Филип Маџарин и гојени Халил (Сарајево)

0001 Кулу гради Филип Маџарине
0002 У Прилипу граду бијеломе;
0003 Кулу гради седам годин’ дана.
0004 Радило му до триста мајстора,
0005 И пред њима Раде Неимаре.
0006 Добру Маџар начинио кулу,
0007 Танку кулу од седам бојева:
0008 Изв’о јој је двадесет ћошкова,
0009 Све изводи ћошке на сокаке,
0010 А удара боје свакојаке.
0011 Удара јој стаклене пенџере,
0012 На пенџере од злата јабуке,
0013 Низ јабуке срмали синџире,
0014 Низ синџире од злата цекине,
0015 Низ цекине сиве соколове.
0016 Када вјетар крај Прилипа пухне,
0017 Звека стоји срмали синџира,
0018 Цика стоји од злата цекина,
0019 Писка стоји сивих соколова.
0020 Покри кулу тучом и пиринчом,
0021 Заврши је жеженијем златом,
0022 На врх куле издиже јабуку,
0023 У њој злата таман дван’ест ока;
0024 Када сунце крај Прилипа сине,
0025 Прељева се кула крај Прилипа.
0026 Око куле двострука авлија,
0027 И начини воду шадрване,
0028 Из окола удари мермере,
0029 Начинио дванаест табија,
0030 На табије извуче топове;
0031 Простро кулу црвеном кадифом. —
0032 Једно јутро Филип уранио.
0033 Па изађе на врх танке куле,
0034 Па он сједе на горње ћошкове,
0035 А на пенџер наслонио главу,
0036 Па сејири поље под Прилипом:
0037 Вас је Прилип пода се узео.
0038 Па погледа Маџар на авлију,
0039 Па угледа Рада неимара,
0040 Око њега до триста мајстора,
0041 Па завика Филип са пенџера:
0042 „Чујеш мене, Раде неимаре,
0043 Ходи амо у одају дођи,
0044 И поведи све твоје мајсторе.”
0045 Оде Раде уз бијелу кулу
0046 И за њиме до триста мајстора,
0047 Па уљезе Раде у одају,
0048 И мајстори за њим уљегоше.
0049 Што год може, стаде у одају.
0050 Што не може, пред одајска врата;
0051 Сви мајстори стали на ногама,
0052 Раде сједе пред њег на кољена,
0053 Стадоше се хесабити туде.
0054 Кад су они рачун довршили,
0055 Мала много засијече Раде,
0056 Да му даде Филип Маџарине
0057 Триста ока жутијех дуката,
0058 Још три мазге, што ће носит благо.
0059 Па је Филип на ноге скочио,
0060 Па до касе своје долазио,
0061 Он из касе искупи дукате,
0062 Те их даде Раду неимару.
0063 Триста ока на кантар дуката.
0064 Отлен оде Раде неимаре,
0065 А остаде Филип Маџарине,
0066 Па се Филип в’ома забринуо:
0067 „Авај мени до Бога милога,
0068 Ја сам добру начинио кулу
0069 На срамоту турскому султану,
0070 Али паре ни динара немам,
0071 Све сам своје исхарчио благо,
0072 Ја градећи кулу од камена,
0073 А од рода нигдје никог немам,
0074 Само сестру дилбер Јефимију;
0075 Сјутра мени да изађе душа,
0076 Другоме ће останути кула.”
0077 Све мислио, на једно смислио,
0078 Па се Маџар аси учинио,
0079 Најпр’је се је Богу учинио,
0080 И турскоме цару честитоме.
0081 Кол’ко се је аси учинио,
0082 Оде ц’јенит по свој Румелији;
0083 Највећега сиромаха ц’јени,
0084 Све на кућу жуту маџарију,
0085 На трговце стотину дуката.
0086 Кад уцјени сву Урумелију,
0087 И у Босну турио је руку;
0088 Па заплака сиротиња љута,
0089 Па султану дају арзухале.
0090 Он цијени седам годин’ дана,
0091 Па је Маџар зазгоднио в’ома,
0092 Цареву је затворио џаду,
0093 Па разбија бале и товаре,
0094 А све вјеша хоџе и хаџије;
0095 Не да Маџар ћаби пролазити,
0096 Не да проћи кроз Урумелију.
0097 Једно јутро на ноге скочио,
0098 Све је своје касе отворио,
0099 Велике је новце саставио.
0100 Кол’ко му се бјеше учинило,
0101 Да он има жутијех новаца,
0102 Да он може сефер отворити
0103 Са турскијем царом честитијем,
0104 Па на своме срцу помислио:
0105 „Ја ћу с царом сефер отворити,
0106 Не ћу л’ цару царство одузети.”
0107 Кад је своје новце прегледао,
0108 Па се Филип у одају врати,
0109 Па он сједе, ситну књигу пише:
0110 „Чујеш мене, царе од Стамбола,
0111 Јеси л’ чуо, јеси л’ разумио,
0112 Гдје сам танку начинио кулу,
0113 ’ваке куле у твом царству нема.
0114 Нема фајде, што сам начинио
0115 Танку кулу у Прилипу граду,
0116 Ал се јоште оженио н’јесам.
0117 Ето теби књиге шаровите,
0118 Грдно сам се царе опхарчио,
0119 Да ми спремиш три товара блага;
0120 А немој се царе преварити,
0121 Да ми спремиш бијелијех пара,
0122 Већ ми спреми жутијех дуката,
0123 Да ми више стане у товаре;
0124 Да ми спремиш, турски падишаху,
0125 Уз товаре твоју султанију,
0126 Султанија да ми буде љуба.
0127 Ако мени оправити не ћеш,
0128 Изађи ми на мејдан јуначки,
0129 Да јуначки мејдан дијелимо.
0130 Од три мјеста гдје је теби драго:
0131 Један мејдан пред Стамбол-капијом,
0132 Други мејдан на пољу Мезеву,
0133 Трећи мејдан у Прилипу граду.
0134 Ако не ћеш на мејдан изаћи,
0135 А ти за се џебелију тражи;
0136 Ак’ не могнеш џебелију наћи,
0137 Ти тријеби бијела Стамбола.
0138 Велику ћу војску покупити,
0139 Удрићу ти бијелу Стамболу.
0140 Ударићу, па га прихватити;
0141 Кренут војску низ Туна-јалију,
0142 Каравлашкој ондар ударићу,
0143 Удрићу ти граду Ибраилу,
0144 И Исмајлу граду ударићу;
0145 Каравлашку сву ћу прихватити,
0146 На Хршаву војску претурити,
0147 На Србију с војском ударићу,
0148 Удрићу ти стојном Биограду
0149 И Семендри ниже Биограда.
0150 Свуд ћу моју турити судију,
0151 Далеко ћу руку опружити,
0152 На Рачу ћу војску изводити,
0153 Па на Саву тумбас намјестити,
0154 На Мухач ћу војску изводити,
0155 Све сухијем ја ћу ударити,
0156 И Ос’јек ћу теби прихватити,
0157 Сваки краљ ће индат оправити,
0158 Удрићу ти Јегри и Будиму.”
0159 Кад је Маџар књигу начинио,
0160 Оправио књигу до Стамбола.
0161 Кад је цару књига допанула,
0162 Па он видје, што му књига каже,
0163 Па се царе в’ома замислио.
0164 Па што мисли султан из Стамбола:
0165 „Да покупим силовиту војску,
0166 Да ударим на Маџара сама,
0167 Баш то мени поднијет не може,
0168 Хоће л’ ми се наругат дувели.”
0169 Па је царе диван покупио,
0170 Све му паше стале на дивану
0171 И пред њима Мехмед бег везире,
0172 Па му вели Мехмед бег везире:
0173 „Султан царе, сунце огријано.
0174 Је л’ слободно с тобом говорити?”
0175 А вели му царе од Стамбола:
0176 „Збор’ везире, што је теби драго.”
0177 Па му вели Мехмед бег везире:
0178 „Што си наске ’вако сакупио,
0179 Ал ћеш наске сургун учинити,
0180 Ал са града у море бацити,
0181 Ал ћеш наске под сабљу турити?”
0182 Ондар царе књигу извадио,
0183 Што је њему Филип оправио,
0184 Па везиру књигу дохватио;
0185 Проучише књигу Филипову.
0186 Пошто ситну књигу проучише,
0187 Све зашуте паше и везири;
0188 А вели им султан из Стамбола:
0189 „Што шутите паше и везири,
0190 Што ми књизи џеваб не дајете?”
0191 Проговара Мехмед бег везире:
0192 „Султан царе, иза горе сунце,
0193 Не можемо књизи џеваб дати,
0194 Већ ако би мене послушао,
0195 Ти да дадеш Филип Маџарину,
0196 Да му спремиш што је’заискао.”
0197 Ну везира, царског муртатина,
0198 Што говори цару у одаји,
0199 Јер се везир миловаше в’ома,
0200 Милује се в’ома са Филипом;
0201 Што год узме Филип Маџарине,
0202 Што год узме новца од народа,
0203 Све полови Филип са везиром,
0204 Па га везир добро одржава.
0205 За то султан ништа не знаваше.
0206 Цар говори Мехмед бег везиру:
0207 „Сад што ћемо, Мехмед бег везире?
0208 Да уздигнем силовиту војску,
0209 Да је спремим на Филипа сама,
0210 То је мени велика срамота;
0211 Већ му ваља мејданџију тражит.”
0212 Цар бесједи Мехмед бег везиру:
0213 „Ход’ везире ти пушћи телале,
0214 Нек’ телали по Стамболу вичу,
0215 Ко б’ за цара на мејдан изашо,
0216 Да он сађе до Прилипа града,
0217 А на мејдан Филип Маџарину;
0218 Ко донесе са Маџара главу
0219 До Стамбола града бијелога,
0220 Ихја ће га царе учинити.”
0221 Оде везир, па пушћи телале,
0222 Све телали по Стамболу вичу,
0223 Док дођоше два брата рођена,
0224 До два брата до два чоходара.
0225 Пред султаном стоје на ногама,
0226 А пита их султан у одаји:
0227 „А јесте ли дјецо за мејдана,
0228 Хоћете ли на мејдан изићи?”
0229 А веле му до два чоходара:
0230 „Баш хоћемо, царе од Стамбола.”
0231 Па им опет султан бесједио:
0232 „Ако Бог да и срећа донесе,
0233 Те смакнете Филип Маџарина,
0234 И снесете до Стамбола главу,
0235 Честите ћу васке оставити.”
