У ропству
| У ропству Писац: Милош Перовић |
- I У ћелији
- I У ћелији
Па барем каткад у самоћи
У мојој мрачној уској клети,
У непрекидној дугој ноћи
Мушица каква да пролети!
Ил’ слепи миш да однекуда,
Лепршајући мрачни крили,
Крај мутна окна закривуда
И да зацичи и зацвили...
Да ласта негде зацвркута
Ил’ барем липа замирише,
Да гране шуме украј пута
Ил’ ветар тужно да уздише!
Кроз пукотине бар да сине
Најмањи зрачак зоре јасне
Ил’ блесне муња са висине
Па затим опет да угасне...
Ил’ да ме ’оће ошинути
Паклена каква страст и смела,
Ил’ барем мисао да не ћути
Под наборима мрачна чела.
Ал’ све је мртво око мене:
Мукле и неме сени стоје, —
Само давнашње успомене
Гризу крваво срце моје.
- II Слутња
- II Слутња
Зашто је данас тужно тако
Од како свану зора рана?
Зашто бих данас горко плак’о
И зашто ми је тешко тако
Васцелог летњег дана?
Да л’ чујем негде: звоно звони,
Ал’ тихо к’о да роса роси,
Ал’ тихо к’о да суза рони,
Самртно звоно негде звони —
И ветар његов уздах носи.
Да л’ чујем откуд из далека:
К’о вал да бије у брегове
И један мали чун ме чека
И вал ме мами из далека
И у недра ме своја зове.
Ил’ к’о да чујем плаче неко
Безнађе к’о да негде јеца,
Испреко мора на далеко
Као да тужно плаче неко,
К’о жена или мала деца.
Васцелог дана киша пада,
Васцелог дана киша лије
И безброј слутњи пуних јада
Васцелог дана на ме пада...
Ох, тужно ли је! Ох, тужно ли је...
Извор[уреди]
1928. Живот и Рад. Година 1, књ. 1, свеска 5, стр. 371–373.
|