Hajduci/20

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

2
◄   1 Dejstvo četvrto 3   ►

2.
 
HAJDUCI i pređašnji
 
PETAR: Šta čusmo!
NENAD: Je l' istina?
ŽIVOJIN: Šta, junaci?
PETAR: Za harambašu.
IVAN: Ee, moja braćo, mi smo obrali bostan; teško nama! Harambašu je jaka vrućica spopala, pa ne zna ništa od sebe: gde mu je glava, misli, da mu se glavica kupusa rascvetala, i sve viče da mu je na čelu rog narastao. Eto tako! Sad pevaj pored takvog harambaše, ako možeš.
NENAD: Je l' istina, da je on Turkinju omilovao?
IVAN: Bre što je omilovao, to je ništa, nego što ga je ona opčinila, pa ga okreće, veliš, vrat mu krcka; on igra kao medved, kad ga Ciganin okupi.
PETAR: Ha! Ime mu se korenom iskorenilo! Neće nam ni on iz hajdučkog reda izlaziti!
IVAN: Braćo, da uzmemo dobro stvar pod nos. Harambaša siromah nije toliko ni kriv, nego ta prokleta Turkinja. Vi znate, da su sadašnje devojke vragovi: koliko momaka na dan vide, toliko bi htele da su njini; pa ako koga opaze da je ugledniji, a već one se pomame, pa ako ne mogu da ga dobiju, tog pokora što se čini! Onda ograišu i sudovi i vratila, onda se okreću lončići, onda se trči oko ponoći na raskršće, onda se uzimaju tragovi — čitavu kuću upale. Pa tako je može biti i naš harambaša udario na sugreb. Moja braćo, ne znate vi još što je devojka: to je na ovom svetu sušti đavo. Reci joj samo, da vranu kosu miluješ, odmah ćeš kod nje vranu videti; ako miluješ crvenu, ona će ti crvenu načiniti; kažeš li samo da madež lepo stoji, eto ti u nje dvadeset madeža.
PETAR: Ali harambaša nije lud, pa kako bi se dao od jedne robinje primamiti?
IVAN: Vi znate dobro, šta su čini: samo neka te koja obegeniše, pa ti beži kud hoćeš, sam ćeš se začuditi, kako ćeš za jednu noć doletiti na trski. Još bi vam nešto kazao, ali ne bih rad da se mrazim s devojkama: jer da vam pravo kažem, braćo, ja pred devojkom skidam fes.
NENAD: Mi smo o Mileti počeli razgovor.
IVAN: Znam ja to, nemajte vi brige. Slušajte nakratko: cela je harambašina groznica, što je opčinjen. Zna li među vama ko od uroka?
HAJDUCI: Ne znamo.
IVAN: Ej, zla vam sreća! Pa što ste živi? Čekajte da vam ja kažem: one male bubice, znate l', što na nosu imaju bradavicu, one su preki lek od toga. Sad valja da zađemo po šumi i da hvatamo te bubice, pa da mu damo da popije, jamačno će mu biti bolje.
PETAR: A kako se poznaju te bube?
IVAN: Gde god vidite kakvu malu bubicu, uhvatite je i gledajte ima li na nosu bradavicu; ako ima, zadržite je, ako nema, pustite je.
PETAR: Bubi nos i bradavica! Ha! Ime mu se iskorenilo! Kad mu ja bubu ustražim, onda se on izlečio! (Svi se hajduci bune).
IVAN: A šta znate drugo?
PETAR (digne pušku): Ova će znati, ako mi ne znamo.
IVAN: Miletu puška ne bije.
PETAR: Miletu ne bije, ali bije koga bije.
ŽIVOJIN: Man'te se toga,ljudi!
PETAR: Šta da se manemo, da nas on baca u bedu? Neće ni toga biti.


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 164 godine.