Hajduci/37
| ◄ 8 | Dejstvo peto | ► |
9.
MILETA sa ŽIVOJINOM, pređašnji
MILETA (plahovito): Gde je to? (Trgne ubrus iz ruku Obradovih i razgleda). Takav isti! Taj isti vez i ova na kraju ptica! (Obradu). Ko si ti, nesrećni junače? Otkuda ti ovaj ubrus?
OBRAD (pogleda oko sebe): O, daj ga, daj, da na njemu izdahnem!
MILETA: Ubrus, za Boga, ubrus?
OBRAD: Daj ga, dok mi još duša ovde boravi. Anđelijo, slatka majko moja . . .
MILETA (prekine mu): Jesi li ti Anđelijin sin?
OBRAD: Jesam.
MILETA: Iz sela vranice?
OBRAD: Vranice.
MILETA: Kako ti se zvao otac?
OBRAD: Ah! — Milojko Žikić.
MILETA (pljesne se silno po čelu): Ha! Prokleti, trekleti Mileta, tebe je mati na samu nesreću rodila! (Obrće pušku). Kako sam siromah što me ova ne bije! No ja idem zverovima u nokte, da me spreme nesreć- nika sa sveta!
JEZDIMIR: Šta je tebi, harambaša?
MILETA: Obrade, oprosti u neznanju sam učinio, jer te, brate, nisam poznavao. Ja sam Mileta, tvoj stariji brat, za koga ste mislili da se udavio; a kamo sreće, da me je odavno voda progutala!
OBRAD: Ti moj brat Mileta? O, kako se poznadosmo! Ali je tako valjda Božija volja htela. Hodi, brate, bliže, da te zagrlim, da poslednju suzu na tvom obrazu prolijem.
MILETA (padne silno na njega): Obrade!
OBRAD: Nemoj tako, brate; nesrećni je slučaj uredio, da te u onaj čas izgubim, kad sam te naš'o. No da blagodarimo Bogu i na tome. Lakše ću izdahnuti, kad znam, da sam kod moga rođenog Milete.
MILETA: Ti meni praštaš . . .
OBRAD: Prosto ti bilo od Boga, kao i od mene!
MILETA: Huj! Kakvo srce, kakva dobra duša! Ali zabadava, ja moram smrti tražiti i moram druge moliti, da mi ono udele, kroza šta sam postao zver od čoveka!
OBRAD: Mileta, mili brate moj, ti se prođi toga dela! Ima leka, Mileta, da ne požalim, što ću otići ovako mlad sa sveta. Hoćeš li mi, brate, želju moju poslednju ispuniti?
MILETA: Kazuj, brate, šta želiš. Parče po parče skidaću sa sebe, da ti samo ugodim.
OBRAD: Mati nam je jošte u nevolji; hoćeš li je izbaviti?
MILETA: Hoću, slatki brate. Idem sam paši, neka mene obesi, a pusti nam majku.
OBRAD: Nemoj tako, Mileta brate. Uzmi devojku, pa je vodi ocu, te će tako pustiti nam majku, a i ona će sirota videti roditelja. Ali mi se zareci, da joj nećeš nikakva zla činiti.
MILETA: Tako mi krsta, kojim se svi krstimo, i tako mi sreće moje, i tvoje milosti! Držaću je kao rođenu sestru.
OBRAD: Nenad zna gde je. Oh! Već mi se duša kupi. S Bogom, braćo, s Bogom, slatki Mileta, i proklet bio, ako hajduk ostaneš! — Ah — teška — smrt — teška duša grešna — (izdahne).
ŽIVOJIN: Izdahnu siromah!
SVI: Bog da ti dušu oprosti!
MILETA: Bože blagi! Ja da odnesem materi glas da je Obrad mrtav, i da joj kažem, od koga je mrtav! — No ja ću tvoju volju ispuniti. S Bogom, braćo, u zlu drugovi! I kad se god setite mene, a vi uvek recite: „Proklet bio Mileta harambaša"! — Valjda će mi tako lakše biti.
ŽIVOJIN: Stani, harambaša! Mi vidimo da u ovom poslu nema blagoslova Božijega. Ti odlaziš, al' i mi ne mislimo ostati ovde dalje i kletve na dušu tovariti.
HAJDUCI: Tako je.
NENAD: Može biti da je Bog tako hteo, da ova devojka među nas dođe, te da pogine Obrad i da se osvestimo.
PETAR: Može biti, Nenade. Zato ćemo Obrada — Bog da mu dušu prosti — lepo sahraniti. i svake ćemo se godine na ovome mestu sastajati za spomen: šta smo bili, i šta se međ' nami događalo.
STANKO: Tako ćemo i činiti; zato neka ti je sve prosto, Mileta, a Bog je milostiv, valjda će ti i on oprostiti.
MILETA (klekne pored Obrada): Obrade, slatki moj brate, da te još jedanput poljubim, i ako i ti možeš što kod Boga, moli se, da mi otpusti grehove; a ja dok sam gode živ, neću kape na glavu mećati, nego neka me sunce peče i slota bije. Dok sam gode živ, neću ni pile zaklati, a kamo li čoveka ubiti. (Poljubi ga). S Bogom, jadi moji gorki, s Bogom Obrade moj !
STANKO: Žalost je to velika! Brat rođeni!
ŽIVOJIN: Dosta, Mileta, dosta! Bog je tako hteo, šta ćemo!
MILETA: Idi, brate Nenade, dovedi devojku, neka ga i ona vidi. Oni su se milovali, biće mu lakša crna zemlja.
JEZDIMIR: Dobro si se setio, Mileta. A mi, braćo, hajde da celivamo Obrada, Bog da ga prosti; pa ćemo se posle oprostiti s Garevicom i gledati da budemo ljudi kao i drugi. (Svi celivaju Obrada. Zavesa pada).
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|