У туђинству

Извор: Викизворник
Симо Матавуљ


У туђинству


Једне веома студене вечери, четири "медига" Приморца у Бечу, отиду из крчме у кавану и посједају око "свога" стола. Остала мјеста око њих, гдје се обично скупљаху њихови земљаци, бијаху празна. Ђаци узму по једне новине и наклоне се нада њих, докле Швабо донесе "шљивову јуху".

Двојица бијаху младићи од 21-22 године, видјело се да су новаци, а остала два дотураше до тридесете, - "дјејствителни студенти", како Руси зову оне који се не растају лако са великом школом.

Павао Ж. бјеше најличнији међу њима. Висок, бјелопутаст, пуне црне браде, која лијепо доликоваше његовијем протегљастијем образима. Наврх тјемена бјеше му гранула звјездица, коју је он пажљиво крио пред женским свијетом, и с које он доста јада поднесе од својих другова. Знали су му слабост. Ако ће који да га страшно разгњеви, доста је да му рече и у шали: "Ћело!" Иначе он бјеше велики домишљан, и коловођа у теревенкама. Родом је био из једне варошице у средњој Далмацији, и прилично имућан.

Периша К., сеоско дијете, из опћинске области одакле и Павле, бјеше окошт дугоња, риђе длаке, кукаста носа и сијеријех очију. Он се поносио својим необично лијепијем зубима, а још више снагом својих жилавијех мишица. Прије пет или шест година дође заједно с Павлом да учи љекарство, те се никако нијесу раздвајали; управ он не могаше без Павла. У љутини био је спор на ријечи. Највеће му је уживање било да се препире са Павлом, али иако кад могаше да га надвлада тежином разлога и правилнијем закључком, онај би га готово увијек поплавио својом бујношћу. Периша пак не могаше трпјети да се ко други противи Павлу, ма у чем било. Тога ради, првијех година њихова ђаковања, долазило је често до руку, особито с туђинцима, те остадоше приче о јуначким подвизима Перишиним у тијем приликама.

Марко Г., танак, уских груди, ћос, мила лица, бјеше пошљедњи изданак једног племићког коријена, једна гласите куће далматинске, која одњиви крајишницима дугачки низ војвода, у четири вијека ратовања. Међу ђацима Марко је био хваљен као добар зналац класика и наше новије књижевности, те, по своме избору, радије хоћаше учити старе језике, али га отац нагна да учи љекарство, - већ разумије се зашто. На једној ђачкој забави, њеколико дана прије овога скупа, Марко је красно говорио Прерадовићеву пјесму: "Домовини" и Јакшићеву: "Мајци". Особито овом пошљедњом занесе тако слушаоце да су га прекидали силним тапшањем и не оста ока које не засузи, а на крају, дворница, регби, срушиће се од вике и вардања рукама и ногама. Од те вечери болешљиви властелин омили јако Павлу.

Најпослије да вам прикажем четвртог у тој дружиници. То је младун смеђ, раста готово кржљава, лице незнатна, одјевен раскошно, син пребогата скоројевића, ђак који се једва провукао кроза средње школе. Сад је насртљив и плашљив, како у којој прилици, а примљен је у друштво радо, јер троши немилице. Глас му бјеше као у дјетета испод десет година. Пошто је угађало његовој таштини да се дружи с једнијем "контом", стога свуд праћаше Марка, као његов сјен. Име му је Тони Т., али га обичније зваху Тонћули.

Кад подсудњак куцну на сто, ђачки се погледи стекоше на једну плаву стакленицу, која је стршила између здјела каве.

- Шта је то? - запита Павле њемачки.

- Прави ваш земљак, господине докторе. То вам јамчим својом поштеном ријечју! - одговори слуга и стаде причати како је баш тога дана њеки бечки винар отворио далматински подрум, а кавански господар одмах одабрао што је било најбољега за своје свакидашње полажајнике, особито за Далматинце.

- И баш бисте учинили велику љубав моме господару да окушате, јер ви најбоље можете судити: је ли право далматинско? - заврши Франц.

Скленица брзо прође кроз руке. На четвртастој хартији, под злаћаним грбом трију краљевина, писаше: "Право далматинско. Први бечки подрум", итд.

- Е, објешењак овај слуга. Нањушио да сам при новцу! - рече Тони и намигну слузи: - Де точи!

- Права швапска мјешавина! - опази Периша, мрштећи се, пошто сркну.

Павле је жваколио, као што чине вински трговци кушајући, а при томе је мотрио Перишу.

- Вараш се, брате. Ово је право спљетско вино, - "жербо" вино, како га тамо зову, а ти си навикао на танку хрваштину из равница.

- Та већ знам да нећеш потврдити оно што ја кажем, па и био увјерен да је истина!

Настаде распра. Кушали су пиће на њеколико начина, - мућкали га у чашама, те мирисали; сипали га на шећер да виде каква је цвијета; кропили њим длане, па пљескали. Најпослије, са три четвртине гласова, потврдише да је добро и природно, право домаће. Тонћули рече слузи да запамти ту ријеч, те кад му се нареди, нека само ту врсту доноси.

- Ја, мајне херен, ајнферштандн, ајне флаше домаше! - рече Франц и отиде по другу.

Павле, да покаже како му је свеједно, пило се не пило, задуби се у новине, те га Тонћули мораде гурнути да се прене, и да се куца с њима.

