Халил тражи Мујова ђогата (Јабланица)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Халил тражи Мујова ђогата (Јабланица)

0001 Аге пију на Удбини вино,
0002 Триест ага и више четири,
0003 Међу њима Ћејван-ага дедо.
0004 Кад се аге напојише вина,
0005 Сви на пенџер главе оборише,
0006 А пољем се магла прихвтила,
0007 А из магле дјетић испаднуо,
0008 Вас у срми и сухому злату.
0009 Што он ближе, познају га аге,
0010 Познају га, познат не могоше.
0011 Познаде га остарио дедо:
0012 »То је главом Хрњичин Халиле!
0013 Има пуне четири године,
0014 Власи су му отели ђогата,
0015 Па не смије на нашу Турћију,
0016 Крајини се обломила крила,
0017 А Мују се штета учинила,
0018 Е не море четовати Мујо.
0019 Нек ми дође у пјану мејхану,
0020 Истјераћу кладушко копиле,
0021 Ако дође од Кладуше Мујо,
0022 Свом ће брату одсјећ русу главу.« 
0023 Халил паде мејхани на врата,
0024 Па агама турски селам викну,
0025 Све су аге селам прихватиле,
0026 Ал не хтједе Ћејван-ага стари,
0027 Већ Халила криво погледива:
0028 »Гдје с’ Халиле један хрсузине?
0029 Ово веће четири године,
0030 Јер одаде коња Хрњичина,
0031 Мој Халиле, у земљу маџарску,
0032 Па Крајину обломио крила,
0033 А Хрњици штету учинио,
0034 Већ не море четовати Мујо.« 
0035 А кад једном поклекоше врата,
0036 Док упаде у мејхану Мујо,
0037 Попријеко гледа на Халила,
0038 Па потегну са бедрице ћорду,
0039 Да посјече свог брата Халила.
0040 Док ти скочи триест Удбињана,
0041 Не дадоше посјећи Халила,
0042 Већ Халила гоне пред мејхану.
0043 Мујо сједе, тер он пије вино,
0044 Халил сиђе на мермер авлију,
0045 Па довикну крчмара Омера:
0046 »Понеси ми један дукат вина!« 
0047 Омер дукат износио вина;
0048 Кад се Халил понапио вина,
0049 Низ лишце му сузе полетјеше,
0050 А све б’јелим пошкрипива зубом,
0051 Јуначкијем очим’ преваљива:
0052 »Ћејван-ага, стид те браде било,
0053 Јер ти мени учини срамоту?
0054 Н’јесу Власи отели ђогата,
0055 Већ сам јунак санак боравио
0056 Под Кунаром, зеленом планином,
0057 Ондје су ми украли ђогата,
0058 Ја га гледам четири године,
0059 Ћејван дедо, по земљи каурској,
0060 Нигдје гласа од ђогата немам,
0061 У стотину дошо сам градова.« 
0062 За тим момак на ноге скочио,
0063 Зеленијем пољем побјегнуо,
0064 У Кунару зелену планину,
0065 Док се Халил у Голију свуче,
0066 Док он нађе једну шупљу јелу.
0067 Из ње вади маџарско одјело,
0068 Турско свлачи, маџарско облачи,
0069 Док се дугом пушком заметнуо.
0070 Халил хода, а гледа ђогата
0071 И по Задру и по Шибенику,
0072 А кад сиђе Сењу камениту,
0073 Испод куле Сењанин-Ивана,
0074 Тамам Халил под бијелу кулу,
0075 Истом ђогат у подруму врисну.
0076 Халил сједе на студену ст’јену,
0077 Грозне сузе од очију љева.
0078 Угледа га Иван-капетане,
0079 Па Тадију свог синовца виче:
0080 »О Тадија, д’јете моје драго,
0081 Изведи ми онога Маџара,
0082 Штоно грозне сузе пролијева.« 
0083 У Тадије одговора нема,
0084 Већ он сиђе плацу на сокаке,
0085 Па Халилу стаде говорити:
0086 »Маџарине из земље Маџарске,
0087 Тебе зове Иван-капетане.« 
0088 Мујин Халил на ноге скочио,
0089 Кад Ивану на кулу изиђе,
0090 Капу снима до тала се свија,
0091 Иванову руку пољубио,
0092 Измиче се те подвио руке.
