5
[У хиљаду и осме стотине]
У хиљаду и осме стотине
Летописа једанаесте године,
Када Вељко у Крајину дође
И са њоме заповедат пође,
Од московске никад не отступа,
С Русима се лепо согласује,
За Србију добро уређује.[1]
Кад је било месеца октобра,
Хајдук Вељка сва је војска добра,
Сва је рада и весела била
И у боју сва готова била.
Није прошло ни четири дана,
Од востока звезда восијала.
Дође њему од Заса новина,[2]
Да он иде близу код Видина.
Хајдук Вељко гласом саслушао,
Заповести Заса послушао.
Еднак војски свој заповеди,
Капетане над њоме нареди
И са њоме до два брата мила,
Милутин су и Миленко била.
Све будите спремнн и готови,
Нека пођу с нама и топови.
Пак пођоше у име Господа,
Који прима славу сваковога.
Смешаше ое с Русима заједно,
Са Србима нека буде једно.
Кад су били близу код Видина,
Они чуше Пасванџина сина,
Да ће и он у поље изићи,
С Хајдук Вељка на мегдан се бити.
Хајдук Вељко тога се не плаши
Нити Пасванџина сина страши.
Када бео дан сутра освану,
Србска војска сва готова стану.
Ударише свирке свеколике
И издају гласе превелике.
Изиђоше Турци из Видина,
Хајдук Вељко не даје им мира.
Ударише с Русима на Турке,
Зададе им превелике муке.
Тад Милутин потрча ђогата,
Љуто Турци беже преко врата,
Тад Пасванџић потрча дората.
Паде и он и коњ преко врата.
Тада сташе пешаци бегати,
А за њима сви Србљи стрељати.
Остаде му тарбус шала,
Мало Турком ту је била хвала.
Утекоше сви без обзира
Да казују код њиног везира,
Хајдук Вељкб како храбро стоји,
Нимало се Турака не боји.
Хајдук Вељкос графом се договара
Синаговде село Да похара.[3]
Пак пођоше у село Синаговце,
Заповести он издао момцем.
Кад је ушао унутра у село,
Показује своје храбро тело.
Сво је село огањ попалио,
Два субаше жива ухватио
И испрати их Засу генералу,
За Србије да получе славу.
Зас Вељку лепо захвалио
И храбрости, јего похвалио,
Хвала тебе, ти србски витеже,
Сабља твоја све да Турке реже!
Бог ти лета многа продужио,
Отечеству своме послужио!
Конац (крај)
