Фрагменти
Фрагменти
I
Гледао сам данас, у једном дрвореду,
жуто лишће, које је пало
у првом мразу
и покрило песковиту стазу.
Поред мене је прошао
убоги Лазар један, у сивом гуњу:
к небу је дизао главу седу
и уморан, гладан и погурен мало,
није ни знао куда иде.
Мени се онда отео уздах један
и суза једна непримећена.
II
Зашто ме у Јесен, о смирају Сунца,
обузме сета нека
топла, и свилена, и мека,
кад какав осећај, или жеља хитра
мојим се срцем затитра
и узгредно ме пита за Прошлост?
Ја се онда само насмешим,
и останем дужан одговором.
III
У једној руљи, слепој и светлој,
сви су се дивили нечему:
једни су имали беле зубе
и лице креол;
други су плакали, јер се љубе;
трећи су гледали беле голубе
и питали их за срећу;
неки су бледели за Беле Орле
и Карађорђа и друге ленте -
ја сам са велом суза на оку
певао ове фрагменте.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Душан Васиљев, умро 1924, пре 100 година.
|