Али кад се наче четврта, тада "винце удари у лице" и отпетља језике, те се заврже говор које о чем, о странкама далматинским, о дјевојкама, о професорима и њиховијем предавањима, о бечким заглушним неваљалштинама, - о свачем по мало, само не о оном што бјеше најпретежније у новинама, наиме: о суђењу њеким социјалистима. Тога су листови били препуни; наставак испита криваца захваћаше њеколико стубаца, које Павле бјеше лакомо прочитао. Дан прије, Павле, бранећи социјалисте, бјеше се жестоко споријечио с Перишом, те се зарекоше да неће више о томе говорити. Сад га је то копкало; говорио је о чем и други, али је мислио о томе и вребао неће ли која ријеч пасти која би се згодно могла скопчати са славнијем претресом, при томе чикајући погледом свог вјечитог споритеља. А и Периша канда о томе мишљаше, јер бјеше дигао главу, гледајући Павла као с планине, и често је кружио прстом између врата и оковратника, што код њега бјеше знак да је жељан рата.

Гости стадоше одлазити, свијеће се гашаху једна за другом, докле остадоше само два плинска пламичка над њима и један над тезгом. На улици је вјетар страшно дувао, кола већ ријетко зврјаху по калдрми. Разговор малакса.

Усред тишине, Павле тресну дланом по мраморној плочи.

- Бићу искрен! - викну он. - Синоћ сам криво мислио. Данас сам скрози и скрози измијенио мишљење, јер сам прочитао наставак и... уопште схватио ствар у цјелини.

- Како то? - запита Периша извративши добро главу, а очи да му стркну, баш као војеном коњу кад чује трубну поклич.

- Ето тако, брате, мислим друкчије него јуче. Да им ја судим, свијех бих их повјешао!

- Како то? - припита Периша.

- Како! Како! Та знаш бар отприлике како се вјеша, ев' овако, - и показа рукама како се намиче конопац око врата, што изазва опћи смјех.

- Франц! - векну Тони. Његов дјетињи глас, кад хоћаше да јаче викне, завекао би као коза.

- Ја, домаше! - одазва се дремљив послужитељ, доносећи скленицу, а празну склони на други сто, гдје их већ бјеше прилична гомилица.

Периша разумједе да га Павле жели збунити том промјеном. Њему се тада хтједе да покаже противнику како је он спреман да се бори и на земљишту које није изабрао, и с оружјем које ће на врат на нос скупити. Та га помисао надражи.

- Срећа је, мој Ћело, што ти нијеси судија и што нећеш бити, јер и иначе о свему судиш на пречац.

- Прије свега, молим те, зови ме именом, или ме не зови никако! А ја све што речем, размишљено је. Твоји разлози, којима си их синоћ кривио, нијесу добри. Оптуженици јесу криви, али кад се гледа са другог већега видика, на који је вас тешко попети. - Павле превуче руком испред све тројице.

Тони и Марко згледаше се. Та они су синоћ уз Павла пристајали. Периша им пружи обје руке и насмија се.

- Па дед', чоче, помози, да се и ми испентрамо на тај твој страховити вис, само пази да се ти први не скотрљаш низа њ!

- Не прекидај ме! - викну Павле - и слушајте! - Па се налакти и поче им казивати како различити учени људи схватају социјално питање.

Како је и Периша имао излишно туђих мисли о томе, упаде му у ријеч, те га стаде исправљати.

Али се и младунчади хтједе да се мало проаче својим памћењем, те почеше избијати један другога, један на гумно, други са гумна, - ово рекао Бебел, ово Маркс, ово Бекл, Спенсер, Малтус, - докле их Павле не надвика све, те даде маха бујици своје рјечитости.

Удари на лукаве себичњаке, који племените узоре и осјећаје стављају под своја стопала како ће се они свијету већи чинити, а, у исто вријеме, лакше узабрати родове са високих стабала; на простодушне, који нехотично гријеше, али њихове гријешке сметају развоју онога што не разумију него назиру; на млитавце, без тврдога увјерења, који као мухе падају час на шећер, час на њешто што се бијели... - Павле онако стојке, разбарушене косе, зажарена лица, размахујући рукама, под блиједом свјетлошћу плинском, имадијаше њешто апостолскога, те чак и Франц зинуо бјеше, а Периша свакога трена одмахиваше главом и руком, као да ћаше да рече: "Та то су све старе ствари!..." - Пошто Павле предуши, уживајући маличак силан учинак своје проповиједи, настави повијесну страну друштвенога чвора, који мучи људство од толико тисућа година. Каза им како су мудраци свију народа покушавали ријешење тога питања, које је душа свију кретања, свију мијена, чак и вјерских. "Дашто, глад је осовина у колу живота. Њеки додају уз то: и љубав, - али је љубав пошљедак ситости!" - Са опћенитог разматрања сврну на наш народ и доказа им да кроза њ провијава чисти демократски дух, од давне давнине до данас; како је и установа племства од искона била у нас друкчија него у других народа. Да потврди то, исприча да су властели били главни чинитељи богумилства, које је ишло на то да сруши хијерархију; назва га народном вјером. Напомену им наше задруге, гдје је старјешина могао бити и најмлађи по годинама. Сјети их пољичанске државице и њезина "поштованог штатута". Заврши: "Ми имамо свој јак темељ, али не умијемо зидати на њему. Што је, особито у новије доба, сложено на њему, то је по туђинскоме начину и не доликује му. Доље с којекаквијем новотаријама!"

Тона и Марка прође занос, а Франц хркаше на сав мах, с главом на прекрштенијем мишицама.

- Ох! Ох! - прихвати Периша. - Дакле: доље с новотаријама! А наука? Напредак?...

То рекавши, устаде и изврну своје снажне шаке, те се стаде обзирати, као да њешто тражаше.

- Шта? Хоћеш да ухватиш науку и напредак? - подругну се Павле.

