Hajduci/18
6.
ŽIVOJIN, MILETA
ŽIVOJIN: Evo me, harambaša.
MILETA: Živojine, ja vernijega i boljega čoveka nemam ovde od tebe. Nikad te nisam od sebe odvajao, pa mislim da si i ti meni takav.
ŽIVOJIN: Otkud ti dođe u pamet da o tome govoriš, kad smo se uvek lepo pazili, pa smo i sad takvi.
MILETA: Jesmo, Živojine, zato sam te i zvao, da se s tobom nešto razgovorim. Znaš li ovu Turkinju?
ŽIVOJIN: Nju valja da otpravimo, jer je svima kao kost u grlu.
MILETA: Sve je to pozno. Ja milujem tu devojku.
ŽIVOJIN: Miluješ?
MILETA: Milujem.
ŽIVOJIN: To nije dobro.
MILETA: Dobro ili zlo — tako je.
ŽIVOJIN: Pa šta ćeš sad da činiš?
MILETA: Nauči me.
ŽIVOJIN: Ti znaš kakav je u nas zavet i šta smo naredili.
MILETA: Ja sam zavet, dok sam harambaša.
ŽIVOJIN: Valjda i mi nismo robovi, treba se i na nas obzirati.
MILETA: A treba li da sam ja stariji, a vi da ćutite?
ŽIVOJIN: Nemoj tako, Mileta! Ti znaš da hajduk živi od sreće; pa čemu se imamo nadati, ako se zavet pogazi?
MILETA: Ja o tom ne vodim brigu.
ŽIVOJIN: Ali vodimo mi.
MILETA (koji dolazi u jarost): Pa šta, kad vodite, kao šta je? Govori, kao šta je?
ŽIVOJIN: To je, harambaša, što nisam rad da se kalabaluk po Garevici gradi, nego ti svojski velim: prođi se vraga, nek' ide bez traga, štono naši stari vele, pa gledaj za čim smo, kao i dosad.
MILETA: Dosta!
ŽIVOJIN: Ti ideš da nas upropastiš.
MILETA: Ja činim šta je meni po volji.
ŽIVOJIN: A ne bojiš se, da se momci pobune?
MILETA: Želiš li to, Živojine? (Stupajući bliže) Želiš li? Idi im kaži, idi kaži im, da sam ja Mileta, njin najgori zlotvor, koji tražim da im spevam za dušu. Neka dođu da se razgovaramo; neću se maći odavde. Šta, nisi otiš'o? (Oturi ga. Sam). Nek' se svi čvorci iskupe, što ih je god na svetu, neka kjauk i viku podignu do neba, što ja hoću, ono mora biti!
|