Хајдуков гроб

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Хајдуков гроб
Писац: Бранко Радичевић


Branko Radičević.gif

Хајдуков гроб


Знаш ли оно на пољу Косову
Кад замагли па се закрвави,
Вук издаде, а Обилић паде,
И погибе наш честити Лазо —
Тад је Србин под Турчина пао,
Ма се вазда јадан отимао.
Гдје се оте то причати нећу,
Отео се, и сретно му било!
Али пуно још Србиња има
Штоно Турчин љуто притискао,
Под топузом кâ црви се вију,
Ни уздисат јађани не смију!
Док понеком брука не додија,
Те поскочи и хвати се горе,
Па се свети, и јуначки гине,
Гине сретан, ал' му име неће,
За довијек у пјесмама траје —
А од отих једна и ова је.
Зора зори, та зора бијела,
Би бијела па се зарумени,
Е угледа изненада драго,
Оно, брате, сунце огријано,
Па се зави у копрену златну,
И утече са неба ведрога.
Али грану од истока сунце,
Те погледа оној гори чарној,
И угледа, па се разрадова,
А гдје не би, побратиме мио!
Кад на сусрет њему одсјајује
Красна кита горскога цвијећа,
Чета, брате, горскијех хајдука,
А једина још Србину рука
У тој земљи — Бог јој помогао,
Па јој више таких тића дао!
Ено шеће из горице соко,
Око њега оно пусто перје,
Дваест друга, дваест златних пера,
Сваком вјера тврђа од камена,
Њима вије, њима Милун бије,
На све стране турску крвцу лије.
Боже мили, да вељега чуда!
Што почини неколико тића,
А још веће што за дуго није,
Већ од скора, од Ђурђева дана,
Па већ каквих оста двора пустих,
Каквих ага нестануло с гласа!
Свуд су дивни, и опет их нигдје,
Како муња што удара с неба,
Сине, пане, спржи па је није,
Тако хајдук у злотворе бије.
И два-трипут макоше се Турци,
Уста, брате, мало и велико,
На стотине танкијех пушака
За хајдуком у потјеру поше,
Хајдук сави десно и лијево,
Док не смами и док их не збуни,
Па живијем окупи их огњем,
И гдјекојем срдашце опали.
Што претече, стругну без обзира,
Оде причат витешку невољу,
Један вели: хиљада их има,
Други вели: није већ стотина,
Ал' сва, кардаш, мука заман ти је,
Кад их пусто олово не бије.
Милун с четом из горе ишета,
Уз врлет се једну пети оде,
Стиже тамо, па се заустави,
Наслони се на ту шару пушку,
Преко крша, преко провалија,
Оде гледат мрко унапријед,
Онда пружи ту десницу руку,
Оком плану, ријеч проговори:
„Тамо, браћо, за оном планином
Гнијездо је понајжешће гује,
Тамо живи стари Мустаф—ага
Што нам браће пуно уцвијели,
А најљуће мене је уио,
Но да мŷчим када све већ знате.
За освету вријеме је дошло,
Данас, Мусто, на тебе је реда.
А ви, браћо, сад се одморите,
Прегледајте и све наредите:
Прах, олово и пушке и ноже,
Па кад смркне, помози нам, Боже!“
Сунце зађе — вељи мрак на земљи,
Ал' је већи у срдашцу њеном,
Звијезде су небо окитиле,
Па сјевкају озго са висине,
Али Фати, Мустафиној ћерци
Нигдје, брате, звјездице једине.
Оде Мусто, оде њезин бабо,
Собом маче коње и јунаке,
Пред својега од пријачину,
Пред онога старог Мехмед-бега,
Што му рекâ да ће данас доћи
По шћер милу, по гиздаву Фату,
Да је води себи за љубовцу,
За видјела рекао је доћи,
Сунце зађе, а Мехмед не дође,
Нити једног посла гласоношу,
Да дознаду што је одоцнио.
Па зато се Мустафа подиже,
И покрену коње и јунаке,
Све покрену што на двору бјеше,
Само двије што остави слуге.
Заман су му зборили другари,
Да се прође, да двора не пŷсти:
„А ето се за Милуна чуло
Да је близу негдје са дружином,
А пашче је, а згода би била —.“
„Та не смије, жалосна му мајка!
Брата сам му на колац попео,
А њега ћу јоште на ченгеле,
Само чекај — но сад да се иде.“
Таку ријеч Мустафа изусти,
Па с дружином НИЗ поље се пусти.
Мусто оде, а остаде Фата,
На срдашцу оне љуте јаде,
Ох ено је, ено цуре јадне,
Она гледа с високог чардака,
Гледа млада у мрак и тишину,
