У з’о час су паше долазиле,
а у дворе по Травнику пале.
С њима паде Морић Мехмед-беже
и он оде двору Малићеву.
Видио је беже Мехмед-беже 5
у Малића на удају Када,
видио је и бегенисо је.
Вјенчаше је и не питаше је.
Говорила Малићева Када,
говорила својој робињици: 10
— А бога ти, моја робињице,
за кога ме мили бабо дао?
Проговара млада робињица:
— За некаква Моорић Мехмед-бега.
Кад то чула Малићева Када, 15
она узе ибришим гајтане,
она оде у зелену башчу,
а у башчу под жуту наранчу;
објеси се о жутој наранчи.
То ми чудо нико не виђаше, 20
сем мујезм с бијеле мунаре,
глеђајући учит’ не умједе,
већ он стаде звати са мунаре:
— Чија башча, а чија наранча?
Објеси се лијепа дјевојка, 25
објеси се о жутој наранчи!
Глас до гласа, хабер до хабера.
Кад то чуо Морић Мехмеђ-беже,
он ми иде Малићеву двору,
без изуна у двор уходио 30
право иде у зелену башчу.
Кад он дође под жуту наранчу,
ал дјевојка виси о наранчи.
Вади беже ноже оковане
па пресјече ибришим гајтане, 35
паде злато у зелену траву.
Он узима лијепу дјевоику
узима је себи на кољена,
али Када душу испустила.
Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 533-534.
