U šumi (Mileta Jakšić)

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
U šumi
Pisac: Mileta Jakšić




        
U ŠUMI

I
 
Spavaju pupoljci, šumica ne lista,
Rani vetrić samo ljulja grane gole
I rosicu suši, što trepti i blista
Na grančici crnoj i po zemlji dole.

Al kroz hrašće mlado po uzanoj stazi,
Gde još vene lišće od mrtve jeseni,
Po ranome bilju željna noga gazi
I po travci, što se pod lišćem zeleni.
 
Čujem zvuke, al ne gorkog uzdisaja
Kad jauče granje i nebo se muti —
To šapuće vetar a sa šumskog kraja
Čujem cvrkut tičji, što proleće sluti.

Al će skoro pesma zagrmeti silno
Kroz lavirint šumski; iznad moje glave
Razliće se jače šuštanje umilno
Sa mirisom cveća i zelene trave.
 
Živni, srce moje! Neka nada trune,
Što je ocvetala i uvela lane,
Neka nova nikne, a vesele strune
Nek udese pesmu za vedrije dane!...
 
II

Pevao sam bole među četir zida —
Zarobljeni zvuci, pesma okovana
Slušao sam gde se u bolima kida
Pa mi gorkom kletvom davno otrovana
Odjekuje bono . . . Tu ne znam za tugu,
Slobodna k'o vetar pesma se izvija
I s tičjom se spaja i širom po lugu
Vitla se i pada, diže i razbija.
 
Vru i kipe glasi po šumskoj slobodi,
Nadahnuto srce željno od njih uči
Po širokom nebu vamo staza vodi
Za molitvu Boga bez bola i žuči . . .
Tisuću zvukova, tisuću odjeka!
I pod lisnim grmom bez igde ikoga,
K'o u prve dane besmrtnog čoveka,
Ne znam smrt ni bole, već večnost i Boga!...

III

Jezerce šumsko, što si uzburkano?
Oluj ti muti biser tvojih vala
Pa kvasi granje, što se krotko svija
Uz tihi jauk sa vlažnih obala.

Cvili i jeca bor i lipa mlada,
Skloništa traže preplašene ptice,
Cvetovi strepe pod bokorom niskim,
Vetar ti šiba nagrđeno lice.

Zar ne će više majina naići?
Zar ne će jednom ova bura preći
I ti u dolji bisernih kapljica
Pokoja naći u bezbrnžnoj sreći?
 
Zar ne ćeš više u mirisnoj noći
Uz meku pesmu šumskih leptirica
Gledati nebo i zvezdice lepe
Kroz ljuljuškanje lisnatih grančica?
Jezerce burno, ne sećaj me dana,
Kad mi u duši silno i duboko
Potrese sudba oluj prošlih strasti,
Ožuči život i zamagli oko,

Kada mi ote pokoj duše mlade
I ostavi me radost, nada verna,
Kad sa usana nije mogla sići
Ni reč vesela ni molitva smerna.
 
Kad nisam vido ni zvezde ni Boga
Nit moga da me sa sudbom pomiri
Sudbina ista druge braće moje —
Jezerce burno, o, smiri se, smiri!

IV

Zriče popac blizu zovina korenka,
Drugi mu se javlja iz duboke noći,
Sa mnom nikog nema, samo moja senka
Stupa pored mene po šumskoj samoći.
 
Zrak mesečev drhti kroz klonule grane
I tiho ispreda senčice i mreže
Što nečujno sleću srebrom ispretkane
I prostrte mirno po stazici leže.
 
Zaspao je slavuj u mračnoj dubini,
Ne čuje se bahat ni mojih koraka,
Tek pesma iz trave u ovoj tišini
I pažljivi šapat mladih ogranaka
 
I opet bih natrag do rujna osvanka,
Da ne smetam miru, što ga ponoć stvara,
Jer sa strahom slutim, da duh blagog sanka
Duboko u šumi negde se odmara...



Izvor[uredi]

  • Lenskій, „U šumi“, Stražilovo, god. VII, br.13, 14, 15, 18, 1894. godine, str. 194, 209, 225, 274.


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Mileta Jakšić, umro 1935, pre 85 godina.