati čir dok sasvim ne sazri. Pošto
je sad naš red da sudelujemo u ovom dijalogu,
naš glas je zapovednički: kralj Engleske će se
kajati zbog svoje ludosti, uvideće svoju sldbost
i diviće se našem strpljenju. Reci mu, stoga,
da razmisli o svojoj otkupnini, koju treba od‐
meriti prema nanetim nam gubicima, prema
broju podanika koje smo izgubili i prema sra‐
moti koju smo podneli; ali kad bi potpuno
nadoknadio za sve to, njegova malenkost bi
se skrhala. Za naše gubitke njegova riznica
je suviše siromašna; za prolivanje naše krvi
sva vojska njegove kraljevine suviše je ma‐
lobrojna; a za našu sramotu, kad bi njegova
ličnost kleknula pred nama, to bi bilo samo
slabo i ništavno zadovoljenje. Ovome dodaj
poziv na borbu; i reci mu, u zaključku, da je
on izdao svoje Ijude, čija je osuda izrečena.
Toliko od moga kralja i gospodara; takav je
njegov nalog meni.
K HENRI. Kako ti je ime? Tvoj rang već znam.
MONTDžOJ. Montdžoj.
K HENRI. Ti dobro vršiš svoju dužnost.
Vrati se svome kralju i reci mu
Da ga ne tražim, sad, već radije
Marširao bih bez smetnje za Kale;
Jer, da istinu kažem, mada nije
Mudro priznati to neprijatelju,
Koji je lukav a položaj njegov
Povoljnjji je, vojska mi je mnogo
Oslabila usled bolesti; njen broj
Smanjen je; a ratnici što ostaše
Gotovo nisu bolji od Francuza.
Ali, glasniče, dok su bili zdravi,
Ja sam smatrao da jedan Englez
Vredi koliko vrede tri Francuza.
No, oprosti mi, bože, što se tako
Hvalim! Biće da vazduh Francuske
Udahnu taj porok u mene; za to se
Moram pokajati. No, sada idi
I ovo kaži svome gospodaru:
Da sam ja ovde i da je otkupnina
Moja ovo slabo i ništavno telo,
A vojska mi je samo bolestan čuvar.
No, reci mu da ćemo, tako mi boga,
Primiti borbu, pa makar Francuska
I sa susedom što je ravan njoj
Na put nam stala. Evo za tvoj trud,
Montdžoje. Idi svome gospodaru
I reci mu da se dobro razmisli.
Ako možemo proći, proći ćemo;
Ako budemo sprečeni, mi ćemo
Obojit vašu zemlju vašom krvlju.
A sad, Montdžoje, zbogom! Sadržina
Odgovora je našeg samo ovo:
Ovakvi kakvi smo ne tražimo bitku,
Al' se i ovakvi ne klonimo nje.
E tako reci gospodaru svom.
MONTDžOJ. To ću mu reći. Hvala,
veličanstvo!
(Ode.)
GLOSTER Nadam se da nas sad napasti neće.
K HENRI. Nismo u njinoj već u božjoj ruci.
Marširajmo mostu! Sad se bliži noć.
Zanoćićemo s one strane reke,
A sutra ćemo nastaviti marš.
(Odu.)

SCENA SEDMA

Francuski logor blizu Aženkura.

(Ulaze VRHOVNI ZAPOVEDNIK
FRANCUSKE VOJSKE, LORD RAM‐
BUR, ORLEAN, DOFEN i OSTALI)

VRHOVNI ZAPOVEDNIK Pih! Imam najbo‐
lju opremu na svetu. Voleo bih da je dan!
ORLEAN. Imate izvrsnu opremu, ali je pravo
da priznate i izvrsnost moga konja.
VRH. ZAP.: To je najbolji konj u Evropi.
ORLEAN. Zar nikad neće osvanuti jutro?
DOFEN. Moj lorde od Orleana i moj lorde
vrhovni zapovedniče, vi govorite o konju i
opremi?
ORLEAN. Vi ste snabdeveni i jednim i drugim
kao ma koji princ u svetu.
DOFEN. Al'je ovo duga nođ Nebih dao svoga
konja ni za jednog drugog koji ide samo na
četiri noge. Ah ca! On odskače od zemlje kao
da mu je utroba od dlake; to je Le cheval
volant, Pegaz, chez les narines de feu! Kad ga
uzjašem, ja letim, ja sam soko; on gazi po
vazduhu; zemlja peva kadje on dodirne; naj‐
gora rožina njegove kopite je muzikalnija od
Hermesove svirale.
ORLEAN. On je boje graška.
DOFEN. I toplote đumbira. On je konj za Per‐
seja. On je čist vazduh i vatra; a teži elementi ‐
zemlja i voda ‐ nikad se ne pojavljuje u njemu,
izuzev samo za vreme njegove strpljive mirnoće
dok jahač ne uzjaše na njega. On je zaista konj,
a opšti naziv četvoronošci dovoljno je dobar za
sve ostale konje.
VRH. ZAPOVEDNIK Zaista, moj gospoda‐
ru, on je sasvim savršen i izvrstan konj.
DOFEN. On je princ konja; njegova njiska
zvuči kao zapovest monarha, a lik mu je takav
da uživa poštovanje.
ORLEAN. Dosta, rođače.
DOFEN. Pa, bez duhovitosti je onaj čovek
koji nije u stanju da nabraja zaslužene hvale
0 mom konju od jutra do mraka. To je tema
tečna kao more; pretvorite zrnapeska u rečite
jezike, i moj konj je tema za sve njih. On je
predmet dostojan razmišljanja jednog suve‐
rena i dostojan da ga jaše suverenov suveren
1 da svet, poznat i nepoznat nama, ostavi svoje
11/25/2016 Viljem Šekspir ­ Henri V ­ :: Forumi Tvorca Grada ::
http://www.tvorac­grada.com/forum/viewtopic.php?f=63&t=15946 43/82
poslove da bi mu se divio. Jednom sam napi‐
sao sonet u njegovu hvalu i počeo ovako: ‐
Čudo prirode...
ORLEAN. Čuo sam sonet dragani koji tako
počinje.
DOFEN. Onda je neko podražavao ono što
sam ja spevao o svom paripu, jer moj konj je
moja dragana.
ORLEAN. Vaša dragana nosi svoje jahače
dobro.
DOFEN. I mene; a to je najveća hvala i savr‐
šenstvo svake dobre dragane.
VRHOVNI ZAPOVEDNIK Nisam siguran,
jer mi se čini da vam je juče vaša dragana
dobro izdrmusala leđa.
DOFEN. Možda je i vaša vama.
VRH. ZAPOVEDNIK Moja nije bila zauzdana.
DOFEN. O, onda je ona možda stara i nežna,
i vi ste je jahali, kao irski vojnik, bez francu‐
skih širokih čakšira, samo u svojoj tesnoj nož‐
noj odeći.
VRH. ZAP.: Vi se dobro razumete u jahanju.
DOFEN. Onda dopustite da vas opomenem.
Oni koji jašu tako, a ne jašu oprezno padnu
u prljavu močvaru. Više volim da imam konja
nego draganu.
VRHOVNIZAPOVEDNIK Ukusi su različiti.
DOFEN. Kažem ti, zapovedniče, moja dra‐
gana nosi svoju vlastitu dlaku.
VRHOVNI ZAPOVEDNIK Sa istim bih se
pravom mogao tako pohvaliti kad bi krmača
bila moja dragana.
DOFEN. Le chien est retourne a son propre
vomissement, et la truile levee au burbier, ti
sve iskorišćuješ.
VRH. ZAPOVEDNIK Ipak ne iskorišćujem
svoga konja kao draganu, pa ni poslovicu kad
nije u vezi s onim o čemu je reč.
RAMBUR. Moj lorde zapovedniče, jesu li ono
Sunca ili zvezde na opremi koju sam večeras
video u vašem šatoru?
VRH. ZAPOVEDNIK Zvezde, moj lorde.
DOFEN. Mislim da će neke od njih pasti sutra.
VRH. ZAP.: Ipak moje nebo neće oskudevati.
DOFEN. Sasvim moguće, jer ih imate previše,
a donelo bi vam veću čast kad bi neke otpale.
VRH. ZAPOVEDNIK Isto kao što je vaš konj
pretovaren vašim hvalama, a kasao bi sasvim
dobro i kad bi neke od vaših hvala sjahale.
DOFEN. Voleo bih kad bih mogao da ga nato‐
varim njegovim zaslugama! Zar nikad neće
osvanuti dan? Kasaću sutra čitavu milju, i moj
put biće popločan engleskim glavama.
VRHOVNI ZAPOVEDNIK Neću da kažem
to isto, iz straha da se posle ne osramotim.
Ali bih voleo da je jutro, jer želim da se do‐
hvatim s Englezima.
RAMBUR. Ko će da se kocka sa mnom u
dvadeset engleskih zarobljenika?
VRHOVNI ZAPOVEDNIK Morate prvo sebe
staviti na kocku, pre nego što njih dobijete.
DOFEN. Ponoć je; idem da se naoružam.
(Ode.)
ORLEAN. Dofen žudi za jutrom.
RAMBUR. On žudi da jede Engleze.
VRH. ZAP.: Mislim da će pojesti sve koje ubge.
ORLEAN. Tako mi bele ruke moje gospe, on
je hrabar princ.
VRH. ZAPOVEDNIK Zakunite se u njenu
nogu, da bi mogla da izgazi takvu zakletvu.
ORLEAN. On je naprosto najaktivniji čovek
u Francuskoj.
VRH. ZAPOVEDNIK I sparivanje je akti‐
vnost, u tome će uvek biti aktivan.
ORLEAN. Nisam čuo da je ikad ikome učinio
neko zlo.
VRHOVNI ZAPOVEDNIK Pa neće ni sutra;
on će uvek sačuvati taj svoj dobar glas.
ORLEAN. Znam da je hrabar.
VRHOVNI ZAPOVEDNIK To mi je rekao
neko ko ga poznaje bolje nego vi.
ORLEAN. Koje taj?
VRH. ZAPOVEDNIK Pa on mi je to sam rekao,
i dodao je da ga se ne tiče ko će to doznatl
ORLEAN. I ne treba da ga se tiče; ta njegova
vrlina nije skrivena.
VRHOVNI ZAPOVEDNIK Vere mi, gospo‐
dine, jeste; nikad je niko nije video sem njego‐
vog lakeja; i ona je pod kapuljačom, i čim se
pokaže usplahiri se i odleti.
ORLEAN. Zla volja nikad ne govori dobro.
VRHOVNI ZAPOVEDNIK Na tu poslovicu
odgovaram ovom: "Prijateljstvo je laskavac."
ORLEAN. A ja na to izrekom: "Priznaj i đa‐
volu ono što je pravo."
VRHOVNIZAPOVEDNIK Dobro primenje‐
no; tu stoji vaš prijatelj umesto đavola; pogo‐
diću u središte te izreke izrekom; "S đavolom
se tikve ne sade."
ORLEAN. Jači ste u izrekama, ali: "I budala
može da pogodi metu."
VRH. ZAP: Ovaj put ste je premašili.
ORLEAN. Nije prvi put da ste nadmašeni.
(Ulazi GLASNIK;
GLASNIK Visoki zapovedniče, Englezi leže
samo pethaest stotina koraka od vaših šatora.
VRH. ZAPOVEDNIK Ko je merio polje?
GLASNEC Lord Granpre.
VRHOVNI ZAPOVEDNIK Hrabar i iskusan
čovek. Kam' da je dan! Avaj, siroti Henri od
Engleske, on ne žudi za svitanjem kao mi.
ORLEAN. Kako je bedan i budalast taj kralj
Engleske; otumarao je sa svojim tupavim lju‐
dima daleko od poznatih mu predela.
VRHOVNI ZAPOVEDNIK Da Englezi imaju
iole pameti, pobegli bi.
ORLE AN. U tome oskudevaju; jer da im glave
imaju iole umne opreme, ne bi mogli da nose
tako teške šlemove.
RAMBUR. To englesko ostrvo gaji vrlo hra‐
bre stvorove; njihovi mastifi su nenadmašne
hrabrosti.
ORLEAN. Budalasti psi; oni žmurećki trče u
usta ruskog medveda, koji im smrvi glave kao
trule jabuke. Možete isto tako reći da je hra‐
bra ona buva koja se usudi da doručkuje na
usni lava.
VRH. ZAPOVEDNIK Sasvim tačno. Tamo
ljudi liče na mastife po svom snažnom i su‐
rovom napadu. Oni ostave svoju pamet kod
svojih žena; i tada im dajte velike obede s
govedinom, a takođe i gvožđa i čelika, pa će
jesti kao vukovi i boriti se kao lavovi.
ORLEAN. Da, ali ovi Englezi mnogo osku‐
devaju u govedini.
VRHOVNIZAPOVEDNIK Onda ćemo sutra
videti da oni imaju samo prohtev za jelom, ali
ne i za borbom. Sad je vreme da se naoružamo;
hajdemo da to uradimo.
ORLEAN. Dva sata; do deset mi, junaci tak'i
Po sto Engleza uhvatiće svaki!
(Odu.)

