У црно море

У црно море Писац: Милорад Поповић Шапчанин

У црно море вечери тамне
Упада сунце, умреће дан,
Њему ми следи пратицал сужањ
Мој поглед тежак, у тузи пран:
Ишчезли зраче са смртног ложа
Још светлост баца на зелен хум,
Ал’ гробак мојих смрвљених нада
У мрак обукȏ ледени ум.

На росној стази бурна живота
Расташе многи шарени цвет,
И врелих мисли — богата јата
По њима журно гоњаху лет,
Још крепке наде по омарама
Теретних дана сипаху хлад,
Па уз огрејак весеља, шале
Ствараху полет за сваки рад.

И срце моје греја с’ у жару,
На њ се осмева напредак драг,
Умиљат призор изгледа лепих
Дизаше с’ пред њим, ведар и благ,
И бистар ваздух појмова ведрих
Ствараше њему вечити дан,
Дебео сутон назадних мисли
Пред њиме стаја изрешетан.

И на тој златној живота стени
Чува га храбро стрмени зид,
Искреност моја невина, лепа,
Кȃ младе моме позлаћени стид,
Гиздава цура, убава радост,
Мирисна цвећа сипаше слас’,
Пловећ на валу од мелодија
Што их извија славујев глас.

И бејах срећан, па кȃ у снови
Слатки и драги пролази дан,
Посестра вила дава ми песму
Њезина друштва био сам члан,
И кȃ у грудма да ми се слегȏ
Безброј милина прозрачан слој,
Јер ми је грло одушка била
Куд је излетȏ тај лепопој.

Ал’ цар царева, моћан тренутак,
У једном стику обори све,
Живац живота докопа мучки
Гвозденом руком баци о тле.
И ја се срозах са светле стене,
Напретка мога скрха се крак,
Падох у бездан смртних руку
Заседе сунце — узе ме мрак.

Па у јазава пранини немој
Где и дах губи продрзљив шум,
У ниском куту снебиван стојим
Као на море бачени трун,
А око мене помрлих дражи
Голи костури, пепео, прах,
Кипови хладни жалости, ваја,
Кад их погледам, чисто ме страх!

1866.

Извор

• Ракитић Слободан, Антологија поезије српског романтизма, Београд: СКЗ, 2011, стр 424-425

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Поповић Шапчанин, умро 1895, пре 129 година.