Халил Хрњица у Индији (Вишеград)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

0001 Повила се пригоркиња вила
0002 По Кунари високој планини,
0003 Она тражи Муја и Халила.
0004 Тражи вила, ал наћи не може.
0005 Савила се лугу зеленоме
0006 И бјеше јој у лужини Мујо.
0007 Добар Мујо шићар уловио,
0008 Ал му вила тихо говорила:
0009 „О мој брате, од Кладуше Мујо,
0010 Ти нијеси уловио, Мујо,
0011 Већ си, Мујо, пуно зијанио.
0012 Синоћ Зорић у Крајину сиђе,
0013 Б’јелу твоју он пороби кулу,
0014 Одведе ти дебела ђогата
0015 И Омера сина јединога,
0016 Твоју, Мујо, бјелогрлу љубу
0017 И Ајкуну, твоју милу сестру,
0018 А мајку ти коњем погазише.
0019 Оде робље уз гору зелену.”
0020 А кад Мујо зачу лакрдију,
0021 Удари се по кољену руком,
0022 Пукоше му мор-чохе чакшире,
0023 Па је браћи ријеч говорио:
0024 „Ај, на ноге, моја браћо драга,
0025 Полетите низ гору зелену
0026 И хватајте стазе и богазе,
0027 Не ћемо ли робље повратити.”
0028 Тридест ага на ноге ђипише,
0029 Па синуше на тридесет страна,
0030 А Нукица на дугу пољану.
0031 Кад погледа црнијем очима,
0032 Колика је танешна пољана,
0033 Ал је влашки логор напунио.
0034 Зорић сио, хладно пије вино,
0035 Служила га љуба Хрњичина
0036 Половину сузам’ од очију.
0037 Омер хода и ђогата вода,
0038 Све му чупа траву дјетелину
0039 И додаје бабову ђогину,
0040 А дајући добру причу каже:
0041 „Давор ђого, давор добро моје,
0042 Кад мој бабо у Крајину сиђе,
0043 Бабо дође а тебе не нађе,
0044 А ни тебе, нити мене, ђого. —
0045 Мој амиџа, моја рано љута,
0046 Кад, амиџа, у Крајину сиђеш,
0047 Ко л’ ће, болан, преда те изићи,
0048 Прихватити робе и робиње,
0049 Прихватити главу одсјечену.”
0050 Он мнијаше, нико не чујаше,
0051 А све чује за јеликом Нуко.
0052 Стаде љубит бистра џефердара:
0053 „Џефердару, моја пушко златна,
0054 Немој мене ватром преварити,
0055 За око те ни молити не ћу.
0056 Ако мене ватром преварила,
0057 У њихове руке допанула;
0058 Ако циглог убила једнога,
0059 Ако Бог да, никад ни једнога.
0060 Удри мени Зорић капетана,
0061 Ал виш њега Вида бајрактара.”
0062 Па он паде на десно кољено,
0063 На лијево пушку наслонио,
0064 На кољено у лијеву руку.
0065 Земљи паде, живу ватру даде,
0066 Не погоди Зорић капетана,
0067 Већ виш њега Вида бајрактара.
0068 Онда Зорић на ноге ђипио,
0069 Па Мујова посједе ђогата,
0070 За се метну љубу Хрњичину,
0071 Па побјеже низ гору зелену.
0072 Пјешице га призајмио Нуко,
0073 Дочека га беглук Њемадија.
0074 Па он виче Мујова ђогата:
0075 „Давор ђого, давор добро моје,
0076 Зар нам, болан, оде у Кауре
0077 И однесе љубу и Омера
0078 И остави сахибију свога,
0079 Да ти пјешке кука по планини”
0080 Хајван бјеше,ал све знадијаше.
0081 Оте од њег ђема и дизгина,
0082 Па се врци натраг у планину.
0083 Нуко виче грлом и авазом:
0084 „Нут’ Омере, нејако дијете,
0085 Нагни ми се десно али л’јево,
0086 Да т’ олово не оквари лице.”
