Hajduci/25
7.
SREĆKO i ŽIVOJIN (stupe)
SREĆKO: Aa, evo ih! (Sednu).
IVAN: No, junaci, sad uzmite Jezdu na mindros.
ŽIVOJIN: Zašto, kume?
IVAN: Prisnilo mi se, da je najbolji lek od milja komarac, koga valja uhvatiti kad spava. Tek što sam na jednog oko bacio, dođe ovaj i počne se derati. Čisto sam se ja prepao od njegovog glasa, a kamo li komarac da se ne uplaši. Te tako kukavac harambaša opet ostade bez leka. (Međutim se više hajduka nakupilo, pa posedali).
ŽIVOJIN: Ti ne možeš nikako da izbaciš harambašu iz glave. Mani ga s Bogom, i tako je do tri dana otpušta.
IVAN: Ko? Mileta Zelidu? Ako do tri dana ne bude svadbe, reci mi da nisam Ivan.
ŽIVOJIN: Idi s Bogom, ta ona njega i ne begeniše, nego on zaludeo.
IVAN: Ta to je ono drugo; a zašto? Što ga je opčinila.
SREĆKO: Znate li, braćo, što je? Ova ista Turkinja, kako sam ja omirisao, miluje Obrada. Sad kako bi ona mogla ovoga begenisati, a onoga opčiniti?
IVAN: Vidiš da si prost. Ta baš zato ga je opčinila, da ih ima više na broju, pa ako je napusti jedan, drugi da je gotov.
STANKO: Mani se toga, Ivane, mi vidimo, da je ona devojka mlada, dobra, jamačno sebi priliku traži.
IVAN: To ti veliš, moj brajko, međer još ne znaš, šta je devojka. Nuder, kad smo se tako u razgovor dali, saslušajte moje žitije. Dok nisam ovaj zanat poznao, bio sam vam kod kuće, orao, sejao i kopao, kao i drugi pošteni ljudi. To se mojoj rodbini dopadne, pa navale da me ožene. Hajde de! reknem u sebi, a već sam bio bacio oko na jednu; lepuška je bila i iz kuće dobre. Razgovaram se s njome: hoće! Ko srećniji od mene! Al' kad, a ona ima još trojicu, pa kako meni laže, tako laže i njima. Ne znam ja ništa od toga, nego čekam, kad će da se svrši.
JEZDIMIR: Ti držiš za gotov novac.
IVAN: Ja! Ali oni sve izvijaju: „ta, ne znam, devojka nije opravljena, ta, ne znam ovo, ta, ne znam ono"! A ja da poludim za njom! Kad tako prođe pet meseci, naumim da se obesim. Ko će tu muku izdržati? Pa ti otidem u šumu i počnem birati drvo.
ŽIVOJIN: I onda si još bio tugaljiv.
IVAN: Tek što se na jedno namerim po volji, čujem na blizu neko tuženje: „hu, hu"! — More belaja, što će to biti? Ja tako mislim, al' na drugoj strani: ,,kuku lele! kuku lele"! Koji je to bes! pa odem k njima. Šta da čujem? Žali se i jedan i drugi na moju Kumriju, što neće jedanput da svrši, nego ih sve vara. Šta, tužan, zar nas ima više ortaka? Pa vam odmah zbodem ovamo.
JEZDIMIR: Tako si se prestravio.
IVAN: Na putu neki jarci, neke aždaje preda me; al' ja krstim se, pa sve napred; ne osvrćem se. Vidiš, kume, kakve su ti devojke.
ŽIVOJIN: Bogme, ti čitaš kao iz knjige.
IVAN: Znam ja sve njine tragove; ne bi me lako prevarile.
STANKO: Ej, kukavče, pored sve tvoje nauke žednog bi te preko vode prevezle.
IVAN: Ej, kad bi kazala da na drugoj strani vina ima, te tako, a drukčije jok!
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|