Хасанага љубу не гледаше,
нит’ гледаше, нити миловаше,
другу љуби и за другом жуди.
Ал’ сан усни Хасанагиница
на бијелој Хасан-аге кули, 5
сан уснила, у санку видјела
гдје се ведро небо проломило,
сјајне звијезде крају прибјегнуле,
а Даница мјесецу прибјегла,
жарко сунце на земљу пануло. 10
Она санка ником не казује,
док не сване и сунце не гране.
Кад свануло и сунце грануло,
тад свекрви санак казивала:
— Свекрвице, моја мила мајко, 15
какав сам ти ноћас сан уснила!
Гдје се ведро небо проломило,
све звијезде крају пребјегнуле,
а Даница мјесецу прибјегла,
жарко сунце на земљу пануло. 20
Кад то чула Хасан-аге мајка,
невјестици тихо говорила:
— Ах чујеш ли, моја невјестице!
Тај се санак овди не колио,
већ у твоје браће Атлагића. 25
Невјестица њојзи проговара:
— О, свекрво, моја мила мајко!
Гдје се снило, ту се и колило,
на твом сину аги Хасан-аги.
У ријечи у којој бијаху 30
Хасан-агу мртва донесосе.
Сека љуби витке мердевине:
— Овуд ми је братац проходио.
Мајка љуби свилену кошуљу:
— Ову ми је синак облачио. 35
Љуба меће златне кавадове:
— Остало ми ово од нићаха,
другоме ћу дат’ га у миразу
и другом ћу млада дража бити
него своме аги Хасан-аги. 40
Референце
Извор
Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 542-543.
