Halil traži Mujova đogata (Jablanica)

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu


Halil traži Mujova đogata (Jablanica)

0001 Age piju na Udbini vino,
0002 Triest aga i više četiri,
0003 Među njima Ćejvan-aga dedo.
0004 Kad se age napojiše vina,
0005 Svi na pendžer glave oboriše,
0006 A poljem se magla prihvtila,
0007 A iz magle djetić ispadnuo,
0008 Vas u srmi i suhomu zlatu.
0009 Što on bliže, poznaju ga age,
0010 Poznaju ga, poznat ne mogoše.
0011 Poznade ga ostario dedo:
0012 »To je glavom Hrnjičin Halile!
0013 Ima pune četiri godine,
0014 Vlasi su mu oteli đogata,
0015 Pa ne smije na našu Turćiju,
0016 Krajini se oblomila krila,
0017 A Muju se šteta učinila,
0018 E ne more četovati Mujo.
0019 Nek mi dođe u pjanu mejhanu,
0020 Istjeraću kladuško kopile,
0021 Ako dođe od Kladuše Mujo,
0022 Svom će bratu odsjeć rusu glavu.« 
0023 Halil pade mejhani na vrata,
0024 Pa agama turski selam viknu,
0025 Sve su age selam prihvatile,
0026 Al ne htjede Ćejvan-aga stari,
0027 Već Halila krivo poglediva:
0028 »Gdje s’ Halile jedan hrsuzine?
0029 Ovo veće četiri godine,
0030 Jer odade konja Hrnjičina,
0031 Moj Halile, u zemlju madžarsku,
0032 Pa Krajinu oblomio krila,
0033 A Hrnjici štetu učinio,
0034 Već ne more četovati Mujo.« 
0035 A kad jednom poklekoše vrata,
0036 Dok upade u mejhanu Mujo,
0037 Poprijeko gleda na Halila,
0038 Pa potegnu sa bedrice ćordu,
0039 Da posječe svog brata Halila.
0040 Dok ti skoči triest Udbinjana,
0041 Ne dadoše posjeći Halila,
0042 Već Halila gone pred mejhanu.
0043 Mujo sjede, ter on pije vino,
0044 Halil siđe na mermer avliju,
0045 Pa doviknu krčmara Omera:
0046 »Ponesi mi jedan dukat vina!« 
0047 Omer dukat iznosio vina;
0048 Kad se Halil ponapio vina,
0049 Niz lišce mu suze poletješe,
0050 A sve b’jelim poškripiva zubom,
0051 Junačkijem očim’ prevaljiva:
0052 »Ćejvan-aga, stid te brade bilo,
0053 Jer ti meni učini sramotu?
0054 N’jesu Vlasi oteli đogata,
0055 Već sam junak sanak boravio
0056 Pod Kunarom, zelenom planinom,
0057 Ondje su mi ukrali đogata,
0058 Ja ga gledam četiri godine,
0059 Ćejvan dedo, po zemlji kaurskoj,
0060 Nigdje glasa od đogata nemam,
0061 U stotinu došo sam gradova.« 
0062 Za tim momak na noge skočio,
0063 Zelenijem poljem pobjegnuo,
0064 U Kunaru zelenu planinu,
0065 Dok se Halil u Goliju svuče,
0066 Dok on nađe jednu šuplju jelu.
0067 Iz nje vadi madžarsko odjelo,
0068 Tursko svlači, madžarsko oblači,
0069 Dok se dugom puškom zametnuo.
0070 Halil hoda, a gleda đogata
0071 I po Zadru i po Šibeniku,
0072 A kad siđe Senju kamenitu,
0073 Ispod kule Senjanin-Ivana,
0074 Tamam Halil pod bijelu kulu,
0075 Istom đogat u podrumu vrisnu.
0076 Halil sjede na studenu st’jenu,
0077 Grozne suze od očiju ljeva.
0078 Ugleda ga Ivan-kapetane,
0079 Pa Tadiju svog sinovca viče:
0080 »O Tadija, d’jete moje drago,
0081 Izvedi mi onoga Madžara,
0082 Štono grozne suze prolijeva.« 
0083 U Tadije odgovora nema,
0084 Već on siđe placu na sokake,
0085 Pa Halilu stade govoriti:
0086 »Madžarine iz zemlje Madžarske,
0087 Tebe zove Ivan-kapetane.« 
0088 Mujin Halil na noge skočio,
0089 Kad Ivanu na kulu iziđe,
0090 Kapu snima do tala se svija,
0091 Ivanovu ruku poljubio,
0092 Izmiče se te podvio ruke.
0093 U njeg gleda Ivan-kapetane:
0094 »Madžarine, što ti tako cviliš?