ČETVRTI ČIN

(Ulazi HOR)

HOR. Sad zamislite vreme kad pod svodom
Nebeskim svud je tišina i mrak.
A kroz utrobu mracnu ove noći
Od logora se do logora čuje
Kroz obe vojske kako bruji žagor;
I stražari, koji nepomično stoje,
Gotovo čuju tajno šaputanje
Neprijateljskih straža s obe strane.
Vatre gore jedna naspram druge,
A pri plamenu njihovome bledom
Dve vojske vide jedna drugoj senkast lik.
Tu i konj konju njiskom preti već,
Kroz gluvu noć se njiska ova čuje;
Ispod šatora čuje se zveckanje,
Gde oružari opremaju borce
I čekićima oklop pričvršćuju.
Pripreme ratne zveket je sve jači.
I seoski petli su ustali.
I časovnici već otkucavaju
Dremljivog svog jutra treći čas.
Ponosni svojom nadmoćnošću brojnom,
I preterano pouzdani u se,
Veseli Francuzi klade se u
Potcenjene Engleze; još kore
Noć što hromo i polako ide,
Lagano kao veštica gadna.
Englezi, kao osudene žrtve,
Strpljivo sede pored budne vatre,
Ćutljivo misle o opasnom jutru.
Ozbiljno njino držanje daje
Dostojanstvenost njihovom liku.
Lica mršava, ruha oveštala,
Na mesečini strašni su k'o dusi.
A sad ko vidi uzvišenog vođu
Te iznurene družine kako ide
Od straže do straže, od šatora
Do šatora, taj će uzviknuti:
"Neka mu je i hvala i slava!"
Svu svoju vojsku obilazi on
I dobro jutro ratnicima želi;
S osmehom blagim naziva ih braćom;
Svi su zemljaci, prijatelji njemu.
Na kraljevskom licu nema znaka
Da je ugrožen on opasnom vojskom.
Ni lice mu boju promenilo nije
Zbog probdevene i zamorne noći;
Bodro je i svoj zamor savladuje
Veličanstvenim, uzvišenim izgledom;
Zato i onaj što je bled, uplašen
Gledajuć njega hrabrost crpi za se.
Njegovo oko, darežljivo kao
I Sunce, zrači svakome, te hladan
Strah kravi; i svi u Engleskoj
Vojsci, svi borci, veliki i mali,
Sad osećaju Henrijev uticaj
U noći ovoj. Al' nisam dostojan
Da to opišem. Sad će naša scena
Bojište biti. Ah, tu ćemo mnogo
Osramotiti ime Aženkura,
Sa četir' do pet maceva nevešto
U besmislenoj kavzi ukrštenih.
Ipak gledajte, nek' vam gluma bleda
O dogadaju ovom pripoveda.
(Odlaze.)

SCENA PRVA

Engleski logor u Azenkuru.

(Ulaze KRALj HENRI, BEDFORD
i GLOSTER)

KRALj HENRI. Istina je to, Glostere, da sad
U opasnosti velikoj smo mi,
No, utoliko treba da je veća
I hrabrost naša. Dobro jutro, moj
Bedforde. O, Bože svemogući!
U zlim stvarima nečeg dobrog ima,
Ako to ljudi pažljivo razmotre;
Naš rđav sused primorava nas
Da ustanemo rano, a baš to
Korisno nam je, zdravo; on nam je
Kao savest koja nas opominje
Da se spremimo dobro za naš smer.
I iz korova se med sakupi,
I od đavola se nešto nauči.
(Ulazi ERPINGAM.)
O, dobro jutro, Erpingame, stari
Viteže, sad bi sedoj tvojoj glavi
Trebao mekan jastuk mesto ove
Tvrde francuske ledine.
ERPINGAM. Ne, ovo
Konačište mi godi, gospodaru,
Jer mogu reći "ležim kao kralj".
KRALj HENRI. Dobro je što ljude primer uči
Da sadašnje svoje muke vole;
Jer duhu to je olakšica, a kad
Um podstaknut je, on napušta sumnju;
Sami organi, mada malaksali
I obamrli, odbacuju svoju
Učmalost, tromost; brzinu dobiju.
Pozajmi meni, viteže Tomase,
Ogrtač. Braćo, pozdravite sada
Prinčeve i sve u logoru; svima,
Uz dobro jutro, recite da skoro
K meni u šator dođu.
GLOSTER. Gospodaru,
Hoćemo odmah.
ERPING.: Treba li vašu milost da otpratim?
K HENRI. Ne moj viteže; idi s mojom braćom
Ka velmožama Engleske. A ja se
S grudima svojim savetovati moram,
Pa mi ničije društvo ne treba.
ERPING.: Bog nek' te živi, plemeniti Henri!
(Odu SVT osim KRALjA)
K HENRI. Hvala ti, plemenito srce ti si.
(Ulazi PIŠTOLj.j
PIŠTOLj. Qui va la?
KRALj HENRI. Prijatelj.
PIŠTOLj. Reci mi, jesi li ti oficir?
Ili si od niska roda, prostak
Iz naroda?
KRALj HENRI. Ja sam četovođa.
PIŠTOLj. Nosiš li ubojno koplje?
KRALj HENRI. Da. Šta si ti?
PIŠTOLj. Plemić isto tako dobar kao car.
KRALj HENRI. Onda si bolji od kralja.
PIŠTOLj. Kralj je
Dida i srce od zlata, momak i po,
I dete slave; dobrih roditelja
I pesnice najhrabrije. Ljubim mu
Obuću prljavu i iz dubine
Srca mog volim junačinu tog.
Kako ti je ime?
KRALj HENRI. Henri le Roy.
PIŠTOLj. "Le Roy!" Kornvalsko ime, jesi li ti
Kornvalskog soja?
KRALj HENRI. Ne, ja sam Velšanin.
PIŠTOLj. Znaš li Fluelina?
KRALj HENRI. Da,
PIŠTOLj. Kaži mu
Da ću ga izlupati njegovim
Prazilukom po ćupi na dan svetog
Davida.
KRALjHENRI. Nemoj danosiš svoj dvorezac
u kapi toga dana, da te on ne bi njime lupio
po tvojoj.
PIŠTOLj. Jesi li ti njegov prijatelj?
KRALj HENRI. I rođak.
PIŠTOLj. Onda evo ti šipak!
KRALj HENRI. Hvala ti. Bog te čuvao!
PIŠTOLj. Moje ime je Pištolj.
(Ode.)
KRALj HENRI. Ono se dobro slaže s tvojom
plahovitošću.
(Ulaze FLUELIN i GAVER)
GAVER. Kapetan Fluelin!
FLUELIN. Da. U ime Isusa Hrista, govori
tiše. Najveće je čudo u širokom svetu kad se
ne održavaju dobra prastara pravila i zakoni
rata. Ako bi se ti potrudio da ispitaš ratove
Pompeja Velikog, našao bi, jamčim ti, da ne‐
ma nikakvih koještarija i trućanja u Pompe‐
jevom logoru. Jamčim ti da ćeš naći da su
ceremonije rata, njegove smernice, njegovi
oblici, njegova trezvenost i njegova skrom‐
nost bili sasvim drukčiji.
GAVER. Pa neprijatelj je bučan; možeš ga
čuti preko cele noći.
FLUELIN. Pa, ako je neprijatelj magarac i
budala i brbljiv razmetljivac, misliš li ti da je
dobro da i mi takođe budemo magarci, budale
i brbljivi razmetljivci? Šta kaže tvoja savest?
GAVER. Govoriću tiše.
FLU.: Molim te i preklinjem da tako radiš.
(GAVER i FLUELIN odu.)
K HENRI. Velšanin taj je pomalo nastran,
Ali je revnostan i vrlo hrabar.
(Ulaze tri vojnika ‐ DžON BEJTS,
ALEKSANDAR KORT i
MAJKEL VILjAMS.;
KORT. Brate Džone Bejtse, ne sviće li jutro
tamo?
BEJTS. Mislim da sviće, ali mi nemamo ve‐
likog razloga da želimo dolazak dana.
VILjAMS. Vidimo tamo početak dana, ali
mislim da njegov kraj nikad nećemo videti.
Ko ide tamo?
KRALj HENRI. Prijatelj.
VILjAMS. Pod kojim kapetanom služiš?
KRALj HENRI. Pod vitezom Erpingamom.
VILjAMS. On je dobar starikomandant i vrlo
ljubazan gospodin. Molim te, šta on misli o
našem stanju?
KRALj HENRI. Isto što i brodolomnici na
pesku, koji očekuju da ih prva plima odnese.
BEJTS. Je li saopštio svoje mišljenje kralju?
KRALj HENRI. Nije, a i ne treba to da čini.
Jer, mada ovo govorim vama, mislim da je
kralj samo čovek, kao i ja; ljubičica mu miriše
kao i meni; nebo mu izgleda isto kao i meni;
sva su njegova čula samo ljudska; kad skine
svoju kraljevsku opremu, u svojoj golotinji on
izgleda samo kao čovek; mada njegove želje
streme do većih visina od naših, kad lete
naniže one se spuste nisko kao naše. Stoga,
kad smatra da ima razloga za strah, kao što
mi smatramo, njegov strah je, bez sumnje,
istog ukusa kao i naš. Ali, pravo da kažem,
nijedan čovek ne treba da mu uliva strah, da
se ne bi dogodilo da on, pokazujući strah,
obeshrabri svoju vojsku.
BEJTS. Može on da pokazuje spoljnu hra‐
brost koliko god hoće, ali verujem, mada je
ovo hladna noć, da bi više voleo da je u Temzi
do guše; pa i ja bih voleo da je tamo, i ja pored
njega, samo da nismo ovde.
KRALj HENRI. Vere mi, reći ću vam svoje
pravo mišljenje o kralju: mislim da on ne želi
da je igde drugde već ovde gde je sada.
BEJTS. Onda bih voleo da je ovde sam, pa da
se otkupi, i da se tako spasu životi mnogih
sirotih ljudi.
KRALj HENRI. Mislim da mu ti ne želiš
takvo zlo da bude ovde sam, mada kažeš tako
da bi ispitao šta drugi misle. Čini mi se da
nigde ne bih mogao umreti tako zadovoljan
kao u kraljevom društvu, jer je njegova stvar
pravedna i njegov spor častan.
VILjAMS. To je više nego što mi znamo.
BEJTS. Da, i više nego što bismo se trudili
da doznamo; jer znamo dovoljno ako znamo
da smo kraljevi podanici. Ako je njegova stvar
nepravedna, naša poslušnost prema kralju či‐
sti nas od toga greha.
VILjAMS. Ako njegova stvar nije dobra, sam
kralj će imati da položi težak račun kad se
sve noge, ruke i glave odsečene u boju opet
spoje na dan strašnoga suda i svi uzviknu:
"Poginuli smo na tom i tom mestu", neki
psujući, neki vapijući za vidara, neki jadiku‐
jući zbog svojih žena ostavljenih u sirotinji,
neki zbog nevraćenih dugova, neki zbog svoje
nezbrinute dece. Od onih koji padnu u boju
malo ih je koji umru hrišćanskom smrću; jer,
kako mogu da učine išta u duhu milosrđa kad
je krvoproliće njihov glavni posao? Pa, ako ti
ljudi ne umru hrišćanskom smrću, to će biti
crna stvar za kralja koji ih je odveo u smrt, a
njega ne poslušati bilo bi sasvim suprotno
podaničkim dužnostima.
KRALj HENRI. Ako sin koga je otac poslao
trgovačkim poslom umre grešnom smrću na
moru, onda, po tvom pravilu, sinovljevu gre‐
šnost treba pripisati ocu koji ga je poslao; ili,
ako slugu koji po naređenju svoga gospodara
nosi da preda nekome svotu novca razbojnici
napadnu i ubiju pre no što je okajao svoje
grehe, ti bi smatrao gospodarev posao uzro‐
kom sluginog odlaska u pakao. Ali nije tako.
Kralj nije odgovoran za smrt svojih vojnika,
ni otac za smrt svoga sina, ni gospodar za
smrt svoga sluge, jer oni nisu imali nameru
da ih pošalju u smrt, već da posluže njihovom
cilju. Uostalom, nijedan kralj, pa ma koliko
njegova stvar bila bez ljage, ako dođe do toga
da je odluči mačevima, ne može da je reši
vojnicima koji su svi bez ljage. Neki od njih
možda imaju na sebi greh ubistva s predu‐
mišljajem, neki su krivokletstvom zaveli de‐
vice, neki su pretvorili ratovanje u svoj
odbrambeni bedem a pre toga su probadali
nežne grudi mira pljačkom i razbojništvom.
Ti ljudi su osujetili zakon i izbegli kaznu su‐
dova svoje zemlje, ali, mada mogu da umaknu
ljudima, nemaju krila da odlete i pobegnu od
Boga; rat je njegov dželat, rat je njegova osve‐
ta. I tako su ljudi kažnjeni za pređašnje
kršenje kraljevih zakona u sadašnjoj kraljevoj
kavzi; oni su izneli glave iz situacije gde su se
plašili smrti, ali ginu onde gde su mislili da
će biti sigurni. Pa, prema tome, ako umru
nepripremljeni, kralj nije ništa krivlji za nji‐
hovo večno prokletstvo nego što je ranije bio
kriv za njihova bezbožništva, zbog kojih ih je
sada najzad stigla kazna. Poslušnost svakog
podanika pripada kralju, ali duša svakog po‐
danika je njegova vlastita. Stoga svaki vojnik
u ratu treba da čini isto što i svaki bolesnik
u svom krevetu: da ispere svaki trun iz svoje
savesti; pa ako zatim umre, onda je smrt do‐
bitak za njega; a ako ne umre, onda je vreme
izgubljeno na takvu pripremu blagosloveno,
i za njega, koji je umakao smrti, neće biti
grešno ako bude smatrao, iako se bio spremio
da ode bogu na istinu, da mu je Bog dao da
preživi dan pogibli da bi uvideo njegovu ve‐
ličinu i učio druge kako da se pripreme za
smrt.
VILjAMS. Kad neko umre rđavom smrću si‐
gurno je da zlo pada na njegovu glavu; kralj
nije odgovoran za to.
BEJTS. Ne želim da kralj odgovara za mene;
ali sam ipak odlučio da se hrabro borim za
njega.
KRALj HENRI. Lično sam čuo kad je kralj
rekao da neće da se otkupi.
VTLjAMS. Da, rekao je tako da bismo se mi
dobro borili; ali kad nama budu presečeni
grkljani, on se može otkupiti, a mi to nećemo
nikad doznati.
KRALj HENRI. Ako doživim da to vidim,
nikad više neću verovati u njegovu reč.
VILjAMS. Pa, isplati ga i otpusti ako je pre‐
krši. Ono što nezadovoljstvo sirotog čoveka
iz naroda može da učini protiv monarha ra‐
vno je pucnju iz dečje pucaljke od zove. Mogao
bi isto tako pokušati da pretvoriš Sunce u led
time što ćeš mahati na njega paunovim pe‐
rom. Nikad više nećeš verovati u njegovu reč,
zato su ti te reči budalaste.
KRALj HENRI. Tvoj prekor je odveć drzak;
naljutio bih se na te da je podesno vreme.
VLLjAMS. Pristaješ li da se obračunamo ako
ostaneš u životu.
KRALj HENRI. Pristajem.
VILjAMS. Po čemu ću te opet poznati?
KRALj HENRI. Daj mi neku zalogu, pa ću je
nositi u svojoj kapi; pa, ako se ikad usudiš da
priznaš da je tvoja, podelićemo megdan.
VILjAMS. EVO ti moje rukavice, daj mi svoju.
KRALj HENRI. Evo ti je.
VILjAMS. I ja ću nju nositi u svojoj kapi. Ako
mi ikad priđeš i kažeš mi posle sutrašnjeg
dana: "Ovo je moja rukavica" ‐ ovom ću te
rukom ošamariti.
KRALj HENRI. Ako ikad doživim da je vi‐
dim, tražiću je natrag.
VILjAMS. Pre ćeš se usuditi da ideš na vešala.
KRALj HENRI. Tražiću je natrag, makar te
našao u kraljevom društvu.
VILjAMS. Održi reč; zbogom.
BEJTS. Budite prijatelji, vi engleske budale,
budite prijatelji. Imamo dovoljno kavgi s
Francuzima, ako biste umeli da računate.
KRALj HENRI. Zaista, Francuzi se klade u
dvadeset prema jedan da će nas pobediti. Ne‐
ka ih, nek' se klade dok su im još glave na
ramenu. Ali odsecati francuske glave nije pro‐
tiv engleskog zakona, pa će i sam naš kralj
sutra biti glavoseča.
(VOJNICI odu.)
Samo na kralja! I naše živote,
I Duše naše, i naše dugove,
I naše brižne žene, našu decu,
I grehe naše ‐ sve kralju na dušu!
A mi, kraljevi, sve moramo snositi!
0, teške li su okolnosti ove!
Blizanci veličine mi smo svi,
Al' potčinjeni i dahu budala,
Svesnih samo trbobolje svoje.
Kol'ko spokojstva kraljevi se liše,
Dokle obični to imaju ljudi!
A šta kralj ima što običan čovek
Nema, osim opšte ceremonije?
Kakav si idol ti, ceremonijo?
I kakav bog si ti, što više trpiš
Patnje na zemlji nego oni što te
Obožavaju? Šta su tvoje rente?
Kakvi i koji tvoji su prihodi?
Ceremonijo, kaži vrednost svoju!
Je P ti suština to obožavanje?
Jesi li išta drugo osim ranga,
Stepena, forme ‐ koji ulivaju
Strah i poštovanje drugim ljudima?
Mada te se plaše, ti si manje
Srečna od onih koji te se plaše.
Šta piješ, mesto odanosti slatke,
Osim onoga otrovnog laskanja?
0 razboli se, visoka veličino,
Ceremoniji svojoj tad naredi
Da te isceli. Misliš li da vatru
Groznice može laskanje da leči
Dune li na nju samo titulama?
Hoće P se ona povuć pred klanjanjem?
Kad zapovedaš prosjačkom kolenu,
Da P mu i zdravlju zapovedat možeš?
Ne, ti oholi sne, koji se tako
Lukavo igraš sa kraljevim mirom.
Ceremonijo, ja sam kralj koji te
Prozire; ja znam da ni miro,
Žezlo, ni kruna, ni mač, ni odežda,
Sva ukrašena zlatom i biserom,
Ni bombastične kraljevske titule,
Ni presto na kom kralj sedi, ni plima
Raskoši sjajne koja zapljuskuje
Obale sveta talasima svojim;
Ni sve zajedno, trostruko gizdava
Ceremonijo, ni sve ovo skupa,
Da u kraljevsku postelju se stavi,
Ne može mirno spavati tako,
Kao što spava bedni neki rob,
Koji odlazi na počinak svoj
Punoga tela i prazna duha,
Zasićen teško zarađenim hlebom;
Koji ne vidi nikad strašnu noć,
To čedo pakla, već kao lakej,
Od zore pa do Sunčeva zalaska,
Preznojava se pod Febovim okom,
A zatim svu noć spava u Jeliseju,
Idućeg dana, u zoru ustaje,
Hiperionu pomaže da konja
Uzjaše svoga, i tako provodi
Godine svoje sve do svoga groba;
Da ceremonije nije, takav bednik,
Koji sve dane provodi u radu,
A noći u snu, bio bi ispred
I iznad kralja. Rob koji u zemlji
Njen mir uživa; ali u prostom
Svom mozgu malo zna o tom
Koliko kralj bdi da čuva taj mir.
Čije časove baš seljak koristi.
(Ulazi ERPINGAM)
ERPINGAM. Moj gospodaru, plemići su vaši
Brižni zbog vaše odsutnosti; traže
Vas po logoru.
KRALj HENRI. Dobri moj viteže
Sve skupi, s njima u moj šator dođi,
A ja ću tamo biti još pre tebe.
ERPINGAM. Gospodaru, hoću.
(Ode.)
KPvALj HENRI. O, ti bože rata,
Srca vojnika mojih očeliči!
Ne daj da u njih uđe strah; oduzmi
Njima sposobnost računanja ako
Neprijatelja broj srca im plaši,
Gospode, danas ne misli na prestup
Koji učini moj otac da tako
Do krune dođe! Ričardovo telo
Sahranio sam ponovo, i na nj
Skrušenih suza više izlio no što se
Kapi krvi mu nasilno prolilo.
Sirotih ljudi pet stotina sad
Godišnju platu primaju od mene,
Da dvaput dnevno k nebu dižu ruke
Da oprostiš to krvoproliće;
I dve kapele sazid'o sam ja,
Gde sveštenici ozbiljni pevaju
Za pokoj duše Ričardove. I još
Ja ću činiti, mada ništavno je sve
Što ja učiniti mogu. Moje te
Kajanje za oproštaj moli.
(Ulazi GLOSTER;
GLOSTER. Moj kralju!
KRALj HENRI. Brat Gloster! Znam već;
evo idem k vama;
Dan, sve, i svi čekaju da budu s nama.
(Odlaze.)