0093 У њег гледа Иван-капетане:
0094 »Маџарине, што ти тако цвилиш?
0095 Ал си гладан љеба бијелога,
0096 Ал си жедан руменога вина,
0097 Али немаш жутих маџарија?« 
0098 Онда стаде Халил говорити:
0099 »О Иване, силан капетане,
0100 Ја имадем жутих маџарија,
0101 Н’јесам гладан хљеба бијелога,
0102 Н’јесам жедан вина руменога,
0103 Веће ходам по земљи маџарској,
0104 Пуне има четири године,
0105 Укр’о ми се ђогат од мејдана,
0106 Добар ђогат буљук-баше Муја,
0107 А Мујо је мене заробио,
0108 А и мога ћаћу остарјела,
0109 И мог брата помлађега Јанка,
0110 А и моју милостиву мајку,
0111 Извео нас на Малу Кладушу,
0112 Л’јепо нам је код Хрњице Муја,
0113 Хизмет чиним Мујову ђогату.
0114 По несрећи украде се ђого,
0115 А ја не см’јем на Кладушу Малу,
0116 Посјећ’ ће ми буљук-баша главу.
0117 Ја бих јунак бјежо у Маџарску,
0118 Ал не могу ћаће оставити,
0119 Нити своје остарјеле мајке,
0120 Ни свог брата млађега од себе.
0121 Па ја чуо вриску од ђогата,
0122 Па ја грозне сузе пролијевам. –
0123 »Би ли позно дебела ђогина?« –
0124 »Бих Иване, закона ми мога.« –
0125 »О Тадија, води Маџарина,
0126 Нека види коња дебелога.« 
0127 Ја кад Халил паде у подруме,
0128 Па он гледа дебела ђогина,
0129 Вас се сјаје као леденица,
0130 А вели му и бесједи Иво:
0131 »Добар ти је из Кладуше Мујо,
0132 Би ли смио узјахат’ ђогина?
0133 Нико не см’је коња узјахати!« 
0134 »Бих, Иване, закона ми мога!« 
0135 Док Халиле заузда ђогина,
0136 Извуче га из топла подрума,
0137 Па отишће пољем широкијем, -
0138 Боже драги, што му ђогат ради!
0139 А све ђогат попријеко скаче,
0140 Мислио се Хрњичин Халиле.
0141 »Да бих бјежо на Малу Кладушу,
0142 Ја бих мого лако побјегнути,
0143 Ивану ћу хилу учинити.
0144 Ја сам Богу јемин учинио,
0145 Да му хиле учинити не ћу.« 
0146 Па поврати коња б’јелој кули,
0147 Па га води у топле подруме
0148 А изиђе Ивану на кулу,
0149 Те почеше рујно пити вино.
0150 На одаји поклекоше врата,
0151 Док упаде влашка књигоноша,
0152 Шкрљак скида, до земље се свија,
0153 Капетану пољубио руку,
0154 А на руци књигу оставио.
0155 Иван танку књигу проучио,
0156 Све се смије Сењанин Иване,
0157 Опремио бане од Задарја:
0158 »Ев’ Иване књига шаровита!
0159 Ти си моју заискао кћерку,
0160 Заискао л’јепу Јефимију,
0161 Ја сам теби књигу отиснуо:
0162 Кћерка моја за удају није.
0163 Кад је друга настала година,
0164 Опет сам ти књигу опремио:
0165 Нема кћерка руха готовога.
0166 Сад су на њу свати навалили,
0167 Бан которски и бан колошварски,
0168 И од мора седам капетана.
0169 Не см’јем ником хатар иштетити,
0170 Већ сам цуру врго на кошију,
0171 А танке сам књиге разметнуо,
0172 Ко год коња има до мејдана,
0173 Нека иде у поље задарско.
