Фали мајка свога сина Рајка
Фали мајка свога сина Рајка,
Најмлађега, још неожењена,
Да га љепшег на далеко нема:
„Сине Рајко, мајкино мезимче,
Ти си мајци стаса’ и дораста’ 5
И до коња и до сабље бритке,
Танка струка и лијепа лица,
Гарила те мрка наусница.
Да се скупе стотине момака
Од Крстиње до Војнића града, 10
Од Вељуна па до Кестеновца,
Међу њима љепшег не би било.
Колико је нашега атара
И стотине младих ђевојака,
Свака б’, сине, радо пошла за те. 15
Ал’ ту нема за тебе ђевојке
Ни по стасу нити по љепоти.
Ту не има за мене снашице.
Већ ти, сине, седлај коња свога
И обуци најљепше од’јело, 20
Па ти ’ајде у Банију равну,
Не би л’ за се нашао ђевојку,
Себи љубу а мени снашицу
Која ће нам свима дика бити.“
Ту је Рајко мајку послушао, 25
Обукао најљелше од’јело
И дората коња узјахао,
Сву Банију славну прејахао,
Све од Глине па до Костајнице,
И од Двора до Петриње града, 30
Видио је много ђевојака,
Ђевојака љепших од љепшије’.
Ал’ је мука мајци угодити,
Јер су многе сличне ђевојкама
Којима је мајка замјерила. 35
Али има и већа невоља.
Једно јутро рано на извору
Воду грабе три ђевојке младе,
Три ђевојке као б’јеле виле.
Свака би му могла љуба бити, 40
А и мајци по вољи снашица.
Он заиска воде да с’ напије.
Ђевојке му воду дохватише.
Кад се Рајко воде понапио,
Ђевојку је једну упитао 45
Били њему вјерна љуба била.
Ал’ ђевојка њему одговара
Да имаде себи заручника.
Онда Рајко редом упитао,
Ал’ ни једна ни слушати неће. 50
То ми Рајко не би ни жалио,
Него кад се с њима растајао,
Све три су се гротом насмијале
И овако њему говориле:
„Да луд ли си, млађани јуначе! 55
Ил’ с’ од луде мајке и бабајка
Који су те тако научили.
Ил’ си, момче, рђа невидова,
Па те неће млађане ђевојке
Докле тебе и твоје познају? 60
Ми смо све три младе заручене
За јунаке љепше од љепшега,
Ти заперак не б’ им мог’о бити.
То је Рајка забољело јако
И поћера добра коња свога. 65
Тешка мука на срце му пала.
Шта ће рећи остарјела мајка
Када чује што ђевојке кажу?
Тако Рајко мисли и размишља,
Докле стиже Уни води ладној. 70
На перилу угледа ђевојку,
Сама пере, сама попијева.
Ал’ каква је стаса и узраста,
И царев би харем зачинила!
Какво ли је грло у ђевојке, 75
Бијелу би вилу застидила!
И славуја птицу натпјевала!
Ђевојку је Рајко поздравио
И она му поздрав прихватила.
Ал’ га, млада, мало погледала, 80
Па је рубље прати наставила.
То је Рајка забољело јако.
Лако скочи са коња дората
И за руку ухвати ђевојку.
Шћаше младу на коња бацити 85
И бјежати своме б’јелу двору.
Кад то виђе лијепа ђевојка,
Сама била па се препанула,
Мудра била па се досјетила,
И јунаку ’вако говорила: 90
„Остав ме се, млађани јуначе,
Ја сам млада скоро испрошена
За јунака ком сам срце дала.
Можеш младу мене однијети,
И на силу мене обљубити, 95
Али среће нећеш ухватити
Јер ћеш љубит’ без срца ђевојку.
Раставићеш и мило и драго,
А за себе нећеш стећи благо.
Него хајде да се побратимо 100
Јер ја немам брата рођенога.
У неђељу која прва дође
Бићеш мени ђевер у сватов’ма.“
То је Рајко тешко дочекао,
Али адет није прекршио, 105
Нег’ братимство са сузом примио,
Своју нову секу загрлио,
На дората брже узјашио,
Побјегао главом без обзира
Као да га душмани прогоне. 110
На двору га дочекала мајка,
Али лоше гласе саслушала:
Да имаде л’јепих ђевојака,
Ал’ од Рајка љепшије момака.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
