У подне
| У подне Писац: Стеван Луковић |
Жарко сунце усијало јако,
Изнурени једва мичу људи;
Небом пукло плаветнило јасно,
Тежак ваздух притискује груди.
Свет задремо̂. Ко̂ гробнице мрачне
Затворене куће пусте стоје;
Само једној на прагу, у хладу,
Пас жалосно склапа очи своје.
Издалека сањалица бледа,
Оборене главе, смерно ходи,
Ружу малу у рукама држи,
А грдна је сенка напред води.
Замишљена полако се спушта,
Дуг јој обод сенком лице крије...
Дуго сам је пратио погледом.
Ни очију подигнула није.
Извор[уреди]
- Петровић, Б. 1971. Српска књижевност у сто књига, књига 57: Песници 1. Нови Сад: Матица српска, Српска књижевна задруга. стр. 167.
|