Мисли јаде, мисли худу срећу,
Мисли свате, мисли ђувегију,
Јоште мало па ево га старог —
„Страшни Ала, што учини са мном!“
Тако рече, гледну низ чардака,
Шћаше скочит, ал' јој се не даде,
Крошто? зашто? ни сама не знаде,
Те погледа у големој муци,
Гледну горе небу високоме,
Онда гледну оној гори чарној:
Од горице лађан вјетар пирну,
Покрену јој мисâ чудновату:
„Ала“, рече, „страшан ли си силан!“
Па задрхта, и сва се затресе:
„Ал' опета — ал' да како буде —
Какав хајдук — куд залутах тужна!
Какав млађан не, не смије бити.“ —
И срце јој силено закуца,
Још ослушну: „Што ли ово бјеше?“
Вјетар само липом зажубори,
Друго ништа — „Али ово сада?“
Опет слуша: „Ништа, опет ништа.“
И дуго је Фатима слушала,
Дуго тако јадна се варала —
„Али сада — сад занаго бјеше,
Баш од горе кô да чарне дође —“
Фата слуша, ох ти њезин јаде!
„Опет ништа — и ништа ће бити,
Али опет не бој ми се, Фато,
Опет неће у буњиште злато,
Док је ножа и срдашца тога
Неће Мехмед љубит лица твога.“
Ово рече, па слушати преста,
И озго је са чардака неста.
Милун с четом из горе ишета,
Гора тужи за њима и стрепи,
Кано мајка за дјечицом својом
Кад их на пут крвави опреми,
Мила су јој, а худе је среће,
Па се боји, вратит јој се неће.
Иду Срби, и све веће знаду:
Знаду Муста да на дому није
Са ког су се на пут опремили,
Ал' опета назад им се неће.
Та зар су се заман саморили?
Зар да с' врате баш и без плијена?
„Та напријед!“ сви весело зборе,
Понајвише Милун четовођа,
Нешто му се срце разиграло,
Кô да иде задобити царство:
„За мном, браћо, за мном, дружинице!“
И већ су се поља прихватили —
Већ и двори Мустови се виде —
Хајдуци се мало уставише,
Прозборише, страже наредише,
И остало што је за потребу,
Те с' макоше тајом унапријед,
Један на ту, други на 'ну страну,
Понајвише пут двора бијели —
Ма за Муста већ су потамњели.
Већ стигоше, Милун понајприје,
Већ је силан у двор уљегао,
Иде мудро, пази на све стране,
Право шеће јунак ка стубама,
Већ је до њих — гледну — богме Турчин,
Земљи пао, пушку преко крила,
Уза стубе главу наслонио,
Па дријемље, ни за што не хаје.
Милун крочи, бритким ножем махну,
Утврди му санак занавијек.
Уто стиже у двор и дружина,
Па с' одоше мудро разређиват,
Ту осташе дивно на опрезу,
А сам Милун уза стубе пође.
Стиже Милун до некијех врата,
Зачу гласе, па се заустави,
Пригна ухо, оде ослушкиват,
И чу говор, а женски бијаше,
Једна, брате, вако говораше:
„Јао Фато, јао јадно злато,
Да луда си јоште, кукавицо,
Та у бега свакога је блага:
На хиљаде лаганих коњица,
На хиљаде крава и волова,
Овцама се ни броја не знаде,
А тог сребра и жеженог злата.“ —
Овдје ријеч други глас прихвати:
(Други, брате, ама какав тужан,
Од милине и од туге живе
У хајдука срце затрепета.)
„Није благо ни сребро ни злато,
Већ је благо што је коме драго.
Још чу ли ме, остарјела мајко:
Волија сам клетог ђаурина,
Баш и оног из горе хајдука,
Та млађана“ — Милун већ не може,
Све махове срце већ преоте:
„И ево га!“ кликну и корачи,
По отури врата пред собоме.
Уђе Милун, гледну унапријед,
И опази двије женске главе,
Ох не двије, једну, брате, само,
Фата њему бистро око оте,
Оте око и још нешто више,
Та баш оно срце из њедара.
Угледа је хајдук, загледа се,
Дуго прође, ријечи не нађе,
Ма најзаде вако проговори:
„Јао, Фато, хајде са мном, злато,
Прими вјеру ту Христову дивну,
Буди мени вјерена љубовца.“
Тако Милун, а прихвати цура:
„О хајдуче, Ала те послао,
Вод' ме, вод' ме куд је теби драго,
Све ја хоћу што је теби драго.“
Већ на кулу и дружина стиже,
Па одоше преметати благо,
Дохватају те дукате жуте,
Њима пуне све ћемере редом.
Ал' за благо Милун и не хаје,
Већ он гледа Мустафино злато,
Њу ми гледа, наглат се не може,
