5
[U hiljadu i osme stotine]
U hiljadu i osme stotine
Letopisa jedanaeste godine,
Kada Veljko u Krajinu dođe
I sa njome zapovedat pođe,
Od moskovske nikad ne otstupa,
S Rusima se lepo soglasuje,
Za Srbiju dobro uređuje.[1]
Kad je bilo meseca oktobra,
Hajduk Veljka sva je vojska dobra,
Sva je rada i vesela bila
I u boju sva gotova bila.
Nije prošlo ni četiri dana,
Od vostoka zvezda vosijala.
Dođe njemu od Zasa novina,[2]
Da on ide blizu kod Vidina.
Hajduk Veljko glasom saslušao,
Zapovesti Zasa poslušao.
Ednak vojski svoj zapovedi,
Kapetane nad njome naredi
I sa njome do dva brata mila,
Milutin su i Milenko bila.
Sve budite spremnn i gotovi,
Neka pođu s nama i topovi.
Pak pođoše u ime Gospoda,
Koji prima slavu svakovoga.
Smešaše oe s Rusima zajedno,
Sa Srbima neka bude jedno.
Kad su bili blizu kod Vidina,
Oni čuše Pasvandžina sina,
Da će i on u polje izići,
S Hajduk Veljka na megdan se biti.
Hajduk Veljko toga se ne plaši
Niti Pasvandžina sina straši.
Kada beo dan sutra osvanu,
Srbska vojska sva gotova stanu.
Udariše svirke svekolike
I izdaju glase prevelike.
Iziđoše Turci iz Vidina,
Hajduk Veljko ne daje im mira.
Udariše s Rusima na Turke,
Zadade im prevelike muke.
Tad Milutin potrča đogata,
Ljuto Turci beže preko vrata,
Tad Pasvandžić potrča dorata.
Pade i on i konj preko vrata.
Tada staše pešaci begati,
A za njima svi Srblji streljati.
Ostade mu tarbus šala,
Malo Turkom tu je bila hvala.
Utekoše svi bez obzira
Da kazuju kod njinog vezira,
Hajduk Veljkb kako hrabro stoji,
Nimalo se Turaka ne boji.
Hajduk Veljkos grafom se dogovara
Sinagovde selo Da pohara.[3]
Pak pođoše u selo Sinagovce,
Zapovesti on izdao momcem.
Kad je ušao unutra u selo,
Pokazuje svoje hrabro telo.
Svo je selo oganj popalio,
Dva subaše živa uhvatio
I isprati ih Zasu generalu,
Za Srbije da poluče slavu.
Zas Veljku lepo zahvalio
I hrabrosti, jego pohvalio,
Hvala tebe, ti srbski viteže,
Sablja tvoja sve da Turke reže!
Bog ti leta mnoga produžio,
Otečestvu svome poslužio!
Konac (kraj)