0236 Отале су браћа одлазила;
0237 Куд год ишли, до Прилипа сишли,
0238 Изиђоше на мејдан јуначки
0239 Гдје је срећа, ту је и несрећа:
0240 Оба их је Филип посјекао,
0241 Па он цару књигу оправио:
0242 „Чујеш мене, царе од Стамбола,
0243 Посјеко сам двије мејданџије;
0244 Већ ето ти књиге шаровите,
0245 Ја ли спремај, што сам заискао,
0246 Ја л’ тријеби бијела Стамбола,
0247 Па ти пртљај ћаби и Медини.”
0248 Кад је Маџар књигу начинио,
0249 И оправи књигу до Стамбола,
0250 Па је цару књига допанула,
0251 Цар проучи књигу Филипову.
0252 Када видје, шта му књига каже,
0253 Поче царе мејданџије тражит;
0254 Свуд их тражи по својему царству,
0255 Све их тражи па их налазаше,
0256 Све их спрема до Прилипа града;
0257 Филип с’јече царске мејданџије,
0258 Цар их спрема три године дана,
0259 Па уз пуне три године дана
0260 Узе цару четр’ест мејдана,
0261 Посјече му по избору Турке.
0262 Па се Филип оканити не ће,
0263 Он све цару књиге оправљаше.
0264 Царе викну Мехмед бег везира,
0265 Везир цару у одају дође,
0266 А вели му царе лакрдију:
0267 „Хајде опет, па пушћај телала.”
0268 Отлен оде Мехмед бег везире.
0269 Када везир у чаршију дође,
0270 Па он сједе на нову дућану,
0271 Дућан бјеше Хуса базарђана,
0272 Па погледа везир уз чаршију,
0273 Низ чаршију момка угледао,
0274 Момак право иде низ чаршију
0275 И за собом вођаше дората,
0276 Момак пјева низ нову чаршију:
0277 „Бог убио цара и ћесара,
0278 Гдје не хтјеше затурити кавгу!
0279 Данас нема рата ни серхата,
0280 Да окушам срећу у дората.
0281 Ево данас дванаест година,
0282 Откако сам дора набавио,
0283 Све га храним у топлом подруму,
0284 Све се какву ратовању надам;
0285 Сада рата никаквога нема,
0286 Већ се пусте земље умирише.”
0287 Па се момак Богом кунијаше:
0288 „Кад је торба зоби дукат била,
0289 Ја му н’јесам зоби узмицао,
0290 Ондар сам му више примицао.”
0291 Сам то збори, а сам одговара;
0292 Све то слуша Мехмед бег везире.
0293 То везиру врло тешко било;
0294 Скочи везир са нова дућана,
0295 За дизгин му ухвати дората,
0296 А вели му турско момче младо:
0297 „О везире, пушћај ми дората!”
0298 Везир не ће да пушћи дората,
0299 А вели му турско момче младо:
0300 „О везире, царски муртатине,
0301 Пушћај дора, осјећ’ ћу ти руку!”
0302 Не ће везир да пушћа дората.
0303 Опет момак говори везиру:
0304 „Пусти дора, осјекох ти главу!”
0305 Па на сабљу наслонио руку.
0306 Видје везир, гдје ће погинути,
0307 Па му пушћи широка дората.
0308 Ондар вели Мехмед бег везире:
0309 „Турско момче, да те нешто питам.”
0310 А вели му турско момче младо:
0311 „Питај мене, што је теби драго;
0312 Што год знадем, ја ћу ти казати,
0313 Што не знадем, ни дужан ти н’јесам.”
0314 Па му везир тихо бесједио:
0315 „Отклен јеси, од кога си града,
0316 Како тебе по имену вичу?”
0317 А вели му момак лакрдију:
0318 „Јеси л’ чуо Хамзу од Мировца,
0319 Ја сам главом Хамза од Мировца.”
0320 Па му вели Мехмед бег везире:
0321 „Чујеш мене Хамза од Мировца,
0322 Тебе није родила Туркиња,
0323 Већ сам чуо и људи ми кажу,
0324 Да је тебе родила Влахиња
0325 У планини овце чувајући,
0326 У овчије руно замотала,
0327 Задојила сисом од оваца.”
0328 А вели му Хамза лакрдију:
0329 „О везире, царски муртатине,
0330 Ако ме је родила Влахиња,
0331 Бели ме је родила Турчина,
0332 За цара ћу на мејдан изаћи.”
0333 То му рече, мимо њега прође
0334 И проведе широка дората,
0335 Па он дође цару до сараја
0336 И уведе дора у авлију.
0337 На авлији остави дората,
0338 Па он цару оде у одају.
0339 Што су хтјели, то су говорили,
0340 Па се Хамза на авлију врати.
0341 Отлен оде Хамза од Мировца;
0342 Куд год иде, до Прилипа дође,
0343 Па изађе на мејдан јуначки.
0344 Ну да видиш јада изненада:
0345 И Хамзу је Филип посјекао.
0346 Опет цару књигу начинио:
0347 „Султан царе, иза горе сунце,
0348 И овога посјекох јунака.
0349 Ћаре нема, пртљај из Стамбола,
0350 Ја л’ изађи на мејдан јуначки.”
0351 Кад је ситну књигу начинио,
0352 Оправи је до Стамбола града.
0353 Кад је књига цару долазила,
0354 Ондар царе диван сакупио;
0355 Све му паше на дивану стале,
0356 Многи бези, алај-бези тешки,
0357 Нико нема, да говори с њиме.
0358 Проговара један ихтијаре,
0359 Стар је тамам деведесет љета, —
0360 Па на старцу нигдје ништа нема,
0361 Осјем само од сукна чакшире,
0362 Кроз чакшире пропала кољена;
0363 Бијелим се хрком загрнуо,
0364 Кроз хрку му леђа пропанула;
0365 На главу је ћулах натакнуо,
0366 Кроз ћулах му коса пропанула,
0367 Оде старац цару говорити:
0368 „Чујеш мене, царе од Стамбола,
0369 Је л’ слободно с тобом говорити?”
0370 Вели њему царе од Стамбола:
0371 „Збори старче, што је теби драго.”
0372 А вели му стари ихтијаре:
0373 „Код тол’кијех паша и везира
0374 Зар не мого наћи ти јунака,
0375 Да погуби Филип Маџарина?
0376 То је царе велика срамота!
0377 Камо теби Ћуприлић везире?”
0378 А вели му царе у одаји:
0379 „Не спомињ’ ми Ћуприлић везира;
0380 Ево двадес’т и двије године,
0381 Опањка га Мехмед бег везире,
0382 Па сам њега сургун учинио;
0383 Већ не могу ништа разабрати
0384 За мојега Ћуприлић везира.
0385 Откако је њега нестануло,
0386 Превратише моју царевину.”
0387 А вели му старац ихтијаре:
0388 „Чујеш мене царе од Стамбола,
0389 Да ти дође Ћуприлић везире,
0390 Да пред тобом стане на дивану,
0391 Би ли позно Ћуприлић везира?”
0392 А вели му царе лакрдију:
0393 „Не бих мого познат Ћуприлића.”
0394 Онда старац цару бесјеђаше:
0395 „Чујеш мене султан падишаху,
0396 Ја сам главом Ћуприлић везире!”
0397 Када царе старца разумио,
0398 Љуто писну у шикли одаји;
0399 Цар од земље на ноге скочио,
0400 Обадвије раширио руке,
0401 Па полетје Ћуприлић везиру,
0402 Те загрли својега везира,
0403 Па га љуби у бијелу браду;
0404 Цар га узе за бијелу руку,
0405 Посади га себи уз кољено,
0406 Па цар пита свога Ћуприлића:
0407 „Што с’ таквога хала допаднуо?”
0408 А вели му Ћуприлић везире:
0409 „Није шала ни двадесет дана,
0410 Камо л’ двадес’т и двије године,
0411 Како си ме сургун учинио!
0412 Ево пуно по године дана,
0413 Кријући сам дошо до Стамбола.
0414 Кад сам дошо до мојега двора,
0415 А у двору нигдје ништа нема:
0416 Муртати ме твоји поробили,
0417 Муртати су твоји хесабили,
0418 Да се никад повратити не ћу,
0419 Нит’ ја доћи до Стамбола града.”
0420 То казује Ћуприлић везире,
0421 А све цару сузе ударају.
0422 Ондар вели Ћуприлић везире:
0423 „Што ће паше, а што ће везири?
0424 Што си њихке ’вако искупио?”
0425 Цар је одмах диван растурио,
0426 Не остаде нико у одаји,
0427 Сам остаде царе од Стамбола
0428 И са њиме мухур-сахибија
0429 и са њима Ћуприлић везире.
0430 Цар извади књигу Филипову,
0431 Даде књигу Ћуприлић везиру.
0432 Кад је везир књигу прихватио,
0433 Па проучи књигу Филипову,
0434 Ондар вели Ћуприлић везире:
0435 „Чујеш мене, царе од Стамбола,
0436 Је л’ слободно с тобом говорити?”
0437 А вели му царе у одаји:
0438 „Слободно је, Ћуприлић везире,
0439 Збор’ везире, што је теби драго.”
0440 Па Ћуприлић цару проговара:
0441 „Султан царе, сунце огријано,
0442 Гдје год зачу за добра јунака,
0443 Ти га зовну себи до Стамбола,
0444 Свакога си царе посјекао;
0445 А ја сам ти ондар говорио
0446 У ономе вакту и земану:
0447 „ „Немој царе ти сјећи јунаке,
0448 Доћ’ ће вр’јеме, па ће нам требати.” ”
0449 Ти ме, царе, не хтје послушати
0450 Знаш ли царе није било давно,
0451 Ево пуних двадес’т седам годин’,
0452 Ти ми даде твојега фермана:
0453 „ „Мај ти ферман, Ћуприлић везире,
0454 Хајд’ с ферманом до Будима сиђи,
0455 Па ћеш бити везир у Будиму.” ”
0456 Ћаре није, ваља послушати,
0457 Ја прихватих твојега фермана,
0458 И ја сађох до б’јела Будима,
0459 Па ја судих три мјесеца дана
0460 У Будиму граду бијеломе.
0461 Једно јутро бијах подранио.
0462 Па ја сједох у својој одаји,
0463 Па погледах са демир пенџера,
0464 Ал ето ти твога татарина;
0465 Татар дође у моју авлију,
0466 У авлији коња разјахао,
0467 Татар мени у одају дође,
0468 Па ми даде твојега фермана.