SCENA DRUGA

Francuski logor.

(Dolazi DOFEN, ORLEAN,
RAMBUR i BOMON)

ORLEAN. Oružje naše Sunce pozlaćuje;
Velmože moje, ustajte!
DOFEN. Na konje!
Pažu, mog konja! Slugo moja, hej!
ORLEAN. O, hrabri duše!
DOFEN. Napred, vodom i kopnom!
ORLEAN. Što ne uključiš i vazduh i vatru?
DOFEN. I samo nebo, Orleane, da!
(Dolazi VRHOVNI ZAPOVEDNIKj
Zapovedniče, šta sad?
VRHOVNI ZAPOVEDNIK Čujte kako
Naši konji njište, željni su polaska.
DOFEN. Uzjašite ih; nek' udar mamuza
Krv im otvori: da prsne u oči
Engleza i da ih tako zaslepi!
RAMBUR. Šta, zar hoćete da Englezi plaču
Krvlju naših konja? Kako onda mi
Možemo videt prirodne im suze?
(Dolazi GLASNIK;
GLASNIK Velmože Francuske, Englezi su već
U borbenom poretku.
VRHOVNI ZAPOVEDNIK Na konje!
Kneževi hrabri! Na konje odmah!
Vidite samo onu bandu bednu
I izgladnelu. Sam vaš izgled lep
Ispiće njine duše, te će biti
Samo ljušture i ljuske od ljudi.
Nema tu dosta posla za sve nas;
Jedva da ima u venama njinim
Krvi da dadu po krvavu mrlju
Na svakoj goloj sablji što će naši
Hrabri ratnici danas isukati;
A zatim odmah u korice vratit;
Jer neće biti potrebne. Dunimo
Samo na njih, dah hrabrosti naše
Oboriće ih. Sasvim je neosporno,
Velmože naše, te suvišne sluge
I ti seljaci naši, što se sada
Skupljaju oko naših eskadrona,
Bili bi sami dovoljni da ovo
Polje očiste od toga ništavnog
Neprijatelja, čak i kada bismo
Mi na brežuljku ovome stajali
I tu dokoni posmatrači bili.
Ali nam to čast naša ne dopušta.
I šta da kažem? Učinimo malo
Sasvim, pa će sve biti učinjeno.
Zato nek' trube naše dadu znak
Da konjanici svi uzjašu konje,
Jer čim nas dične na razbojištu
Englezi vide, uplašiće se
I nama u strahu predaće se.
(Dolazi GRANPRE)
GRANPRE. Zašto čekate, velmože Francuske?
Oni ostrvski kosturi, u strahu
Za svoje kosti, rđavo priliče
Jutarnjem polju; njihovi stegovi
Dronjavi jadno lepršaju, vazduh
Naš vrlo prezrivo ih trese;
I Mars veliki izgleda propao
U vojsci njinoj prosjačkoj i jedva
Kroz zarđali vizir proviruje;
Konjanici im sede k'o kruti
Čiraci i drže koplja k'o sveće;
Umorni konji spustili su glave,
Sve su to rage, ispalih kukova;
Iz očiju im bledih krmelj curi,
I đemovi im stoje nepomični,
Od prežvakane trave uprljani;
Nad njima vrane lupeški uzleću
I nestrpljivo čekaju svoj čas.
Ali reči ne mogu opisati
Beživotni život te bedne vojske.
VRH. ZAP.: Svoju molitvu već su očitali,
Pa sad čekaju smrt.
DOFEN. Da li da im
Poš'ljemo ručak i nova odela?
I hranu gladnim njihovim konjima,
Pa da se onda bijemo sa njima?
VRH. ZAP.: Ja čekam samo svoj steg.
Na bojište!
Zbog žurbe ja ću uzet zastavicu
Od trubača. U borbu polazi!
Sunce je visoko, dan prolazi!
(Odlaze.)

SCENA TREĆA

Engleski logor.

(Dolaze GLOSTER, BEDFORD,
EKSETER, ERPINGAM
sa svom svojom VOJSKOM;
SOLZBERI i VESTMORLAND.)

