Харамбаша Божо

Извор: Викизворник


Харамбаша Божо

(Из Груже)

Вино пију тридесет хајдука,
У Прологу високој пданини,
У планини под јелом зеленом,
О јесени о Митрову дану,
Пред њима је Мијат харамбаша. 5
Кад с хајдуци напојили вина,
На Мијата протужало друштво:
„Ој Мијате, наша харамбашо!
„Љето прође, ево зима дође,
„Сваки себи зимовника тражи, 10
„Ми ђе ћемо зиму презимити,
„На рамену главе одржати!"
Проговара Мијат харамбаша:
„Моја браћо, тридесет хајдука!
„Не карте се и не брините се, 15
„Е ја имам Богом побратима,
„Баш у Босни земљи каменитој,
„Побратима МустаФу кадију;
„Скоро Турчин одаје правио,
„Под одаје дубоке подруме, 20
„Набавио вина и ракије,
„И симита љеба бијелога,
„Наклао је дебедих овнова,
„Спремио се штогод љевше може
„Ту можемо зиму презимити, 25
„На рамену главе одржати,
„До весела Ђурђевога данка."
Тек што Мијат био у ријечи,
Ал’ допаде једна ситна књига,
А од Босне, од земље поносне, 30
Од Турчина Муста®е кадије,
На Мијата горског харамбашу:
„Ој Мијате, Богом побратиме!
„Љето прође, ево зима дође,
„Сваки побро зимовника тражи, 35
„Ђе ће који зиму презимити,
„На рамену главу одржати,
„До весела Ђурђевога данка;
„А мој побро, Мијат харамбаша!
„Хајде к’ мени на зимовник, побро 40
„И поведи свеколико друштво,
„Из Пролога пролошке хајдуке,
„Е сам скоро одаје правио,
„Под одаје дубоке подруме,
„Набавио вина и ракије, 45
„И симита љеба бијелога,
„Наклао сам дебелих овнова,
„Спремио се штогод љевше могу;
„Код мене ћеш рахат презимити,
„С тобом твоје свеколико друштво 50
„До весела Ђурђевога дана;
„А тако ми Бога јединога,
„И мојега поста рамазана,
„И тако ми нашега братимства,
„Никоме те проказати не ћу.“ 55
Кад је Мијат књигу разумио,
Хајдуцима Мијат говорио:
„Моја браћо, тридесет хајдука!
„Јесам ли вам браћо казивао,
„Да ја имам Богом побратима, 60
„Баш у Босни земљи каменитој,
„Побратима МустаФу кадију?
„Ево Турчин књигу оправио,
„Зове мене Турчин на зимовник,
„Самном моје свеколико друштво 65
„У књизи ми дао вјеру тврду,
„Да ме ником проказати не ће,
„Но да ћемо рахат презимити.
„До весела Ђурђевога дана;
„Но хајдете мене послушајте, 70
„Хајте браћо Боснн на зимовник.“
То изрече Мијат харамбаша,
То изрече а на ноге скочи,
Па затури бистра џевердана,
А огрте бугар-кабаницу, 75
И на главу бугарску шубару,
Па он пође друмом низ планину.
На Мијата угледа се друштво,
Окренуше бугар-кабанице,
И на главе бугарске шубаре, 80
Затурише бистре џевердане,
За Мијатом листом отидоше,
Нехте поћи барјактаре Божо.
Виче Божо из грла бијела:
„Браћо моја, тридесет хајдука! 85
„Не слушајте Мијат харамбашу,
„Не идите Босни на зимовник
„У Босни су Турци варалице,
„Лудо ћете, браћо, изгинути,
„Ја се јунак потревити не ћу, 90
„Да б’ једнога брата осветио,
„А другога ако и заменим."
Али Божа друштво не слушаше,
Но с Мијатом оде на зимовник.
Оста Божо под јелом зеленом, 95
Сједи Божо, рујно вино пије.
Кад је било око пола дана,
Мисли Божо шта ће и како ће,
Куда ли ће на коју ли страну.
Све мислио, на једно смислио, 100
Па дохвати крстата барјака,
Смаче Божо барјак са катарке,
Сави барјак, тури у њедарца,
А катарку баци у травицу;
Па подиже од доламе скуте, 105
Заигра се Божо низ планину,
Како јелен од пола године,
Те за друштвом Божо потрчао.
Кад је било око заранака,
Стиже Божо тридесет хајдука, 110
Ипред њима Мијат харамбашу,
До Босне се догонили били,
У једну су гору уходили,
У гори се мало одморили,
Одморили до мрака црнога. 115
А кад дошла она тавна ноћца.
Дигоше се тридесет хајдука,
Отидоше Босни каменитој,