0095 Al si gladan ljeba bijeloga,
0096 Al si žedan rumenoga vina,
0097 Ali nemaš žutih madžarija?« 
0098 Onda stade Halil govoriti:
0099 »O Ivane, silan kapetane,
0100 Ja imadem žutih madžarija,
0101 N’jesam gladan hljeba bijeloga,
0102 N’jesam žedan vina rumenoga,
0103 Veće hodam po zemlji madžarskoj,
0104 Pune ima četiri godine,
0105 Ukr’o mi se đogat od mejdana,
0106 Dobar đogat buljuk-baše Muja,
0107 A Mujo je mene zarobio,
0108 A i moga ćaću ostarjela,
0109 I mog brata pomlađega Janka,
0110 A i moju milostivu majku,
0111 Izveo nas na Malu Kladušu,
0112 L’jepo nam je kod Hrnjice Muja,
0113 Hizmet činim Mujovu đogatu.
0114 Po nesreći ukrade se đogo,
0115 A ja ne sm’jem na Kladušu Malu,
0116 Posjeć’ će mi buljuk-baša glavu.
0117 Ja bih junak bježo u Madžarsku,
0118 Al ne mogu ćaće ostaviti,
0119 Niti svoje ostarjele majke,
0120 Ni svog brata mlađega od sebe.
0121 Pa ja čuo vrisku od đogata,
0122 Pa ja grozne suze prolijevam. –
0123 »Bi li pozno debela đogina?« –
0124 »Bih Ivane, zakona mi moga.« –
0125 »O Tadija, vodi Madžarina,
0126 Neka vidi konja debeloga.« 
0127 Ja kad Halil pade u podrume,
0128 Pa on gleda debela đogina,
0129 Vas se sjaje kao ledenica,
0130 A veli mu i besjedi Ivo:
0131 »Dobar ti je iz Kladuše Mujo,
0132 Bi li smio uzjahat’ đogina?
0133 Niko ne sm’je konja uzjahati!« 
0134 »Bih, Ivane, zakona mi moga!« 
0135 Dok Halile zauzda đogina,
0136 Izvuče ga iz topla podruma,
0137 Pa otišće poljem širokijem, -
0138 Bože dragi, što mu đogat radi!
0139 A sve đogat poprijeko skače,
0140 Mislio se Hrnjičin Halile.
0141 »Da bih bježo na Malu Kladušu,
0142 Ja bih mogo lako pobjegnuti,
0143 Ivanu ću hilu učiniti.
0144 Ja sam Bogu jemin učinio,
0145 Da mu hile učiniti ne ću.« 
0146 Pa povrati konja b’jeloj kuli,
0147 Pa ga vodi u tople podrume
0148 A iziđe Ivanu na kulu,
0149 Te počeše rujno piti vino.
0150 Na odaji poklekoše vrata,
0151 Dok upade vlaška knjigonoša,
0152 Škrljak skida, do zemlje se svija,
0153 Kapetanu poljubio ruku,
0154 A na ruci knjigu ostavio.
0155 Ivan tanku knjigu proučio,
0156 Sve se smije Senjanin Ivane,
0157 Opremio bane od Zadarja:
0158 »Ev’ Ivane knjiga šarovita!
0159 Ti si moju zaiskao kćerku,
0160 Zaiskao l’jepu Jefimiju,
0161 Ja sam tebi knjigu otisnuo:
0162 Kćerka moja za udaju nije.
0163 Kad je druga nastala godina,
0164 Opet sam ti knjigu opremio:
0165 Nema kćerka ruha gotovoga.
0166 Sad su na nju svati navalili,
0167 Ban kotorski i ban kološvarski,
0168 I od mora sedam kapetana.
0169 Ne sm’jem nikom hatar ištetiti,
0170 Već sam curu vrgo na košiju,
0171 A tanke sam knjige razmetnuo,
0172 Ko god konja ima do mejdana,
0173 Neka ide u polje zadarsko.
0174 Onda će se konji pometati,
0175 Čij’ uteče parip od mejdana,
0176 Onoga je moja Jefimija.« 
0177 U Halila često poglediva:
0178 »Madžarine iz zemlje Madžarske,
0179 ja kako se po imenu vičeš?