0174 Онда ће се коњи пометати,
0175 Чиј’ утече парип од мејдана,
0176 Онога је моја Јефимија.« 
0177 У Халила често погледива:
0178 »Маџарине из земље Маџарске,
0179 ја како се по имену вичеш?
0180 »Ја се зовем Виде бајрактаре,
0181 А од влашког града Балтулина.« –
0182 »Хоћеш Виде потећи ђогата,
0183 А ево ти пет стотин’ дуката,
0184 Ак’ утечеш на добру ђогину,
0185 Па ожениш Иван капетана,
0186 А бановом л’јепом Јефимијом,
0187 Даћу теби турскога ђогата,
0188 Остаће ти на рамену глава.« –
0189 »Хоћу, бане, закона ми мога,
0190 И не ћу ти хилу учинити!« 
0191 Док капетан виче иза грла:
0192 »О мој сине, синовац Тадија!
0193 Запалите на граду топове!« 
0194 У Тадије одговора нема,
0195 Већ Тадија на топове трче,
0196 Па упали дванаест топова,
0197 Пет стотина друга саставио.
0198 Кад Ивану изведе кобилу,
0199 Па појаха витку бедевију,
0200 Бајрак носи синовац Тадија
0201 На алату, вас у сухом злату,
0202 Халил јаше својега ђогина.
0203 Кад су били пољу задарскому,
0204 Боже драги, што му ђогат ради,
0205 А гледа га Сењанин Иване:
0206 »Добра коња, доброга јунака,
0207 А јунака од добра мејдана!« 
0208 Кад су Задру на капији били,
0209 Велика се сила искупила,
0210 Водају се ати и парипи,
0211 Међу њима витке бедевије,
0212 А све гледа Хрњичин Халиле,
0213 Гдје ће видјет’ бијесна парипа.
0214 Кад погледа Хрњичин Халиле,
0215 А угледа кусу бедевију,
0216 Од зенђила влашког Колошвара,
0217 Гдје је воде четири Маџара,
0218 У четири чатали јулара.
0219 Колика је из рамена врата,
0220 Ко два мушка понајвиша лакта,
0221 А сјаји се како леденица.
0222 Кад на тефтер коње прихватише,
0223 Тамам триста коња на тефтеру,
0224 На ђогату тефтер заклопише,
0225 А прати га Сењанин Иване,
0226 »Виде, бајро, ако бога знадеш,
0227 Немој мени хиле учинити!« –
0228 »Не ћу, бане, закона ми мога!« 
0229 Доведоше мору на јалију,
0230 Тамам трке четири сахата,
0231 Добри су ти правду поставили,
0232 По пољу се тенефе растегли,
0233 За тенефе коње заведоше,
0234 И два топа довукли су туте,
0235 Тенеф паде коњи полетјеше,
0236 А два топа над њим’ упалише,
0237 Нек се чује Задру каменому,
0238 Да су њему коњи полетјели.
0239 Кад је ђогат у првом сахату,
0240 Све је стражње коње пролазио,
0241 Кад је био у другоме сахату,
0242 Друге ти је коње пролазио.
0243 Млиде добар Хрњичин Халиле,
0244 Да пред њиме коња више не ма,
0245 А завика вила од планина:
0246 »Гон’, Халиле, шриока ђогина,
0247 Пред тобом је шесторица коња,
0248 Два бјелана дуке од Мљетака,
0249 Два алата силна Леховића,
0250 И два врана Бортулића старца
0251 Од Котора, каменога града;
0252 Бедевија колошварског бана.« 
0253 Мујов Халил све ми коње прође,
0254 Ал не море кусе бедевије,
0255 Носили се полу сахата,
0256 Док завика вила из пријека:
0257 »О Халиле, жалосна ти мајка!
0258 У кобиле двије посестриме,
0259 А ја сама уз коња ђогина,
0260 Једну сам ти одгонила вилу,
0261 А једна је ђога упутуила,
0262 Хоће ти се притргнути ђого;
0263 Већ извади двије пушке мале,
0264 Удри ђога крај ногу првијех
0265 Не ћеш ли му одгонити вилу,
0266 Јера ће ти затрати ђогата.