Док дођоше МустаФиној кули,
Мијат алком куцну на капији. 120
Зачуо га МустаФа вадија,
Па дозива двије шћери своје,
Једну Фату а другу Лативу;
„Моје шћери, брже похитајте
„На авлији отвор’те капију; 125
„Неко алком куца на капији:
„Доста налик на хајдучке руке.“
Хитро шћери ода послушале,
На авлији отвориш’ капију.
Ујави се тридесет хајдука, 130
А пред њима Мијат харамбаша,
Најострагу Божо барјактаре.
Кад уђоше у мермер-авлију,
Скиде Божо бугар-кабаницу,
Синуше му токе на прсима. 135
На Мијата угледа се друштво,
Поскидаше бугар-кабанице,
Синуше им токе на прсима,
По токама драги каменови;
Сину пуста МустаФина кула, 140
Око куле мермерли-калдрма;
Сину пусто хајдучко оружје,
Те се види ка’ у пола дана.
Дв’је ђевојке дв’је Турквње младе,
Миле шћери МустаФе кадије, 145
Кад згледаше хајдучко оружје,
Об’је су се младе препануле,
Утекоше на танке чардаке,
Те казују оцу Мустаф’-аги:
„Ој наш бабо, чуднијех јунака! 150
„До данас их ни виђеле нисмо;
„Кад уђоше у нашу авлију,
„Поскидаше бугар-кабанице,
„Синуше им токе по прсима;
„По токама драги каменови; 155
„Сину наша пребијела кула,
„Око куле мермерли-калдрма;
„Сину, бабо на њиме оружје,
„Те се види као у пола дана.“
Овако им отац проговара: 160
„Не мојте се, шћери, препанути,
„Онаква је вјера у хајдука;
„Проклето је хајдучко кољено;
„Но узмите Фењер и свијећу,
„Па хајдете замном низ чардаке." 165
То су шћери оца послушале,
Ужегоше Фењер и свијећу,
Па за оцем низ чардак одоше.
Сиђе Турчин низ танке чардаке,
С Мијатом се у лице пољуби, 170
Питаше се за јуначко здравље.
Оде Турчин шћер’ма говорити:
„Шћери моје, отворте подруме!
„Намјестите у подрум јунаке,
„Принесте им вина и ракије, 175
„И дебела меса овнујскога,
„И симита љеба бијелога;
„Кажи те им ђе им штогод стоји,
„Па хајдете бабу на чардаке."
То су шћери оца послушале, 180
Отворише дубуке подруме,
Уведоше у подрум хајдуке,
Принесоше вина и ракије,
И дебела меса овнујскога,
И симита љеба бијелога: 185
Казаше им ђе им штогод стоји,
Па одоше бабу на чардаке.
Ту с’ хајдуди рахат учинише.
Па седоше, мрко пију вино,
А задажу месом овнујсвијем, 190
И симитом љебом бијелијем.
Вино пише три мјесеца дана;
У подруму Мустаое кадије
Пола Босне зачуло Мијата;
И његово свеколиво друштво. 195
Зачуо га паша од Травника,
Како чуо на ноге свочио,
Па дозива османа Чавадара:
„Слуго моја Осман Чавадаре!
„Брже узми зелена барјака, 200
„Удри барјак земљи у рудину,
„Па избаци четири лубарде,
„Подај абер на четири стране,
„Те покупи тридесет Турака;
„А Османе, кад покупиш Турке, 205
„Хајде шњима МустаФиној кули,
„Онде, кажу, Мијат харамбашу,
„Са његових тридесет хајдука,
„Седи Мијат, пије мрко вино,
„У подруму МустаФе кадије; 210
„Ти обколи МустаФину кулу,
„И погуби Мијат харамбашу,
„И његови тридесет хајдува,
„Честита ћу тебе учинити,
„О Османе за живота твога.“ 215
А то Осмап једва дочекао,
Па дохвати зелена барјака,
Поби барјак земљи у рудину,
Па извади четири лубарде,
Даде абер на четирн стране, 220
Те покупи тридесет Турака,
Све јунака бољег од бољега.
Па кад Осман покупио Турке,
Појахао виловна ђогата,
Оде право МустаФиној кули 225
А за њиме тридесет Турака.
Кад дођоше кули МустаФиној,
Осман алком куцну на капији,
Зачуо га МустаФа кадија,
Па дозива двије шћери своје, 230
Једну Фату а другу Лативу:
„Шћери моје, брже похитајте!
„На авлији отвор’те капију,
„Неко алком куца на капији,
„Доста налик да су турске руке.“ 235
Хитро шћери оца послушале,
На авлији отвориш’ капију.
Укуља се тридесет Турака,
И пред њима Осман Чавадаре
На ђогату, ка’ на горској вили. 240