GLOSTER. Gdeje kralj?
BEDFORD. Kralj je odjahao
Da osmotri njihovu vojsku.
VESTMORLAND. Oni
Imaju punih šest hiljada.
EKSETER. Pet na jednoga, i svi su odmorni.
SOLZB.: Bog neka nam je u pomoći! Strašna
Razlika to je. Velmože, zbogom!
Ja idem svojoj vojsci. Ako više
Ne sretnemo se na ovome svetu,
Onda junački, moj lorde Bedforde,
Glostere mili, lorde Eksetere,
Ratnici, moji prijatelji, zbogom!
BED.: Solzberi, zbogom! Nek' te sreća prati!
EKS.: Lorde dragi, zbogom! Hrabro danas!
Al' ja ti činim krivo što to kažem,
Jer ti si sazdan od hrabrosti same.
(SOLZBERI ode.)
BED.: Tol'ko je hrabar kol'ko i ljubazan,
Kneževski on je u jednom i drugom.
(Dolazi KRALj HENRI)
VESTM.: O, kada bismo sad imali ovde
Deset hiljada samo onih ljudi
Koji ne rade danas u Engleskoj!
KRALj HENRI. Ko je taj koji tako nešto želi?
Moj rođak Vestmorland? Ne, rođače moj.
Ako je nama suđeno da tu
Umremo, onda dovoljno je nas,
Da tim gubitak zemlji nanesemo;
Ostanemo li, što je manje nas
To je i veći udeo u časti.
Božja je volja. Molim te, ne želi
Nijednog više. Tako mi Jupitra,
Nisam pohlepan za zlatom, nit' marim
Ko se o trošku mom hrani, nit' žalim
Da ljudi moje odelo oblače.
U mojoj želji nisu spoljne stvari.
Ako je grešno poželeti slavu,
Ja sam od živih najgrešniji čovek.
Ne, moj rođače, vere mi, ne želi
Sad iz Engleske ni jednog čoveka.
Jedan čovek više znači za nas
Jedan deo slave manje; a nijedan
Deo slave ne bih dao ni za šta
Na svetu. Zato ne želi ni jednog
Više, već, Vestmorlande, proglasi
Kroz vojsku: da svak' koji volje nema
Za ovu bitku može otići;
Pasoš će njemu za to biti spreman,
I novac mu se dati za putni trošak.
Mi ne volimo da umremo s onim
Koji se plaši da sa nama umre.
Danas je praznik svetoga Krispina.
Onaj koji preživi taj dan
I koji kući opet dođe živ
Kada se praznik današnji pomene
I Krispinovo ime čuje, on će
Isprsiti se i podići glavu;
A onaj koji i starost doživi,
Godine svake, uoči tog dana,
Gostiće svoje susede i reći:
"Sutra je sveti Krispin." A zatim će
Zagrnut rukav da gordo pokaže
Ožiljke svoje i reći će: "Ove
Ožiljke ja sam dobio na praznik
Svetog Krispina." Starci zaborave,
Ali, i kada se sve zaboravi,
Oni će, s preterivanjem opravdanim,
Pričati podvig svoj iz toga dana.
Onda će naša imena da budu
Prisna im kao imena najbližih:
Kralj Henri, Bedford, Ekseter i Vorvik,
Tolbot, i s njima Solzberi i Gloster,
Pomenuće se uz pune pehare.
Tu priču otac pričaće svom sinu,
I dan svetoga Krispina, sve od danas
Do kraja sveta, nikad proći neće
A da se tada nas ne sete ljudi;
Nekolicine nas, koji smo srećno
Na ovom mestu združeni k'o braća;
Jer onaj koji krv prolije svoju
Sa mnom taj će odsad biti i brat moj;
Ma kakvog roda niskog bio on,
Danas će i rang oplemenit svoj;
Plemići koji u Engleskoj sada
Spavaju sebe smatraće prokletim
Što nisu bili ovde; osećat se malim
Dok bude neko govorio da je
Na dan Krispina svetog s nama bio.
(SOLZBERI se vraća.)
SOLZBEFJ. Spremi se brzo, gospodaru moj,
U borbenom su poretku Francuzi,
I oni će nas uskoro napasti.
K HENPJ. Sve je spremno, ako nam je spre‐
man duh.
VESTM.: Neka propadne taj kom duh okleva!
KRALj HENPJ. (VESTMORLANDU) No, sad
ne želiš pomoć iz Engleske?
VESTMORLAND. Ako bi to božja volja bila,
Gospodaru, vi i ja bismo sami,
Bez ičije pomoći, mogli sad
Voditi ovu kraljevsku bitku!
K HENRI. Sad si odželeo pet hiljada ljudi;
A to se meni više sviđa nego
Da si jednoga poželeo samo.
Sad znate mesta; Bog nek' je sa svima!
(Truba. Dolazi MONTDžOJ.)
MONTDž.: Dolazim opet da doznam od tebe,
Kralju Henri, da li pristaješ sad
Da otkupninu ponudiš za sebe,
Inače, poraz ti je siguran, jer
Zaista ti si tako blizu ponora
Da bi neminovno pao u njega.
A, iz milosti, zapovednik naš
Želi da svoje ljude podsetiš
Da se pokaju, te da im se duše
Povuku mirno sa poljana ovih,
Gde će njihova mrtva tela ostati
Da leže i trule.
KRALj HENRI. Ko te šalje sad?
MONTDžOJ. Vrhovni zapovednik Francuske.
K HENRI. Molim te, nosi moj odgovor prvi:
Reci im neka prvo me zarobe,
Pa moje kosti onda nek' prodaju.
Gospode, što se sirotim ljudima
Podsmevaju? Čovek neki proda
Lavovu kožu dok je lav živ bio!
Posle pogine u lovu na njega!
Mnoga od naših tela počivaće
U domovini svojoj, u kojoj će
Večito živet spomen ovog dana.
A oni koji hrabre svoje kosti
Ostave posle smrti, u Francuskoj,
Mada u blatu biće pogrebeni,
Postaće slavni, jer čast njinu Sunce
K nebu će dići, a zemni ostaci
Ostaće ovde da vam vazduh kuže
I njihov zadah izazvaće kugu.
Shvatiće kakva hrabrost je Engleza,
Koji, i kad su mrtvi, kao zrna
Puščana kad odskoče, ponovo
Seju pomor i propast i tako
Ubijaju čak i trulenjem svojim.
Ozbiljno kažem: reci svom vrhovnom,
Ratnici mi smo za boj, ne za paradu!
Uprljani smo od svog marširanja
Po kiši i po blatnom zemljištu;
U našoj vojsci nigde pera nema ‐
Dokaz da niko otperjati neće!
Aljkavim nas je učinilo vreme,
Al' srca naša bodra su i hrabra.
Siroti moji vojnici mi kažu
Da će pre noći obuć ruho neba,
II' će skinut skupe kapute s Francuza,
A njih osloboditi ratne službe!
Ako to bude ‐ hoće ako bog da ‐
Otkupnina će biti brzo skupljena.
Heralde, trud svoj uštedi i nemoj
Za otkupninu dolaziti više.
Heralde dobri, neće oni dobiti,
Kunem se, ništa sem ovih zglobova,
A ako i njih dobiju onakve
Kakve ću im ostaviti, to će
Im vrlo malo koristi; tako
Zapovedniku vrhovnom reci.
MONTDžOJ. Hoću, kralju Henri, zbogom.
Više ti
Nikada nečeš čuti heralda.
(Ode.)
K HENRI. Ja mislim da ćeš opet amo doći
Rad' otkupnine neke.
(Dolazi JORKj
JORK Gospodaru,
Na kolenima vas ponizno molim
Da prethodnicu ja vodim.
KRALjHENRI. Vodije,
Hrabri moj Jorče! Borci od megdana,
Napred! Bog deli sudbu ovog dana!
(Odu.)

SCENA ČETVRTA

Bojište.

(Uzbuna. Okršaji. Dolaze PIŠTOLj,
FRANCUSKIVOJNIK i DEČAK)

PIŠTOLj. Predaj se, pseto!
FRANCUSKI VOJNIK Je pense que vous
etes le gentilhomme de bonne qualite.
PIŠTOLj. Kvalitetom me zoveš, nitkove, ob‐
jasni! Jesi li ti plemić?
Kako ti je ime? Reci.
FRANCUSKI VOJNIK O seigneur Dieul
PIŠTOLj. O, sinjor Dju treba da je plemić.
Reči moje shvati, o sinjore Dju,
I utuvi, sinjore Dju, umrećeš
Na vrhu mača mog, sem ako mi,
Sinjore, daš izvanrednu otkupninu.
FRANCUSKI VOJNIK O, prenez misericor‐
de! Ayez pitie de moi!
PIŠTOLj. To ti pomoći ništa neće; moraš
Mi, senjore, dati hiljade talira;
Ili ću ti preponku izvući
Kroz gušu u kapima krvi crvene.
FRANCUSKI VOJNIK Est‐il impossible
d'eshapper la force de ton bras?
PIŠTOLj. Šta pseto!
Ti prokleti i pohotljivi brdski
JarČe, šta mi to nudiš sad?
FRANCUSKT VOJNIK O pardonnez‐moi!
PIŠTOLj. Zar meni ti to? O novcu mi ništa
Ne kažeš! Ovamo hodi, dečače!
Pitaj ovog roba na francuskom
Neka kaže kako mu je ime.
DEČAK Ecoutez: comment etes‐vous appelle?
FRANCUSKT VOJNIK Monsieur le Fer.
DEČAK On kaže da se zove gospodin Fer.
PIŠTOLj. Gospodin Fer! Uferiću ja njega,
ufrkestiću ja njega; otfikariću mu glavu. Pre‐
vedi mu sve to na francuski.
DEČAK Ne znam kako se kaže francuski:
uferiću i ufrkestiću.
PIŠTOLj. Kaži mu da se spremi, jer hoću da
mu presečem grkljan.
FRANCUSKIVOJNIK Que dit‐il, monsieur?
DEČAK // me commande a vous dire que vous
faites vous pret; car se soldat ici est dispose tout
a cette heure de couper votre gorge.
PIŠTOLj. Grkljan ću ti preseći, vere mi,
Ako mi talira dobrih ne daš,
Evo, ovim mačem ću te isećl
FRANCUSKT VOJNIK 0,je vous supplie po‐
ur l' amour de Dieu, me pardonner! Je suis
le gentilhomme de bonne maison: gardez ma
vie, et je vous donnerai deux cents ecus.
PIŠTOLj. Šta su njegove reči?
DEČAK On vas moli da mu poklonite život;
on je plemić iz dobre kuće, i za svpju otku‐
pninu daće vam dve stotine talira.
PIŠTOLj. Kaži mu da će se moja jarost
Stišati i da ću talire primiti.
FRANCUSKI VOJNIK Petit monsieur, que
dit‐il?
DEČAK Encore qu'il est contre son jurement
de pardonner aucun prisonnier; neanmoins,po‐
ur les ecus que vous l'avez promis, il est content
de vous donner la liberte, le franchisement.
FRANCUSKT VOJNIK Sur mes genoux je
vous donne mille remerciments; etje m'estime
heureux queje suis tombe entre les mains d'un
chevalier, je pense, le plus brave, vaillant, et
tres distingue seigneur d'Angleterre.
PIŠTOLj. Objasni, dečače.
DEČAK On vam na kolenima zahvaljuje hi‐
ljadu puta, i smatra sebe srećnim što je pao
u ruke čoveka koji je, kao što on misli, naj‐
hrabriji, najvrliji, i vrlo ugledan engleski vel‐
moža.
PIŠTOLj. Kao što ja sisam krv, tako ću
I izvesnu milost pokazati!
Hajde za mnom!
(PIŠTOLj i FRANCUSKI VOJNIK odu.)
DEČAK Suivez‐vous le grand capitaine. Ni‐
kad ranije nisam znao da tako plašljivo srce
može da ima tako gromak glas; ali, istina je
izreka da "prazan sud najglasnije odjekuje".
Bardolf i Nim imali su deset puta više hra‐
brosti nego ovaj drekavi đavo iz starih ko‐
mada, kome svako može da podseca nokte
drvenom kamom. A oni su oba obešeni; pa i
on bi bio da se usudio da izvrši ikakvu smelu
krađu. Moram ostati sa slugama i prtljagom
našeg logora; Francuzi bi lako mogli da nas
poubijaju i odnesu prtljag kada bi znali da ga
niko ne čuva sem dečaka.
(Ode.)

SCENA PETA

Drugi deo bojišta.

(Dolaze VRHOVNI ZAPOVEDNIK, ORLEAN, BURBON, DOFEN i RAMBUR; VRHOVNI ZAPOVEDNIK O diable!

ORLEAN. O Seigneur! Le jour est perdu! Tout est perdu! DOFEN. Mort de ma vie\ Sve je u pometnji, sve! Prekor i večita sramota sede Rugajući se u perjanicama Našim. Da zle sudbe! Ne bežite! (Kratka uzbuna.) VRH. ZAP.: Svi su redovi razbijeni nam! DOFEN. O večita je ovo sramota! Probodimo se mačevima svojim! Zar to bednici za koje se kladismo? ORLEAN. Je 1' to kralj kome za otkupninu Izaslanika svoga poslasmo? BURBON. Sramota to je, večita sramota! Još jednom hajd'mo, umrimo u borbi! Onaj što neće za Burbonom sad Nek' odavde ide! Nek' s kapom U ruci, kao podal podvodač, On čuva vrata odaje, dok rob, Ne boljeg soja no pas što je moj, Obeščašćava najlepšu mi kćer. VRH. ZAP.: Da, nered koji upropasti nas, Neka nam sada bude prijatelj! Hajd'mo da damo sad živote svoje! ORLEAN. Još nas dovoljno živih ima tu Da mnoštvom svojim satremo Engleze, Ako ikakav povratimo red. BUR.: Davo nek' nosi red sad! Idem u gužvu: Nek' život bude kratak, da sramota Ne bi bila suviše dugačka. (Odu.)

SCENA ŠESTA

Drugi deo bojišta.

