Хајдемо!

Хајдемо!  (1902)  Писац: Јелена Ј. Димитријевић

Дувају ветри и веју снези,
Беле се доље, беле се брези;
Надошли Дунав мути се више,
И тамо шуми к’о да уздише.
Ал’ за снег бели срце не мари,
За мене зима не има чари.
Ја склапам око, и душом гледам
Атину, Смирну, Јегејско Море,
Хелеспонт, Босфор...
далеки свет,
Где лимун сочни с неранџом зри;
Лотосов гледам цвет
И вечно-плаво небо високо,
Што над њим бди.

И гледам палме, чемпресе вите,
Маслине како брежуљке ките,
И ловорике, још неувеле,
И родне смокве... Видим газеле,
И чујем лава где силно риче,
Да ражљућено море надвиче.
Ја склапам око, и душом гледам,
Камиле с многом робом богатом
Из миле Смирне;
и гледам рај,
Камо караван полази дуг:
Земаљски гледам рај.
С Обећаном се Земљом заносим —
Сан ми је друг.

Ја слушам звонцад камила трудних,
И погледима, Истока жудних,
Пратим клањање вође њихове,
И из корана чујем стихове...
Под вечним сунцем јаче се воли,
Из саме душе Богу се моли...
Ја Исток желим... Хајдемо тамо!
Исток је свете науке извор:
Исток је љубав.
да ли ми знаш?...
Ах! мили, далек, чаробни свет!
Господ је тамо наш!...
Хајдемо, душо, да и ти видиш
Лотосов цвет!

Извор

• 1902. Српски књижевни гласник, година 1902, књига 8, стр. 580-581.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јелена Ј. Димитријевић, умро 1945, пре 79 година.