Како Осман у авлију уђе,
Тако пита шћери МустаФине.
„Јели туна Мијат харамбаша,
„И његови тридесет хајдука,
„У подруму седи л’ пије л’ вино?“ 245
Говоре му шћери МустаФине:
„О Турчине, Осман Чавадаре!
„Туна нема никаква Мијата,
„Нит његова друга ђавољега."
Ал’ говори Осман Чавадаре: 250
„Бре не лаж’те, шћери МустаФине!
„Кад ту није Мијат харамбаша.
„И његови тридесет хајдука,
„Што су вама гаће изпрљане,
„И црвеним вином поливене?" 255
Па окрете виловна ђогата,
Дође Осман пред подрум на врата.
Викну Осман из грла бијела:
„Курво једна, Мијат харамбаша!
„Ту ли си се, курво, завукао, 260
„Ка кртица испод земље црне?
„Ласно ми је, ђидо, четовати
„По Прологу високој планини,
„Дочекиват са мора трговце,
„И отимат благо на товаре; 265
„Но изиђи амо на чистину,
„Да те виђу црнијем очима,
„И да стобом мегдан подијелим."
Ћути Мијат доле у подруму,
Мијат ћути, ништа не говори. 270
Осман викну три, четири пута,
Мијат ћути ка’ камен студени.
Ал’ не ћути барјактаре Божо,
Из подрума Божо проговара:
„Хајд, не лудуј, Осман Чавадаре! 275
„Прођ’ се врага, не ћерај му трага
„Зло ти добро донијети не ће,
„А од добра ништа бити не ће;
„Лако ћемо заменути кавгу,
„И у кавзи један погинути; 280
„Но одјаши виловна ђогата,
„Ја ћ’ отворит’ на подруму врата,
„Ђелабери мени у подрума,
„Ој Османе, да вина пијемо,
„А када се напојимо вина, 285
„Један другом крвцу халалимо,
„Лако ћемо на мегдан изићи,
„Лако ћемо један погинути."
А то Турчин једва дочекао,
Те од свога коња одскочио, 290
Божо скочи те отвори врата,
Па у подрум наиђоше Турци;
Наиђоше тридесет Турака,
А пред њима Осман Чавадаре:
Смешаше се Турци и хајдуци. 295
Кад у подрум уљезоше Турци,
Онда Божо ваклопио врата,
Па кључеве тури у џепове.
Ту седоше мрко пити вино,
Вино пише два бијела дана 300
Вино пише кавге не имаше.
А кад трећи данак освануо,
Опет сели мрко пити вино.
Оде чаша од руке до руке,
Докле дође Осману у руке. 305
Узе чашу Осман Чавадаре,
Наздрави је Божу барјактару.
„Здраво да си Божо барјактаре!
„Ни у моје ни у твоје здравље,
„Но у здравље онога јунака, 310
„Кој ће јутрос заменути кавгу;
„И у здравље моје аламанке,
„Којом ћу ти главу одрубити,
„И у моје двије пушке мале,
„С кима ћу ти срде изгорети." 315
Попи чашу Осман Чавадаре.
Оде чаша од руке до руке,
Докле дође у Божове руке:
Узе чашу Божо барјактаре,
Наздрави је Осман Чавадару: 320
„Здраво да си Осман Чавадаре!
„Ни у моје ни у твоје здравље,
„Већ у вдравље онога јуеака,
„Кој ће јутрос заметнути кавгу;
„И у моју пушку млетачкињу, 325
„Којом ћу ти срце раздријети;
„И у мога мача зеленога,
„Којим ћу ти главу осијећи."
Наже чашу Божо барјактаре,
Наже чашу, попити је не ће, 330
По својему друштву погледује,
Пословачки друштву проговара.
Божа друштво добро разумело,
Одма пуче тридесет пушака,
Одма паде тридесет Турака, 335
Само оста Осман Чавадаре,
Скочи Божо на ноге лагане,
И потрже мача зеленога,
Те Осману осијече главу.
Ту хајдуци опленише Турке 340
Изиђоше МустаФи на кулу,
МустаФину кулу опленише
Погубише МустаФу кадију.
Из ризнице благо изнијеше,
МустаФине шћери одведоше, 345
Једну Фату а другу Лативу;
Па одоше у Пролог планину.
Кад дођоше у Пролог планину,
Смештише се под јелу зелену,
Па седоше, напише се вина. 350
Кад с’ хајдуци напоише вина,
Тад бирају себи харамбашу.
Д’ онда био Мијат харамбаша,
А од онда харамбаша Божо.

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Српске народне пјесме (епске), сакупио и на свет издао Благоје Стојадиновић, I, у Београду, у Државној штампарији, 1869, стр. 98-110.