Још потихо младој проговара:
„Јао Фато, лијепа л' си, злато!“
Па је гледа и опет погледа,
И би тако до зоре остао,
Ал' улетје једна лака стража:
„На ноге се, ето Турци иду,
Јалакају, честе пушке мећу.“
„То су свати“ — повика Фатима:
„Бјеж'мо, бјеж'мо“ — и све већ је спремно.
Још једанпут гледнуше хајдуци,
Погледаше тужно жалостиво
А на благо што јоште претекло,
Али што ће? оставит га ваља,
Па се ето гњевно намрдише,
И низ кулу танану савише.
Ближе Турци, ближе јалакање,
А све чешће пушке попуцују,
Узбуни се село испод куле,
А зајеча са танане куле,
Са ње кука сиња кукавица
Та старица Фатимина мајка,
Она гледа јадна за хајдуцим',
Ох ено их — али сад их неста,
У тами се веће изгубише —
Јао тамо, да си већа само!
Бјеже Срби, бјеже, ослушкују,
Чују пушке, чују јалакање,
Погледују небу ка истоку,
Погледују оној гори чарној:
„Ближе, горо, ноћи не упуштај,
Не дај маха зори ни видјелу!“
Тако зборе, унапредак хите —
Ал' што пушке ово умукоше,
Што ли пушке, што ли јалакање?
Да л' ка кули Турци већ стигоше?
Пушке муче, али јалакање
Заче опет пусто страховито,
И све јаче, и све јао ближе —
Је л' то веће њима у потјеру?
Они бјеже — ох бјежите, бјеж'те!
Још су ваши злотвори далеко,
Још је тамно, још ће с' ваљда моћи,
Бјеж'те, бјеж'те, Бог вам у помоћи!
И зорица забијеље дивно,
Па се маша у злаћана њедра,
Отуд вади оно сунце јарко,
Пружи њега више горе чарне,
Показа га цијелом свијету.
Сунце с' оте, уз небеса оде,
Сјајне луче просу на све стране,
И обасја ону косу дивно —
Ма зарашта, моје сунце јарко,
Ти показа на коси хајдуке,
И међ њима Милуна и Фату —
Згледаше их Турци свиколици,
Згледаше их пусти, јалакнуше:
„Јала браћо, држите хајдуке!“
Те претиле коње ободоше.
Турски коњи, да претили сте ми,
Претили сте, ал' заман нијесте,
Та брзи сте — изјели вас вуци!
Понијесте своје господаре
Како оне плаховите муње
Што стријеле громовнице носе.
Ох ви брда и врлети српске,
Јесте српске, али залуду сте,
Е трпјесте међ собом долине
И те кланце — Бог вас оборио!
Те клетизи оптекоше Турци
Моје Србе тамо на висини.
Милун видје е их оптекоше,
И путе им све већ похваташе,
Види јунак е мријети ваља,
Али њему мријети је тешко
Без лијепе замјене јуначке:
Једна српска и турскијех десет,
Тако Милун мисли и хесапи,
Па уставља себе и дружину,
А погледа десно и лијево,
Не би л' гдјегод згоду угледао.
И угледа и разведри лице,
Па закликта: „За мном, дружинице!“
Милун маче, друсто за њим крену,
Похиташе стазом по камену.
Стоји врлет чудо и страхота,
Са свих страна стрма и висока,
Кам до кама, а све раскрхано,
Понајвише на једнојзи страни,
Е ту бездан страхотан зинуо,
Право легло смука и змајева, —
Често над њим сунце јарко сјало,
Али још му дна не сагледало.
Уз врлет се попели хајдуци,
Свак запао по за један камен,
Дохватају оне танке пушке,
Још понеки својој проговара:
„Збогом, пушко, збогом, вјерна друго,
Јоште мало па ко зна чија си,
Но ма како, подрж' сада јоште,
На растанку вјером не преврни,
Свог свијетлог образа не црни.“
Тако зборе, пушке потпрашују,
И на Турке мрко погледују.
За кам један запао и Милун,
Украј њега Фатима дјевојка,
Она гледа доље низ стијене,
Види Турке е коње сјахују,
И на јуриш спремају се живо,
И ево их, већ се опремише,
Већ се крећу, већ се приближују,
Међ првијем стари Мустаф-ага,
Фата згледа: „Ала, грјешна л' ти сам!“
Па се брзо Милуну обрати:
„О Милуне, моје сунце јарко,
Не ударај старог Мустаф-агу,
Злотвор твој је, ама отац ми је,
Ако падне од тебе јунака,
Кô да паде баш од моје руке.“
Вели њојзи Милун четовођа:
„Мируј, Фато, мируј, душо моја,
Чуваћу ти оца рођенога.“
Ово рече, више не могаше,
Е већ пушке цикутати сташе.
Бој се поче — Турци ударише,