- Дођавола! - промрмља Периша, пак у два крока стиже до пећи, која се бјеше охладила" и баци јој у ждријело њеколико лопата угља.

- Добро си се сјетио! - вели Тони.

- А још боље што нијеси разбудио Франца, прида Марко. - Коме би се сада милило газити до куће, по овој цичи?

- Помисли, на крај Јозефштата!

– Мени се више не пије! - рече сухо Павле.

- Богме, ни мени! - потврди Тони. - Мени се купе уста. Канда ће право имати Периша, ово је вино прављено!

- Хајдемо за други сто, јер ево око нас гомиле духанског пухора, - чисто ме дави никотин - опази Марко.

Кад се премјестише, настави он:

- Сад су близу три уре; до дана јоште три. Проћи ће и то у ћаскању. Хоћеш ли ти, Павле, јутрос на предавање?

- На сваки начин. Јутрос је предавање из патологије, и то веома важан дио, а ја сам најведрији послије оваквих ноћи.

- На здравље ти било! - подругну се Тони и ћаше одиста њешто заједљиво додати, него га сузби оштри проницави поглед Ћелоњин, који младићу јасно рече: "Језик за зубе, дијете!"

Међутијем угљевље у пећи стаде цвркати и пиштати, те се Периша врати к њима.

- Дакле, тако? Све ново доље, а? А напредак,. наука? Мој брајко, куд си ти залутао са твојим пречистим народњаштвом? Зашто затвараш очи пред истином? Данас иоле питомије чељаде у Далмацији храни се и одијева по једноме калупу као и просвијетљена чељад по другим крајевима земљинијем, овдје у Бечу, у Лондону, у Њу Јорку...

- Истина ти је! - викну Марко. - И наше госпођице под Велебитом, Динаром, Биоковом, носе се као Парижанке и не могу живјети без француских романа!

- Не само што се цио образовани свијет изједначио у ношњи и храни - настави Периша - а то није ситница, признаћеш! него су потребе и навике умне и тјелесне, укус, поглед на свијет, осјећајна страна, све се изједначило! Пут жељезник и муњевна жица, ето преплетоше земаљски круг, те је у велике скучен простор и вријеме. А што ли ће тек бити! Та ми смо тек у почетку великог уједињења! Сјутра ће се усавршити ваздушни бродови и телефон, па какав ће само то преображај донијети? А гдје су други обрети, које ми ни издалека не замишљамо! Дабогме, да ће изумити и један свјетски језик. Наш је Томасео рекао да би изум свјетскога језика стајао према обрету тисканијех слова - као 2000:1. А то ће бити, јер свијет осјећа потребу тога. Јасно је, дакле, да свијет иде ка јединству, и да никоја сила то већ не може спријечити!

- Тако је, тако! - викну Тони у заносу. - Живио напредак, људство као једна породица, слобода!

Павле ће мирно:

- Да ти знаш много више него што си знао полазећи из свога села, о томе нећу спорити. То исто могу казати за Тона, Марка и себе. Али каква ће корист бити од тога нашој земљи? Никаква. Разлика је сва што ћемо тражити да живимо господски, на што нам, тобож, даје право наука. А што кажеш за наше земљаке? Рецимо, њих деведесет по сто и хране се и одијевају и мисле и осјећају, ама у длаку као у доба Јанковића Стојана, и много прије, а ја не кажем да је то зло. Наши сељаци, гонећи стоку на сајмове, одмарају се поред цесте; поврх њиховијех глава зуји жица - пролијећу мисли широм свијета. Сељаци то објашњују овако: на врху свакога ступца, под онијем бијелијем капком, скривен је по један ђаво и ти ђаволи шапћу један другоме. А што су ватрена кола и парна лађа? То је, брате, "шпирит", јакако "шпирит"! И мислиш ли ти да ће то мало трајати? Рећи ћеш ми да је данашњи сеоски нараштај готово сав писмен. Па лијепо, читаће молитвеник, пјесмарице и распре по нашим новинама; знаће да је земља округла и да се сунце не врти око ње; да у болести не треба звати врачару него љекара... и још штошта. И то ли ми је члан уједињеног људства! - А капуташи? Чудна ми чуда и напретка што су се навикли на бољу храну и већу његу, као да тако не бијаше и у прошло вријеме. Велика већина њих сјутра ће летјети у тијем твојим усавршенијем лоптама по ваздуху, али чим загрми и кријесне муња око њих, они ће се крстити и дозивати светог Шимуна и свету Барбару, јер ти угодници божји штите нас смртне од стријела, које одапиње проклета "Ирудица". - Па тако је и по осталоме свијету! Ови глупи швапски сељаци из околине бечке, којима смо се толико пута смијали и који јако изостају иза наших по бистроћи и здравој памети, колико су они умно напреднији од својих старих, у минулијем вјековима? А допустићеш да нијесу оскудни школама. Погледај и на даље. Цијела је Њемачка данас један војени стан, Французи су махом жешћи католици, него што бјеху прије велике револуције, свуда по Јевропи, - да не набрајам посебице, - напредак је извањски, за очи велик, али гомиле нијесу корачиле ни педља на томе путу који ти замишљаш. Шта је с ослобођенијем робљем американским? Стотине милијуна Азијата, Африканаца, Аустралијанаца зар су бољи? А немаш пред очима оно мноштво дивљачких племена неразвијена мозга, за које данашња наука тврди да нијесу подобни за напредак?... Опће образовање! Опћи напредак! Потрзаш ми шупље фразе, као кебу иза паса!