0087 Омер писну како гуја љута:
0088 „Аја богме, Нуко бајрактаре,
0089 Јадан ти се помаћи не могу,
0090 Јер су моје привезане руке.”
0091 Жао момку убити дијете,
0092 А навали беглук Њемадија
0093 А Нукана бити из пушака.
0094 е саждише хаљине,
0095 Видје јадан, ваља погинути;
0096 Залетје се у зелену траву,
0097 Те,затури сестру Хрњичину
0098 И побјеже низ гору зелену
0099 И уграби у Шкрапљу пећину,
0100 Па се јадан из стијене брани
0101 Бранио се три бијела дана,
0102 Ни откуд му не има индата
0103 Док у Сењу пукоше топови,
0104 Два у једно, тридесет заједно.
0105 Нуко проли сузе од очију:
0106 „Мој Омере, моја рано љута,
0107 Зар ми Сењу на Крајину сиђе,
0108 Већ те Нуко никад видјет’ не ће.”
0109 И погледа на стијене Нуко,
0110 Пружила се везена шешана,
0111 Да убије Нука барјактара.
0112 Позна Нуко везену шешану,
0113 Па повика Нуко бајрактаре:
0114 „Побратиме, гојешан Халиле,
0115 Зар ћеш убит’ побратима,свога?”
0116 А кад Халил зачу лакрдију,
0117 Па полетје стрмо низ планину
0118 И Нукану турски селам виче;
0119 А Нукан му љепше прихватио,
0120 Селам виче, за Омера пита.
0121 А вели му Нуко бајрактаре:
0122 „Прођи ме се, мој брате Халиле,
0123 Ево, брате, три бијела дана,
0124 Нијесам ти ништа окусио;
0125 Што се теби, болан, догодило,
0126 Догодило пива и једива,
0127 Скидај брже шарену упрту,
0128 Не ћу л’ турски живот повратити,
0129 Видиш моје пребијело лице,
0130 Гдје је, болан, ватром изгорјело.”
0131 Халил скиде шарену упрту,
0132 Извади му и јела и пива.
0133 А кад Нуко живот повратио,
0134 Каже њему за Омера свога,
0135 Гдје је сишо к Сењу на Крајину.
0136 Па је њему Нукан бесједио:
0137 „Ој Халиле, мио побратиме,
0138 Да идемо к Сењу на Крајину.
0139 Сад што ћемо за Ајкуну нашу,
0140 Ево наше у пећини Ајке.” —
0141 „Добро богме, мој брате рођени
0142 Савести је к мору широкому,
0143 Завити је у зелену шашу,
0144 Док се вратим преко сињег мора.”
0145 То рекоше, цуру изведоше,
0146 Отискоше низ гору зелену,
0147 Овдје, ондје, сињу мору дође.
0148 А кад мору на обалу сиђе,
0149 Па сједоше у зелену траву,
0150 Заподје се на мору ђемија,
0151 И у њој су два морска трговца.
0152 Тамам лађа крају прикрајила,
0153 Халил ђипи из шаше зелене,
0154 Те у влашку ускочио лађу
0155 И потеже сабљу оковану
0156 И трговцим’ одсијече главе
0157 И с њих свлачи рухо и оружје
0158 И облачи троје дјеце луде.
0159 Па на море натискоше лађу,
0160 Отискоше преко мора сињег
0161 И под Сење лађу притјераше.
0162 Онда Халил Нуку бесједио:
0163 „Који ћемо на капију ићи?”
0164 Ал Нуко му тихо бесједио:
0165 „Ја ћу брате, на капију поћи,”
0166 Па испаде из ђемије право
0167 И отиште пољем зеленијем.
0168 Ето момка граду на капију,
0169 На капији тридест капиџија,
0170 Што чувају на капији врата,
0171 Не дадоше Нуку пролазити.
0172 А Нуко им ријеч бесједио:
0173 „Капиџијо, отвори ми врата,
0174 Ја сам чуо, гдје причају људи,
0175 Гдје је Зорић сишо у Крајину,
0176 Заробио сина Хрњичина
0177 И одвео дебела ђогата,
0178 Бјелогрлу љубу Хрњичину,
0179 Па се хоће оженити њоме.
