У ноћи (Мило Јововић)
По ноћи је, тишина је,
Не чује се живе душе;
Тихи само вјетрић пуше,
Листићам се поиграје.
Бјели мјесец провирио
Уздижућ се иза горȃ,
Па засјао испред двȏра
Ђе замишљен бијах сио.
Златне звјезде трепту, сјају,
Тајанствене р'јечи збору,
Мене тужни јади мору
Па се стиско у свом вају.
Црне мисли све се роје,
Срце ми се остудени:
У луг густи и зелени
Славуј слатку пјесму поје.
Бјели мјесец мотрит станем
И звјездица силно јато,
Све се сјаје као злато, -
А ја само поуздахнем.
Слушам пјесму славуљеву,
Срце ми се у сласт топи!
И сан моје очи склопи,
Сањах моју милу дјеву!
Љубјах њене црне очи,
Љубјах лице, медна уста;
Ал не стаде жеља пуста,
Чим ми слатки сан искочи.
Зора бјеше кад се пренух,
Сунце бјеше искочило,
Мислим: јел' то на јав било?
„Сан је лажна“, снужден венух.
Дижем к небу очи мутне,
Сакриле се звјезде сјајне
Чеснули су ноћне тајне,
И мог снова слатке слутње.
Ноћ је пошла, ш њом и јади,
После мрака зора сване,
Новом срећом сунце гране,
Да човјечји живот слади.
Посље туге, црног мрака,
Сви ће редом јади минут',
И мени ће једном синут'
Сунце среће милог зрака.
|
У Бару (Црна Гора), 1894., Мило Јововић, „Словански свет “, број 3., у Трсту, 10. фебруара 1894., стр. 51.