- Море, ти потрзаш саме шупље реченице, које ће лакше распршити здраво мишљење, него што вјетар раздува пљеву, - плану Периша, а како се бјеше наљутио, не могаше већ хитро говорити, него застојкиваше нижући "здраве мисли".

Распра је дуго трајала. Тони је узвицима повлађивао Периши, а Марко је немарно слушао. Франц се разбуди, те пошто огрија леђа према усијаној тећи, дохвати метлу, и стаде мести подину, не марећи што се прашина витла око њих.

Кад Периша најжешће јуриша на племство, Павле га прекиде:

- Племство има смисла... ако ништа у њих је домаће предање непомућено, они виде себе у прошлости, тако рећи они осјећају трајност и јединство свога бића, постојани су у начелима, уздају се у себе, зато и јесу кадри и дан дањи да буду вођи великим покретима. Шта мислиш, да би Бисмарк био што је да није кућић од старине? Па и Наполеон Велики био је од господске лозе од старине... Цвијет учењака, књижевника, умјетника, особито у романским народима, био је племените крви. Ево нам жива примјера међу нама, ево нам друга Марка! Он је добро узгојен. Је ли се он икад коме од нас чим замјерио? У свакој прилици он влада над собом. Ако се и отисне кадгод у оваке теревенке, он ипак не губи вријеме. Све ја то пратим. Вјеруј, Перо, да ће он постати бољи љекар него ја, ти и овај.

- Ја... ја... ја... не држим до тога! - поче Марко, заруменив се до вратнога коријена. - Ја нијесам никад показао да се... уопће ја цијеним човјека...

- А ми, што смо? - запита Периша Павла, једва дошав до ријечи од срџбе.

- Како да ти кажем? Сјемење које разноси вјетар, те гдје падне, ту никне и нарасте стабло према земљишту, обично издржљиво, чврсто, али није питома воћка. Не знам ко живи у мени? Не знам на кога ћу се угледати од мојих старијех, да му личим у свему, или да се чувам да не наликујем на њега! Еле, Цигани.

- То ти можеш за себе казати, али од пет нараштаја знаду се гробови мојих старијих! - викну Периша.

- Ја бар нијесам Циганин! - измрмља Тонћули, загледајући два драга камена у своме прстењу.

- Ха-ха-ха! - засмија се грохотом Павле. - Хи-хи-хи!... Не смијем се теби, мали, него Периши. Како се даш уловити! И ти кажеш да не држиш до "старинских мисли", а!? "Пет нараштаја!?" "Моји стари!" Што не кажеш чисто: "Моју књигу родства?" Уосталом, ето мудри Франц доноси хладне воде и вреле каве! Жи-вио-ооо!

Тонћули запјева почетак једне по Далмацији веома обичне пјесмице:

"Наша је мајка устала,

И б'јеле дворе помела,

И хладне воде дон'јела,

И врелу каву скухала..."

- Моја неће већ устајати! - рече тужно Марко, чисто нехотице, за себе. Павле га мило погледа.

- Давно ли је изгуби?

- Још се није навршила година! - одговори лагано племић, а лице му се преобрази, - из дубине изби мртвачка бљедоћа и проже му кожу.

Павле се удари дланом по челу.

- Сад ја тек разумијем! сада тек! Како се прије не сјетих!

- Шта то? - запита Периша.

- Дабогме, стара ствар: нема умјетности без истинског осјећања! Онако говорити "Мајци", онако може човјек млад, образован, танкога осјећаја, али, поврх свега, мора му бити туга у срцу. Ох!...

- Ама ја јоште не разумијем о чем је говор? - опет ће Периша.

- Не можеш, брате, ни разумјети... ти... теби су живи родитељи, је ли?

- Јесу.

- И чак прародитељи, чини ми се? - дода подругљиво.

- Та причао сам ти да ми је дјед још у снази као младић. Има му деведесет и четири године, а румен је у лицу, зуби му сви здрави и прав је као шипка. Он се руга с љекарима и с љекаријама. Ми смо, болан, страшно дуговјечни.

- То јест: они су, они твоји дуговјечни, а за себе не можеш то рећи, - уплете се Тони;. - Ти се, брајко, снажиш већ је шест година по овијем здравијем просторијама, а твој дјед није, по свој прилици, каве ни омирисао, а? Кукурузна круха, пуре, зеља, а? - И он се стаде смијати, као обично својим досјеткама, па онда поче звиждати.

- А и твоји су живи, је ли, Тонћули? - запита га Павле.

Тонћули кимну главам и звијукну: фи-ју, фууу! Тако често чине факини по Приморју кад хоће њешто да потврде. Затијем он поче:

- И папа и мама, живи су... Ах, збиља, нијесам вам никад причао! Та то је читав роман... вјерујте... прави правцати роман! Папе је од веома старинске угледне породице - (не смједе рећи "племићке") - из Вероне. Његов отац, дјед мој, бијаше жестоки аустрофил, те стави мога папу у кадетску школу. Него, ето врага, мој папе зарана се напојио слободнијем мислима, те стаде на сваки начин пркосити својим старјешинама и учитељима, а зато га туре у војску као проста војника, - вјерујте као проста војника. Еле, шта ће? Морао је служити и тумарати тамо амо куд су премјештали његову регименту. Кад ислужи своје године, опет напаст, заљуби се у дјевојку простога рода. Дјед и сви остали чланови породице ни да чују за то. Јест, ко да скрши гвоздену вољу упорног папе? Он ти се вјенча с мамом, па бјеж' у Далмацију. Помислите ви само то, у туђи свијет без новчића у шпагу? Срећом бијаше приличан сликар...

- Како то? Војник! Сликар! - прекиде га Павле који је дотле узбуђен сукао брке.