(Uzbuna. Dolaze KRALj HENRI i
njegova PRATNjA sa ZAROBLjENI‐
CIMA, EKSETER i OSTALI)

K HENRI. Zemljaci hrabri, dobro učiniste.
Ali sve nije urađeno još;
Još se Francuzi na bojištu drže.
EKS.: Vaše veličanstvo, vojvoda od Jorka
Pozdravlja vas!
KRALj HENRI. Je li živ ujak moj?
Triput ga videh da u boju pade,
I boreći se tri puta je ust'o;
Od šlema pa do mamuze je bio
Sav krvav.
EKSETER. U toj opremi ratnik
Hrabri sad leži i polje bogati;
A pored njega krvavoga, tu je
Vrli sudrug njegovih časnih rana,
Plemeniti grof od Safolka. On
Prvi je umro; a Jork, sav ranjav,
Priđe mu, gde je ležao u krvi,
Za bradu njega uze i poljubi
Mu rane duboke na krvavom licu,
I tad povika: "Čekaj, moj rođače!
Zajedno duše k nebu će nam ićl
Čekaj i moju dušu, pa nek' lete
Zajedno k'o što na ovom polju slave
Zajedno besmo u našem viteštvu!"
Na ove reči priđoh bodreći ga.
On se nasmeši i pruži mi ruku,
Slabo je steže, pa mi onda reče:
"Mili lorde, izrazi moju odanost
Mom suverenu." Zatim se okrete,
Prebaci preko Safolkovog vrata
Ruku i usne poljubi mu; tako,
Oženjen smrću, zapečati krvlju
Zavet ljubavi svoje plemenite.
Taj dirljiv način natera mi suze,
Koje sam hteo zaustaviti, ali
Nemadoh više muževnosti, jer me
Svlada osetljivost ženska, nasleđena
Od majke, te se prepustih suzama.
K HENRI. Ne krivim te, jer ja, slušajući tebe,
Borim se da mi zamagljene oči
Suze ne proliju. Ali čujte!
(Uzbuna.)
Kakva je to sad uzbuna nova?
Francuzi su svoje pojačali čete,
I zato neka svaki vojnik poubjja
Svoje zarobljenike! Prenesite
Naredbu.

SCENA SEDMA

Drugi deo bojišta.

(Dolaze FLUELIN i GAVER)

FLUELIN. Poubijali su dečake i razneli pr‐
tljagi To je sasvim protivno ratnom pravu.
Gori primer bezočnog nitkovluka ne bi se
mogao pružiti; kaži po savesti, je li tako?
GAVER. Izvesno je da nijedan dečak nije
ostao živ. Kukavički nitkovi, koji su pobegli
iz bitke, izvršili su to klanje; a takođe su što
spalili što razneli sve što je bilo u kraljevom
šatoru; i zato je kralj sasvim opravdano na‐
redio da svaki vojnik zakolje svog zaroblje‐
nika. O, divan je to kralj!
FLUELIN. Da, rođen je u Monmautu, kape‐
tane Gavere. A kako se zove grad u kome je
rođen Aleksandar Grdni?
GAVER. Aleksandar Veliki.
FLUELIN. Pa zar, molim vas, grdan nije ve‐
lik? Grdan ili veliki, ili moćan, ili ogroman,
ili velikodušan ‐ sve se to svodi na isto, samo
što je malo drukčlje rečeno.
GAVER. Mislim da je Aleksandar Veliki ro‐
đen u Makedonu; njegov otac se zvao Filip
Makedonski, koliko ja znam.
FLUELIN. Mislim da je Aleksandar zaista ro‐
đen u Makedonu. Kažem ti, kapetane, ako po‐
gledaš u mape sveta, jamčim ti da ćeš naći, ako
budeš poredio da su, znaš, položaj Makedona i
Monmauta sasvim sličnl Kroz Makedon protiče
reka, a i kroz Monmaut protiče reka. Reka se
u Monmautu zove Vaj; ali ime one druge reke
je van moje pameti; ali to nije važno, one su
slične kao što je mpj prst sličan mome prstu, i
ima semgi u obema. Ako dobro razmotriš
Aleksandrov život, onda, posle njega, život
Henrga od Monmauta izgleda prilično dobro;
jer postoje izvesne paralele u svima stvarima
Aleksandar ‐ bog zna, a i ti znaš ‐ u svome besu,
u svojoj pomami, u svom gnevu, u svojoj ljutini,
u svojoj ćudljivosti, u svom nezado‐voljstvu i u
svom negodovanju, a i napit u mozgu, ubio je
znaš, u piću‐ i gnevu, svoga najboljeg prijatelja
Klejta.
GAVER Naš krah" nije sličan njemu u tome; on
nikad nije ubio nijednog od svojih prijatelja.
FLUELIN. Pazi dobro sad, to nije lepo uzi‐
mati priču iz mojih usta pre nego što je sasta‐
vjjena i savršena. Ja govorim s upotrebom
poređenja i paralela. Kao što je Aleksandar,
pri piću, ubio svog prijatelja Klejta, tako je
Henri od Monmauta, pri zdravoj pameti i
sasvim trezven, oterao onog debelog viteza s
velikim fatiranim grudnjakom, koji je bio pun
šale, podsmeha, poruge i trikova; zaboravio
sam mu ime.
GAVER. Ser Džon Falstaf.
FLUELIN. On je taj. Kažem ti, dobri ljudi se
rađaju u Monmautu.
GAVER. Evo dolazi njegovo veličanstvo. •
(Uzbuna. Dolaze KRALj HENRI i
BURBON sa ZAROBLjENICIMA;
VORIK, GLOSTER, EKSETER
i DRUGI. Trube.)
K HENRI. Otkako dođoh u Francusku, nisam
Nikako bio ljut do ovog časa.
Uzmi trubača, heralde, odjaši
Do konjanika na onome brdu.
Ako će i dalje da se bore s nama,
Nek' dođu, ili nek' polje napuste;
Mrski su našim očima. No, ako
Neće ni jedno ni drugo, mi ćemo
Doći k njima i naterati ih
Da odjure brzo k'o kamenje što su
Asirci stari bacali iz praćke.
I zaklaćemo one što su kod nas,
I nijedan od njih koga zarobimo
Neće našu milost osetiti.
Idi i tako Francuzima kaži.
(Dolazi MONTDžOJ)
EKSETER. Evo dolazi francuski herald,
Moj kralju.
GLOSTER. Poniznije gleda nego pre.
K HENRI. Šta sad! Sta znači to sad, heralde?
Znaš da sam odredio svoje kosti
Za otkupninu? Da 1' dolaziš po nju?
MONTDžOJ. Velikikralju, dolazim da molim
Da smemo proći kroz krvavo polje,
Da bismo svoje mrtve sahranili,
Da odvojimo plemstvo od seljaka.
Jer, avaj, mnogo tu kneževa leži,
U najamničkoj krvi ogrezli;
A prostaci naši svoje udove
Seljačke kupaju u krvi kneževa.
I ranjeni kneževski konji, krvlju
Obliveni, u svojoj divljoj pomami,
Ritaju se na svoje gospodare
I ubijaju ih po drugi put.
O, dopustite nam, veliki kralju,
Da bojište pregledamo mirno
I sahranimo naše poginule!
KRALj HENRI. Istinu da ti kažem, heralde,
Ja ne znam da 1' je naš dan ili nije;
Jer još se mnogi vaši konjanici
Na tome polju pojavljuju trkom.
MONTDžOJ. Dan je vaš.
KRALj HENRI. Na tom nek' je Bogu hvala.
A ne našoj snazi! Kako se zove
Onaj zamak tamo?
MONTDžOJ. Zovu ga Aženkur.
KRALj HENRI. Onda ćemo ovo bojno polje
Nazvati Anženkursko; na njemu je
Bitka dobijena na Krispinov dan.
FLUELIN. Vaš slavni čukunded, dopustite mi
da kažem, i brat vašeg dede Edvard, veliki Crni
Knez od Velsa, kao što sam čitao u hronikama,
bili su vrlo hrabru bitku ovde u Francuskoj.
KRALj HENRI. Jesu, Flueline.
FLUELIN. Istinu kažete, vaše veličanstvo.
Ako se vaše veličanstvo seća, Velšani su se
dobro pokazali u onom vrtu gde raste pra‐
ziluk, tada su svoje monmautske kape bili
zakitili prazilukom. Praziluk je, kao Što vaše
veličanstvo zna, i do sadašnjeg časa ostao
častan znak ratničke službe; iverujem da vaše
veličanstvo ne prezire da nosi praziluk na dan
Sv. Davida.
K HENRI. Nosim ga kao slavnu uspomenu.
Jer ja sam Velšanin, znaš, zemljače.
FLUELIN. Sva voda Vaja ne bi mogla da
ispere velšku krv vašeg veličanstva iz vašeg
tela, to vam mogu reći. Bog je blagoslovio i
ćuvao dokle god je ona u volji njegove milosti.
KRALj HENRI. Hvala, moj dobri zemljače.
FLUELIN. Isusa mi, ja sam zemljak vašeg
veličanstva, ne krijem to ni od koga; priznaću
to pred celim svetom. Ne moram da se stidim
vašeg veličanstva, hvala bogu, dokle god je
vaše veličanstvo pošten čovek.
(Dolazi VILjAMS)
K HENRI. Bog mi pomogao da takav ostanem.
Naši heraldi idite sa njim.
Donesite mi tačan izveštaj.
O broju poginulih obe vojske.
Zovite onog čoveka ovamo.
(HERALDI odlaze s MONTDžOJEM)
EKSETER. Vojniče, moraš doći kralju.
KRALj HENRI. Vojniče, zašto nosiš tu ru‐
kavicu na kapi?
VILjAMS. Neka mi oprosti vaše veličanstvo,
ona je zaloga jednoga s kojim treba da se
borim ako je u životu.
KRALj HENRI. Je li on Englez?
VILjAMS. Da oprosti vaše veličanstvo, on je
nitkov koji se razmetao preda mnom sinoć.
Zakleo sam se, ako on ostane u životu i ako
se ikad usudi da mi traži ovu rukavicu, da ću
ga ošamariti; ili ako vidim svoju rukavicu na
njegovoj kapi, za koju se zakleo da će je kao
što je on vojnik, nositi ako ostane živ, da ću
ga žestoko udariti.
K HENRI. Šta mislite vi, kapetane Flueline?
Je li zgodno da ovaj vojnik održi svoju zakletvu?
FLUELIN. Po mojoj savesti, on je, da prosti
vaše veličanstvo, kukavica i nitkov ako je ne
održi.
K HENRI. Moždaje njegov neprijatelj vrlo velik
plemić, tako visokog ranga da mu čast ne do‐
pušta da prihvati izazivanje običnog vojnika.
FLUELIN. Čak i ako mu je neprb'atelj isto
tako dobar plemić kao đavo, kao Lucifer ili
Belzebub, nužno je, vaša milosti, da on održi
svoj zavet i zakletvu. Ako je on krivokletnik,
vidite, onda je, po mojoj savesti, isto tako
sigurno da je on u pogledu poštenja preispolj‐
na hulja i bezobrazan nitkov, kao što je sigur‐
no da je njegova cipela gazila po božjem tlu i
zemlji.
KRALj HENRI. Onda održi svoju zakletvu,
momče, kad se budeš sreo s tim čovekom.
VILjAMS. I hoću, moj gospodaru, života mi.
KRALj HENRI. Pod kim služiš?
VILjAMS. Pod kapetanom Gaverom, moj gor
spodaru.
FLUELIN. Gaver je dobar kapetan, ima ve‐
liko znanje i mnogo je čitao o ratovima.
K HENRI. Zovi ga ovamo k meni, vojniče.
VILjAMS. Hoću, moj gospodaru.
(Ode.)
KRALjHENRI. Slušaj, Flueline, nosi ovaj dar
mene radi i zabodi ga u svoju kapu. Kad smo
Alanson i ja bili pali na zemlju, otrgao sam
mu ovu rukavicu s njegovog šlema; onaj koji
bude zatražio ovo, prijatelj je Alansonov i
neprjjatelj naše ličnosti; ako ga sretneš, uha‐
psi ga ako me voliš.
FLUELIN. VaSe milost mi čini najveću čast
koju vaši podanici mogu da požele u svom
srcu. Radovaću se da vidim tog čoveka, tog
dvonošca koga će uvrediti što nosim ovu ru‐
kavicu, to je sve; i biće dovoljno da ga vidim
samo jedanput; molim Boga da ga vidim.
KRALj HENRI. Poznaješ li ti Gavera?
FLUELIN. On je moj drag prijatelj, gospodaru.
KRALj HENRI. Molim te, idi potraži ga i
dovedi u moj šator.
FLUELIN. Dovešću ga.
(Ode.)
K HENRI. Lorde Vorviče i brate Glostere,
Idite za njim ustopice sad,
Jer rukavica, koju sam mu dao
Kao dar, može da mu donese šamar;
Vpjnikova je; i, po pogodbi,
Ja treba da je nosim. Za njim brzo,
Vorviče. Ako vojnik ga udari,
Kao što surovo mu držanje
Govori da zaista i hoće,
Nesreća neka iznenadna može
Iz toga nići, jer znam, Fluelin je
Hrabar i prgav, zapaljiv k'o barut,
Brz je i gotov na odmazdu on.
Idi i gledaj da se ne desi
Zlo iz neznanja il' plahe volje,
Ali hajdemo skupa, biće bolje!
(Odu.)

SCENA OSMA

Pred šatorom kralja Henrija.