0180 Велику смо рубу дотјерали,
0181 Не бисмо ли што год пазарили.”
0182 Ал вели му тридест капиџија:
0183 „Јесте Зорић сишо у Крајину,
0184 Поробио кулу Хрњичину,
0185 Заробио коња и Омера,
0186 Бјелогрлу љубу Хрњичину,
0187 И јутрос је добро уранио,
0188 Отишао покрај сињег мора,
0189 Мој трговче, под влашку Индију,
0190 Гдјено Турчин није долазио,
0191 Ондје ће се њоме оженити.”
0192 А кад зачу Нуко бајрактаре,
0193 Поврати се низ поље зелено,
0194 Сиђе Нуко мору дебеломе.
0195 А кад Нуко на ђемију дође,
0196 Све казива свом брату Халилу,
0197 Гдје је Зорић о’шо под Индију,
0198 Гдјено Турци долазили н’јесу;
0199 Проли Халил сузе од очију:
0200 „Еј Омере, моја рано љута!
0201 Враћај лађу преко сињег мора,
0202 Узми цуру, хајде у Крајину,
0203 Ја ћу кренут низ море ђемију.”
0204 Оде Халил под влашку Индију,
0205 Ал вели му Нуко бајрактаре:
0206 „А тако ми дина и имама,
0207 Жив те Нуко оставити не ће.”
0208 Па кренуше низ море ђемију
0209 И одоше под влашку Индију,
0210 Оставише четерест конака.
0211 Када лађу крају притјераше,
0212 Онда рече Нуко бајрактаре:
0213 „Хајд’ Халиле граду на капију,
0214 Јер ти знадеш дванаест језика,
0215 А ја, брате, незнам ни једнога.”
0216 Ђипи Халил на ноге лагане.
0217 Када граду на капију сиђе,
0218 На капији тридест капиџија,
0219 Пред Халилом затворише врата.
0220 Ал вели им гојени Халиле:
0221 „Капиџије, отвор’те ми врата,
0222 Ни до сад се затварала н’јесу
0223 Од онијех морских трговаца.
0224 Ми смо чули, гдје причају људи,
0225 Гдје је Зорић сишо у Крајину,
0226 Поробио кулу Мујагину,
0227 Заробио коња и Омера
0228 И његову вјереницу љубу,
0229 Па се хоће оженити њоме.
0230 Ево смо му рубу дотјерали,
0231 Не бисмо ли што год пазарили.”
0232 Када зачу тридест капиџија,
0233 Пред Халилом врата отворише:
0234 „Опрости нам, са мора трговче,
0235 То је сада у незнању било.
0236 Јесте Зорић сашо у Крајину,
0237 Поробио кулу Мујагину,
0238 Заробио сина и ђогата
0239 И његову вјереницу љубу,
0240 И хоће се њоме оженити,
0241 Добро ћеш ти рубу пазарити.”
0242 Оде Халил на нову чаршију,
0243 Не зна куле од Индије краља.
0244 Почем Халил познаваше кулу?
0245 На њојзи је од злата јабука,
0246 На јабуци алем камен драги,
0247 Пред њиме се види вечерати
0248 У сред ноћи, као у сред дана.
0249 Оде Халил уз бијелу кулу.
0250 Кад изиђе уз бијелу кулу,
0251 Ал посјело тридест капетана,
0252 Међу њима од Индије краљу,
0253 Уз кољено Зорић капетане.
0254 Њима Халил Бога напомиње,
0255 А сваки му љепше прихватио.
0256 Сваки му се с мјеста помакнуо
0257 И Халилу мјеста начинише
0258 Уз кољено Зорић капетана.
0259 А сваки га чашом понудише,
0260 Добром чашом и добродошлицом.
0261 Тадај рече од Индије краљу;
0262 „О Бога ти, фисан Маџарине,
0263 Откуд јеси, од земље које си,
0264 И како те по имену вичу?” —
0265 „Ја сам, краљу, један јабанџија,
0266 Ја сам, краљу, са мора трговче,
0267 то ја гоним рубу венедика,
0268 Па сам чуо, гдје причају људи,
0269 Гдје је Зорић сишо у Крајину,
0270 Поробио кулу Хрњичину,:
0271 Заробио коња и Омера,
0272 Бјелогрлу љубу Хрњичину,
0273 Па се хоће оженити њоме.
