У позни час дана
| У позни час дана Писац: Стеван Луковић |
Мир је крај мене; сетно вече стиже,
Мирисно вече чезнућа и снова;
Сањиво покој над равни се диже
К’о мирис благи са пољских цветова.
И опет вече. Чини ми се, давно,
Прадавно ја сам преживео њега,
Некад и негде, у прадоба тавно,
Споменом што ме узбуђује свега.
Некад и негде. Ко би знао како?
Ко̂ у сну тајном, далеко, далеко,
У сну од кога остало је тако
Једино мрачно подсећање неко
На тавне слике из времена давни’,
На нешто сетно, сано, из давнине,
Што тихо пусте задахњује равни
И глухе часе вечерње тишине.
И тада, докле спи раван без крета,
Маглени вео даљна брда скрива,
Мирише силно мирис пољског цвета
С вечери што се мирним пољем слива,
Тада у мени шапутање неко —
Неговест мрачна незнаних гласова —
Навија тихо и понавља меко
Санану песму чезнућа и снова.
Тада, у сутон, изван тишме света,
Душа се моја отвара и снива,
И снови с’ дижу као мирис цвета
С вечери што се мирним пољем слива.
Извор[уреди]
- Петровић, Б. 1971. Српска књижевност у сто књига, књига 57: Песници 1. Нови Сад: Матица српска, Српска књижевна задруга. стр. 165-166.
|