0469 Кад прихватих твојега фермана,
0470 Татар не хтје ноћит у Будиму,
0471 Већ се одмах натраг повратио.
0472 Ја сам уз’о твојега фермана,
0473 Па проучих турали фермана.
0474 Кад ја видех, што ми ферман каже,
0475 Ти си мени ферман оправио:
0476 „ „Моја лало, Ћуприлић везире,
0477 Ти си везир данас у Будиму,
0478 Ето теби турали фермана,
0479 Посијеци Муја и Халила,
0480 Оба брата са Кладуше равне;
0481 Ако ли их посијећи не ћеш,
0482 Ја ћу твоју посијећи главу.” ”
0483 Ја оставих бијела Будима,
0484 Па ја теби до Стамбола дођох,
0485 Па ти падох по бијелу крилу:
0486 „ „Аман царе, иза горе сунце,
0487 Не сијеци Муја и Халила,
0488 Јер ће нама они требовати.” ”
0489 Ти ме тадај не хтје послушати,
0490 Већ ме врати натраг до Будима;
0491 Па ја дођох бијелу Будиму,
0492 Одморих се три четири дана,
0493 Па ја одох на Кладушу равну,
0494 Па ухватих Муја и Халила,
0495 Па их сведох бијелу Будиму;
0496 Ја посјекох два брата рођена,
0497 Па ти главе до Стамбола спремих.
0498 Да је сада Мујо ја л’ Халиле,
0499 Да изађу на мејдан јуначки
0500 Азгиноме Филип Маџарину,
0501 Они бише посјекли Маџара.”
0502 Тако везир цару бесједаше,
0503 Па све цару сузе удараху,
0504 Ондар царе бесједи везиру:
0505 „Лало моја, Ћуприлић везире,
0506 Дувели су на њих заплакали,
0507 А на Муја и брата Халила,
0508 И муртати мени опањкаше,
0509 И с ага сам њиха посјекао,
0510 Једа л’ Бога да, да од Бога нађу!”
0511 Па за њима царе уздахнуо:
0512 „Грдна рано, Мујо и Халиле!”
0513 А вели му Ћуприлић везире:
0514 „Хоћеш мени царе опростити,
0515 Опростити сваке лакрдије?” —
0516 „Хоћу лало, ради чега не ћу!”
0517 Па Ћуприлић на ноге скочио,
0518 Цара љуби у скут и у руку,
0519 Па пред цара на диван стануо.
0520 Цар везиру стаде бесједити:
0521 „Што ћеш сада, Ћуприлић везире?”
0522 А вели му везир лакрдију:
0523 „Сад ти смијем царе говорити,
0524 Говорићу, што је мени драго;
0525 Све си мени данас опростио.
0526 Ја нијесам царе посјекао,
0527 Посјекао Муја нит Халила,
0528 Већ њихове нашо сам прилике,
0529 Два сам брата друга посјекао,
0530 Из Крбаве два Феризовића.”
0531 Кад то царе зачу у одаји,
0532 Љуби деда меду очи црне:
0533 „Сад што ћемо, Ћуприлић везире,
0534 Како бисмо једног добавили,
0535 Ја ли Муја ја ли пак Халила,
0536 Да нам сађе до Стамбола града,
0537 Да га спремим до Прилипа града
0538 На јуначки мејдан Маџарину?”
0539 А вели му Ћуприлић везире:
0540 „Ти начини турали фермана,
0541 Да спремимо ферман до Кладуше;
0542 Све ћеш њима царе опростити,
0543 Што су до сад браћа урадила.”
0544 Па сједоше, ферман начинише,
0545 Добавише Идрис татарина.
0546 Цар Идрису оде бесједити:
0547 „Мај ти ферман, Идрис татарине,
0548 Носи ферман Босни каловитој,
0549 Право ферман носи у Крајину,
0550 Подај ферман Мују од Кладуше.”
0551 Идрис татар цару проговара:
0552 „Ја се царе ни макнути не ћу;
0553 Кад ћу мријет доље у Крајини,
0554 А ја волим, ти ме посијеци,
0555 Јер сам три пут ишо у Крајину
0556 И сносио турали фермана,
0557 Сва три пута у Кладушу равну,
0558 Па је мени Мујо говорио:
0559 Копилане, Идрис татарине,
0560 Ако још ти до Кладуше сађеш,
0561 Мујо ће ти посијећи главу!”
0562 А што вели Ћуприлић везире:
0563 „Дај довед’те Бећир татарина.”
0564 Доведоше Бећир татарина,
0565 Па му вели Ћуприлић везире:
0566 „Мај ти ферман, Бећир татарине,
0567 Носи ферман доље у Крајину,
0568 Па га подај од Кладуше Мују.”
0569 А што вели Бећир татарине:
0570 „Чујеш мене Ћуприлић везире,
0571 Ја нијесам никад у свом в’јеку
0572 Салазио Босни поноситој,
0573 Већ ја носим цареве фермане,
0574 Ћуприлићу, низ морске лимане.”
0575 А вели му Ћуприлић везире:
0576 „Мај ти ферман, хајде Босни равној.”
0577 Није ћаре, прихвати фермана.
0578 Татар крену из Стамбола равна,
0579 Татар врисну, суруџија писну,
0580 Татарова пуцаше канџија,
0581 Оде татар земљом и ћенаром,
0582 Лако конак по конаку гради.
0583 Куд год ишо, до Травника дошо,
0584 Татар иде босанском везиру.
0585 У Травнику татар заноћио,
0586 А у јутро рано подранио,
0587 Па се дере царски татарине
0588 По конаку травничког везира:
0589 „А чујеш ме травнички везире,
0590 Да ми вр’једна суруџију нађеш,
0591 Да ме сведе Бишћу каменоме.”
0592 Па му везир суруџију нађе.
0593 Отлен царев татарине пође;
0594 Куд год иде, Бишћу салазио,
0595 Па у Бихаћ татар долазио,
0596 А к Турчину Бихаћ-капетану.
0597 Код њега је конак учинио,
0598 А у јутру рано подранио,
0599 Па завика царски татарине:
0600 „Вриједна ми суруџију нађ’те,
0601 Који ће ме свести до Кладуше.”
0602 Суруџију одмах налазили.
0603 Отлен оде царски татарине,
0604 Преко Уне воду прегазио;
0605 Татар паде пољем кладушкијем,
0606 Па у пољу видје чобанина:
0607 Вас у срми и у чисту злату,
0608 Младо момче од дваест година;
0609 Прит’сле га цареве челенке,
0610 Па му пала пера од челинки,
0611 Златна пера на оба рамена;
0612 Око њега хиљада оваца,
0613 У рукам’ му од срме свирала,
0614 Па он свири, иђе пред овцама,
0615 На рамену везана шешана,
0616 Кад угледа татар чобанина,
0617 Зачуди се Бећир татарине
0618 Одијелу овчар-чобанина,
0619 Па је татар био помислио:
0620 „Вид’, какви су по Босни чобани,
0621 Ја какви су њих’ви агалари?”
0622 Суруџији татар проговара:
0623 „Ја се једном бијах потрефио
0624 У одаји цара честитога,
0625 Бошњаци му бјеху у одаји,
0626 Па плакаху цару честитоме:
0627 „ „Аман царе, иза горе сунце,
0628 У нас нигдје ништа не имаде,
0629 Душеци нам зелена травица
0630 А јастуци студено камење.” ” —
0631 А видиш ли болан суруџија,
0632 Какви су вам по Босни чобани!”
0633 Осмјехну се хитри суруџија,
0634 Па татару тихо бесједио:
0635 „Још нијеси ти ништа видио.”
0636 У то доба дошли к чобанину;
0637 Татар свога коња уставио,
0638 Чобанину турски селам викну,
0639 Чобанче му љепше прихватило;
0640 А вели му царев татарине:
0641 „Чујеш мене, овчар-чобанине,
0642 Чије с’ овце а чије чобанче?”
0643 Па га татар турски запитује,
0644 Чобанин му турски одговара:
0645 „Чујеш мене, царев татарине,
0646 Ово овце са Кладуше Муја,
0647 Ово Омер са Кладуше Муја;
0648 Бабо ми је сердар ага Мујо.”
0649 А вели му татар лакрдију:
0650 „Откуд теби такво одијело?”
0651 А вели му Мујагин Омере:
0652 „Хајд’ не лудуј, царев татарине,
0653 У мог баба, са Кладуше Муја,
0654 Још бољијех имаде хаљина.”
0655 Па му татар с коња проговара:
0656 „Чујеш мене, Мујагин Омере,
0657 Које ваша кула од камена?”
0658 А вели му Мујагин Омере:
0659 „Видиш болан, десет дван’ест кула,
0660 Међу њима понајтања кула,
0661 Све је куле кула надхватила,
0662 Оно кула баба Мустаф’ аге.”
0663 Тада татар коња протјерао,
0664 Па ето га кули сердаревој.
0665 Пред капијом коња уставио,
0666 Угледа га Мујо са пенџера,
0667 На Халила вику учинио:
0668 „Сиђ’ Халиле пред демир капију,
0669 Те ти срети царског татарина.”
0670 Халил сађе доље пред капију,
0671 Па он срете царског татарина,
0672 Изведе га Мују на одају.
0673 Кад је татар угледао Муја,
0674 Па кад виђе њег’ве црне брке,
0675 Кол’ко се је татар препаднуо,
0676 Н’ умједе му назвати селама.
0677 Тадај Мујо на ноге скочио,
0678 Па прихвати царског татарина,
0679 Па га сједе себи уз кољено,
0680 Па му Мујо хош-ђелдију даје;
0681 Питали се за јуначко здравље.
0682 Кад се татар мало одморио,
0683 Ондар татар на ноге скочио,
0684 Па извади турали фермана
0685 Кад је Мујо ферман угледао,
0686 Мујо одмах на ноге скочио,
0687 С ногу Мујо ферман прихватио,
0688 Три пут цару учини темена
0689 И још више цареву ферману;
0690 Пољуби га, на чело га тура,
0691 Па он сједе на мехка шилтета.
0692 Мујо учи царева фермана,
0693 Ферман учи сузе пролијева,
0694 Жалостан је ферман начинио.
0695 Пошто Мујо ферман проучио,
0696 На татара окренуо главу:
0697 „Татарине, лијепог ти дина,
0698 Што те питам, да ми право кажеш!”