0274 Велику смо рубу дотјерали,
0275 Не бисмо ли што год пазарили.”
0276 А кад зачу од Индије краљу,
0277 Попљесну га по плећима руком:
0278 „Хај аферим са мора трговче,
0279 Баш је Зорић сишо у Крајину,
0280 Поробио кулу Хрњичину,
0281 Заробио коња и Омера,
0282 Бјелогрлу љубу Хрњичину,
0283 И хоће се оженити њоме,
0284 Бели ћемо рубу пазарити.”
0285 И отален на ноге ђипише
0286 И одоше низ бијелу кулу
0287 И ето их граду на капију,
0288 Па одоше низ поље зелено
0289 И сиђоше мору на ђемију,
0290 Прегледаше рубу на ђемији.
0291 Годише се и погодише се
0292 За хиљаду жутијех дуката.
0293 И отале на ноге ђипише,
0294 Најнапријед од Индије краљу,
0295 А за њиме Зорић капетане,
0296 А за њиме Мујагин Халиле,
0297 За Халилом кићена Ајкуна,
0298 А за њоме Нуко бајрактаре.
0299 И одоше граду на капију,
0300 Уз чаршију на бијелу кулу,
0301 А два брата за пуну трпезу,
0302 А Ајкуна јандал на душека.
0303 И вели јој од Индије краљу:
0304 „О трговче, живота ти твога,
0305 Што не пијеш вина црвенога?”
0306 Ајка шути, Халил одговара:
0307 „А Бога ми, од Индије краљу,
0308 Дворио је лоша господара,
0309 А није се вину научио,
0310 Већ шећерли кахви из финџана.”
0311 А кад зачу од Индије краљу,
0312 Виче кћерцу, кићену Ружицу:
0313 „Понеси ми таблу и финџане!”
0314 И ето ти кићене Ружице,
0315 Она носи таблу и финџане.
0316 Ружа точи, а Ајкуна пије.
0317 Тако бјеше три бијела дана,
0318 Онда рече гојешан Халиле:
0319 „Ходи краљу, да се поплатимо,
0320 Мен’ је данас вакат путовати,
0321 Донеси ми хиљаду дуката.”
0322 Онда дјеца на ноге ђипише,
0323 Најнапријед Нуко бајрактаре,
0324 А за њиме кићена Ајкуна,
0325 А за њоме гојени Халиле
0326 И за њиме пристануо краљу,
0327 Па Халилу ријеч бесједио:
0328 „О Бога ти, са мора трговче,
0329 Да ти хатер останути не ће,
0330 Ја бих теби нешто бесједио,
0331 Да ми дадеш онога трговца,
0332 Танку ћу му начинити кулу.
0333 Ја од срца не имам евлада,
0334 Него једну кићену Ружицу,
0335 Бели ћу му цуру поклонити.”
0336 Ал Халил му тихо бесједио:
0337 „У нас, краљу, чудан адет има,
0338 Ми чувамо у чардаку врата,
0339 Болан бане по недјељу дана.”
0340 Ал вели му од Индије бане:
0341 „Ја ти томе мани бити не ћу.”
0342 Па их врати кули на чардаке.
0343 Вино пише пуну хефту дана
0344 И састави дван’ест калуђера
0345 И четири попа духовника,
0346 Очаташе Ружи и Ајкуни
0347 И младенце у ђердек сведоше.
0348 Ружа сјела на своме сепету,
0349 А Ајкуна на меку душеку.
0350 Ајка љева сузе од очију,
0351 А све гледа кићена Ружица.
0352 Дође њојзи, сједе уз кољено:
0353 „А трговче, живота ти твога,
0354 Што прољеваш сузе од очију,
0355 Ал ти н’јесу у вољу дворови,
0356 Али мога сента мемлећета,
0357 Али моје пребијело лице?”
