Hajdemo!
| Hajdemo! (1902) Pisac: Jelena J. Dimitrijević |
Duvaju vetri i veju snezi,
Bele se dolje, bele se brezi;
Nadošli Dunav muti se više,
I tamo šumi k’o da uzdiše.
Al’ za sneg beli srce ne mari,
Za mene zima ne ima čari.
Ja sklapam oko, i dušom gledam
Atinu, Smirnu, Jegejsko More,
Helespont, Bosfor...
daleki svet,
Gde limun sočni s nerandžom zri;
Lotosov gledam cvet
I večno-plavo nebo visoko,
Što nad njim bdi.
I gledam palme, čemprese vite,
Masline kako brežuljke kite,
I lovorike, još neuvele,
I rodne smokve... Vidim gazele,
I čujem lava gde silno riče,
Da ražljućeno more nadviče.
Ja sklapam oko, i dušom gledam,
Kamile s mnogom robom bogatom
Iz mile Smirne;
i gledam raj,
Kamo karavan polazi dug:
Zemaljski gledam raj.
S Obećanom se Zemljom zanosim —
San mi je drug.
Ja slušam zvoncad kamila trudnih,
I pogledima, Istoka žudnih,
Pratim klanjanje vođe njihove,
I iz korana čujem stihove...
Pod večnim suncem jače se voli,
Iz same duše Bogu se moli...
Ja Istok želim... Hajdemo tamo!
Istok je svete nauke izvor:
Istok je ljubav.
da li mi znaš?...
Ah! mili, dalek, čarobni svet!
Gospod je tamo naš!...
Hajdemo, dušo, da i ti vidiš
Lotosov cvet!
Izvor[uredi]
- 1902. Srpski književni glasnik, godina 1902, knjiga 8, str. 580-581.
|