0699 Оде татар Муји говорити:
0700 „Што год знадем, казаћу ти право,
0701 Кунем ти се, а вјеру ти дајем;
0702 Што не знао, ни казати не ћу.”
0703 Вели њему са Кладуше Мујо:
0704 „Татарине, лијепог ти дина,
0705 Је ли дошо Ћуприлић везире?
0706 Царе га је сургун учинио,
0707 Тамам двадес’т и двије године.
0708 Ја бих реко и бих се заклео,
0709 Да је ферман Ћуприлић градио.”
0710 А вели му царев татарине:
0711 „Вјеруј мени, сердар ага Мујо,
0712 Јесте дошо Ћуприлић везире,
0713 Цар му мухур теслим учинио
0714 И владаће ц’јелом царевином,”
0715 Мујо вели царском татарину:
0716 „Када тамо до Стамбола дођеш,
0717 Ти ћеш селам Ћуприлић везиру;
0718 Ја не смијем до Стамбола доћи,
0719 Грдно су ме цару опањкали,
0720 Невјеру ће мени учинити,
0721 Муртати ми посијећи главу.”
0722 Тадај татар на ноге скочио:
0723 „Е довалер са Кладуше Мујо!”
0724 А вели му Мујо лакрдију:
0725 „Сједи, барем ноћас да ноћимо.” —
0726 „Путник јесам, ноћити не могу.”
0727 Татар сађе доље на авлију,
0728 А за њиме Мујагин Халиле,
0729 Да испрати царског татарина.
0730 Паметан је Мујагин Халиле,
0731 Па завуче руке у џепове,
0732 Па је златан јаглук извадио,
0733 У јаглуку стотину дуката,
0734 Па му вели Мујагин Халиле:
0735 „Мај то теби, царев татарине,
0736 Јер си мени дошо изненада,
0737 Боље би те Халил даривао.”
0738 Татар златан јаглук дохватио,
0739 Остави га себи у џепове,
0740 Па му Халил опет проговара:
0741 „Чујеш мене, царски татарине,
0742 Немој слушат пјана Мустаф’ аге,
0743 Јер је Мујо прихватио пива;
0744 Није знао, што је говорио.
0745 Кад ти тамо до Стамбола дођеш,
0746 Ти ћеш селам Ћуприлић везиру.
0747 Ако Бог да и мени помогне,
0748 Ја ћу бели до Стамбола сићи
0749 И Филипу на мејдан отићи.”
0750 Отлен оде царев татарине.
0751 Тако прошло неколико дана,
0752 То се чудо по Крајини чуло,
0753 Гдје је Мују ферман допануо,
0754 И чуо је бег Мустај бег лички.
0755 Што ј’ господе турске у Крајини,
0756 Господа се в’ома препанула,
0757 А да царе не погуби Муја.
0758 Господа се сва бутун састала
0759 На бијелу сердареву кулу:
0760 Седамдесет и два агалара
0761 И дванаест турских алајбега.
0762 Сви су редом сјели у одаји,
0763 Међу њима бег Мустајбег лички,
0764 До њег сио од Орашца Тале,
0765 Оде Тале говорити Мују:
0766 „Камо Мујо ферман од Стамбола?
0767 Подај ферман нашем Мустај бегу,
0768 Нек’ проучи царева фермана.”
0769 Мујо ферман бегу опружио,
0770 Па Мустај бег ферман прихватио.
0771 Бег Мустај бег држаше фермана,
0772 Ферман држи у бијелој руци,
0773 Ал гледаше према себи Муја.
0774 Оде беже говорити Мују:
0775 „Тако мени дина и имана,
0776 Веће мени, Мујо, дојадише
0777 Из Стамбола цареви фермани.
0778 В’ома смо се теби препанули,
0779 Ако биде катул ферман Мујо.”
0780 Па се беже дином кунијаше:
0781 „Са царом ћу сефер отворити,
0782 Ја те бели упушћити не ћу.”
0783 То му рече бег Мустај бег лички,
0784 Па он стаде учити фермана;
0785 Ферман учи, сузе пролијева;
0786 Све Мустај бег аге расплакао,
0787 Расплакао аге и бегове.
0788 Кад је беже ферман проучио,
0789 Ондар Мују оде бесједити:
0790 „Хајде, Мујо, до Стамбола сађи,
0791 Ти послушај цара из Стамбола;
0792 Ево вама у ферману пише,
0793 Што сте до сад зарадили били,
0794 Све је вама султан опростио.”
0795 Оде Мујо бегу бесједити:
0796 „Ја се, беже, ни макнути не ћу,
0797 Нит’ ћу ићи цару до Стамбола.”
0798 Кад то зачу Мујагин Халиле,
0799 Па заплака баш ко мало д’јете,
0800 Мују брату полетио руци,
0801 Па се Халил замолио Мују:
0802 „Дај ти мени твојега ђогата,
0803 Ја ћу Мујо до Стамбола саћи
0804 И видјети цара у Стамболу,
0805 Па за цара на мејдан изаћи
0806 Азгиноме Филип Маџарину.
0807 Ако Бог да и мени поможе,
0808 Посјећи ћу Филип Маџарина,
0809 Донијет му до Стамбола главу.”
0810 А вели му брате Мустаф’ ага:
0811 „Сјед’ Халиле, будаласта главо!
0812 Да ти видиш Филип Маџарина,
0813 Тресла би те трољетна грозница!
0814 А Филип је, брате, затворио,
0815 Затворио пола царевине,
0816 Није ласно мејдан под’јелити.
0817 Гдје је царе чуо за јунака,
0818 За јунака у својему царству,
0819 Спремио га на мејдан јуначки,
0820 Свакога је Филип посјекао.”
0821 Моли му се дијете Халиле,
0822 Умоли се једва за ђогата,
0823 Кад му Мујо поклони ђогата,
0824 Пита њега бег Мустај бег лички:
0825 „О Халиле, хоћеш полазити
0826 Сјутра рано, ако мили Бог да!”
0827 Ту су они ноћцу заноћили,
0828 А у јутро рано подранили.
0829 Оде Халил у топле подруме
0830 Па узгрну уз руке рукаве,
0831 Оде свога тимарит ђогата
0832 Млаком водом и раки-сафуном.
0833 Добро ђога тимар учинио,
0834 У сунђер му воду покупио,
0835 Преви ћебе, а седло му баци;
0836 Ударио рахта на ђогата,
0837 Низ рахт му је сто и двадес’т кита,
0838 Свака кита од сухога злата;
0839 Па га покри пули абаијом,
0840 Абаија златом извезена;
0841 На ункашу бјеху мјесецови,
0842 Од сухога начињени злата;
0843 Заузда га ђемом студенијем,
0844 На главу му решму ударио,
0845 Од сухога исплетену злата;
0846 Из решме су ките опружене,
0847 Златне ките низ образа ђогу;
0848 На прсим’ му даница звијезда,
0849 А на челу сјајна мјесечина,
0850 У мјесецу алем каменови.
0851 Када Халил опреми ђогата,
0852 Па изведе ђога на авлију,
0853 Погледаше аге и бегови
0854 Са бијеле сердареве куле.
0855 Авлија се бутун разасјала
0856 Од зинета, што је на ђогату.
0857 Па да видиш Мујова Халила,
0858 На авлији остави ђогата,
0859 Па истрча уз бијелу кулу.
0860 Халил дође у женску одају;
0861 Туди сестру у одаји нађе,
0862 Своју сестру Ајкуну дјевојку.
0863 Оде Халил сестри говорити:
0864 „Донеси ми бошчу с хаљинама.”
0865 Ајкуна му бошчу донијела,
0866 Пред Халила бошчу раздријеши;
0867 Па изађе из одаје Ајка.
0868 Па се стаде Халил облачити:
0869 Најнапреда гаће и кошуљу,
0870 Па обуче џемадана златна;
0871 На прсим’ му бјеху уплетени,
0872 Уплетени алмас каменови;
0873 Па обуче три ђечерме златне
0874 Златна пуца с обадвије стране,
0875 Од злата су пуца ижљевена;
0876 Па обуче црвене чакшире,
0877 На чакширам’ од срме су ковче,
0878 Каке су му црвене чакшире!
0879 Куда швови, ту гајтани златни,
0880 Кроз ковче му оплетене гује,
0881 Све су гује од сухога злата,
0882 На кољеним’ главе саставиле:
0883 Када крочи Мујагин Халиле,
0884 Зијевају на кољеним гује;
0885 Би ти реко и би се заклео,
0886 Да су гује на кољеним’ живе:
0887 Терзија их тако начинио.
0888 Па обуче црвену доламу
0889 Од црвене мљетачке кадифе,
0890 Куда швови, туд гајтани златни;
0891 Би ти реко и би се заклео,
0892 Да то није црвена долама,
0893 Па да није пуста од кадифе,
0894 Већ би реко и би се заклео,
0895 Сва од злата да је исплетена;
0896 Уз прси му оплетене гује,
0897 Златне гује с обадвије стране;
0898 Под грлом му главе саставиле:
0899 Када Халил макне раменима,
0900 Под грлом му зијевају гује;
0901 Би ти реко и би се заклео,
0902 Да ће гује заклати Халила,
0903 Да му пију испод грла крвцу.
0904 Свиленим се пасом опасао,
0905 Па по пасу бенсилах опаса,
0906 За бенсилах пушке задјенуо.
0907 Каке су му пушке у силаху?
0908 Нит’ ковате нит’ чекићовате,
0909 Сам’ од суха злата ижљевате,
0910 Па од гвожђа нигдје ништа нема,
0911 Осим ц’јеви и пламних табана,
0912 Остало је све од суха злата,
0913 У два цв’јета два камена драга.
0914 Откуд ли је пушке набавио?
0915 Сково му их Ћуприлић везире,
0916 Па Халилу пушке поклонио,
0917 Па на плећи токе облачио,
0918 Саме токе од четири оке;
0919 Све су токе од самога злата,
0920 На два рама два каната златна,
0921 У канатим’ алмас каменови;
0922 С обје стране пуца на токама,
0923 Свака пуца једна литра злата,
0924 А што му је пуца под грлашце,
0925 У њему је до три литре злата;
0926 Пуце виси на синџиру златну;
0927 То се пуце на бурму отвара:
0928 Када Халил, при невољи дође,
0929 Испод грла пуце он одврће,
0930 Из њег пије лозовину пиво.