(Dolaze GAVER i VILjAMS)
VILjAMS. Jamčim da te zove što hoće da te
poviteži, kapetane.
(Dolazi FLUELIN)

FLUELIN. Neka bude božja volja, kapetane,
molim te idi odmah kralju; čeka te možda
veća sreća nego što ti u svom neznanju i slutiš.
VILjAMS. Gospodine, je li vam poznata ova
rukavica?
FLUELIN. Da li mi je poznata rukavica!
Znam da je rukavica rukavica.
VILjAMS. Ja poznajem ovu; i ovako je za‐
htevam.
(Udariga.)
FLUELIN. D6 vraga! Nema bezočnijeg izdaj‐
nika od tebe u celom svetu, pa ni u Francuskoj
i Engleskoj.
GAVER. Šta je sad, gospodine! Ti huljo!
VILjAMS. Misliš li ti da sam ja krivokletnik?
FLUELIN. Odstupi, kapetane Gavere; daću
izdaji zasluženu platu, jamčim ti.
VILjAMS. Ja nisam izdajnik.
FLUELIN. Laž ti je u grlu. Naređujem ti, u
ime njegovog veličanstva, da ga uhapsiš; on
je prijatelj vojvode Alansona.
(Dolaze VORVIK i GLOSTERj
VORVIK Šta je, šta je? Šta se desilo?
FLUELIN. Moj lorde Vorviče, ovde je, hvala
bogu na tome, obelodanjena takva kužna iz‐
daja kakvu samo možete poželeti letnjega da‐
na. Evo njegovog veličanstva.
(Dolaze KRALj HENRI i EKSETER)
KRALj HENRI. Šta je? Šta se desilo?
FLU.: Moj gospodaru, ovde je nitkov i izdajnik
koji je, vaša milosti, udario rukavicu koju je vaše
veličanstvo otrglo sa šlema Alansona.
VILjAMS. Moj gospodaru, ovo je bila moja ru‐
kavica; evo njene parnjake; i onaj kome sam je
dao u zamenu obećao je da je nosi na svojoj
kapi; a ja sam obećao da ga udarim ako to uradi.
Sreo sam ovog čoveka s mojom rukavicom na
njegovoj kapi, i održao sam svoju reč.
FLUELIN. Da prosti vaše veličanstvo, eto vidite
kakav je bezočan, nevaljao, bedan, vašljiv nitkov
on. Nadam se da će mi vaše veličanstvo biti
svedok i posvedočiti i potvrditi da je ovo
Alansonova rukavica koju mi je dalo vaše veli‐
čanstvo; sad po vašoj savesti!
KRALj HENRI. Daj mi tu rukavicu, vojniče;
pogledaj, evo njene parnjake. Ja sam zaista
taj koga si obećao da udariš; ali ti si mi dao
najgore uslove.
FLUELIN. Dopustite mi, vaše veličanstvo, da
kažem da njegov vrat treba da odgovara za to
ako postoji ikakav ratni zakon na svetu.
K HENRI. Kako mi možeš pružiti zadovoljenje?
VILjAMS. Sve uvrede, moj gospodaru, dolaze
od srca, a od moga nikad nije nijedna došla
koja bi mogla uvrediti vaše veličanstvo.
KRALj HENRI. Ti si grdio nas.
VILjAMS. Vaše veličanstvo nije došlo kao što
je; vi ste se pojavili meni samo kao običan
čovek; dokazi za to su noć, vaše ruho i vaša
uniženost; a šta je vaša visost podnela u tom
vidu, molim vas, smatrajte svojom vlastitom
krivicom, a ne mojom; jer da ste vi bili ono
što sam ja mislio da ste, onda nikakve uvrede
ne bi bilo za vas s moje strane; stoga molim
vašu visost da mi oprosti.
KPvALj HENRI. Evo, striče Eksetere, ovu
Rukavicu napuni krunama i
Daj je čoveku tom. Uzmi je, čoveče,
I nosi je, kao čast, na kapi svojoj
Dok je ne zatražim. Daj mu krune.
I, kapetane Flueline, ti se
Moraš iskreno sprijateljiti s njim.
FLUELIN. Tako mi ovoga dana i ove sve‐
tlosti, taj čovek ima dovoljno hrabrosti u svom
srcu. Čekaj, evo ti dvanaest penija za tebe, i
molim te da služiš Bogu i da se čuvaš od svađa,
prepirki, zađevica i gloženja, jamčim ti da će
to biti bolje za tebe.
VDUAMS. Ne treba mi nikakav novac od tebe.
FLUELIN. Nudim ti ga od dobre volje. Mogu
ti rećl da će ti poslužiti da opraviš svoju obuću.
Uzmi, zašto si tako stidljiv? Tvoja obuća nije
tako dobra; a ovo je dobar šiling, jamčim ti;
ako ne bi bio, dao bih ti drugi.
(Dolazi ENGLESKI HERALD)
K HENRI. Heralde, jesu li mrtvi izbrojani?
HERALD. Ovdejebroj pogubljenih Francuza.
(Daje mu hartiju.)
K HENRI. Koji su važni zarobljenici, striče?
EKSETER. Karlo, vojvoda od Orleana,
Kraljev nećak; Džon, vojvoda burbonski
I lord Busikalt; a od ostalih
Vojvoda, barona, vitezova
I nižih plemića, punih petnaest
Stotina, osim običnih ljudi.
K HENRI. Ova beleška kaže: na bojištu
Deset hiljada Francuza je palo.
Od prinčeva i od plemića sa grbom
Tamo je mrtvih sto dvadeset šest.
A pored njih je od vitezova
I nižeg plemstva i hrabre gospode
Osam hiljada četiri stotine,
Od kojih je juče pet stotina
Poviteženo. I tako od tih
Deset hiljada koje izgubiše,
Najamnika je samo šesn'est stotina.
Ostali su svi: kneževi, baroni,
I vitezovi, seosko plemstvo
I ostala gospoda ranga visoka.
Evo imena njihovih plemića
Koji sad leže mrtvi: tu je Karlo
Delabret, on je zapovednik glavni
Francuske; Žak od Šatijona, admiral;
I starešina strelaca lord Rambur;
Pa Gvišar, dofen, gospodar Francuske;
I Džon, vojvoda od Alansona;
Antoni, vojvoda od Brabana,
Brat burgundskog vojvode;
Uz to i Edvard, vojvoda od Bara;
Grofovi hrabri: Cranpre i Rusi,
Fokanbridž, Fua, Bomon i Marl,
Vodmon i Lestral. Tu združeni smrću!
A gde je i broj palih Engleza?
(HERALD mu daje drugu hartiju.)
Vojvoda od Jorka, grof od Sofolka,
I vitez Ričard Ketli, Devi Gam,
Plemić; i niko drugi od imena.
Od svih ostalih ljudi samo dvadeset
I pet. 0 bože, ruka je tvoja
Onamo bila; i ne nama, već
Tvojoj ruci pripisujemo sve!
Kad se ikad ranije desilo,
Bez ratnog lukavstva, u otvorenom
I jednostavnom ratnom sukobu,
Da jedna strana izgubi tako
Mnogo, a druga tako malo. Ova
Pobeda nije, bože, ničija
Sem tvoja samo!
EKSETER. To je čudesno!
KRALj HENRI. Hajdemo u selo u povorci,
I objavite vojsci da je smrt
Hvaliti se ovim i oduzimati
Hvalu koja samo Bogu pripada.
FLUELIN. Jeli zakonito, molimvaševeličan‐
stvo, reći koliko je pogubljeno?
KRALj HENRI. Da, kapetane, ali sa ovim
Priznajem da se Bog borio za nas.
FLU.: Da, savestimi, učinio namje veliko dobro.
KRALj HENRI. Izvršimo sve svete obrede.
Neka se ptpevaju Non nobis i
Te Deum; nek' se mrtvi sahrane
Kao hrišćani. A zatim za Kale,
I Englesku, gde nismo nikad ranije
Iz Francuske stigli pobedonosnije!
(Odu.)

PETI ČIN

(Ulazi HOR)

HOR. Dopustite mi da podsetim one
Koji još priču pročitali nisu,
A one što su ja ponizno molim
Da nam oproste način na koji smo
Postupili s vremenom i brojem
I stvarnim tokom zbivanja, jer ih je
I nemoguće predstaviti ovde
U veličini njihovoj ogromnoj.
Mi sad pratimo kralja u Kale:
Tamo je viđen. A sad ga pratite
Vi sa krilatim mislima vašim
Preko mora. Gle, obala Engleske
Preplavljena je bujicom Ijudi,
Dece i iena, koji poklicima
I pljeskanjem hučno nadmašuju more,
Koje, k'o moćan prethodnik, ispred
Kralja priprema prolaz za njega.
Sad se na kopno iskrcava on;
I gle, svečano ide za London.
Vašom brzom mišlju sad ga moiete
Na Blakitu zamisliti, gde ga
Lordovi mole da se ispred njega
Pronesu kroz grad ulubljeni šlem
I iskrzani njegov mač. Al' to on
Odbija, nećejer u sebi nema
Taštine niti oholosti; smatra
Da ni trofeji ni znaci pobede
Ne pripadaju njemu nego Bogu.
A sad vidite u brzoj kovačnici
Misli kako London šalje sve svoje.
Predsednik i svi odbornici, u
Najboljoj opremi, k'o senatori
Drevnoga Rima, sa plebejcima
U rojevima za njihovim stopama,
Odlaze i dovode u grad svog
Pobedonosnog Cezara. Pomenuću
Manje vainu, al' ieljenu mogućnost:
Kad bi vojskovođa carice nam drage
• K'o što će nekad i doći moida ‐
Do&'o iz Irske, donoseći bunu
Na vrhu mača, kol'ko Ijudi tad
Napustilo bi ovaj mirni grad,
S dobrodošlicom da ga dočekaju!
Mnogo više Ijudi, sa razlogom boljim,
Henrija kralja dočekuje sad.
Sada je Henri u Londonu, jer su
Francuzi još smeteni porazom.
Car dolazi u ime Francuske,
Da posreduje za mir. A sad ćemo
Izostaviti dogadaje sve
Što pre povratka Henrijeva biše.
U Francusku moramo s njim, zato eto
Odglumih vreme i nazvah ga prošlost.
Sad moramo sve ostalo skratiti
I misli naše u Francusku vratiti.
(Ode.)

SCENA PRVA

Francuska. Engleski logor.

(Dolaze FLUELIN i GAVER.)

GAVER. Da, tako je. Ali zašto nosite praziluk
danas? Dan svetog Davida je prošao.
FLUELIN. Ima prilika i uzroka zašto i zbog
čega u svim stvarima. Reći ću vam, kao svom
prijatelju, kapetane Gavere. Nevaljali, šugavi,
prosjački, vašljivi, hvalisavi nitkov ‐ Pištolj ‐
za koga vi, samo vi, i ceo svet znate da nije
ništa bolji od čoveka bez ikakvih zasluga, vi‐
dite, prišao mi je i doneo mi hleba i soli juče
i rekao mi da pojedem svoj praziluk. To je
bilo u mestu gde nisam mogao zapodenuti
nikakvu kavgu s njim; ali ću biti tako smeo
da nosim praziluk na svojoj kapi dok ga opet
ne vidim, a onda ću mu malčice pokazati šta
mi je u mojim željama.
(Dolazi PIŠTOLj)
GAVER. Gle evo ga dolazi, šepurav kao ćuran.
FLUELIN. Nije ni od kakve važnosti njegovo
šepurenje i njegovo ćuranstvo. Bog te bla‐
goslovio, drevni Pištolje! Ti šugavi, vašljivi
nitkove, Bog te blagoslovio!
PIŠTOLj. Ha! Jesili lud! Hoćeš li, huljo podla,
Da ti presečem Parkin konac kobni?
Idi! Gadim se na miris praziluka.
FLUELIN. Preklinjem te srdačno, šugavi, va‐
šljivi nitkove, da na moje želje, moje zahteve,
moje molbe pojedeš, evo pogledaj, ovaj praziluk;
zato, etovidiš, štoganevolišištoneprn'atvojim
osećanjima i tvojim apetitima i tvojim varenji‐
ma, želeo bih da ga ti jedeš.
PIŠTOLj. Ni za Kadvaladra i sve njegove koze.
FLUELIN. Evo ti jedne koze. (Udari ga.) Ho‐
ćeš li biti tako dobar, šugavi nitkove, da ga
jedeš?
PIŠTOLj. Podla huljo, umrećeš.
FLUELIN. Kažeš istinu, šugavi nitkove, kad
bude bila božja volja. Ali, u međuvremenu
želeću da živiš i da jedeš svoju hranu; hajde,
evo ti sosa uz nju. (Udari ga.) Nazvao si me
juče gazdom golog krša, ali ja ću od tebe danas
napraviti siromašnog gazdu. Molim te, navali;
ako možeš da se rugaš praziluku, možeš i da
jedeš praziluk.
GAVER. Dosta, kapetane, vi ste ga ošamutili.
FLU.: Kažem, nateraćuga dapojede deo moga
praziluka, ili ću ga lupati po ćupi četiri dana.
Grizi, molim te; praziluk je dobar za tvoju
sirovu ranu i tvoju prokletu razmetljivost.
PIŠTOLj. Moram li gristi?
FLUELIN. Da, sigurno, i van sumnje, i neo‐
sporno i nedvosmisleno.
PIŠTOLj. Ovoga mi praziluka, grozno ću se
osvetiti. Ja jedem i jedem, kunem se ‐
FLUELIN. Jedi, molim te. Hoćeš li još sosa
sa prazilukom? Nema dovoljno praziluka za
zakletvu.
PIŠTOLj. Umiri svoju budžu; vidiš da jedem.
FLUELIN. Mnogo dobra tebi, šugavi nitkove,
od srca. Ne, molim te, ne bacaj ništa; spoljna
\juska je dobra za tvoju isprebijanu uobra‐
ženost. Kad budeš imao priliku da vidiš pra‐
ziluk posle ovoga, molim te, ne rugaj mu se;
to je sve.
PIŠTOLj. Dobro.
FLUELIN. Da, praziluk je dobar. Uzmi, evo
ti novčić od četiri penija da izlečiš svoju ćupu.
PIŠTOLj. Meni novčić!
FLUELIN. Da, zaista, vaistinu, uzećeš ga; ili
ćeš pojesti drugi praziluk koji imam u džepu.
PIŠTOLj. Primam tvoj novčić kao kaparu za
osvetu.
FLUELIN. Ako ti išta dugujem, platiću ti u
batinama. Bićeš drvar i nećeš kupovati ništa
od mene sem batina. Zbogom, i drži se, i izleči
svoju ćupu.
(Ode.)
PIŠTOLj. Sav će se pakao pokrenuti zbog
ovoga.
GAVER. Koješta. Ti si pritvoran, plašljiv ni‐
tkov. Rugaš se jednoj staroj tradiciji, koja je
potekla iz časnog razloga i postala značajan
spomen nekadašnjeg herojstva, a ne usuđuješ
se da svoje reči potvrdiš delima! Video sam
te dvaput ili triput da se rugaš i podsmevaš
tome gospodinu. Mislio si, zato što on govori
engleski na velški način, da stoga ne ume da
rukuje engleskom batinom, ali si uvideo da
nije tako. Neka te ova velika kazna nauči
dobrom engleskom ponašanju. Zbogom!
(Ode.)
PIŠTOLj. Je li mi sreća nevernica sad?
Vest imam da je Doli mi umrla
U bolnici za venerične bolesti;
Bez utočišta ostao sam ja.
Starim, i iz mojih umornih udova
Batinama je isterana čast.
Pa podvodač ću postati, i biću
Uvek sklon kesaroštvu brzom rukom.
U Englesku ću iskrasti se, da
Tamo kradem. Staviću flastere
Da njima pokrijem ove brazgotine
Od batina i zaklinjaću se
Da sam u galskom ratu ih dobio.
(Ode.)