- То јест - умио је сликати, био је "дилетанте"...

Павле поче кикотати кроз нос, гледајући оштро Тонћула у очи.

- Но, - прекиде га сад Периша, који једно што не мараше за романе уопће, а друго видје е ће Павле праснути, - но, видим да је грађа заиста романтична. Него, знаш што? Ти ћеш то лијепо описати, - ја сам увјерен да ћеш с временом то описати, па што да нам квариш касније уживање?

- Но-но-но! - рече Тонћули, мало презирно, - ја видим да вам није до мога причања, али ни мени већ до сједења. Конте, ти остајеш?

- Па куда ћу сад? Сједи, болан, бар докле сунце не гране!

- Којешта. Adieu!

- Addio carissimo! - викну Павле. - Није с горега, што идеш, јер би чуо што треба да чујеш! Мислим да нам је ово пошљедњи састанак!

- Збиља шта тебе тако наљути! - пита Периша.

- Како шта!? Не знаш, дакле, да овај никоговић лаже као мало ко?... Теби је, ваљда, Марко, позната прошлост његовијех?

Марко потврди главом, развукавши малко усне.

- Е, брате, - настави Павле, - сви ли су ови прекоморци једнаки! Све је то прибјегло к нама због њеке витешке невоље; све ускочило међу наше крше због несрећне љубави, слободнијех мисли, урота, страшнијех домаћих тајна и... бог те питао шта још, а кад тамо склонила се чељад од глади! Отац Тонћулов - одавно ја то знам - био је прост војник, па кад ислужи, узе њеку слушкињу и животарио је својим занатом. А по занату бјеше прости мазало, од онијех што једва измуче по педесет новчића на дан, - разумијеш, што крече зидове и кистом праве цвјетове кроза изрезуцкану хартију по стијенама. Кад оно пред талијански рат ћесаровци стадоше, на врат на нос, дизати тврђаве по Приморју, обогати се преко ноћ и талијанска гоља, као многи промућурни туђинци. Ето ода шта му син кује њеки роман!

- То му је, заиста, мана! - дода Марко, - али ја ћу настојати да га одучим од тога, јер није зла срца.

- Вараш се, Марко! Он у души мрзи и тебе и нас свијех и нашу земљу и језик и тежње наше!... Не знаш ли да му је отац каматник и италианисимо?... Окани се ти њега! - заврши Павле у срдњи, пак подними главу на једну руку.

Периша је куњао. Дуго су тако ћутке сједили, докле Павле започе благим гласом:

- Маркиша драги, ослади ми ноћашњу горчину, молим те.

- Како то?

- Дед' ону... красну пјесму, ако ти није баш претешко.

Марко се намршти. Шчињао се за њеколико, хтједе да одбије, па најпослије устаде и поче уздрхталијем гласом:

"... Поноћ је. У црном плашту нема богиња..."

Павле заронио лицем у прегршти и тако оста докле не умријеше пошљедње очајне ријечи у младићевијем устима:

"... Откад те мајко нисам видео,

Никаква добра нисам видео...

Ил' можда мислиш: "Та добро му је,

Кад оно тихо ткање не чује,

Што паук везе жицом тананом

Над оним нашим црним таваном!...

Међу људма си, међу ближњима!"

Ал' зло је, мајко, бити међ' њима!

Под руку с злобом пакост путује,

С њима се завист братски рукује,

А лаж се увек онде находи,

Где их по свету подлост проводи; -

Ласка их двори, издајство служи,

А невера се са њима дружи!...

О, мајко, мајко, свет је пакостан

Живот је, мајко, врло жалостан!"

- Дивна пјесма. Мене свега трнци подилазе! - рече Периша.

- Те ријечи Јакшићеве потресају најњежније жице у мени, буде ми ројеве успомена из дјетињства! - викну Павле зажаренијех образа... - Не могу одољети да вам не испричам... онако на дохват, на прескок ... штогод од тијех успомена... Не бој се, Периша, није роман а ла Тонћули, него прости догађаји домаћи, може бити мало необични, о којима ти нијесам говорио. Марко ће ме пак потпуно разумјети!

II

- Отац ми је био сточни трговац, на гласу, од Приморја до босанске границе, јер у тридесет година имаде посла готово са оваким виђенијим човјеком на том простору, а никад се никоме не замјери крупно. Премда инокосан, ожени се тек у тридесет петој. Узрок је томе био покојни дјед Павле најприје, па онда отац. Дјед као момче дође одњекуд са границе у Приморје, у доба францускога завојевања, те се најми у нашој варошици. Кад заштеди њешто новца, даде се на трговину са стоком, а како му радња пође за руком - у сваком брђанину лежи добар трговац - окући се. Имао је два сина, који, чим стадоше на ноге, помагаху Павлу у радњи и праћаху га у далеком путовању. Старији умрије напречац, - одиста од запаљења плућа, - у двадесетој години. Ред је био да дјед ожени оца ми што прије, али стари бијаше цјепидлака у свему и велики пробирач. "Тешко је - говораше - дан дањи наћи жену кутњицу и мушкога срца, каква се хоће моме размаженом Илији!" Тако је старац одмицао и одмицао, те га и смрт понесе.

Остаде Илија с великим тајнијем теретом. За жива оца имао је редом њеколико милосница, па најпослије с једном и дјецу. То је све мјесто знало. Илија мишљаше позаконити дјецу и вјенчати се с несретницом чим стари очи оклопи, али усуд хтједе да јадница нагло премине прије дједа Павла. Илија се морао оженити, али га њеколико побољих удавача одби. Најпослије нађе се једна дјевојка из сусједства, од веома сиромашне тежачке куће, која, натјерана од својих, назва му се женом.