0180 »Ja se zovem Vide bajraktare,
0181 A od vlaškog grada Baltulina.« –
0182 »Hoćeš Vide poteći đogata,
0183 A evo ti pet stotin’ dukata,
0184 Ak’ utečeš na dobru đoginu,
0185 Pa oženiš Ivan kapetana,
0186 A banovom l’jepom Jefimijom,
0187 Daću tebi turskoga đogata,
0188 Ostaće ti na ramenu glava.« –
0189 »Hoću, bane, zakona mi moga,
0190 I ne ću ti hilu učiniti!« 
0191 Dok kapetan viče iza grla:
0192 »O moj sine, sinovac Tadija!
0193 Zapalite na gradu topove!« 
0194 U Tadije odgovora nema,
0195 Već Tadija na topove trče,
0196 Pa upali dvanaest topova,
0197 Pet stotina druga sastavio.
0198 Kad Ivanu izvede kobilu,
0199 Pa pojaha vitku bedeviju,
0200 Bajrak nosi sinovac Tadija
0201 Na alatu, vas u suhom zlatu,
0202 Halil jaše svojega đogina.
0203 Kad su bili polju zadarskomu,
0204 Bože dragi, što mu đogat radi,
0205 A gleda ga Senjanin Ivane:
0206 »Dobra konja, dobroga junaka,
0207 A junaka od dobra mejdana!« 
0208 Kad su Zadru na kapiji bili,
0209 Velika se sila iskupila,
0210 Vodaju se ati i paripi,
0211 Među njima vitke bedevije,
0212 A sve gleda Hrnjičin Halile,
0213 Gdje će vidjet’ bijesna paripa.
0214 Kad pogleda Hrnjičin Halile,
0215 A ugleda kusu bedeviju,
0216 Od zenđila vlaškog Kološvara,
0217 Gdje je vode četiri Madžara,
0218 U četiri čatali julara.
0219 Kolika je iz ramena vrata,
0220 Ko dva muška ponajviša lakta,
0221 A sjaji se kako ledenica.
0222 Kad na tefter konje prihvatiše,
0223 Tamam trista konja na tefteru,
0224 Na đogatu tefter zaklopiše,
0225 A prati ga Senjanin Ivane,
0226 »Vide, bajro, ako boga znadeš,
0227 Nemoj meni hile učiniti!« –
0228 »Ne ću, bane, zakona mi moga!« 
0229 Dovedoše moru na jaliju,
0230 Tamam trke četiri sahata,
0231 Dobri su ti pravdu postavili,
0232 Po polju se tenefe rastegli,
0233 Za tenefe konje zavedoše,
0234 I dva topa dovukli su tute,
0235 Tenef pade konji poletješe,
0236 A dva topa nad njim’ upališe,
0237 Nek se čuje Zadru kamenomu,
0238 Da su njemu konji poletjeli.
0239 Kad je đogat u prvom sahatu,
0240 Sve je stražnje konje prolazio,
0241 Kad je bio u drugome sahatu,
0242 Druge ti je konje prolazio.
0243 Mlide dobar Hrnjičin Halile,
0244 Da pred njime konja više ne ma,
0245 A zavika vila od planina:
0246 »Gon’, Halile, šrioka đogina,
0247 Pred tobom je šestorica konja,
0248 Dva bjelana duke od Mljetaka,
0249 Dva alata silna Lehovića,
0250 I dva vrana Bortulića starca
0251 Od Kotora, kamenoga grada;
0252 Bedevija kološvarskog bana.« 
0253 Mujov Halil sve mi konje prođe,
0254 Al ne more kuse bedevije,
0255 Nosili se polu sahata,
0256 Dok zavika vila iz prijeka:
0257 »O Halile, žalosna ti majka!
