У кадуне Хасан-агинице
Доста мала, а мало евлада —
Син Мухамед и шћер Мелећхана.
Мелећхану свати запросише,
Мухамеда забољела глава. 5
Мелећхани кницу поставише,
Мухамеду душек простријеше.
Мелећхану у крну метнуше,
Мухамеду хоџе доведоше.
Изрече се кумрија робиља: 10
„Мелећхана, моја госпојице,
„Умријо тн брате Мухамеде!“
Она скочи, к’о да се помами,
Не шће млада, ни руке умити;
Па излеће на мермер авлију. 15
Сретила је на авлији мајка.
„Мати моја, шта ми братац ради?“
Лакше му је, мила шћери моја!“
Мелећхана не вјерује мајци;
Она лети уз бијелу кулу. 20
Сретао је на вратима бабо.
„ А, мој бабо, шта ми братац ради?“
„Добро ти је, мила шћери моја,
„Ено ти га учи у мусафу
„И код њега дости јабанџија!“ 25
Тад се млада натраг повратила.
Чауш викну, даулбана писну;
Мелећхану свати поведоше,
Мухамеда у мезар поњеше.
Кад су били пољем зеленијем, 30
Док стадоше зиле и борије,
Савише се алајли бајраци.
Тад се млада јаду осјетила,
С коња паде у зелену траву,
Како паде, више не устаде. 35
Кад то видје јенђи када млада,
Да премину Мелећхана млада,
Начинише на кољу носила,
Одњеше је свекрвину двору,
Однијеше, па је укопаше. 40
Хабер стиже од Хасан-агинице:
„Шћери моја, Мелећхана млада!
„Ал’ не чујеш, ал’ не хајеш, бона,
„Да је теби братац преминуо?"
Хабер стиже Хасан-агиници: 45
„Мелећхана давно преминула!“
