У ШУМИ
I
Спавају пупољци, шумица не листа,
Рани ветрић само љуља гране голе
И росицу суши, што трепти и блиста
На гранчици црној и по земљи доле.
Ал’ кроз храшће младо по узаној стази,
Где још вене лишће од мртве јесени,
По раноме биљу жељна нога гази
И по травци, што се под лишћем зелени.
Чујем звуке, ал’ не горког уздисаја
Кад јауче грање и небо се мути —
То шапуће ветар, а са шумског краја
Чујем цвркут тичји, што пролеће слути.
Ал‘ ће скоро песма загрмети силно
Кроз лавиринт шумски; изнад моје главе
Разлиће се јаче шуштање умилно
Са мирисом цвећа и зелене траве.
Живни, срце моје! Нека нада труне,
Што је оцветала и увела лане,
Нека нова никне, а веселе струне
Нек удесе песму за ведрије дане!...
II
Певао сам боле међу четир зида —
Заробљени звуци, песма окована
Слушао сам где се у болима кида
Па ми горком клетвом давно отрована
Одјекује боно . . . Ту не знам за тугу,
Слободна к'о ветар песма се извија
И с тичјом се спаја и широм по лугу
Витла се и пада, диже и разбија.
Вру и кипе гласи по шумској слободи,
Надахнуто срце жељно од њих учи
По широком небу вамо стаза води
За молитву Бога без бола и жучи . . .
Тисућу звукова, тисућу одјека!
И под лисним грмом без игде икога,
К'о у прве дане бесмртног човека,
Не знам смрт ни боле, већ вечност и Бога!...
III
Језерце шумско, што си узбуркано?
Олуј ти мути бисер твојих вала
Па кваси грање, што се кротко свија
Уз тихи јаук са влажних обала.
Цвили и јеца бор и липа млада,
Склоништа траже преплашене птице,
Цветови стрепе под бокором ниским,
Ветар ти шиба нагрђено лице.
Зар неће више мајина наићи?
Зар неће једном ова бура прећи
И ти у дољи бисерних капљица
Покоја наћи у безбрижној срећи?
Зар нећеш више у мирисној ноћи
Уз меку песму шумских лептирица
Гледати небо и звездице лепе
Кроз љуљушкање лиснатих гранчица?
Језерце бурно, не сећај ме дана,
Кад ми у души силно и дубоко
Потресе судба олуј прошлих страсти,
Ожучи живот и замагли око,
Када ми оте покој душе младе
И остави ме радост, нада верна,
Кад са усана није могла сићи
Ни реч весела ни молитва смерна.
Кад нисам вид’о ни звезде ни Бога
Нит мога да ме са судбом помири
Судбина иста друге браће моје —
Језерце бурно, о, смири се, смири!
IV
Зриче попац близу зовина коренка,
Други му се јавља из дубоке ноћи,
Са мном никог нема, само моја сенка
Ступа поред мене по шумској самоћи.
Зрак месечев дрхти кроз клонуле гране
И тихо испреда сенчице и мреже
Што нечујно слећу сребром испреткане
И прострте мирно по стазици леже.
Заспао је славуј у мрачној дубини,
Не чује се бахат ни мојих корака,
Тек песма из траве у овој тишини
И пажљиви шапат младих огранака
И опет бих натраг до рујна осванка,
Да не сметам миру, што га поноћ ствара,
Јер са страхом слутим, да дух благог санка
Дубоко у шуми негде се одмара...
