Хајдуци/25

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

7
◄   6 Дејство четврто 8   ►

7.
 
СРЕЋКО и ЖИВОЈИН (ступе)
 
СРЕЋКО: Аа, ево их! (Седну).
ИВАН: Но, јунаци, сад узмите Језду на миндрос.
ЖИВОЈИН: Зашто, куме?
ИВАН: Приснило ми се, да је најбољи лек од миља комарац, кога ваља ухватити кад спава. Тек што сам на једног око бацио, дође овај и почне се дерати. Чисто сам се ја препао од његовог гласа, а камо ли комарац да се не уплаши. Те тако кукавац харамбаша опет остаде без лека. (Међутим се више хајдука накупило, па поседали).
ЖИВОЈИН: Ти не можеш никако да избациш харамбашу из главе. Мани га с Богом, и тако је до три дана отпушта.
ИВАН: Ко? Милета Зелиду? Ако до три дана не буде свадбе, реци ми да нисам Иван.
ЖИВОЈИН: Иди с Богом, та она њега и не бегенише, него он залудео.
ИВАН: Та то је оно друго; а зашто? Што га је опчинила.
СРЕЋКО: Знате ли, браћо, што је? Ова иста Туркиња, како сам ја омирисао, милује Обрада. Сад како би она могла овога бегенисати, а онога опчинити?
ИВАН: Видиш да си прост. Та баш зато га је опчинила, да их има више на броју, па ако је напусти један, други да је готов.
СТАНКО: Мани се тога, Иване, ми видимо, да је она девојка млада, добра, јамачно себи прилику тражи.
ИВАН: То ти велиш, мој брајко, међер још не знаш, шта је девојка. Нудер, кад смо се тако у разговор дали, саслушајте моје житије. Док нисам овај занат познао, био сам вам код куће, орао, сејао и копао, као и други поштени људи. То се мојој родбини допадне, па навале да ме ожене. Хајде де! рекнем у себи, а већ сам био бацио око на једну; лепушка је била и из куће добре. Разговарам се с њоме: хоће! Ко срећнији од мене! Ал' кад, а она има још тројицу, па како мени лаже, тако лаже и њима. Не знам ја ништа од тога, него чекам, кад ће да се сврши.
ЈЕЗДИМИР: Ти држиш за готов новац.
ИВАН: Ја! Али они све извијају: „та, не знам, девојка није оправљена, та, не знам ово, та, не знам оно"! А ја да полудим за њом! Кад тако прође пет месеци, наумим да се обесим. Ко ће ту муку издржати? Па ти отидем у шуму и почнем бирати дрво.
ЖИВОЈИН: И онда си још био тугаљив.
ИВАН: Тек што се на једно намерим по вољи, чујем на близу неко тужење: „ху, ху"! — Море белаја, што ће то бити? Ја тако мислим, ал' на другој страни: ,,куку леле! куку леле"! Који је то бес! па одем к њима. Шта да чујем? Жали се и један и други на моју Кумрију, што неће једанпут да сврши, него их све вара. Шта, тужан, зар нас има више ортака? Па вам одмах збодем овамо.
ЈЕЗДИМИР: Тако си се престравио.
ИВАН: На путу неки јарци, неке аждаје преда ме; ал' ја крстим се, па све напред; не осврћем се. Видиш, куме, какве су ти девојке.
ЖИВОЈИН: Богме, ти читаш као из књиге.
ИВАН: Знам ја све њине трагове; не би ме лако превариле.
СТАНКО: Еј, кукавче, поред све твоје науке жедног би те преко воде превезле.
ИВАН: Еј, кад би казала да на другој страни вина има, те тако, а друкчије јок!


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 163 године.