У споменицу

У споменицу  (1865)  Писац: Стојан Новаковић (Једној малој девојци о годишњем дану.)

Проћ’ ће дани и године
И у низу магловитом
Кад све мило, слатко мине,
На чеоцу поноситом,
Прошлог доба тамне сене,
— Сјајаће се успомене

Ка’ ливада пуна цвећа
Пуна тица, поточића —
И радости од пролећа,
Ка’ најслађе доба жића,
Детињство ће некад сјати
Неке дане миловати.

А с брегова тих далеких
Погледаће душа жудно,
Сећајућ’ се дана неких
Гледаће их око будно,
Где су неми где их није,
Где их грдан понор крије.

И данашње светле жеље
Што их светлиј’ данак носи,
И та радост и весеље
Што вам душу младу роси,
Све ће дотле доћи, бити,
Грејати вас, веселити!...

Па нек жеља жељу стиже,
Нек се лепше доба јавља,
У живот вам руже ниже,
Милотама све поздравља;
Нек вам место коби, злости
Буду сласти и милости!

Извор

1865. Вила. Година прва, број 10, стр. 125-126.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Стојан Новаковић, умро 1915, пре 109 година.