0931 Па припаса сабљу димискију,
0932 Све јој коре у злато залите,
0933 Уз коре му оплетена гуја,
0934 На балчак му наслонила главу,
0935 Зинула је, баш ко да је жива.
0936 Па на главу калпак натакнуо,
0937 На калпаку два дирека златна:
0938 На једноме бијаше диреку,
0939 Бијаше му птица препелица,
0940 Од злата је птица ижљевена;
0941 На другоме сив-зелен соколе,
0942 Соко пјева, птица отпјева.
0943 Па на калпак удари челенке,
0944 Све челенке од сухога злата;
0945 Па Халила пера притиснула,
0946 Притиснула пера од челенки,
0947 Златна пера с обадвије стране.
0948 Па он узе пушку џефердара
0949 Од два грла, од четири зрна;
0950 Низ пушку му дванест карика,
0951 Свака пафта од сухога злата.
0952 Па дохвати копље с чивилука;
0953 Ја какво је копље костоломно!
0954 До пол копља у крв огрезнуло,
0955 Од пола је кожом опшивено,
0956 А кожа је од љутога вука,
0957 Насред копља утегнуто златом;
0958 Наврх копља од међеда глава:
0959 Копљем макнем, а глава му з’јевне,
0960 Баш би реко, да је жива глава. —
0961 И добро се Халил опремио,
0962 Па изађе Халил из одаје.
0963 Све су аге на авлију сашле
0964 И бегови сашли на авлију,
0965 Па чекају Мујова Халила.
0966 Сваки свога коња опремио,
0967 Јер Халила хоће испратити.
0968 Па им Халил на авлију сађе,
0969 Па агама божји селам викну,
0970 Аге су му љепше прихватиле.
0971 Халил Мују полетио руци,
0972 Пољуби га у бијелу руку,
0973 И пољуби личког Мустај бега
0974 И пољуби Ибрахима Тала.
0975 Ту му Турци дову учинише,
0976 На авлији коње појахаше,
0977 Из капије коње истјераше,
0978 Па одоше пољем зеленијем.
0979 Кад су били на дно поља равна,
0980 Ту су Турци коње уставили,
0981 С Халилом се Турци халалили.
0982 А да видиш Личанина Тала:
0983 До Халила притјера кулаша,
0984 Са кулаша бисаг отворио,
0985 Из бисага бошчу извадио,
0986 Пуна бошча бијаше хаљина;
0987 Па Халилу Тале говораше:
0988 „Мај Халиле бошчу с хаљинама.”
0989 Ђогату је у бисаге баци.
0990 Халил бошчу од Тала прихвати,
0991 У бисаг је бошчу оставио.
0992 Оде Тале свјетовати Халила:
0993 „Чујеш ли ме Мујагин Халиле,
0994 Када будеш пољем стамболскијем,
0995 На дно поља устави ђогата;
0996 Па ћеш свога коња одјахати
0997 Па ћеш моју бошчу извадити,
0998 Па ћеш моје обући хаљине,
0999 А твоје ћеш скинути хаљине,
1000 Па их тури у кожне бисаге.
1001 Преда те ће излазит Стамболци,
1002 Излазиће паше и везири,
1003 Да гледају тебе и ђогата.
1004 А моје су, Халиле, хаљине
1005 Баш побоље, него ли су твоје;
1006 А немој се преварит Халиле,
1007 Да хаљине моје не обучеш!
1008 Хајде мудро, не погини лудо.”
1009 Сви се Турци с њиме халалили:
1010 Отале се они растануше.
1011 Оде Халил лако путовати,
1012 Лако конак по конаку гради.
1013 Куд год иде Мујагин Халиле,
1014 Кад је био до Стамбола близу,
1015 Ћуприлићу хабер оправио:
1016 „Дај муштулук, Ћуприлић везире,
1017 Ето теби Мујова Халила.”
1018 Па Ћуприлић муштулука даје.
1019 Везир цару иде у одају,
1020 Па Ћуприлић цару говораше:
1021 „Ето нама Мујова Халила!
1022 Чујеш мене царе од Стамбола,
1023 Хоћеш ли ми изун поклонити,
1024 По Стамболу да пушћим телале,
1025 Да изађу Стамболије младе,
1026 Да гледају Мујова Халила,
1027 Јер ће сјутра Халил долазити?”
1028 А вели му царе у одаји:
1029 „Хајд’ везире, ти пушћи телала.”
1030 Па Ћуприлић оде у чаршију,
1031 Све телале везир искупио:
1032 „Чујете л’ ме ви лаки телали,
1033 Хајд’ викните сада по Стамболу,
1034 Нек’ изађу сјутра Стамболије,
1035 Да гледају од Босне Бошњака.”
1036 По Стамболу викнуше телали.
1037 Ту су тамну ноћцу заноћили.
1038 Кад у јутру јутра дочекали,
1039 Стамболска се затвори чаршија,
1040 Многи народ на поље изађе;
1041 Изашли су сви царски везири,
1042 Да гледају од Босне Халила.
1043 Кад је Халил пољем наступио,
1044 Па је многи народ угледао,
1045 На ум паде Мујову Халилу,
1046 Што је њему говорио Тале.
1047 Он својега устави ђогата,
1048 Па је њега Халил одјахао,
1049 Па је Халил бисаг отворио,
1050 Извадио Талове хаљине,
1051 Па се свлачи, те се преоблачи;
1052 Па он скиде своје одијело
1053 И Талову бошчу раздријеши.
1054 Кад погледа у бошчи хаљине,
1055 Па се Халил био зачудио:
1056 „Нуто лоша овог одијела!”
1057 Оде Халил мисли премишљати:
1058 „Бих л’ обуко Талове хаљине!
1059 Да обучем, бићу сраман ’вамо.”
1060 Није чаре, обућ их ваљаде.
1061 Најнапреда џемадан обуче,
1062 Џемадан је од бијела сукна,
1063 Свакојаком чохом искрпљен је;
1064 На џемадан обуче ђечерме,
1065 Три ђечерме од бијелог сукна,
1066 Свакојаком чохом искрпљене;
1067 Па Талове обуче чакшире,
1068 Чакшире су од бијела сукна,
1069 Кроз чакшире пропала кољена;
1070 Па обуче бијелу доламу,
1071 Долама је од бијела сукна,
1072 Свакојаком чохом искрпљена;
1073 Па је Талов појас опасао,
1074 Бијел појас од бијела сукна;
1075 Па је Талов силах опасао,
1076 Све од њега висаху комади;
1077 Па у бошчи двије пушке нађе.
1078 А на њима гвоздене јабуке,
1079 Па их Халил за појас задједе;
1080 Па на главу ћулах натакнуо.
1081 Погледа се Мујагин Халиле,
1082 Па сам збори, а сам одговара:
1083 „Пљуваће ме Стамболије младе!”
1084 Па је Халил био помислио:
1085 „Кад обукох ’вако одијело,
1086 Што ће ’ваки такум на догату?”
1087 Па од земље на ноге скочио,
1088 И он дође до свога ђогата,
1089 Па вас такум скида са ђогина,
1090 Па све скиде са ђогата свога,
1091 На ђогату ништа не остави,
1092 Сам’ остаде гола тегелтија;
1093 Па вас такум у бисаге баци.
1094 Па Талову узду находио,
1095 Од личине узда начињена,
1096 Па заузда својега ђогата,
1097 Од личине узенђије гради.
1098 Када Халил намјести ђогата,
1099 „Алах!” рече и посједе ђога.
1100 Оде Халил бесједит ђогину:
1101 „Еј догате, јање разблуђено,
1102 Храмљи мени у три ноге ђого!”
1103 Хајван ђогат зборит не умије,
1104 Ал Халилу ријеч разумије,
1105 Свачему је научио ђога;
1106 Под Халилом ђогат нахромљује.
1107 Халил оде пољем стамболскијем,
1108 Па удари између народа.
1109 Гледају га Стамболије младе,
1110 Гледали га, па су бесједили:
1111 „Нуто нашег цара из Стамбола!
1112 На чем му је око остануло!
1113 На босанско некакво чобанче!
1114 Ондје стаса ни сурета нема,
1115 Да изађе на мејдан јуначки
1116 Азгиноме Филип Маџарину!”
1117 Халил њима турски селам викну;
1118 Стари њему селам прихватише,
1119 А младина њега попљувала.
1120 Халил прође између народа,
1121 Па у Стамбол Халил уљегнуо,
1122 Па он иде кроз ситне сокаке;
1123 До авлије царске долазио,
1124 У авлију уведе ђогата,
1125 Ићиндија бјеше претурила.
1126 У авлији остави ђогата,
1127 Халил оде на сараје царске.
1128 А кад дође пред царску одају,
1129 Туде многе паше налазио,
1130 Голе сабље држе пред вратима,
1131 Јер су паше царске нобечије;
1132 Па Халила паше прихватише,
1133 Уведоше цару у одају.
1134 Када Халил у одају дође,
1135 Ту је царски меџлис посједао,
1136 Све бијаху паше и везири.
1137 Халил њима турски селам викну,
1138 Нико не хтје селам прихватити.
1139 Халил пође цару уз одају,
1140 Не даду му прилазит везири.
1141 Па везири цару бесјеђаху:
1142 „Види царе од Босне јунака!”
1143 А вели им царе из кафаза:
1144 „Видим добро од Босне јунака.”
1145 Па бесједе паше и везири :
1146 „Султан царе, иза горе сунце,
1147 Оно није босански јуначе,
1148 Већ некакво босанско чобанче;
1149 Спремили га од Босне Бошњаци,
1150 Хоће тебе резил учинити.”
1151 Па Халилу паше бесјеђаху:
1152 „Чу ли наске, босанско чобанче,
1153 Ти нијеси јунак за мејдана.
1154 По што ћеш се у нас погодити,
1155 Да нам гуске око мора чуваш?”
1156 Па Халила паше истјераше,
1157 Истјераше њега из одаје.
1158 Халил доље на авлију сађе,
1159 Па он приђе до коња ђогина,
1160 Па за дизгин ђога прихватио.
1161 Халил оде из авлије царске,
1162 Оде Халил по Стамболу ходат,
1163 Конак себи и ђогату тражи.
1164 Ханџије му коначит не даду,
1165 А не даду мејханџије клете;
1166 Стамболије говоре Халилу:
1167 „Хајде отлен, дрољави Бошњаче!”
