U crno more
| U crno more Pisac: Milorad Popović Šapčanin |
U crno more večeri tamne
Upada sunce, umreće dan,
Njemu mi sledi pratical sužanj
Moj pogled težak, u tuzi pran:
Iščezli zrače sa smrtnog loža
Još svetlost baca na zelen hum,
Al’ grobak mojih smrvljenih nada
U mrak obukȏ ledeni um.
Na rosnoj stazi burna života
Rastaše mnogi šareni cvet,
I vrelih misli — bogata jata
Po njima žurno gonjahu let,
Još krepke nade po omarama
Teretnih dana sipahu hlad,
Pa uz ogrejak veselja, šale
Stvarahu polet za svaki rad.
I srce moje greja s’ u žaru,
Na nj se osmeva napredak drag,
Umiljat prizor izgleda lepih
Dizaše s’ pred njim, vedar i blag,
I bistar vazduh pojmova vedrih
Stvaraše njemu večiti dan,
Debeo suton nazadnih misli
Pred njime staja izrešetan.
I na toj zlatnoj života steni
Čuva ga hrabro strmeni zid,
Iskrenost moja nevina, lepa,
Kȃ mlade mome pozlaćeni stid,
Gizdava cura, ubava radost,
Mirisna cveća sipaše slas’,
Ploveć na valu od melodija
Što ih izvija slavujev glas.
I bejah srećan, pa kȃ u snovi
Slatki i dragi prolazi dan,
Posestra vila dava mi pesmu
Njezina društva bio sam član,
I kȃ u grudma da mi se slegȏ
Bezbroj milina prozračan sloj,
Jer mi je grlo oduška bila
Kud je izletȏ taj lepopoj.
Al’ car careva, moćan trenutak,
U jednom stiku obori sve,
Živac života dokopa mučki
Gvozdenom rukom baci o tle.
I ja se srozah sa svetle stene,
Napretka moga skrha se krak,
Padoh u bezdan smrtnih ruku
Zasede sunce — uze me mrak.
Pa u jazava pranini nemoj
Gde i dah gubi prodrzljiv šum,
U niskom kutu snebivan stojim
Kao na more bačeni trun,
A oko mene pomrlih draži
Goli kosturi, pepeo, prah,
Kipovi hladni žalosti, vaja,
Kad ih pogledam, čisto me strah!
1866.
Izvor[uredi]
- Rakitić Slobodan, Antologija poezije srpskog romantizma, Beograd: SKZ, 2011, str 424-425
|