У машти
За гором када умине
Заходног сунца зрак,
И шуме, цветне долине
Покрије густи мрак;
Звездама бледим када се
Окити небосклоп;
У души тада суморној
Одјекне чудан звон.
Заносни звуци хоре се
У немој тишини
Као жубор плавог Дунава
У тамној даљини.
Ах то су звуци суморни
Песмице незнане,
Њу нико више не чује
До звезде блеђане.
А душу тада заносну
Дохвати чудан плам,
Пред мојим оком лепрша
Косицâ плавих прам.
И звучи песма лагана
И звони слатки глас,
У том се гласу лелуја
Момице диван стас.
.jpg)