1168 Нико њему ноћити не даде,
1169 Па заноћи Халил на сокаку.
1170 Љетно се је доба догодило,
1171 Ноћ је кратка, свуд се ноћит може.
1172 Па не спава Халил на сокаку,
1173 Већ он сједи и држи ђогата
1174 До сабаха четири сахата,
1175 Па погледа у сараје царске;
1176 У одајам’ свијеће гораху.
1177 Подранио султан од Стамбола,
1178 Па сјеђаше у својој одаји,
1179 А код цара нигдје нико нема,
1180 Веће стари мухур-сахибија.
1181 Кад је Халил св’јећу угледао,
1182 Па је Халил био помислио:
1183 „Баш је оно царе подранио.”
1184 Па је Халил опет помислио:
1185 „Ја ћу скинут Талове хаљине,
1186 Обући ћу моје одијело.”
1187 Брже боље на ноге скочио,
1188 Па он приђе до ђогата свога,
1189 Из бисага извади хаљине,
1190 Па се свлачи, те се преоблачи.
1191 Све Талове скинуо хаљине,
1192 Па обуче своје одијело
1193 И удари рахта на ђогата.
1194 Што је кућа близу до Халила,
1195 Све се куће бјеху разасјале
1196 Од Халила и коња ђогата.
1197 Па у руци поведе ђогина,
1198 Оде Халил кроз ситне сокаке,
1199 Па он дође до авлије царске;
1200 У авлију уведе ђогата,
1201 Авлија се бјеше разасјала
1202 Од хаљина Мујова Халила
1203 И од рахта, што је на ђогату.
1204 То угледа султан са пенџера,
1205 Па говори мухур-сахибији:
1206 „Мој везире, мухур-сахибија,
1207 Што с’ авлија оно разасјала?”
1208 Цар говори мухур-сахибији:
1209 „Да је, лало, мјесец огријао,
1210 Он је грио, па се је смирио.
1211 Да је, лало, сунце обасјало,
1212 Још му вакта ни времена нема.”
1213 А да видиш Мујова Халила:
1214 На авлији остави ђогата,
1215 Халил оде уза мердевине,
1216 Халил дође пред одају царску,
1217 Туде нађе четири везира;
1218 Везири су цареви муртати,
1219 Голе сабље држе у шакама,
1220 Те чувају врата на одаји.
1221 Халил њима турски селам викну,
1222 Они су му селам прихватили;
1223 Халил шћаше уљећ’ у одају,
1224 Не даду му четири везира:
1225 „Не ћеш уљећ’, од Босне Бошњаче,
1226 Не иде се цару без изуна,
1227 Не иде се цару под оружјем;
1228 Већ извади пушке иза паса
1229 И отпаши сабљу од појаса,
1230 Ми ћемо ти изун извадити,
1231 Увести те цару у одају.”
1232 А вели им Мујагин Халиле:
1233 „О везири, цареви већили,
1234 Немојте ми ноћас забранити,
1235 Да уљегнем цару у одају.”
1236 А веле му четири везира:
1237 „Уљећ’ бели под оружјем не ћеш.”
1238 Опет њима Халил проговара:
1239 „Не мислите, четири везира,
1240 Ја пушака извадити не ћу,
1241 Нит’ ћу моје сабље отпасати,
1242 Док гледају очи у Халила.”
1243 Све их моли Мујагин Халиле,
1244 Молио их, умолит не може,
1245 Када видје, да га пустит’ не ће,
1246 Па на сабљу наслонио руку,
1247 Па потеже сабљу од појаса.
1248 Док би мајка сина прихватила
1249 И бијелој сиси принијела,
1250 Вид’ Халила, весела му мајка,
1251 Што уради пред одајом царском!
1252 Он посјече четири везира,
1253 Сабљу своју у коре задједе
1254 И уљезе цару у одају,
1255 Па царевој полетјео руци,
1256 Пољуби га у скут и у руку,
1257 Измаче се, на дивану стаде.
1258 Пита њега царе од Стамбола:
1259 „Серхатлијо, отклен те имамо?
1260 Отклен јеси, од кога си града?”
1261 А вели му Мујагин Халиле:
1262 „Султан царе, иза горе сунце,
1263 Ја сам јунак од Босне поносне,
1264 Од Босне сам, оздо из Крајине.
1265 Јеси л’ чуо на Кладуши Муја?
1266 Ја сам главом Мустафин Халиле.”
1267 Па се Халил с царем разговара.
1268 Нигдје среће Халилове нема:
1269 Подранио Ћуприлић везире
1270 И с везиром дванаест момака,
1271 Јесу слуге Ћуприлић везира;
1272 Пошо везир цару у одају.
1273 Када везир у одају дође,
1274 Туде нађе четири везира,
1275 Ни на каку русе главе нема,
1276 Ћуприлић се бјеше зачудио,
1277 Па се сјети Ћуприлић везире,
1278 Гдје је Халил с царем у одаји.
1279 Окрену се Ћуприлић везире,
1280 Па слугама тихо проговара:
1281 „Једни сада узмите везире,
1282 Одмах њиха у море баците;
1283 Једни овдје пред врата остан’те,
1284 Испред врата крвцу оперите;
1285 Ја ћу стати на дно мердевина,
1286 Па никога пропустити не ћу,
1287 Да уљезе цару у одају.”
1288 Дохватише четири везира,
1289 Однесоше, у море бацише,
1290 Па отраше крвцу испред врата.
1291 Оде везир цару у одају.
1292 Кад Ћуприлић у одају дође,
1293 У одаји угледа Халила.
1294 Нема када назвати селама,
1295 Љуто писну Ћуприлић везире,
1296 Обадвије раширио руке,
1297 Па полетје везир до Халила,
1298 Па загрли Мујова Халила.
1299 Халил њему полетио руци,
1300 Не да везир пољубити руку,
1301 Па га Халил у браду пољуби,
1302 Везир њега меду очи црне.
1303 Па што вели Ћуприлић везире:
1304 „Благо мени од сад до вијека,
1305 За живота да видим Халила!”’
1306 Оба плачу у одаји царској,
1307 А обадва стоје на ногама.
1308 И цара су били расплакали;
1309 Посади их царе у одаји,
1310 Па сједоше један до другога.
1311 Па што вели Ћуприлић везире:
1312 „О Халиле, мој милосни сине,
1313 Како ти је на Кладуши Мујо?” —
1314 „Добро, здраво, селам ти је Мујо.” —
1315 „Како нам је од Орашца Тале?” —
1316 „Добро нам је Ибрахиме Тале
1317 И теби је селам оправио.” —
1318 „Како нам је бег Мустај бег лички?” —
1319 „Добро нам је беже остануо
1320 И теби је селам оправио.” —
1321 „Како нам је Куна Хасан ага?” —
1322 „Добро нам је Хасан од Отоке.” —
1323 „Како му је Ибро бајрактаре?” —
1324 „Да си здраво Ћуприлић везире,
1325 Ибрахим је скоро погинуо,
1326 У Габели изгубио главу,
1327 А женећи Куртагић Селима.” —
1328 „Како нам је диздар Ахмед ага” —
1329 „Скоро нам је Ахмед погинуо.” —
1330 „Како нам је Бабахметовићу
1331 Са Студеног Врела и Цетина?” —
1332 „Умро нам је Бабахметовићу.” —
1333 „Како нам је Бојичић Алија?” —
1334 „Добро нам је Бојичић Алија.” —
1335 „Је ли му жива мајка Исмихана?” —
1336 „Добро нам је Бојичића мајка,
1337 Иза мене остала је жива;
1338 ’нако вели, Ћуприлић везире,
1339 Стотину јој и двије године.” —
1340 Љуто везир плаче у одаји,
1341 А све виче Ћуприлић везире:
1342 „Хеј Крајино, крвава хаљино!
1343 Умријећу, виш’ у Босну не ћу!
1344 Јалах Босно, моја рано грдна!”
1345 У еглени у којој бијаху,
1346 У то доба сабах заучио,
1347 Па Ћуприлић цару говораше:
1348 „Да ми дадеш Мујова Халила,
1349 Да га водим к себи на конаке.”
1350 Па га царе даде Ћуприлићу.
1351 Отлен оде везир са Халилом
1352 У џамију, те сабах клањаше.
1353 Изашли су они из џамије,
1354 Па Ћуприлић одведе Халила,
1355 Одведе га до конака свога.
1356 Ту су били десет петн’ест дана,
1357 Везир вода по граду Халила,
1358 Те је Стамбол сејир учинио.
1359 Једно јутро Халил подранио,
1360 Халил виче Ћуприлић везира:
1361 „Чујеш мене, Ћуприлић везире,
1362 Хајде кажи цару честитоме,
1363 Ваља сјутра мени полазити,
1364 Ваља мени до Прилипа саћи,
1365 Да с Филипом мејдан подијелим.”
1366 Оде везир цару у сараје,
1367 Па Ћуприлић цару проговара:
1368 „Султан царе, иза горе сунце,
1369 Сјутра Халил хоће полазити.”
1370 А вели му султан лакрдију:
1371 „Па нека ће, хаирли му било!”
1372 Отлен оде Ћуприлић везире,
1373 Везир оде право у чаршију:
1374 По Стамболу пушћио телале,
1375 Све телали по Стамболу вичу:
1376 „У јутро ће Бошњак полазити,
1377 Нек’ изађу Стамболије младе,
1378 Да сејире од Босне Халила.”
1379 Ту су данак заданили били
1380 И тамну су ноћцу заноћили.
1381 Кад у јутро огријало сунце,
1382 Стамболије на поље изашле,
1383 Да сејире Мујова Халила.
1384 Халил себе и ђогата спреми
1385 На авлији Ћуприлић везира,
1386 И спреми се Ћуприлић везире.
1387 Хоће везир испратит’ Халила.
1388 На авлији коње узјахаше,
1389 Из капије коње изјахаше;
1390 Први иђе Ћуприлић везире
1391 На његову ату алатасту.
1392 Тамам били у ситне сокаке,
1393 Са градова пукоше топови,
1394 Са градова, са сваке табије;
1395 А други им пуцају топови
1396 Са дењиза са бојних ђемија
1397 Кол’ко пламте цареви топови,
1398 Сво је море тама притиснула,
1399 Сокацима проћ’ се не могаше
1400 Од момака и од дјевојака;
1401 Стамболије на сејир стануле,
1402 Те сејире Мујова Халила
1403 И под њиме широка ђогата;
1404 Стамболије све се зачудиле
1405 И Халилу и коњу ђогину.
