Хвалио се Хаџимусић Мехо,
У кафани међу јаранима:
„Жењен нисам, женити се нећу
Док не видим Црничића Ајку
И док њено лице не обљубим!" 5
За то чује Црничића Ајка,
Узе суде па на воду оде.
Ал' на води Хаџимусић Мехо!
Говорио Хаџимусић Мехо:
„Срце, душо, Црничића Ајко! 10
Сад ћеш отић' двору обљубљена."
Говорила Црничића Ајка:
„Чисто злато, Хаџимусић Мехо!
Ак' не одем, неће ни ваљати!"
Преврташе шале свакојаке. 15
Говорила Црничића Ајка:
„Скини, Мехо, са себе од'јело,
Да с' узмемо у кости јуначке.
Ако мене ти обориш, Мехо,
Узећу ти свилено од'јело 20
И твојега претила ђогина."
Превари се Хаџимусић Мехо,
Превари се, жалосна му мајка,
Па он скииде са себе од'јело.
Узеше се у кости јуначке, 25
Хрваше се чејрек у сахата;
Гдје је срећа, ту је и несрећа,
Обори га Црничића Ајка,
Паде Мехо у зелену траву,
Мехо паде, а Ајка допаде, 30
Па му свеза пребијеле руке,
Свеза Меху за танану јелу,
Па узима плетену канџију,
Куд год куца, све му крвца пуца,
Куд год бије, све му крвца лије. 35
Па обуче Мехино одјело,
А узјаха Мехина ђогина,
Па окрену кроз нову чаршију.
Гледали је Мехини јарани,
Међу собом сами говорили: 40
„Мили боже, чуда на свијету,
Мехин ђого, али није Мехо.
По одјелу Хаџимусић Мехо.
По љепоти Црничића Ајка."
Говорила Црничића Ајка: 45
„Нит је Мехо, нит је Мехин ђого!
Оста Мехо на студеној води,
Гдје он љуби Црничића Ајку."
Јарани се јаду досјетили —
Кренуше се на студену воду. 50
Кад дођоше студеној водици,
Ал' им Мехо за јелику свезан;
Кад је Мехо друштво угледао,
Он повдка из грла бијела:
„Брже мени, моја браћо драга, 55
Одр'јешите ми пребијеле руке,
Давно су ми нокти поцрнили.
Да ме ј' везо Костреш харамбаша,
Не би мене овако притего,
Ко што данас Црничића Ајка." 60
Друштво Меху опрости од јеле.
Туди им је Мехо приповјед'о
Како му се збило на водици,
Па одоше сваки своме двору.