0267 »Б’један Халил пушке извадио,
0268 Крајем ђога пушке му пукоше;
0269 Б’један ђогат, брате, примакнуо,
0270 Носио се, брате, по сахата,
0271 Ђа ти прође куса бедевија,
0272 Ђа ти ђогат буљук-баше Муја,
0273 А њих двоје на пореду трче;
0274 Док завика вила из пријека:
0275 »О Халиле, жалосна ти мајка,
0276 Ти затвори оба ока врана,
0277 А размакни чизме и мамузе,
0278 И, Халиле, сјајне бакрачлије,
0279 Ја ћу своја растворити крила,
0280 Па да легнем под коња ђогина,
0281 Не би ли ти утеко кобили!« 
0282 А кад вила распустила крила,
0283 Па се сави под коња ђогина,
0284 Одмах ђогат пред кобилу прође..
0285 Колико је утеко кобили,
0286 Не би дуга пушка дометнула,
0287 Не би мала ни аваза дала.
0288 А под градом варакли кочије,
0289 И у њима дилбер Јефимија.
0290 Ја кад ђогат до кочија стрка,
0291 Па прескочи варакли кочије,
0292 Колико је уста развратио,
0293 А коњске је очи извалио,
0294 Од страха се гледати не може;
0295 Док одјаха гојени Халиле,
0296 А све вода свог коња ђогина.
0297 Туде их је бане оставио,
0298 А и њима конак учинио.
0299 А кад сјутра јутро освануло,
0300 На Задарју топи испуцаше,
0301 Поведоше дилбер Јефимију,
0302 За њом иђу варакли кочије,
0303 У кочијам’ Јефимија л’јепа.
0304 А кад била усред луга пуста,
0305 Док Халиле на ђогину викну,
0306 Те извади л’јепу јефимију,
0307 Па је за се на ђогата баци,
0308 Стаде Халил бјежат у Турћију,
0309 А виче га Иван капетане:
0310 »Је си л’ Турчин из земље Турћије?« 
0311 Халил му се са ђогата јавља.
0312 »Ја сам Турчин из земље Турћије,
0313 Н’јесам слуга буљук-баше Муја,
0314 Ја сам слаго, н’јесам право казо,
0315 Већ у главу Хрњичин Халиле.« 
0316 А Иван га са кобиле викну:
0317 »О Халиле, будаласта главо,
0318 Оно ми је Богом побратиме
0319 А мој побро, бег Мустај с Лике!
0320 И мој побро, од Кладуше Мујо,
0321 Ти не мореш цуре однијети,
0322 Јер ћу танку књигу начинити,
0323 На свог побра Мустај-бега личког,
0324 И на побра буљук-башу Муја.
0325 Посјећ’ ће ти са рамена главу,
0326 Опет ће ми Јефимију вратит.« 
0327 А кад чуо Хрњичин Халиле,
0328 Јефимију скиде са ђогина:
0329 »Јефимијо, моја посестримо,
0330 Немој мени хату замјерити.« 
0331 Па је баци у кочије Халко,
0332 А Ивана у чело пољуби,
0333 Заједно су Сењу салазили,
0334 Све до Сења каменога града.
0335 У Ивана бјеше доста пива,
0336 Не да Халку за петнаест дана.
0337 Кад изиђе пуних петн’ест дана,
0338 Онда иђе Иван у одају:
0339 Мустај-бегу од злата јабука,
0340 А Хрњици пет стотина дуката,
0341 А Халилу дебела ђогина,
0342 Још га прекри абахијом златном
0343 И даде му двадесет солдата,
0344 А и свога синовца Тадију,
0345 Кроз планине њега испратише.
0346 Оде Халил на Малу Кладушу,
0347 А Тадија Сењу каменому.



Извор[уреди]

Народне пјесме муслимана у Босни и Херцеговини, сабрао Коста Хeрман 1888-1889, књига II, друго издање, Сарајево 1933. str. 234-243