У моме граду
| У моме граду Писац: Милош Видаковић |
У моме граду у долини
Самотна моја драга живи.
Над мртвим крајем у тишини
Облаци миле бледи, сиви.
Облаци миле. Варош ћути,
С цркава белих ретко звони.
Ту леже снови утрнути
И заборав се далек рони.
И тихо свићу зоре ране,
И довек сетно вече пада
На белу варођ и јаблане,
На живот мога тужног града.
У моме граду у долини
Самотна моја драга живи.
Пролазе дани у тишини,
Пролазе дани бледи, сиви.
Свечери често она сама,
Облаци рујни кад се злате
И у земљаним саксијама
На прозору јој руже цвате,
Свечери седи она бледа,
Мирна ко̂ залаз празна дана,
И заљубљено дуго гледа
Сутон и дуги низ јаблана.
Јаблани ћуте. Шуми река.
И полумрачан ветар дуне.
Ох, шта ли мисли, шта ли чека,
Што се сузе ко̂ бисер круне!
У моме граду у долини
Самотна моја драга живи.
Над мртвим крајем у тишини
Облаци миле бледи, сиви.
Извор[уреди]
- Петровић, Б. 1971. Српска књижевност у сто књига, књига 57: Песници 1. Нови Сад: Матица српска, Српска књижевна задруга. стр. 276-277.
|