1406 Што говоре Стамболије старе:
1407 „Од како је Стамбол у Турака,
1408 Није ’наки јунак салазио,
1409 Осим ’накав Ђерђелез Алија,
1410 Па сад други Мујагин Халиле.”
1411 Па изађе везир из сокака
1412 И изведе Мујова Халила.
1413 Кад падоше пољем Стамболскијем,
1414 Куд се иђе ка Једрени равној,
1415 Ал по пољу народ притиснуо,
1416 Да сејире момка и ђогата.
1417 А што вели Ћуприлић везире:
1418 „О Халиле, мој милосни сине,
1419 Дедер мало ражљути ђогата,
1420 Нека виде Стамболије младе.”
1421 Оде Халил љутити ђогата.
1422 Мили Боже, чуда големога,
1423 А што ђогат под Халилом ради!
1424 Све се чуде Стамболије младе,
1425 Све се чуди мало и велико
1426 И дијете од седам година.
1427 Нут Турчина Ћуприлић везира,
1428 Све везиру сузе ударају,
1429 Од радости сузе удараху
1430 А Турчину Ћуприлић везиру.
1431 А што ђогат под Халилом ради!
1432 Па прођоше између народа.
1433 Кад су били у дно поља равна,
1434 Туде везир ата заставио,
1435 Халил свога устави ђогата.
1436 А да видиш Ћуприлић везира,
1437 До ђогата ата притјерао,
1438 Па Халила међу очи љуби,
1439 Халил њега у бијелу браду,
1440 Па се оба туде халалише.
1441 Ну да видиш Ћуприлић везира,
1442 Па Халилу дову учинио:
1443 „Хајд’ Халиле, теби сретно било!”
1444 Туде су се они раставили;
1445 Ћуприлић се ка Стамболу врати,
1446 Халил оде земљом и ћенаром;
1447 Лако конак по конаку гради.
1448 Куд год иђе Мујагин Халиле,
1449 Па он сађе под Прилипа равна,
1450 Под Прилипа у поље зелено;
1451 По акшаму Халил долазио,
1452 Халил иђе пољем прилипскијем.
1453 У то доба мјесец обасјао,
1454 Халил нађе бунар на сред поља,
1455 Па код воде одјаха ђогата,
1456 Из теркије копље истегнуо,
1457 Бојно копље у земљу забоде,
1458 Па за копље привеза ђогата,
1459 Па на синџир припео хајвана,
1460 Да му пасе око воде траву,
1461 Халил сједе крај хладна бунара;
1462 Мјесец бјеше добро обасјао,
1463 Халил видје кулу Филипову.
1464 Око куле угледа авлију,
1465 По дувару Филип накитио,
1466 Накитио главе од Турака,
1467 Што их Филип на мејдан добио;
1468 На врх куле Халил угледао
1469 Русу главу Хамзе од Мировца.
1470 Кад је Халил главу угледао,
1471 Халил сузе проли од очију.
1472 Оде Халил поље сејирити
1473 Под бијелу Филипову кулу,
1474 Па на пољу хендек угледао,
1475 Широк хендек, па му краја нема.
1476 Стаде Халил мислит’ по памети,
1477 Да имаде преко тог хендека
1478 А баш равних стотину аршина.
1479 У хендеку чудо угледао:
1480 Све гвоздени коци посађени,
1481 Све је оштро баш ко пламенови;
1482 У хендек је вода навраћена
1483 Више куле Филип Маџарина,
1484 Све му вода дере на олуке.
1485 Што је Филип хендек начинио?
1486 Кад би њему ударили Турци,
1487 Да не могу хендек прескочити.
1488 Па се љетно догодила доба,
1489 А ноћца се кратка потрефила,
1490 Сабах зора таман за клањања
1491 И л’јепо се бјеше развидјело.
1492 Скочи Халил, до бунара дође,
1493 Па је на се абдест ударио.
1494 Халил стаде код коња ђогата,
1495 Сабах клања у зеленој трави.
1496 Подранила дилбер Јефимија,
1497 Мила сека Филип Маџарина;
1498 Код бунара угледа Халила.
1499 Кад дјевојка угледа Турчина,
1500 На Халила ашик се учини;
1501 Није никад женску вјеровати.
1502 Кад Халила сејир учинила,
1503 Па излетје дилбер Јефимија
1504 Своме брату у шикли одају,
1505 Па Филипу добро јутро викну,
1506 А он јој је љепше прихватио.
1507 Па му вели дилбер Јефимија:
1508 „О мој брате, Филип Маџарине,
1509 Не видиш ли доље код бунара,
1510 Код бунара турске серхатлије?
1511 Дошо ти је на мејдан јуначки.”
1512 Угледа га Филип са пенџера.
1513 Кад га Филип сејир учинио,
1514 Својој сестри збори у одаји:
1515 „Добре главе за бијеле куле,
1516 На Турчину добра одијела!
1517 Баш ћу му га на мејдан скинути,”
1518 Па он збори сестри Јефимији:
1519 „Хајде доље у топле подруме,
1520 Опреми ми чакар бедевију,
1521 Што је брже у свијету нема.”
1522 Отлен оде дилбер Јефимија,
1523 Она дође у своју одају,
1524 Па узела пламенога ножа,
1525 Па ето је низ бијелу кулу,
1526 Добро крије ножа пламенога
1527 Од свог брата Филип Маџарина.
1528 Она дође до топла подрума;
1529 Лако цура врата отвораше,
1530 Од подрума отворила врата,
1531 Бедевију угледала била;
1532 Ал је легла чакар бедевија,
1533 Бедевија у подрум спаваше,
1534 Испод себе крила опружила,
1535 Крилата је, пуста му остала!
1536 С тога Филип узима мејдане,
1537 Гдје имаде крилату кобилу.
1538 А да видиш дилбер Јефимије:
1539 Испод скута ножа извадила,
1540 Па кобили крила подрезала;
1541 Не опажа ништа бедевија.
1542 Кад је њојзи крила подрезала,
1543 Па је на њу вику учинила:
1544 „Устан’ горе, не дигнула главе!”
1545 Бедевија на ноге скочила,
1546 Па под колан крила покупила;
1547 Крилата је, али крије крила.
1548 Опреми је дилбер Јефимија,
1549 Бедевију води на авлију.
1550 Филип сађе низ бијелу кулу,
1551 Па он дође својој бедевији;
1552 Прекрсти се, узјаха кобилу,
1553 Па на сестру окренуо главу:
1554 „Остај с Богом, дилбер Јефимија!”
1555 Јефимија прилетје до врата,
1556 Брату своме отвори капију;
1557 ’нако Филип изагна кобилу,
1558 Истјера је из демир капије,
1559 Оде пољем право до Халила,
1560 Угледа га Мујагин Халиле,
1561 Угледа га, па се препаднуо,
1562 Кад Филипу брке угледао
1563 И под њиме чакар бедевију,
1564 Па зинула под њим бедевија,
1565 Би ти реко, да ждере инсана.
1566 Филип дође Мујову Халилу,
1567 Код Халила одјаха кобилу,
1568 Па Халилу добро јутро викну,
1569 Халил му је љепше прихватио.
1570 Сједе Филип у зелену траву,
1571 Стаде пити лозовину пиво,
1572 Па Халилу Филип проговара:
1573 „Окрени се, турска серхатлијо,
1574 Окрени се, да се напијемо!”
1575 А Халил му оде бесједити:
1576 „С ким се бијем, с ониме не пијем.”
1577 Па му вели Мујагин Халиле:
1578 „Чујеш мене Филип Маџарине,
1579 Што те питам, да ми право кажеш.”
1580 А вели му Филип лакрдију:
1581 „Што год знао, казаћу ти право.”
1582 А вели му Мујагин Халиле:
1583 „Од како си хендек ископао,
1584 Је л’ ти ишто хендек прескочило,
1585 А што нема у два рама крила?”
1586 А вели му Филип лакрдију:
1587 „Од како сам хендек ископао,
1588 Није ништа хендек прескочило,
1589 А што крила у рамена нема.
1590 Чујеш ли ме, турска серхатлијо,
1591 Видиш моју чакар бедевију,
1592 Бедевија хендек прескочила.”
1593 Па се Халил ’вома замислио.
1594 Кад се Филип напојио пива,
1595 Па од земље на ноге скочио,
1596 На Халила вику учинио:
1597 „Ха на ноге, турска серхатлијо,
1598 Да јуначки мејдан дијелимо!
1599 Један ће нас бели умријети.”
1600 Скочи Халил, узјаха ђогата,
1601 Филип своју чакар бедевију,
1602 Па му вели Филип Маџарине:
1603 „Чујеш мене, турска серхатлијо,
1604 Моје звање, твоје ударање;
1605 Да ти бјежим на мојој кобили,
1606 Ти ме гони на коњу ђогату;
1607 Немој рећи, да је пријевара.”
1608 Побјеже му Маџар на кобили,
1609 А гони га Халил на ђогату.
1610 Брза му је чакар бедевија,
1611 Залуду је дилбер Јефимија,
1612 Залуду је крила подрезала,
1613 Не може га Халил достигнути;
1614 Већ потегну копље костоломно,
1615 Па је Халил копље опружио
1616 Свом ђогату између ушију,
1617 Па Филипа гледаше по пасу,
1618 Не ће ли га копље погодити.
1619 Од себе је копље отиснуо.
1620 Копље лети право ка Филипу:
1621 Бедевија копље опазила,
1622 Па је пала на прва кољена,
1623 Па се Филип пови по кобили;
1624 Преко њега копље претурило,
1625 У црну је земљу погодило.
1626 Кад то виђе Филип Маџарине,
1627 Па на дизгин окрену кобилу;
1628 Побјеже му Халил на ђогату,
1629 А гони га Филип на кобили;
1630 Па достиже Мујова Халила,
1631 Па потеже двије пушке мале,
1632 У Халила пушке окренуо.
1633 Кад су пукле пушке Филипове,
1634 Погодише у плећи Халила;
1635 Од Халила зрна оскочила.
1636 Кад то видје Филип Маџарине,
1637 Гдје га куршум прихватити не ће,
1638 Хитар Маџар сабљу извадио,
1639 По леђима удари Халила;
1640 Удари га три четири пута,
1641 Преломи се сабља Филипова,
1642 Јер бијаше оклоп на Халилу.