То је била моја мати.

Сад ви већ замишљате да ће настати трагедија, - јер брак без љубави, несразмјера у годинама, прошлост очина, итд. итд.

Којешта!

Сјећам се једног незнатног догађаја из мота раног дјетињства, који ће вам на то одговорити.

Мени је могло бити око шест година, Јакици четири, а Мишо почео тек бјеше гмизати, - уз-гред вам кажем, с Мишом се завршио пород. Сва-кога јутра слушкиња нас вођаше у "школицу", - онда бијаше зли обичај да дјеца, чим на ноге стану, дањивају код "мештрице", њеке бабускере, која их учаше молити се богу; нас је било око двадесет у једној собици. Еле, једном у поласку сретосмо се с њеким попом, који запита, од шале, набусито:

- Чији сте ви, а?

Ја му приђем ка руци, а Јакица уплашен одговори:

- Ми смо добог Илије!

Слушкиња, гушећи се од смијеха, објасни:

- Илије П., господине. Мали је више пута чуо гдје му мати тако рече: "Мој добри Илија", па мисли дијете да тако треба... хи-хи-хи!

- Лијепо је то чути! - рече поп, па пошто свакојег помилова, оде.

- Лијепо, борме! - дода њека старица, која се бјеше уставила, - а и право је, јер се мало која женска глава може похвалити да има домаћина као мајка те дјеце! О, познајем ја добро њега и њу. По души, и она је вриједна женица, али сваку честиту не допада честит друг, - не, борме, лако!

Кућа наша бијаше као што су махом старинске куће по приморским варошицама. (Дјед је бјеше купио од дужника њеког пропалице.) Од крупна камена, двадесет лаката шупљине у дужину, са четири прозора, уска према дужини, доњи кат преграђен, горњи сав једна сувота. На средини те просторије орахов сто и око њега троножне столице и клупе. Наоколо, уза стијене, кревет до кревета, ковчези, а врху свакојег поњешто: икона, оружница, лолица са коситернијем посуђем, сукње, гуњеви итд. У застави, према вратима, статива, иза које увијек сједијаше мати, међу трубама сукна. Строп није био заклаћен, него на гредама прибијене даске. Ни на једном од четири прозора не бијаше свију стакала, те кад уждије љути наш сјеверац, затварају се капци усред дана. Додајте к томе да непрестано чељад улази и излази; кокоши улијећу, те се с вардањом и клетвом изгоне; у пространом обору ричу говеда и блеји ситна стока; слуге грају и без потребе; кухарица се с њима завађа, цмарећи се при огњишту, које се налажаше у једном прегратку марвене стојнице, - замислите, рекох, све то, пак ћете појмити гдје сам одрастао!

Као да сад гледам крупног мога оца како се пење уза степенице, пак пред вратима погне се и малко косо улази, да не запне о прагове својим широким раменима. Глава му бјеше према дубини, - високо чело, крупне плаве очи, образи обли, дуг смеђ брк, под мало кукастијем носем. Да је био дужега врата, а мањег трбуха, могло би се, заиста, рећи: лијеп човјек! Али како се по Приморју - па и готово свуда по нашем народу - највише цијени крупноћа, стота оста тај придјев уз његово име.

Мати ми, омалена, али кременита приморка, једва му допираше до рамена. И она имадијаше лијепо пространо чело, црне као угљен очи и бујну косу. Особито је одликоваху мала уста и господске руке, иако жуљаве од силна рада.

Ако отац затече у кући много "кума" - сваку је жену звао кумом - он тада право к полици, те се напије ракије, пак засуче брчине, а при томе му сину здрави зуби. Мати, нека је у највећем послу и говору, опет му прати оваки покрет, а он само одмахне руком, као да каже: "На част ти, брате, женски разговори!"

Ако удеси њу саму, тада му она пође усусрет и стане га испитивати.

- Изгубио, дашто! То ти, брате, видим на лицу! Тешко мени, кад ћеш престати "ризикати"? Рекох ли ти ја: не купуј сад крупну стоку, није јој прође...

- Изгубио, па хвала богу! - рећи ће он сучући брке и жмиркајући, а то је поуздан знак да није штетовао. Али ако обрће сребрнијем пуцем на кружату, или се чешка и бобоњи кроза зубе: "Е триста му петаља, што ћу?" - тада су зли биљези, а тада га она тјеши:

- Па хвала богу, чоче, имаћеш кад накнадити! Да вазда добиваш, не би се звао трговац, него добивалац! Што да се кидаш за то? Не бих ја дала мрву здравља за велику добит!

Отац је био своје ћуди у многом чему. Спавао је на пр. на најкраћем кревету, превијенијех ногу и никад му се не знадијаше право доба спавању. Мрзило га је преоблачити рубље и хаљине, на што га је увијек мати морала нагонити. Не бјеше му мило у цркву ходити, премда је истински био побожан. За столом вазда је сједио у зачељу, па било не знам каквијех гостију, чак и старијих кумова, и пио је из врча, али пред сваким другим морала је бити чаша. Кад би сами били, сједила би мати с лијеве му стране, а ја, као првијенац, с десне, до ње Мишо, до мене Јакица. Тада би се њих двоје људски наразговарало. Поњекад би мати намргођена почела њешто шаптати, а он би је слушао оборенијех очију и уздисао. Једном, било је касно по вечери, то њезино шапутање толико му дојади да му се скотрљаше двије крупне сузе низ образе, а мати, кад то видје, бризну такођер у плач и стаде му љубити руке...

