Хајдуци/37

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

9
◄   8 Дејство пето   ►

9.
 
МИЛЕТА са ЖИВОЈИНОМ, пређашњи

МИЛЕТА (плаховито): Где је то? (Тргне убрус из руку Обрадових и разгледа). Такав исти! Тај исти вез и ова на крају птица! (Обраду). Ко си ти, несрећни јуначе? Откуда ти овај убрус?
ОБРАД (погледа око себе): О, дај га, дај, да на њему издахнем!
МИЛЕТА: Убрус, за Бога, убрус?
ОБРАД: Дај га, док ми још душа овде борави. Анђелијо, слатка мајко моја . . .
МИЛЕТА (прекине му): Јеси ли ти Анђелијин син?
ОБРАД: Јесам.
МИЛЕТА: Из села вранице?
ОБРАД: Вранице.
МИЛЕТА: Како ти се звао отац?
ОБРАД: Ах! — Милојко Жикић.
МИЛЕТА (пљесне се силно по челу): Ха! Проклети, треклети Милета, тебе је мати на саму несрећу родила! (Обрће пушку). Како сам сиромах што ме ова не бије! Но ја идем зверовима у нокте, да ме спреме несрећ- ника са света!
ЈЕЗДИМИР: Шта је теби, харамбаша?
МИЛЕТА: Обраде, опрости у незнању сам учинио, јер те, брате, нисам познавао. Ја сам Милета, твој старији брат, за кога сте мислили да се удавио; а камо среће, да ме је одавно вода прогутала!
ОБРАД: Ти мој брат Милета? О, како се познадосмо! Али је тако ваљда Божија воља хтела. Ходи, брате, ближе, да те загрлим, да последњу сузу на твом образу пролијем.
МИЛЕТА (падне силно на њега): Обраде!
ОБРАД: Немој тако, брате; несрећни је случај уредио, да те у онај час изгубим, кад сам те наш'о. Но да благодаримо Богу и на томе. Лакше ћу издахнути, кад знам, да сам код мога рођеног Милете.
МИЛЕТА: Ти мени прашташ . . .
ОБРАД: Просто ти било од Бога, као и од мене!
МИЛЕТА: Хуј! Какво срце, каква добра душа! Али забадава, ја морам смрти тражити и морам друге молити, да ми оно уделе, кроза шта сам постао звер од човека!
ОБРАД: Милета, мили брате мој, ти се прођи тога дела! Има лека, Милета, да не пожалим, што ћу отићи овако млад са света. Хоћеш ли ми, брате, жељу моју последњу испунити?
МИЛЕТА: Казуј, брате, шта желиш. Парче по парче скидаћу са себе, да ти само угодим.
ОБРАД: Мати нам је јоште у невољи; хоћеш ли је избавити?
МИЛЕТА: Хоћу, слатки брате. Идем сам паши, нека мене обеси, а пусти нам мајку.
ОБРАД: Немој тако, Милета брате. Узми девојку, па је води оцу, те ће тако пустити нам мајку, а и она ће сирота видети родитеља. Али ми се зареци, да јој нећеш никаква зла чинити.
МИЛЕТА: Тако ми крста, којим се сви крстимо, и тако ми среће моје, и твоје милости! Држаћу је као рођену сестру.
ОБРАД: Ненад зна где је. Ох! Већ ми се душа купи. С Богом, браћо, с Богом, слатки Милета, и проклет био, ако хајдук останеш! — Ах — тешка — смрт — тешка душа грешна — (издахне).
ЖИВОЈИН: Издахну сиромах!
СВИ: Бог да ти душу опрости!
МИЛЕТА: Боже благи! Ја да однесем матери глас да је Обрад мртав, и да јој кажем, од кога је мртав! — Но ја ћу твоју вољу испунити. С Богом, браћо, у злу другови! И кад се год сетите мене, а ви увек реците: „Проклет био Милета харамбаша"! — Ваљда ће ми тако лакше бити.
ЖИВОЈИН: Стани, харамбаша! Ми видимо да у овом послу нема благослова Божијега. Ти одлазиш, ал' и ми не мислимо остати овде даље и клетве на душу товарити.
ХАЈДУЦИ: Тако је.
НЕНАД: Може бити да је Бог тако хтео, да ова девојка међу нас дође, те да погине Обрад и да се освестимо.
ПЕТАР: Може бити, Ненаде. Зато ћемо Обрада — Бог да му душу прости — лепо сахранити. и сваке ћемо се године на овоме месту састајати за спомен: шта смо били, и шта се међ' нами догађало.
СТАНКО: Тако ћемо и чинити; зато нека ти је све просто, Милета, а Бог је милостив, ваљда ће ти и он опростити.
МИЛЕТА (клекне поред Обрада): Обраде, слатки мој брате, да те још једанпут пољубим, и ако и ти можеш што код Бога, моли се, да ми отпусти грехове; а ја док сам годе жив, нећу капе на главу мећати, него нека ме сунце пече и слота бије. Док сам годе жив, нећу ни пиле заклати, а камо ли човека убити. (Пољуби га). С Богом, јади моји горки, с Богом Обраде мој !
СТАНКО: Жалост је то велика! Брат рођени!
ЖИВОЈИН: Доста, Милета, доста! Бог је тако хтео, шта ћемо!
МИЛЕТА: Иди, брате Ненаде, доведи девојку, нека га и она види. Они су се миловали, биће му лакша црна земља.
ЈЕЗДИМИР: Добро си се сетио, Милета. А ми, браћо, хајде да целивамо Обрада, Бог да га прости; па ћемо се после опростити с Гаревицом и гледати да будемо људи као и други. (Сви целивају Обрада. Завеса пада).


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 163 године.