Једним махом хтјеше да освоје,
Ма их Срби наблизу пустише,
Па узеше на то око бистро,
Ког смислише, оног покосише,
За час тињи Турке замрсише,
Сломише их низ тврдо стијење
Једном ватром, брате, кâ никога.
Тако други — тако трећи јуриш —
Код четвртог бјеше муке више,
Али и сад Срби одољеше,
И крваво Турке сакрхаше.
Јуриш пети — јао какав ти је!
Сам Мехмед-бег пред Турке излетје,
Гњеван бјеше, па кâ гуја цикну:
„Јао Турци, бруко и грдило!
Та дваест нас има на једнога —
Јала за мном који жена није.“
Тако викну стари Мехмед-беже,
Па од гњева чисто се подмлади,
Трже сабљу, наже низ стијене,
А за њиме навалише Турци.
Лети Мехмед, а гледи га Милун,
Па дохвата ону вјерну шару,
Опали је на бијесна старца,
Али пушка не шће да састави.
Цикну хајдук кâно љута гуја:
„Јао пушко, остала ми пуста!
Увијек ми досад вјера бјеше,
Па заш сада невјеру учини.“
Те је узе и опет потпраши,
А загледа бијесног Мехмеда,
Пушка пуче, Турчин се зањиха,
Удри челом о тврдо камење,
А Мухамед за перчин га лати,
И однесе тамо пред хурије.
Скреса Србин пустога Турчина,
Али мало прежесток бијаше,
Иза кама здраво се помоли,
Сагледа га једно Туре младо,
Зашкргута, дохвати шешану,
Па удари Милуна хајдука,
Удари га у лијеву руку,
Сакрха му руку у рамену,
Вас задрхта Милун, проговори:
„Јао Фато, прихвати ми пушку,
Лијева ме изневјери рука,
Помози ми пушку напунити.“
Видје јаде Фатима дјевојка,
Проли сузе низ бијело лице,
Прихвати му пушку из деснице,
Поможе му пушку напунити.
Узе Милун и пушку наслони,
Наслони је на тај тврди камен,
А загледа Турчина млађаног,
Што му грдну рану ударио,
Па од ока танку пушку ужди,
Обрну му мозак у тиквини.
Бојак траје — Срби чуда чине,
Али ко ће сили одољети!
Веће дође на те пушке мале,
А погдјешто и на бритке ноже,
Већ до горе допријеше Турци,
Ма се бране злосретни хајдуци,
И падају — а нека их, брате,
Свак замјене доста већ учини:
Косово би могâ пребољети,
А некмоли мирно умријети.
Пуче пушка, а бијаше турска,
Те погоди Милуна хајдука,
Баш под ребра са лијеве стране,
Пролетје му зрно кроз слабину.
Слаб он бјеше већ од ране прве,
Ма сад све се око њег' окрену,
Зањиха се, шћаше о тле пасти,
Ал' не даде Фатима дјевојка,
Придржа га, јадовати оде:
„Јао сунце, да брзо л' ми зађе.“
Вели њојзи Милун четовођа,
Ријеч збори, једва изговара:
„Умри, Фато, умри, душо моја.“
„Хоћу, хоћу“, Фата одговара.
И хајдук се мало попридиже,
Те загрли, и пољуби Фату,
Пољуби је и два и три пута,
Па извади пушку од појаса,
И удри је младу сред њедара.
Тад је узе мртву по сриједи,
Па се вуче по тврдом камену,
Кано соко кад покрха крила,
Довуче се до накрај бездана,
Па са Фатом у њега се сруши.
1 70
Неста дима и јуначке вике,
И нестаде цике од пушака,
Само кашто још по нож сијевне:
Турци рубе мртве српске главе.
Гледни тамо за једним каменом
Лежи један јунак на самрти,
Клонула му та десница рука,
Ал' још пушке мале не упушта,
Запео је, чека, погледује
Кад ће Турчин доћи му по главу.
Ето једног — већ му се приближи,
Хајдук маче пушку из потаје,
Пушка пуче, Туре о тле пану,
Осмјехну се хајдук па издану.
Већ је давно када ово бјеше.
Од онијех што тај бојак бише
Данас ваљда ни костију нема,
Па опет се прича и спомиње
Како, брате, да јуче бијаше.
Бездан носи име поносито:
„Гроб хајдуков“, тако њега зову.
И дан данас кад туд Турци мину,
Сјећају се Милуна хајдука,
И дршће им срце у њедрима,
Па се моле својему пророку,
Да се такав више не подигне.

1849, феб.


Извори[уреди]

  • Песме Бранка Радичевића II., У Бечу у јерменскоме намастиру, 1851.


Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом:


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранко Радичевић, умро 1853, пре 166 година.