U pozni čas dana
| U pozni čas dana Pisac: Stevan Luković |
Mir je kraj mene; setno veče stiže,
Mirisno veče čeznuća i snova;
Sanjivo pokoj nad ravni se diže
K’o miris blagi sa poljskih cvetova.
I opet veče. Čini mi se, davno,
Pradavno ja sam preživeo njega,
Nekad i negde, u pradoba tavno,
Spomenom što me uzbuđuje svega.
Nekad i negde. Ko bi znao kako?
Kô u snu tajnom, daleko, daleko,
U snu od koga ostalo je tako
Jedino mračno podsećanje neko
Na tavne slike iz vremena davni’,
Na nešto setno, sano, iz davnine,
Što tiho puste zadahnjuje ravni
I gluhe čase večernje tišine.
I tada, dokle spi ravan bez kreta,
Magleni veo daljna brda skriva,
Miriše silno miris poljskog cveta
S večeri što se mirnim poljem sliva,
Tada u meni šaputanje neko —
Negovest mračna neznanih glasova —
Navija tiho i ponavlja meko
Sananu pesmu čeznuća i snova.
Tada, u suton, izvan tišme sveta,
Duša se moja otvara i sniva,
I snovi s’ dižu kao miris cveta
S večeri što se mirnim poljem sliva.
Izvor[uredi]
- Petrović, B. 1971. Srpska književnost u sto knjiga, knjiga 57: Pesnici 1. Novi Sad: Matica srpska, Srpska književna zadruga. str. 165-166.
|