Колико сам пута зором скочио са постеље и станио се до матере на прозору да видим како ће отац узјахати. Стојан слуга, њеки жустри и прикладни Котаранин, доведе дората ка бињекташу, на ком отац чека и с кога крочи у седло. Затијем се Стојан завргне дугом пушком, потрчи да отвори оборска врата, па крене улицом пјевајући: "На путу нам добра срећа била!" Отац смигне раменима да намјести опточени гуњ - обукао би га само у јакој студени - ободе коња и виче: - "Збогом, душо!" - Најпослије излази из стојнице Јаков гончин, упрћен. На леђима носи у торби брашненицу, а под торбом господарев огртач. И он се здрави с нама: - "Збогом, господарице! Збогом, Павићу!" А ми гледамо за њима, дуго гледамо, чак до горњега бријега, гдје се цеста савија и гдје нам се чине људи као мрави. Пак сврнемо очи на наш пространи затон, по коме миле једрењаче и бродићи на весла. Острвљани ране на тржиште. Ако дува јака бјелојужина, вјетар погибија у нашем крају, мата се стане молити: "Помози им, свети Никола путниче!" К томе ће додати: - "Блажена Госпо, у помоћи буди моме човјеку!" Затијем сједне за стативу, те брдила стане треска, појаче него кад је домаћин у кући, тако да се Мишо разбуди и заплаче...

Отац би остао "тамо по свијету" - како ми звасмо - најмање петнаест дана, љети и два пута толико. Не треба да кажем како бисмо га жељковали. Послије вечере с мајком сједимо на тратини, иза куће, а она нам прича. Звијезде трепере по нашем чивитастом јужном небу, вјетрић пири од мора и лелија гранчицама по маслинику. Ја маштам о мрачним шумама, о равницама, гдје видику нема краја, о брадатијем дивовима повезанијех глава, - тако сам замишљао Босну и Турке. Па чисто с поносом видим крупна Приморца на добру коњу, и два вјерна пратиоца, како слободно пролазе кроз горе и равни и хале...

Свагда би отац удесио да стигне кући на вечеру. Мати чим прими поруку, не скрасује се тога дана за стативом, него заврне рукаве, па готови, буни и кара кухарицу. Кад се сутон ухвати, ми с матером у кућу, ослушкујемо с прозора, а чим чујемо о-кање и Стојанов хабер: - "Хајде, доре, далеко-о-о је мо-о-о-о-р-е-е-е!" ми да скрхамо вратове низа камене степенице и преко обора. Кад заборавимо Миша, њега стане вриска, те се ја морам повратити да га снесем. Отац одјаше, па му редом летимо у наручје. Он је весео и знајући чим ће матери угодити, пошто упита за здравље, одмах виче: - "Ох, брате, ала сам гладан! - Ала сам жељан домаћега јела!" За вечером задиркује нас дјецу и казује смијешне ствари. Тек пред зору дојави Јаков купљени крд...

Тако смо живјели и тако је у нас бивало, - осим: незнатне које измјене, - докле мени наста осма година. Тада почех полазити први разред основне школе, а Јакица и Мишо иђаху једнако к "мештрици". Те године љети бјеше така жестока врућина какве старци нијесу запамтили. Чак ноћу до касно, камене клупе пред нашом кућом бијаху као усијане, а вјетра ни од куда ћуха. Говорило се да је помор ударио његдје преко мора, а бојати се било да ће и к нама. Отац се бијаше јако узлијенио, те је готово мало и устајао са свога малог кревета; у подне је мало јео, али би увече накнадио и много пио, поред свију мајчинијех опомена.

Лицем на Петров дан увече, пошто је слатко јео, усред разговора заковрну очима и паде са столице. Мати се скамени за час, па цикну. Дотрчаше слуте и њих стаде граја, те допадоше сусједи, - домало свјетина загуши кућу. Њеко отрча по љекара, њеко по свећеника. Нас дјецу одведоше ка тетки Марији, рођеној сестри материној, која бјеше подалеко кућом. Кад тетка разабра што се десило, брзо отидје к нашој кући, а нас преручи домаћину своме, Гргу. Они немаху дјеце, а тетак, по занату опанчар, сушта доброта, узе мене да разговара и тјеши, а Јакицу и Миша није требало, јер дјеца бијаху дремовна. У њеко доба нагна човјек и мене да се свучем и легнем. Ја се притајах, те не знам колико сам времена слуктио и трзао се, докле и мене сан не савлада. Нијесам заборавио ни што сам снијевао те страшне ноћи. Усним да је отац плачући узјахао на дората, коме се испод седла раширише крила, те одлети, али се до мало врати, и отац узе Миша преда се, те се уздигоше у небеске висине...

Разбуди ме њечији плач и тужњава у другој соби. Разабрах теткин глас и ове ријечи:

- Јао, Иле, дико братска!... Дјечица ти и не слуте!...

Сједох на кревету. Дисање ми се прекинуло у котлацу, проби ме хладан зној, и сав се укочих.

Тетак пита тетку:

- Је ли се, јадник, повратио био к себи?

- Јест, јадна ти сам, и причестио се и препоручио Марти дјецу и ону... (шапну њешто).

Ја скочио с постеље и стадох се бусати пестима наричући:

- Куку тата!... Куку тата!... Хоћу кући!.. Пустите ме!...

Грго ме притиште на своје груди, љубећи ме по врату. Он и тетка једва ме савладаше да не побјегнем го кроз улице. Утолико се и браћа разбудише, те смо скупа плакали, дуго и дуго, докле не занијемисмо...

Тек пред подне дође опет тетка Марија, пак нас преруши у црно рухо и поведе кући. Путем сам чуо од њеколико пролазника:

- Ово су дјеца Илије П... Јадни, добри газда Илија, умр'о је од капље, бог да га прости!