1643 То Филипу в’ома мука била,
1644 Пред ђогата прогна бедевију,
1645 Па потеже тешку топузину,
1646 Да удари у прса Халила.
1647 Халил своју руку опружио,
1648 На руку му топуз дочекује.
1649 Кад се Филип видје на невољи,
1650 Па замахну тешком топузином,
1651 Да удари у чело ђогата,
1652 Да убије коња под Халилом;
1653 Халил пружи руку из рамена,
1654 Па је руком чело заклонио,
1655 Заклонио чело ђогатово,
1656 Па на руку топуз дочекао.
1657 Колико је зорли ударио,
1658 Откиде се топуз од синџира,
1659 Топуз паде у зелену траву.
1660 Вид’ Халила, гром га ударио,
1661 Што Маџара сабљом не удари,
1662 Јали својом пушком иза паса!
1663 Халил њега ни чим не бијаше,
1664 Лакоми се Мујагин Халиле,
1665 Не би ли се Филип уморио,
1666 Не ће ли га Халил ухватити,
1667 Да га води до Стамбола жива.
1668 Кад се Филип видје на невољи,
1669 Па побјеже Мујову Халилу;
1670 Филип бјежи пољем зеленијем,
1671 А гони га Халил на ђогату.
1672 Па не бјежи Филип од биљеге,
1673 Докле јесу мејдан поставили,
1674 Веће бјежи до бијеле куле.
1675 Кол’ко се је Филип препаднуо,
1676 Бјеше мало с памети сашао,
1677 Па на хендек натјера кобилу.
1678 Кад кобила хендек опазила,
1679 Све четири ноге покупила,
1680 Издиже се пуста под облаке,
1681 Бедевија хендек прескочила.
1682 Када ђогат до хендека дође,
1683 Па пред собом хендек угледао,
1684 Па му хајван стаде на обали;
1685 Стаде писка коња под Халилом,
1686 Издиже се небу под облаке,
1687 Па је ђогат хендек прескочио.
1688 Па се коњи пољем потјерали,
1689 Лете коњи пољем зеленијем,
1690 Док кобила стаде узмицати.
1691 Под Халилом ђогат примицаше.
1692 Право Филип кули управио.
1693 Угледа га сестра са пенџера,
1694 Па од земље на ноге скочила,
1695 Она трчи низ бијелу кулу.
1696 Јефимија на авлију сађе,
1697 Па притвори гвоздену капију.
1698 Цура грлом по авлији виче:
1699 „Не ћеш ’вамо, брате Маџарине!”
1700 Па побјеже уз бијелу кулу
1701 И на кули затворила врата,
1702 Па дјевојка у одају дође.
1703 Она сједе крај демир пенџера,
1704 Па на пенџер наслонила главу;
1705 Јефимија коње сејираше,
1706 Како лете пољем зеленијом.
1707 Када Филип до капије дође,
1708 Па он видје притворена врата,
1709 Па он сестру Јефимију виче:
1710 „Јефимија, отвори ми врата!”
1711 Јефимија вели са пенџера:
1712 „Ја ти врата отворити не ћу.”
1713 Кад се Маџар видје на невољи,
1714 Па кобили покупи дизгине,
1715 Кобила се уви под Филипом,
1716 Па прескочи камену авлију.
1717 Кад ускочи Филип у авлију,
1718 Бедевију одјахати шћаше;
1719 Доклен грухну нешто за Филипом,
1720 Нешто грухну у мермер авлију.
1721 Окрену се Филип с бедевије,
1722 Па за собом угледа Халила,
1723 Гдје и његов ђогат прескочио.
1724 Када Филип угледа Халила,
1725 Нема када одјахат кобиле;
1726 Стадоше се они обгонити
1727 По авлији око танке куле.
1728 Под Филипом суста бедевија.
1729 А што вели Филип Маџарине:
1730 „Чујеш ли ме, турско серхатлинче,
1731 Како тебе по имену вичу,
1732 Да ја знадем, од ког ћу умр’јети.”
1733 А вели му Мујагин Халиле:
1734 „Јеси л’ чуо са Крајине Муја
1735 И Мујова нејачка Халила?
1736 Ја сам главом Мујагин Халиле,
1737 Најгори сам од свијех Турака.”
1738 То изрече, па сабљу потеже,
1739 Па Филипу осијече главу.
1740 Јефимија на авлију сађе,
1741 Ја каква је, шинула је гуја!
1742 Једна глава, а два истифана,
1743 Једне уши, а троје менђуше,
1744 Једно грло, а три су ђердана,
1745 А на ногам’ седефли нануле,
1746 По нанулам’ пале сандал гаће.
1747 А вели јој Мујагин Халиле:
1748 „Хоћеш ићи са мном до Стамбола?” —
1749 „Хоћу, драги, ради чега не ћу!”
1750 Халил свога одјаха ђогата,
1751 Па он узе Филипову главу,
1752 Па је главу у торбу турио,
1753 Објесио торбу о ђогату.
1754 Опет Халил узјаха ђогата,
1755 Јефимија узјаха кобилу,
1756 А вели му дилбер Јефимија:
1757 „О Турчине, Мујагин Халиле,
1758 Зар хоћемо сада путовати?”
1759 А вели јој Мујагин Халиле:
1760 „Баш хоћемо, ако мили Бог да.”
1761 Па дјевојка говори Халилу:
1762 „Хајде барем накупи дуката.” —
1763 „Не ћу Богме паре ни динара.”
1764 Па пођоше они низ авлију.
1765 Халил дође до демир капије,
1766 Положи се по коњу ђогату.
1767 На авлији отворио врата;
1768 Из авлије коње истјераше
1769 Па одоше пољем зеленијем.
1770 Халил оде до Стамбола града.
1771 Кад је близу до Стамбола био,
1772 Хабер спреми Ћуприлић везиру:
1773 „Ето теби од Босне Халила,
1774 Халил носи са Филипа главу
1775 И он води сестру Филипову.”
1776 Па Ћуприлић муштулуке даје,
1777 Везир иђе цару честитоме,
1778 Па он цару у одају дође,
1779 Па говори Ћуприлић везире:
1780 „Дај муштулук, царе од Стамбола,
1781 Ето нама од Босне Халила
1782 И он носи са Филипа главу,
1783 Халил води сестру Филипову.”
1784 Цар везиру муштулуке даје,
1785 А вели му Ћуприлић везире:
1786 „Сјутра ће нам Халил долазити,
1787 Већ хоћу ли пустити телале,
1788 Нек’ телали по Стамболу викну,
1789 Нек’ изађу сјутра Стамболије,
1790 Да гледају од Босне јунака?”
1791 А вели му царе у одаји:
1792 „Хајд’ везире, ти пушћи телале.”
1793 Оде везир те пушћа телале.
1794 Када сјутра зоре дочекаше,
1795 Вас се Стамбол бјеше затворио,
1796 Па је народ у поље изашо.
1797 Кад се Халил пољем помолио,
1798 Пред Халила везир изишао,
1799 Царски лала Ћуприлић везире.
1800 У Стамболу пуцају топови,
1801 Би ти реко и би се заклео,
1802 Да се хоће Стамбол запалити.
1803 Халил паде између народа:
1804 Мили Боже, чуда големога,
1805 А шта ђогат под Халилом ради!
1806 Све се куну младе Стамболије,
1807 Да је крилат ђогат под Халилом ;
1808 Па све бјеже Стамболије младе,
1809 Кад видјеше Филипову главу
1810 На бојноме копљу устакнуту:
1811 Од мртве се главе препаднули.
1812 Па прођоше између народа,
1813 Уљегоше у ситне сокаке.
1814 За Халилом народ навалио,
1815 Те гледају њега и ђогата
1816 И још више са Филипа главу.
1817 Доведе га Ћуприлић везире
1818 У авлију цара честитога.
1819 А да видиш Мујова Халила,
1820 Па он скиде копље са рамена,
1821 На копљу је Филипова глава,
1822 Па западе у мермер авлију.
1823 Све то царе гледа са пенџера,
1824 Па се царе мало препаднуо
1825 А од мртве Филипове главе.
1826 На авлији коње одјахаше,
1827 Па одоше цару у одају.
1828 Он је цару полетио руци,
1829 Па му Халил пољубио руку,
1830 Измаче се, стаде на дивану.
1831 Не да цар му стајат’ на ногама,
1832 Већ Халила на шилте посади,
1833 Покрај њега сједе Ћуприлићу.
1834 А цар пита Мујова Халила:
1835 „Јеси ли се, синко замучио,
1836 Док си главу Филипу посјеко?”
1837 А вели му Мујагин Халиле!
1838 „Нијесам се, царе, намучио.”
1839 А вели му царе у одаји:
1840 „Чујеш мене, Мујагин Халиле,
1841 Шта ћеш, синко, да ти сада дадем?
1842 Ал ћеш, синко, кака пашалука,
1843 Ал ћеш, синко, кака везирлука?”
1844 А вели му Мујагин Халиле:
1845 „Не ћу ништа, султан падишаху,
1846 Већ дај мени твојега фермана,
1847 Да ме нико опањкат’ не може,
1848 Нити мене, нити мога брата,”
1849 Цар му даде турали фермана.
1850 Ту је био Мујагин Халиле
1851 Код султана један мјесец дана.
1852 Једно јутро Халил подранио,
1853 Замоли се цару у одаји:
1854 „Дај ми изун’ хоћу у Крајину.”
1855 Па му царе изун поклонио,
1856 Па се стаде Халил опремати;
1857 Опремио себе и ђогата,
1858 Па га царе добро даровао.
1859 Ондар Халил из Стамбола крену
1860 И поведе дилбер Јефимију
1861 И три мазге жутијех дуката,
1862 Што му их је царе поклонио,
1863 Нек’ купује луке и чифлуке.
1864 Пратио га Ћуприлић везире,
1865 Три конака везир испрати га.
1866 Кад се хтјели они раставити,
1867 Везир селам свој Крајини спреми;
1868 Оде везир натраг до Стамбола.
1869 Отлен Халил стаде путовати.
1870 Куд год иђе, у Крајину сиђе.
1871 То се чудо по Крајини чуло,
1872 Гдје је Халил дошо на Кладушу
1873 И довео сестру Филипову.
1874 У Крајини пуцају топови,
1875 Пуца, браћо, са свакога града;
1876 Шенлук чине Мујову Халилу,
1877 Гдје је Босни образ освјетлао,
1878 А свој Босни и бутун Крајини.