SCENA DRUGA

Trua u Šampanji. Odaja u dvorcu
francuskog kralja.

(Ulaze, na jedna vrata: KRALj HENRI,
EKSETER, BEDFORD, GLOSTER,
VORVIK, VESTMORLAND i DRUGI
LORDOVT, a na druga: FRANCUSKI
KRALj, KRALjICA IZABELA,
PRINCEZA KATARINA, ALIS i DRUGE
DAME, VOJVODA OD BURGUNDIJE
i NjEGOVA PRATNjA)

K HENRI. Mir skupu gde se zaključuje mir!
Bratu Francuzu i sestri našoj
Želimo zdravlje i presrećan dan.
Radost i lepe želje našoj divnoj
Katarini, kraljevskoj rođaci.
Kao ogranka i člana kraljevske
Porodice, koji je udesio ovaj skup,
Vas, vojvodo od Burgundije, pozdravljam.
Francuski kneževi i velmože,
Dobro zdravlje želim svima!
FRANCUSKI KRALj. Vrlo
Radosni smo što vas vidimo, naš vrli
Brate; dobro nam došli; a takođe
I svi vi, prinčevi Engleske.
KRALjICA IZABELA. Neka
Tako bude srećan ishod, brate,
Ovoga dobrog dana i visokog skupa,
Kako se mi radujemo što vam sad
Vidimo oči koje dosad za
Francusku behu gromovi i munje.
Nadam se da su otrov izgubile
I da će ovaj dan žalosti sve
I razdore u ljubav da pretvori.
K HENRI. Došli smo da tome amin reknemo.
KRALjICAIZABELA. Prinčevi Engleske,
pozdravljam vas sve.
VOJV. OD BURGUNDIJE. Moja dužnost
prema vama dvojici
Iz podjednake ljubavi potiče,
Veliki naši kraljevi Francuske
I Engleske! Da sam trudio se ja,
Kako najbolje i mogu i umem,
Da uzvišena veličanstva vaša
Dovedem na skup i na dogovor,
I vi, dva moćna kralja, možete
Najbolje ovo posvedočiti.
Pošto sam svojim trudom uspeo
Da, okrenuti licem k licu vi,
I gledajući jedan drugoga
U oči, izmenjate pozdrave,
Nije zazorno ako pitam pred
Ovim kraljevskim skupom: kakva je
To smetnja ili prepreka što
Siroti i izmrcvareni mir,
Dadilja umetnosti i obilja,
I radosnih rođenja, ne diže
Svoj divni lik u ovom najboljem
Vrhu sveta, u plodnoj Francuskoj?
Vaj! On je odveć dugo izgnan
Iz Francuske, i svi plodovi njenog
Zemljodelstva u gomilama leže
I trule u svom vlastitom obilju.
Njena loza, vesela bodrilja srca,
Sada umire neorezana;
Njene živice, sa granama ravno
Potkresanim i isprepletanim,
Slično sužnjima obraslim u kosu
Sada pružaju nejednake grane;
U oranicama joj nezasejanim
Ukorenili su se utrinac,
Kukuta i bujna dimnjača, dokle
Raonik rđa, koji bi trebalo
Da iskoreni takvo divlje bilje;
Ravna livada, na kojoj su nekad
Lepo rasle pegave jaglike.
Krvara i detelina zelena,
Ostavljena bez kose, nepopravljena,
Zapuštena, ukorovila se u
Lenosti svojoj; ništa na njoj nema
Do mrskog poljskog zelja, surovog
Čička, divljeg peršuna, mečje šape,
Te je lepotu izgubila svoju
I svu korisnost. I kao što naši
Vinogradi, oranice, livade
I živice, ostavljeni sami sebi,
Podivljaju, tako naše porodice,
Mi i naša deca zanemarili smo,
II' ne učimo, jer vremena nema,
Nauke koje dolikuju našoj
Zemlji i tako rastemo k'o divljaci,
Kao što čine vojnici što ne rade
Ništa, već samo misle na krv. Sad se
Navikavamo na psovku, na surovost,
Aljkavo odevanje i sve ostalo
Što je nekulturno. Da bismo se
Vratili u pređašnje dobro stanje,
Vi ste se sada sakupili ovde.
I moj govor moli da se kaže kakva
Je to smetnja zbog koje dobri mir
Ne isteruje te nezgode i ne
Obasipa nas svojim blagoslovbm?
K HENRI. Vojvodo burgundski, ako biste hteli
Mir, zbog čije odsutnosti su
Ponikla nesavršenstva koja
Pomenuste, morate kupiti
Taj mir potpunim pristankom na sve
Opravdane zahteve naše, a čije
Opšte smernice i pojedinosti
Imate u ruci kratko izložene.
VOJV. OD BURGUNDIJE. Kralj ih je čuo,
al' odgovor na njih
Još nam nije dao.
KRALj HENRI. Pa, eto, mir,
Koji ste tako uporno tražili,
U njegovom leži odgovoru.
FRANCUSKI KRALj. No, ja sam samo
letimičnim okom
Tačke mira pregledao. Neka
Izvoli vaša milost odrediti
Da iz saveta vašeg neko opet
Zaseda s nama, da bismo sa boljom
Pažnjom ponovo razmotrili zahtev,
Pa ćemo vama brzo dati naš
Usvojeni, konačni dogovor.
KRALj HENRI. Hoćemo brate! Idite vi, striče
Eksetere i brate Klarense,
I ti brate Glostere, VorviČe
I Hantingdone, idite s kraljem:
A ovlašćenje da odobrite
II' izmenite naše zahteve,
Kako vaša mudrost bude smatrala
Najkorisnijim za dostojanstvo
Naše, dajem vam; pa i nove ako
Dodate, mi ćemo na to pristati.
Vi, lepa sestro, hoćete 1' s njima,
II' s nama ovde ostati želite.
K IZABELA. Ići ću s njima, milostivi brate.
Može se desiti da ženski glas bude
Koristan ako pregovarači
Uporni budu oko sitnica.
K HENRI. Al' Katarina, rođaka nam, neka
Ostane s nama. Ona je naš glavni
Zahtev u našim tačkama važnim.
KIZABELA. Drage je volje ostavljamo vama.
(Odlaze svi sem KRALjA HENRIJA,
KATARINE i ALISE)
K HENRI. A sad, prekrasna Katarino naša,
Hoćeš li blagoizvoleti da
Ratnika takvim rečima naučiš
Da u gospino uho one uđu
I da njegovu ljubavnu parnicu
One pred njenim nežnim srcem brane?
KATARINA. Vaše visočanstvo bi mi se pod‐
smevalo, ja ne mogu da govorim vaš jezik!
KRALj HENRI. O, lepa Katarino! Ako ćeš da
me voliš iskreno tvojim francuskim srcem,
radovaću se da te čujem da to priznaš na tvom
pogrešnom jeziku. Voliš li me, Kato?
KATARINA. Pardonnez‐moi, ne znam šta
znači "voliš li me"?
KRALj HENRI. Zar u svojoj anđeoskoj na‐
ivnosti ni to ne znaš, Kato, pa ti si anđeo.
KATARINA. Que dit‐il? Queje suis semblable
a un ange?
ALIS. Oui, vraiment, sauf votre grace, ainsi
dit‐il.
KRALj HENRI. Rekao sam tako, mila Kata‐
rino, i ne crvenim kad to tvrdim.
KATARINA. O bon Dieu! Les langues des
hommes sont pleines de tromperies.
KRALj HENRI. Šta kaže lepotica? Da su je‐
zici puni obmane?
ALIS. Oui; da su jezici ljudi puna obmana; to
kaže princeza.
KRALj HENRI. Princeza bolje zna engleski
nego vi. Vere mi, Kato, moje udvaranje je
zgodno za tvoje razumevanje; milo mi je što
ne znaš engleski savršeno; jer, da znaš, sma‐
trala bi me za tako prostog kralja da bi mislila
da sam prodao svoj majur da kupim kraljev‐
sku krunu. Ne umem da govorim zaobilazno
o ljubavi, te otvoreno kažem da te volim. Ali,
ako tražiš da kažem išta više sem da pitam
voliš li i ti mene, samo ćeš me zbuniti. Daj mi
svoj odgovor; tako ti vere, odgovori mi, pa da
se rukujemo u znak sporazuma. Sta kažeš,
gospo?
KATARINA. Saufvotre honneur, ja razumela
dobro.
KRALj HENRI. Eto, ako tražiš od mene sti‐
hove, ili da igram tebe radi, Kato, onda ćeš
me upropastiti; za prvo nemam ni reči ni
ritamske mere, a za drugo nemam snage za
odmerene korake po meri ritma, mada imam
snage u velikoj meri. Ako bih mogao osvojiti
damu janidžaesom ili skakanjem u sedlo s
oklopom na sebi, nadam se da se ne hvalim,
brzo bih došao do žene. Ili, ako bih mogao da
se pesničim radi svoje ljubavi, ili da savladam
konja radi njene naklonosti, mogao bih da
lemam kao mesar i da sedim čvrsto na konju
kao majmun, da nikad ne spadnem. Ali, tako
mi boga, Kato, ne mogu da izgledam snebivljiv
niti da govorim besednički sa uzdasima, a
nisam ni vešt u svečanim izjavama; samo mo‐
gu da dam običnu zakletvu, ali i to činim samo
kad sam prinuđen, no niko me ne može prinu‐
diti daje prekršim. Ako možeš da voliš čoveka
ovog kova, Kato, čije je lice takvo da ga sunce
ne može poružnjati, koji nikad ne gleda u
svoje ogledalo iz ljubavi prema onome što vidi
u njemu, onda neka tvoje oko vidi u njemu
ono što tebi godi. Govorim ti kao običan rat‐
nik; ako me možeš voleti ovakvog uzmi me.
A ako ne, reći tebi da ću umreti ‐ tačno je;
ali, zbog tvoje neljubavi, tako mi boga, neću
umreti; mada te volim. Tako ti života, mila
Kato, uzmi čoveka jednostavne postojanosti,
čija vernost nije iskovana u novčiće u opticaju
među damama, pa će on biti ispravan prema
tebi, jer nema dara da se udvara i na drugim
mestima. A ti ljudi beskonačnog jezika, koji
pomoću stihova osvoje naklonost žena, uvek
nađu razloga i da ih ostave. Eto, govornik je
samo brbljivac; slik je samo balada. Dobra
noga padne, prava leđa se pogrbe, crna brada
osedi, kovrdžasta glava oćelavi, lepo lice se
smežura, puno oko postane upalo; ali dobro
srce, Kato ‐ to je Sunce, pa i Mesec; ili, tačnije:
Sunce, a ne Mesec, jer sija svetlo i nikad se ne
merija, već se verno drži svoje putanje. Ako
hoceš takvog čoveka, uzmi mene; uzmi mene,
pa ćeš uzeti ratnika; uzmi ratnika, pa ćeš uzeti
kralja. Pa šta kažeš onda na moju ljubav? Go‐
vori, lepa moja, i to lepo za mene, molim te.
KATARINA. Je li moguće da ja volim ne‐
prn'atelja Francuske?
KRALj HENRI. Ne, nije moguće da ti voliš
neprijatelja Francuske, Kato: ali voleći mene,
volećeš prijatelja Francuske, jer ja volim
Francusku tako mnogo da neću da se razdvo‐
jim ni sa jednim njenim selom; hoću da je ona
sva moja. A, Kato, kad je Francuska moja a
ja tvoj, onda je Francuska tvoja i ti si moja.
KATARINA. To ne razumela dobro.
KRALj HENRI. Ne, Kato? Reći tu ti to isto
na francuskom, koji će, siguran sam, visiti o
mom jeziku kao skoro venčana žena o vratu
svoga muža ‐ zapinjaće mi jezik. Je quand sur
le possession de France et quand vous avez
le possession de moi ‐ da vidim, šta onda?
Neka mi je sveti Denis u pomoći! ‐ donc votre
estFrance, et vous etes mienne. Isto mi je tako
lako, Kato, osvojiti kraljevinu kao govoriti
mnogo francuski. Nikad te neću dirnuti u srce
svojim francuskim govorom, njime mogu sa‐
mo da učinim da mi se smeješ.
KATARINA. Sauf votre honneur, le francais
que vous parlez il est meilleur que l'anglais
\equel je parle.