0358 Бесједи јој Хрњина Ајкуна:
0359 „Јесу мени у вољу дворови,
0360 А и твога сента мемлећета,
0361 А и твоје пребијело лице,
0362 Ал је мени голема невоља ”
0363 И вели јој кићена Ружица:
0364 „О трговче, оба ти свијета,
0365 Кажи мени јаде и белаје,
0366 Ја ти Богу тврду вјеру дајем,
0367 Никоме те проказати не ћу.”
0368 Тад Ајкуна цура бесједила:
0369 „Чујеш ли ме, кићена Ружице,
0370 Јеси л’ чула бијелу Кладушу,
0371 У Кладуши кладушкога Муја
0372 И његова гојена Халила
0373 И њихову кићену Ајкуну? —
0374 Ја сам главом кићена Ајкуна,
0375 Ако т’ хатер останути не ће,
0376 Ено брата гојена Халила,
0377 Гдје он чува на ђердеку врата,
0378 Да ти дадем свог брата Халила.”
0379 А кад зачу кићена Ружица,
0380 Пољуби је у скут и у руку.
0381 Туј Ајкуна на ноге ђипила,
0382 Она оде, а Халил униђе.
0383 Тако бјеше пуну хефту дана.
0384 Дањом Ајка у кафазу лежи,
0385 Ноћом чува на кафазу врата.
0386 Тако прође недјељица дана.
0387 Подранила мајка Ружичина,
0388 Па ето је у кафаз к Ружици:
0389 „Како ти је са трговцем, Ружо?” —
0390 „Л’јепо мати, живота ми мога.”
0391 Туде бише један мјесец дана,
0392 Туде бише, зиму претурише,
0393 Зима прође, свети Ђурађ дође.
0394 Ал ето ти од Индије краља,
0395 Па Ружици ријеч говорио:
0396 „Чувај нашу пребијелу кулу,
0397 А ја идем нашем намастиру.”
0398 А Ружица краљу бесједила:
0399 „Хоћу краљу, живота ми мога.”
0400 Онда се је опремио краљу
0401 И са њиме Зорић капетане
0402 И са њиме краљевица млада:
0403 Тумам се је ноћца ухватила,
0404 А Ружица на ноге ђипила
0405 И изведе три коња бињека;
0406 Она виче Мујову Халилу:
0407 „Ај на ноге, Мујагин Халиле!”
0408 Када Халил на авлију сиђе,
0409 И за њиме Нуко и Ајкуна,
0410 И спремљена три коња бињека,
0411 Ружа свела љубу и Омера.
0412 Како Халил на авлију сиђе,
0413 Одмах сину на коња ђогата,
0414 За се метну кићену Ружицу.
0415 Омер сину на коња дората,
0416 За се тури своју милу мајку;
0417 А Нукица вранца од мејдана,
0418 За се тури Ајкуну дјевојку;
0419 Побјегоше граду на капију
0420 И одоше пољем зеленијем.
0421 Ето ми их к мору на ђемију
0422 И дигоше четири ленђера,
0423 Разапеше четири јелћена,
0424 Побјегоше преко сињег мора.
0425 Док на граду цикнуше топови,
0426 За њима се лађе натуриле;
0427 Почеше их стизавати лађе,
0428 Па заплака Мујагин Халиле:
0429 „Јаој мени, до Бога милога
0430 Сада ће нас Власи похватати,
0431 На сваке нас муке ударати.”
0432 Ал вели му кићена Ружица:
0433 „О Халиле, узми карабина,
0434 Пуни пушку, отпале ти руке,
0435 Шаком праха, а два паламара.”
0436 А кад Халил раскити бесједе,
0437 Стаде бити по мору ђемије,
0438 Двије три је лађе потопио,
0439 Престаше се Власи нагонити.
0440 Он побјеже уз море широко
0441 И отплови четерест конака,
0442 Под Полијом конак учинио.
0443 Па отален добро уранио,
0444 Па отиште, оде уз планину;
0445 И избише на Кунару равну
0446 И отале к својем завичају.
0447 Отален се Халил оженио
0448 И свом брату пушку добавио.