У кући се једва протурасмо кроза свијет. Мати врисну, кад нас видје, па нас одиже, једног за другим да пољубимо оца, који лежаше на великом столу, у новијем хаљинама, у лицу ведар, готово румен. Живо се сјећам да сам се, усред жалости, јако зачудио материној снази, јер мене одиже лако, као перушину! Мало смо ту остали. Тетка нас опет поведе к себи.

Погреб је био истога дана пред вече.

Сјутрадан дође слушкиња по нас. Матер затекосмо гдје лежи обучена на очину креветићу, а очи упрла у лик мајке божје. Ја бризнух у плач. Она ми оштро заповиједи да умукнем, пак привуче к себи Миша и загрли га.

Дођоше Стојан и Јаков погружени. Мати устаде и пољуби се с њима, а они изљубише нас, па их испрати до степеница.

Пођем лагано за њима, да дознам шта значи све то.

- Збогом, моја добра господарице! - вели Стојан бришући сузе. - Нека ти бог намири сваким добром све што си ми ваљала! Ако би ти. икад устребао, ево ме...

- Збогом, - додаје Јаков, који не могаше даље говорити.

- Хај'те збогом, браћо! Да вам је просто и благословено све и опростите! - вели маја, покривши лице рукама у повратку.

Ја се украдох и сиђем у обор. У празном наслону два човјека изгртаху ђубар, а један зидар мјери конопцем ширину.

Отрчим к огњишту.

Наша кухарица - стара цура ова у црнини, шије њешто, лица јој пожутјела као восак, очи јој црвене и избуљене. Чим јој се примакох, зграби ме жељно и стаде цјеливати. Од ње дознадох све - и како су љекари оцу крв пуштали, те се разабрао, причестио и говорио мало с матером... ту, очито, прећута њешто, и какав је био спровод; како је дорат тога јутра продан и слуге отпуштене; како ће се од наслона начинити мали станови, те давати под најам, итд.

Тај дан, мати нам проведе на кревету, разговарајући се мирно и без плача са женскима, које ју походише.

По вечери легох ја с њом, на њеној постељи.

Не моту знати које доба ноћи бијаше кад ме разбуди говор.

Гледам око себе... нема никога, а мати, отворенијех очију, говори као на јави:

- Хоћу, брате, не мисли, чим буде дан!... Та то је за мене свето, кад си ти наредио!... Бог види све и зна, па како бих се ја огријешила Њему и теби!...

- Мамо моја!... Мамо! - станем викати ужаснут. - Што је теби, мамо!...

Она затрепта очима и тргну се, дишући нагло.

- Ништа, душо!... спавај, чедо моје! Може бити да сам што иза сна говорила! - И загрли ме, те на њезинијем њедрима мене опет савлада дријем.

Чим се ми дјеца обукосмо и умисмо, мати нас наврста пред Богородицом, а слушкиња донесе на цријепу жераве и посу је тамјаном, те нас окади. Затијем поче мати:

- У име оца, и сина, и духа светога.

Ја изговорим "Оче наш" и поздрав Богородици. Других молитава не знадијасмо, него она смисли њеку за очину душу. Спомињем се овијех ријечи: - "Боже му дај покој вјечни и рај свијетли, да би му се душа радовала у твоме царству, а ми да би живјели по твојој вољи!"

Послије тога још је њешто шапутала, па онда рече слушкињи:

- Нека уђу!

Ми се једанак обрнусмо.

За слушкињом уђоше два дјечака, оцрњена, у тежачкој ношњи. Једноме је могло бити шеснаест година, другоме четрнаест. Старији је веома наликовао на Јакицу, а млађи као да му не бјеше брат, никакве сличности.

Дјетићи се примакоше оборене главе и пољубише матер у руку.

Ја видјех како она понесе руку на срце и ублиједи више него што бијаше блиједа. Пак се поклони према прилици рекавши:

- Прими, боже, завјет!

Ја тога трена осјетих да постадох њеко други, да нијесам више дијете... све ми је било јасно: и они потајни разговори материни са живијем оцем и онај ноћашњи њезин разговор, и оно што је тетка шаптала и оно што је слушкиња прећутала... све!...

Мати их пољуби у чело, а нама рече:

- Ово су вам браћа!... Они ће остати с нама!... - пак изађе.

- Ето, ја сам овршио своју причу! - рече Павле устајући.

Марку се завртјеше сузе, а Периша већ одавно хркаше.

Франц отвараше прозоре.

Пред вратима зачу се тутњава ногу. Три радника уђоше, тресући хаљинама.

- Гле! колики је снијег накрхао! - вели Павле, показујући руком на прозоре.

- Па шта би с њима послије, с том твојом... браћом? - пита Марко.

- Одрастоше с нама, докле се не дохватише снаге и заната. Старији је уз Грга постао опанчар, и данас је свој господар, ожењен и лијепо живи. Млађи је ковач, него сад је у војсци... Хајдемо!

- А браћа ти рођена? - настави Марко. Павле се намрачи, те пошто испири млаз дима:

- Мишо премину од гушобоље, шест мјесеца након оца... Знаш онај сан! Али ко данас вјерује у то?... Јакица је, хвала богу, здрав и преузео је очин занат... Е, сад хајдемо.

- А мајка? - бијаше Марку наврх језика да упита, него се на вријеме тргну. Та разумио је!

Разбудише Перишу, те изађоше један за другим, уском пртином по снијегу. Тако су ишли до шире улице, па онда кренуше упоредо, кроза големи, хладни Беч.