KRALj HENRI. Ne, vere mi, nije, Kato. Ali
tvoje govorenje moga jezika i moje tvoga ‐
oboje je, mora se priznati, pogrešno, i to pod‐
jednako. Ali, Kato, razumeš li ovoliko en‐
gleski? Možeš li me voleti?
KATARINA. Ne mogu reći.
KRALj HENRI. Može li to neka od tvojih
susetkinja reći, Kato? Pitaću njih. Pa, znam
da me voliš. I večeras, kad odeš u svoju sobu,
pitaćeš ovu dvorkinju o meni. I znam, Kato,
da ćeš joj kuditi ono u meni koje voliš svojim
srcem. Ali, dobra Kato, rugaj mi se milostivo;
utoliko pre, nežna princezo, što te ja volim
svirepo. Ako ikada budeš moja, Kato ‐ a spa‐
sonosna vera u meni kaže mi da ćeš biti, pošto
sam te dobio borbom ‐ moraćeš roditi dobrog
ratnika. Zar nećemo ja i ti, pod blagoslovom
svetog Denisa i svetog Dorđa, stvoriti dečaka
pola Francuza, pola Engleza, koji će otići u
Carigrad i uhvatiti Turčina za bradu? Nećemo
li? Šta ti kažeš, moj lepi cvete?
KATARINA. Ne znamo to.
KRALj HENRI. Ne. Pa docnije će se to znati,
a sad to treba obećati; samo obećaj sad, Kato,
da ćeš se potruditi za francuski deo takvog
dečaka, a što se tiče mog engleskog dela, oslo‐
ni se na reč kralja i momka. Šta odgovaraš
na to, la plus belle Katharine du monde, mon
tres cher et divine deesse?
KATARINA. Vaše veličanstvo, vaš pogrešan
francuski jezik je dovoljan da obmane i naj‐
mudriju gospođicu Francuske.
KRALj HENRI. D6 vraga s mojim pogrešnim
francuskim jezikom! Časti mi ‐ da kažem na
pravom engleskom jeziku ‐ ja te volim, Kato.
Ali tom čašću ne smem da se zakunem da i
ti voliš mene; no, ipak moja krv počinje da
mi laska da me ti voliš uprkos mom bednom
liku, nemoćnom da razneži žensko srce. Pro‐
kleto slavoljublje mog oca! Mislio je na gra‐
đanske ratove kad me je rodio, i zato sam
stvoren sa surovom spoljašnjošću, s gvozde‐
nim izgledom, te kad dođem da se udvaram
damama, ja ih uplašim. Ali, vere mi, Kato, što
budem stariji, to ću bolje izgledati. Moja uteha
je da starost, taj smežurač lepote, ne može još
više poružnjati moje lice: ti me sad imaš, ako
me imaš, u mom najgorem stanju, ali ti ćeš
me imati, ako me budeš imala, sve boljeg i
boljeg. I zato reci mi, najlepša Katarina, hoćeš
li da me imaš? Prestani da devojački crveniš;
objavi misli svoga srca sa izgledom carice.
Uzmi me za ruku i reci: "Henri Engleske, ja
sam tvoja." Čim tom reči blagosloviš moje
uho, glasno ću ti reći: "Engleska je tvoja, Irska
je tvoja, Francuska je tvoja i Henri Planta‐
dženet je tvoj"; koji je, mada to kažem pred
njim, dobar čovek, pa bio najbolji kralj ili ne
bio. Hajde, daj mi taj odgovor u negramatičnoj
pesmi, jer tvoj glas je pesma, a tvoj engleski
jezik je negramatičan; stoga, kraljice svega,
Katarino, kaži mi svoju misao pogrešnim en‐
gleskim jezikom: hoćeš li me?
KATARINA. To je kako htedne kralj, moj otac.
KRALj HENRI. Pa, on će to rado hteti, Kato;
on će se obradovati tome.
KATARINA. Onda će to takođe zadovoljiti i ja.
KRALj HENRI. Na to ti ljubim ruku i na‐
zivam te mojom kraljicom.
KATARINA. Laissez, mon seigneur, laissez, lai‐
ssez! Mafoi,je ne veuxpoint que vous abaissiez
votregrandeur, en baisantlamain d'uneseigne‐
urie indigne serviteur; excusez‐moi,je vous su‐
pplie, mon tres puissant seigneur.
K HENRI. Onda ću ti poljubiti usne, Kato.
KATARINA. Les dames et demoiselles, pour
etre baisees devant leur noces, il n'est pas la
coutume de France.
K HENRI. Gospođo moj tumaču, šta kaže ona?
ALIS. Da to nije običaj dama u Francuska ‐
ne znam kako se to kaže baiser na engleskom.
KRALj HENRI. Poljubiti.
ALIS. Vaše veličanstvo entendre plus beau
que moi.
KRALj HENRI. Nije običaj kod devojaka u
Francuskoj da se Ijube pre nego što se udaju;
je li to htela da kaže?
ALIS. Oui, vraiment.
KRALj HENRI. O, Kato! Lepi običaji se kla‐
njaju velikim kraljevima. Mila Kato, tebe i
mene ne može da spreči slaba prepreka obi‐
Čaja jedne zemlje; mi smo tvorci manira, Kato.
I sloboda koja pripada našem kraljevskom
rangu zapuši usta svim zameralima, kao što
ću ja tvoja zato što brane taj lepi običaj tvoje
zemlje i odriču mi poljubac; stoga, strpljivo i
popustljivo. (Ljubije.) Mađija je u tvojim usna‐
ma, Kato. Ima više rečitosti u njihovom šećer‐
nom dodiru nego u jezicima francuskog sveta;
i one će brže nagovoriti Henrija Engleske
nego opšta molba monarha. Evo dolazi tvoj
otac.
(Vraćaju se FRANCUSK3 KRALj,
KRALjICA i FRANCUSKI LORDOVI;
VOJVODA OD BURGUNDIJE,
EKSETER, VESTMORLAND
i ENGLESKI LORDOVI.;
VOJV. OD BURG.: Bog čuvao vaše veličanstvo!
Moj kraljevski rođače, učite li vašu princezu
engleski?
KRALj HENRI. Hteo bih da ona sazna, moj
lepi rođače, kako je savršeno volim; i kazujem
joj to dobrim engleskim jezikom.
VOJVODA OD BURGUNDIJE. Nije li ona
brza u shvatanju?
KRALj HENRI. Naš jezik je džombast, ro‐
đače, a i moja narav nije glatka; te kako mi
ni glas ni srce nisu podesni za laskanje, ne
mogu da prizovem duh ljubavi u njoj tako da
se on pojavi u svom pravom obličju.
VOJVODA OD BURGUNDIJE. Oprostite,
otvorenost moje šale kojom ću vam odgovoriti
na to. Ako hoćete da ga prizovete u njoj,
morate napraviti krug; ako prizovete duh lju‐
bavi u njoj u njegovom pravom obličju, on se
mora pojaviti go i slep. Možete li je onda
kriviti, budući da je ona devojka još rumena
od devičanskog rumenila smernosti, što ne
dopušta pojavljivanje golog slepog dečaka u
njenom golom biću otvorenih očiju? To bi bio,
moj gospodaru, težak uslov za jednu devojku
da ga prihvati.
K HENRI. Pa ipak, one zažmure i predaju se
kad je ljubav pohotljiva i nametljiva.
VOJVODA OD BURGUNDIJE. Onda im se
oprašta, moj gospodaru, kad ne vide šta čine.
KRALj HENRI. Onda, moj dobri lorde, nau‐
čite svoju rođaku da pristane žmureći.
VOJVODA OD BURGUNDIJE. Namignuću
joj da pristane, moj gospodaru, ako je vi nau‐
čite da shvati šta mislim; jer, devojke dobro
odgajene i odgojene na toploti su, slično mu‐
šici na dan sv. Bartolomeja, slepe iako imaju
oči; i onda će dopustiti grljenje, na koje ranije
ne bi ni pogledale.
KRALj HENRI. Ta pouka znači da moram
sačekati toplo leto; i tako ću uhvatiti mušicu,
vašu rođaku, u poznijem delu leta, i ona će
tada morati biti slepa.
VOJVODA OD BURGUNDIJE. Kao što je
ljubav, moj gospodaru, pre nego što voli.
KRALj HENRI. Tako je. I vi možete, neki od
vas, zahvaliti ljubavi za moje slepilo, jer ne
mogu da vidim mnoge lepe francuske gradove
zbog jedne lepe francuske devojke koja mi
stoji na putu.
FRANCUSKI KRALj. Da, kralju, vi ih vidite
u perspektivi, vidite gradove pretvorene u de‐
vojku; jer su oni svi opasani devičanskim zi‐
dovima kroz koje rat nikad nije ušao.
KRALj HENRI. Hoće li Kata biti moja žena?
FRANCUSKI KRALj. Ako vam je u volji.
K HENRI. Ja sam voljan ako će mi ona te
devičanske gradove o kojima govorite doneti
u miraz. I tako će devojka, koja je stajala na
putu moje želje, pokazati put mojoj volji.
FRANCUSKIKRALj. Pristali smo na razum‐
ne uslove.
K HENRI. Je li tako, moji engleski lordovi?
VESTM.: Kralj je pristao na sve članove.
Prvo na one u pogledu kćerke
Njegove, zatim i na sve ostale,
I to u određenom obliku
U kome su predloženi bili.
EKSETER. Samo još nije potpisao zahtev va‐
šeg veličanstva da francuski kralj, kad god
izdaje povelju kojom daje zemlju ili kakvu
titulu, mora pomenuti vašu visost u ovom
obliku i s ovim dodatkom na francuskom je‐
ziku: Notre tres cher fils Henri, Roi d'Angle‐
ttere, Heritier de France; a onda na latinskom
Paeclarissimus filius noster Henricus, rexAn‐
gliae, et haeres Franciae.
FRAN. KRALj. Pa i to nisam, brate, tako odbio,
Da to ne bih na vaš zahtev usvojio.
K HENRI. Molim vas, onda, da, iz ljubavi
I radi milog braka, dopustite
Da se i taj jedan član uvrsti
Sa ostalima; zatim mi kćer dajte.
FRAN. KRALj. Uzmi je zete! I iz njene krvi
Podigni mi potomstvo, da kraljevine
Naše, Engleska i Francuska, čije
Same obale blede od zavisti
Jedne na drugu, prestanu sa mržnjom,
Da ova lepa veza im usadi
Susedsku druževnost i hrišćansku slogu,
Te da rat nikad ne isuče više
Svoj mač krvavi međ' zemljama našim.
SVT. Amin!
K HENRI. Nek'je srećno, Kato. Svi mi svedoci
Budite da je ovde ljubim kao
Svoju suverenu kraljicu.
KRALjICA IZABELA. Nek' Bog,
Najbolji tvorac brakova, spoji
Srca vaša u jedno, i oblasti
Vaše u jednu. Čovek i žena,
Iako dvoje, u ljubavi su jedno,
Tako i vaše kraljevine nek' su
U takvoj slozi da nikad rđavo delo,
Ni žestoka ljubomora, koja često
Sreću kvari braka blagoslovenog,
Ne razdvoje njihova bića koja su
Ovim saveznim ugovorom združena.
Da se tako dogoditi može
Kaži amin, milostivi bože!
SVI. Amin!
K HENRI. Pripremimo se za venčanje naše.
Lorde od Burgundije, toga dana
Položićemo zakletvu, a i sve
Velmože, kao jamstvo za naš savez.
A onda ću se zakleti i Kati,
I ona meni. Srca će zavet dati
Da će zakletve naše večno trajati.
(Trube. Odu. Ulazi HOR)
HOR. Ovde je pesnik prave veličine,
Pognut na naše povesnice strane,
SuŽav'o vidik i slavio dane
Velikih Ijudi i zasluge njine.
Al' u to doba mučnoga uzleta,
Podigao se velikan Engleske,
Mač su mu ruke pruzile nebeske,
Da njim osvoji najlepši vrt sveta.
Ostavi sinu da njim gospodari.
Sin vrt gubi, jer k'o dete kralj osta,
Mnogi državnim upravljačem posta,
Engleska poče da sama krvari.
Mnoga tu drama pokaza se nova,
Želim da vam se dopadne i ova.
(Ode.)
 
KRAJ