0258 U kobile dvije posestrime,
0259 A ja sama uz konja đogina,
0260 Jednu sam ti odgonila vilu,
0261 A jedna je đoga uputuila,
0262 Hoće ti se pritrgnuti đogo;
0263 Već izvadi dvije puške male,
0264 Udri đoga kraj nogu prvijeh
0265 Ne ćeš li mu odgoniti vilu,
0266 Jera će ti zatrati đogata.
0267 »B’jedan Halil puške izvadio,
0268 Krajem đoga puške mu pukoše;
0269 B’jedan đogat, brate, primaknuo,
0270 Nosio se, brate, po sahata,
0271 Đa ti prođe kusa bedevija,
0272 Đa ti đogat buljuk-baše Muja,
0273 A njih dvoje na poredu trče;
0274 Dok zavika vila iz prijeka:
0275 »O Halile, žalosna ti majka,
0276 Ti zatvori oba oka vrana,
0277 A razmakni čizme i mamuze,
0278 I, Halile, sjajne bakračlije,
0279 Ja ću svoja rastvoriti krila,
0280 Pa da legnem pod konja đogina,
0281 Ne bi li ti uteko kobili!« 
0282 A kad vila raspustila krila,
0283 Pa se savi pod konja đogina,
0284 Odmah đogat pred kobilu prođe..
0285 Koliko je uteko kobili,
0286 Ne bi duga puška dometnula,
0287 Ne bi mala ni avaza dala.
0288 A pod gradom varakli kočije,
0289 I u njima dilber Jefimija.
0290 Ja kad đogat do kočija strka,
0291 Pa preskoči varakli kočije,
0292 Koliko je usta razvratio,
0293 A konjske je oči izvalio,
0294 Od straha se gledati ne može;
0295 Dok odjaha gojeni Halile,
0296 A sve voda svog konja đogina.
0297 Tude ih je bane ostavio,
0298 A i njima konak učinio.
0299 A kad sjutra jutro osvanulo,
0300 Na Zadarju topi ispucaše,
0301 Povedoše dilber Jefimiju,
0302 Za njom iđu varakli kočije,
0303 U kočijam’ Jefimija l’jepa.
0304 A kad bila usred luga pusta,
0305 Dok Halile na đoginu viknu,
0306 Te izvadi l’jepu jefimiju,
0307 Pa je za se na đogata baci,
0308 Stade Halil bježat u Turćiju,
0309 A viče ga Ivan kapetane:
0310 »Je si l’ Turčin iz zemlje Turćije?« 
0311 Halil mu se sa đogata javlja.
0312 »Ja sam Turčin iz zemlje Turćije,
0313 N’jesam sluga buljuk-baše Muja,
0314 Ja sam slago, n’jesam pravo kazo,
0315 Već u glavu Hrnjičin Halile.« 
0316 A Ivan ga sa kobile viknu:
0317 »O Halile, budalasta glavo,
0318 Ono mi je Bogom pobratime
0319 A moj pobro, beg Mustaj s Like!
0320 I moj pobro, od Kladuše Mujo,
0321 Ti ne moreš cure odnijeti,
0322 Jer ću tanku knjigu načiniti,
0323 Na svog pobra Mustaj-bega ličkog,
0324 I na pobra buljuk-bašu Muja.
0325 Posjeć’ će ti sa ramena glavu,
0326 Opet će mi Jefimiju vratit.« 
0327 A kad čuo Hrnjičin Halile,
0328 Jefimiju skide sa đogina:
0329 »Jefimijo, moja posestrimo,
0330 Nemoj meni hatu zamjeriti.« 
0331 Pa je baci u kočije Halko,
0332 A Ivana u čelo poljubi,
0333 Zajedno su Senju salazili,
0334 Sve do Senja kamenoga grada.
0335 U Ivana bješe dosta piva,
0336 Ne da Halku za petnaest dana.
0337 Kad iziđe punih petn’est dana,
0338 Onda iđe Ivan u odaju:
0339 Mustaj-begu od zlata jabuka,
0340 A Hrnjici pet stotina dukata,
0341 A Halilu debela đogina,
0342 Još ga prekri abahijom zlatnom
0343 I dade mu dvadeset soldata,
0344 A i svoga sinovca Tadiju,
0345 Kroz planine njega ispratiše.
0346 Ode Halil na Malu Kladušu,
0347 A Tadija Senju kamenomu.



Izvor[uredi]

Narodne pjesme muslimana u Bosni i Hercegovini, sabrao Kosta Herman 1888-1889, knjiga II, drugo izdanje, Sarajevo 1933. str. 234-243